(Текст је коментар на тврдњу Драгане Миљанић којој хер Алцхајмер сугерише да се пре Петог октобра у Србији живело боље него данас).

 

„…она маса од 500 хиљада коју су повели, у највећој мери живи много горе и теже него што је живела под Милошевићем.“ јер нема ни једног доказа за ту тврдњу. Наиме, да бисмо расчивијали ову тему (да ли је било боље или горе), морали бисмо се сложити око тога шта анализујемо – људска права и слободе, материјални статус већине грађана или осећај поноса/стида ради припадања Српству/Србији.

Ако упоредимо стање људских права и личних слобода грађана у Слобино и Лудишино време, мени се чини да је исто.
Једино што поучен Петим октобром овај последњи има тимове који прате не само активности опозиције, већ и пискарање обичног света по друштвеним мрежама, док се онај први задовољавао дневним извештајима и проценама аналитике РДБ, не схватајући да нема посла са Ранковићем и ОЗНом (тајном полицијом састављеном од најпосвећенијих чувара пламена револуције 🙂 ), већ са екипом профитера, тзв. „професионалаца“ који шпијунирају и хапсе у виду заната, без обзира на то ко је на власти. Уосталом, многи прописи везани за рад Служби су измењени на њихову штету тако да су им руке биле прилично везане, па су у немогућности да се посвете финесама обавештајно-контраобавештајног рада, могли да се концентришу на проналажење црних фондова покојне СДБ широм света и њиховим пребацивањем на своје и рачуне повезаних лица.
Дакле грађанима је исто, држави такође.
Оно што су којекакви удбаши у Милошевићево време радили тајно ((пр)одавали војне и државне тајне непријатељу) по кафанама и викендицама – данашњи удбаши раде јавно покривени међународним споразумима, декларацијама о пријатељству и сарадњи… Нема разлике.

Материјално, данас се живи боље него пре двадесетак година. У то време „сви су имали посао“, али су „радили“ у фабрикама које су производиле залихе, које су и пре санкција биле у дубиози, након увођења санкција и после агресије НАТО да не говоримо. Реално, радиле су наменска (за потребе војске) и прехрамбена индустрија, хипертрофиране државне службе и то је то.
Сељаци морају да раде без обзира да ли је на власти тренутно демократа или аутократа, а приватници су се као и данас – сналазили. Што се тиче ове две задње категорије грађана – некоме је било боље код Слобе, некоме данас.
Сељаци су почели да добијају повраћај земље која им је у аграрној реформи одузета па су неки проширили газдинства а неки су оставши без радне снаге своју земљу дали у закуп онима првима. Важно је напоменути да поврат земље нису добили сви већ само потомци „кулака“ које је Тита реформисао педесет година раније. Значи, стекли су се услови да један број сељака постану „фармери“ и почну да муљају са државом. Порез на земљу се није плаћао, горива за обраду земље није било па је куповано на црно, држава није дакле убирала ни царине ни акцизе ни порез на промет, сав вишак из трансакција ове врсте делио се између шверцера, буџе која га штити  и његовог клијента. Произведена храна предавала се овлашћеним државним бизМисменима, њеном продајом држава је пунила буџет, наравно након одбитка хонорара за услугу. Бизмисменима је било исто – тада и сада. Једино што их је у то време било мало, а тржиште је било подељено на мафијашки начин и мали су могли да функционишу једино радећи за велике или директно за државу. Данас приватници изнад себе имају само странку и Бога. Како је рекет увек мањи од пореза и доприноса – платиш коме треба и ради шта год хоћеш.

Што се тиче наших фармера, у Слобино време су муљали са приватним предузетницима типа шверцери горива и накупци, данас муљају са субвенцијама и државним земљиштем које обрађују али не плаћају закуп. То због тога и нису сељаци него „газде“, и не треба их доводити у везу са несрећницима што сваке године сеју али не знају да ли ће комбајнирати они, банка, задруга или лед.