Ментолитет – поглед са салаша

(Текст је коментар на тврдњу Драгане Миљанић којој хер Алцхајмер сугерише да се пре Петог октобра у Србији живело боље него данас).

 

Слика
„…она маса од 500 хиљада коју су повели, у највећој мери живи много горе и теже него што је живела под Милошевићем.“ јер нема ни једног доказа за ту тврдњу. Наиме, да бисмо расчивијали ову тему (да ли је било боље или горе), морали бисмо се сложити око тога шта анализујемо – људска права и слободе, материјални статус већине грађана или осећај поноса/стида ради припадања Српству/Србији.

Ако упоредимо стање људских права и личних слобода грађана у Слобино и Лудишино време, мени се чини да је исто.
Једино што поучен Петим октобром овај последњи има тимове који прате не само активности опозиције, већ и пискарање обичног света по друштвеним мрежама, док се онај први задовољавао дневним извештајима и проценама аналитике РДБ, не схватајући да нема посла са Ранковићем и ОЗНом (тајном полицијом састављеном од најпосвећенијих чувара пламена револуције 🙂 ), већ са екипом профитера, тзв. „професионалаца“ који шпијунирају и хапсе у виду заната, без обзира на то ко је на власти. Уосталом, многи прописи везани за рад Служби су измењени на њихову штету тако да су им руке биле прилично везане, па су у немогућности да се посвете финесама обавештајно-контраобавештајног рада, могли да се концентришу на проналажење црних фондова покојне СДБ широм света и њиховим пребацивањем на своје и рачуне повезаних лица.
Дакле грађанима је исто, држави такође.
Оно што су којекакви удбаши у Милошевићево време радили тајно ((пр)одавали војне и државне тајне непријатељу) по кафанама и викендицама – данашњи удбаши раде јавно покривени међународним споразумима, декларацијама о пријатељству и сарадњи… Нема разлике.


Материјално, данас се живи боље него пре двадесетак година. У то време „сви су имали посао“, али су „радили“ у фабрикама које су производиле залихе, које су и пре санкција биле у дубиози, након увођења санкција и после агресије НАТО да не говоримо. Реално, радиле су наменска (за потребе војске) и прехрамбена индустрија, хипертрофиране државне службе и то је то.
Сељаци морају да раде без обзира да ли је на власти тренутно демократа или аутократа, а приватници су се као и данас – сналазили. Што се тиче ове две задње категорије грађана – некоме је било боље код Слобе, некоме данас.
Сељаци су почели да добијају повраћај земље 
која им је у аграрној реформи одузета па су неки проширили газдинства а неки су оставши без радне снаге своју земљу дали у закуп онима првима. Важно је напоменути да поврат земље нису добили сви већ само потомци „кулака“ које је Тита реформисао педесет година раније. Значи, стекли су се услови да један број сељака постану „фармери“ и почну да муљају са државом. Порез на земљу се није плаћао, горива за обраду земље није било па је куповано на црно, држава није дакле убирала ни царине ни акцизе ни порез на промет, сав вишак из трансакција ове врсте делио се између шверцера, буџе која га штити  и његовог клијента. Произведена храна предавала се овлашћеним државним бизМисменима, њеном продајом држава је пунила буџет, наравно након одбитка хонорара за услугу. Бизмисменима је било исто – тада и сада. Једино што их је у то време било мало, а тржиште је било подељено на мафијашки начин и мали су могли да функционишу једино радећи за велике или директно за државу. Данас приватници изнад себе имају само странку и Бога. Како је рекет увек мањи од пореза и доприноса – платиш коме треба и ради шта год хоћеш.

Што се тиче наших фармера, у Слобино време су муљали са приватним предузетницима типа шверцери горива и накупци, данас муљају са субвенцијама и државним земљиштем које обрађују али не плаћају закуп. То због тога и нису сељаци него „газде“, и не треба их доводити у везу са несрећницима што сваке године сеју али не знају да ли ће комбајнирати они, банка, задруга или лед.

Међутим и поред свега што сам овде удробио, ипак су градске улице преуске да прихвате све аутомобиле који се њима котрљају, на наплатним рампама гужве су ноторне, путеви се праве и поправљају, улице раскопавају и проширују, ките се новогодишње јелке од 83 000 евра, кафенише се у Старбаксу, а сви путеви рођака из провинције након аудијенције код Правих Београђана воде на Ушће… Нема породице која не летује на мору, нема детета које сваке године не добије нови телефон, одећу и обућу која је тренутно у тренду. Деца која станују триста метара од школе у школу иду таксијем, или се пар родитеља организује па их на смену одвозе и довозе. Испред средњих школа током великог одмора је као да пролазиш Кроазетом или Карнеги Стритом; не знаш у шта би пре обратио пажњу – на фризуре ученика/ца, на мирисе које око себе емитују (скупоцених парфема/финог дувана или албанске траве свеједно, ништа од тога није бесплатно) или на гардеробу коју су натоварили на себе… Девојке хиперсексуализоване са тетовираним обрвама, тешком шминком и орловским канџама „урађеним“ у неком од многобројних салона за негу ноктију, момчићи са фазонираним ћубама или зулуфима, понеком тетоважом и смешним али зато скупим статусним симболима под заједничким називом гардероба који иако изгледају као пајаци покушавају да буду кул и изигравају зајебане ликове… Да ли нам је животни стандард баш толико рипнаја, или је у питању нешто друго? У питању је пре свега ментОлитет.

 

 Како него ментолима назвати људе који рмбаче за цркавицу да би зарадили за храну, огрев, гардеробу, школовање деце, измирили месечне обавезе према држави, пружаоцима комуналних услуга и ЕПСу, а онда дижу кредите да би отпутовали на десетодневно „летовање“ у ЦГ или Грчку, да би детету купили нови телефон пошто је онај „стари“ купљен још пре годину дана „пун вируса“, плаћали „израду ноктију“, изласке на места где се окупљају деца из бољих кућа, одласке у школу таксијем, куповину и одржавање просечно два аутомобила по породици,  како је то све могуће обезбедити од цркавице са почетка?

Па лепо… Када се у једној кући сабере неколико цркавица, добије се пристојна сума на располагању за инвестирање у будућност.

 

На пример – глава породице ради код приватника на бауштели за педесетак хиљада месечно, наравно непријављен јер здравствено је осигуран „преко бироа“ а пензију ко је на власти може да забрани законом па се не исплати уплаћивати у фонд ПИО; у њега уплаћују само незналице и они који муљају са субвенцијама. Његова лепша половина ради на неком шалтеру (пошта, управа, банка, агенција), Вучићевој фабрици (некој од оних које је поносно отворио, не знам шта му је, одавно није …), школи, болници, мењачници или киоску за 25-50 000 рсд.
Баба има пензију од 20-30 000 рсд коју „даје у кућу“ јер да би поживела мора да се храни квалитетно, лекови и суплементи су скупи а и шта ће њој паре кад је криза и треба деци (а родитељи су неспособни да зараде, нису к’о она у оно време). Сума сумарум – у једну тако просечну породицу месечно се слије око хиљаду евра. Када се узме да се овде до јефтине хране традиционално долази на разне начине (рођаци на селу, куповина полутки „на одложено“, баштице за поврће које ништа не коштају…), да обућа и одећа толико брзо излазе из моде да је купујемо само деци (ја нпр годинама нисам купио патике јер их редовно добијам од синова чим им се фарба мало ожуља – патикама, не синовима – или се извуче конац, дуксеве и јакне такође… С тим што моји зарађују 🙂 ), па испада да ту хиљадетину евара можемо да потрошимо само на неке ситнице плус рата кредита, огрев, режије. Значи једна земља Дембелија, и ја сад не видим шта се ту неки куробецају.
Шалу на страну, ово је наравно пројекат за уништење нације који подсећа на оно што мафија ради стотинама година. Навучеш човека на порок а онда га вежеш за себе толико да он више самостално не може да функционише.

У нашем случају, креатори пропасти су се баш потрудили и целу комбинацију довели до генијалности.
Најпре су нам објаснили да чим се родимо добијамо одређена права… Право на (добар) живот пре свих. Како деца обично нису способна да зараде за добар живот, она га конзумирају путем родитељске бриге и старања.

Пошто се слање детета у први разред без да је едуковано у смислу да зна слова, лево-десно, где раде родитељи, ко су бака и дека и слично сасвим оправдано сматра занемаривањем и небригом – већ ту почињу трошкови које свака породица са децом једноставно „маст хев“. Идиотима који бебама купују теледириговане аутомобилчиће и дронове овог пута ћу прескочити, о њима ће бити посебно писаније.
За децу из урбаних средина курсић енглеског од четврте године живота и спортић се подразумевају…
Касније долази школа у коју се носи не више ташна или торба као у моје време него руксак са 5,5кг књига и прибора просечно. Како је присиљавање детета од 18-20кг да на леђима носи четвртину своје телесне масе стварно злостављање, на родитељско – олдтајмерском трусту мозгова је да донесе одлуку да ли купити аутомобил или плаћати превоз детета до школе и „активности“, будући да су у нашем друштву школски аутобуси немогућа мисија.
То обично мора да буде други аутомобил у породици јер глави породице онај кога вози „треба за посао“, који је могао да послужи док је дете требало возити само код одабраног педијатра или на спортић али сад… Тако се доноси одлука да се оде до оближњих банака и одабере најбоља понуда за кредитић од 2-3 000 евра за колико може да се набави солидно возило из увоза (тата зна лика што довози само кола којима су бабе ишле на пијацу), рата – права ситница, ни сто еврића месечно. Гориво јесте скупо (најскупље у региону) али бака може да попије једну ракијицу увече уместо оног срања за циркулацију што јој уваљује фармацеутска мафија. Деда своје хемороиде може да маже свињском машћу, ауљрац више и он и његово бацање пара на глупости, и ето ти горива…
Након  постизања консензуса кључног за добробит деце, јасно је да морамо више запети јер стварно је мало глупо да толико улажемо у децу а они онда упишу за аутомеханичаре, столаре, кројачице или куварице. Дакле, школовање мора трајати најмање дванаест година, плус још шест-седам година факултета. Наравно ако се не деси нешто непредвиђено типа творза или трудноћа.
Потребно је значи пронаћи још неки извор прихода. На пример ботовање за владајућу странку. Шта ми тешко – одем устранку, кажем добар дан – добардан, ја сам одушевљени обожавалац нашег Председника и радо бих се на..бавао мајке онима што га по новинама и мрежама блате… Ови кажу свакатичаст, јел имаш компијутер, ти кажеш наравно, он каже добро, да пробамо ево ти сајтови где ћеш остављати коментаре под ником Србија_025 да видимо шта знаш, а ако те крене ни сањати не можеш какве те могућности очекују.
И тако завршиш пред судом у Ивањици где подржаваш директора одговорног за погибију двојице људи сличних теби. Али то је јер „имаш децу и мораш да бринеш о њиховој будућности“ па нема везе.

Трећи репер за одмеравање квалитета живота пре и после 5.октобра је патриотизам тј. да ли смо тада имали више поноса што припадамо овом народу и његовој јединој држави, или је то случај сада…
Просто речено – нисам паметан. Не располажем званичним подацима (а и да располажем не бих у њих веровао), и не могу децидно да се одредим. Мој лични утисак је да немам појма, све је то тако конфузно…
Време од ’91. до ’96. године провео сам у покојној РСК и тамо смо сви осим Драге Ковачевића били поносни што смо Срби који се љрче и пркосе целом свету који нам је увео неправедне и ничим изазване санкције, а онда ону нашу сиротињу и избомбардовао све наседајући лажима плаћених пропагандиста непријатељске стране.
А онда је дошла пропаст… Као војник спремно сам чекао напад ХВ и потпуно одговорно тврдим да се Барања против таквог непријатеља до дана данашњег могла бранити успешно и без озбиљних губитака. Али неко је једног јутра одлучио да постане „незаобилазни фактор мира и стабилности на Балкану“ па је овластио бившег коњокрадицу из Боботе да ме „мирно реинтегрише у уставноправни сустав Републике Хрватске“ што је била једина опција на коју нисам хтео ни могао да пристанем. Тај неко је био први међу Србима, па сад не знам да ли и на њега и његов рад треба да будем поносан, или је довољно што сам поносан на Миланковића, Пупина, Теслу, Андрића и сличне?
Како је следовало, након четири пуне године у чизмама утегнут опасачем, вратио сам се у Србију и наравно покушао да нађем посао… Опције су биле грандиозне – портир са платом од 150-200 (ако оставим утисак) ДЕМ, инкасант у Паркинг-сервису са сличном платом плус бонуси ако успем да наплатим више него колеге, одлазак у печалбу у Заир или учење енглеског и прикупљање документације за рад на нафтној платформи.
Да ли је ово разлог да будем поносан на Србију која брине о демобилисаним ветеранима, или треба да будем поносан искључиво што сам до задњег дана поштено и савесно извршавао задатке који су ми постављени, а када су они постали бесмислени и беспредметни – што сам учинио оно што ни једном мом колеги никада не би пало на памет – затражио демобилизацију па сад могу слободно да пљуцкам у лонац из кога одавно не једем. Јер се у њему кува смрдљива ајнпрен-супа а не оно што ми је речено да ће се крчкати.
Да ли треба да будем поносан на државу којој стално „недостаје 5-5500 медицинских сестара или техничара“, али нико од троје из моје куће са тим занимањем није успео да се запосли чак ни на одређено време, јер медицинске установе где су конкурисали морају да примају шофере, браваре, менаџере, бербере, „носаче“ па нема новца за плате медицинског особља?
Не, ја сам поносан на своју супругу која у 56 години живота физикалише као приправница, две кћери које живе и раде оно за шта су се школовале али у страној а не својој земљи, и на синове који живе од свог рада. Мада би боље живели да се спакују и оду за сестрама, али ОК – њихова ствар.
Не знам додуше, можда грешим душу… Да је на власти остао Милошевић можда би све било другачије па бих и ја осећао више поноса. Овако, тренутно се осећам као да сам на Врачару угазио у кереће говно па се осврћем и гледам да ли је неко приметио… А није, свако се батрга у свом сенкрупу, али то је већ друга тема.

драгослав павков

Jedno mišljenje na „Ментолитет – поглед са салаша

  1. Драгославе, ако је Драганин текст био повод, да ово напишеш, корисно је све шта је написала. Надам се, да слика и текст на слици нису спорни? Немам појма ко је и шта ради Драгана, јер не учествујем на фацебуку, па не могу да видим ни шта је написала. Ако није проблем, пошаљи ми директно. Дама је у сваком случају у криву, јер начелно, хтели ми да признамо или не све је боље и боље. Окрени обрни, сада је боље него некада, било како да окренемо. Као што написах, видим директну корист од њеног „материјала“ у твоме „раду“, који је јасно и до детаља насликао нашу ситуацију и муку. Алал вера!

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s