(Текст је коментар на тврдњу Драгане Миљанић којој хер Алцхајмер сугерише да се пре Петог октобра у Србији живело боље него данас).
Ако упоредимо стање људских права и личних слобода грађана у Слобино и Лудишино време, мени се чини да је исто.
Једино што поучен Петим октобром овај последњи има тимове који прате не само активности опозиције, већ и пискарање обичног света по друштвеним мрежама, док се онај први задовољавао дневним извештајима и проценама аналитике РДБ, не схватајући да нема посла са Ранковићем и ОЗНом (тајном полицијом састављеном од најпосвећенијих чувара пламена револуције 🙂 ), већ са екипом профитера, тзв. „професионалаца“ који шпијунирају и хапсе у виду заната, без обзира на то ко је на власти. Уосталом, многи прописи везани за рад Служби су измењени на њихову штету тако да су им руке биле прилично везане, па су у немогућности да се посвете финесама обавештајно-контраобавештајног рада, могли да се концентришу на проналажење црних фондова покојне СДБ широм света и њиховим пребацивањем на своје и рачуне повезаних лица.
Дакле грађанима је исто, држави такође.
Оно што су којекакви удбаши у
Материјално, данас се живи боље него пре двадесетак година. У то време „сви су имали посао“, али су „радили“ у фабрикама које су производиле залихе, које су и пре санкција биле у дубиози, након увођења санкција и после агресије НАТО да не говоримо. Реално, радиле су наменска (за потребе војске) и прехрамбена индустрија, хипертрофиране државне службе и то је то.
Сељаци морају да раде без обзира да ли је на власти тренутно демократа или аутократа, а приватници су се као и данас – сналазили. Што се тиче ове две задње категорије грађана – некоме је било боље код Слобе, некоме данас.
Сељаци су почели да добијају повраћај земље која им је у аграрној реформи одузета па су неки проширили газдинства а неки су оставши без радне снаге своју земљу дали у закуп онима првима. Важно је напоменути да поврат земље нису добили сви већ само потомци „кулака“ које је Тита реформисао педесет година раније. Значи, стекли су се услови да један број сељака постану „фармери“ и почну да муљају са државом. Порез на земљу се није плаћао, горива за обраду земље није било па је куповано на црно, држава није дакле убирала ни царине ни акцизе ни порез на промет, сав вишак из трансакција ове врсте делио се између шверцера, буџе која га штити и његовог клијента. Произведена храна предавала се овлашћеним државним бизМисменима, њеном продајом држава је пунила буџет, наравно након одбитка хонорара за услугу. Бизмисменима је било исто – тада и сада. Једино што их је у то време било мало, а тржиште је било подељено на мафијашки начин и мали су могли да функционишу једино радећи за велике или директно за државу. Данас приватници изнад себе имају само странку и Бога. Како је рекет увек мањи од пореза и доприноса – платиш коме треба и ради шта год хоћеш.
Што се тиче наших фармера, у Слобино време су муљали са приватним предузетницима типа шверцери горива и накупци, данас муљају са субвенцијама и државним земљиштем које обрађују али не плаћају закуп. То због тога и нису сељаци него „газде“, и не треба их доводити у везу са несрећницима што сваке године сеју али не знају да ли ће комбајнирати они, банка, задруга или лед.
Па лепо… Када се у једној кући сабере неколико цркавица, добије се пристојна сума на располагању за инвестирање у будућност.
Баба има пензију од 20-30 000 рсд коју „даје у кућу“ јер да би поживела мора да се храни квалитетно, лекови и суплементи су скупи а и шта ће њој паре кад је криза и треба деци (а родитељи су неспособни да зараде, нису к’о она у оно време). Сума сумарум – у једну тако просечну породицу месечно се слије око хиљаду евра. Када се узме да се овде до јефтине хране традиционално долази на разне начине (рођаци на селу, куповина полутки „на одложено“, баштице за поврће које ништа не коштају…), да обућа и одећа толико брзо излазе из моде да је купујемо само деци (ја нпр годинама нисам купио патике јер их редовно добијам од синова чим им се фарба мало ожуља – патикама, не синовима – или се извуче конац, дуксеве и јакне такође… С тим што моји зарађују 🙂 ), па испада да ту хиљадетину евара можемо да потрошимо само на неке ситнице плус рата кредита, огрев, режије. Значи једна земља Дембелија, и ја сад не видим шта се ту неки куробецају.
У нашем случају, креатори пропасти су се баш потрудили и целу комбинацију довели до генијалности.
Најпре су нам објаснили да чим се родимо добијамо одређена права… Право на (добар) живот пре свих. Како деца обично нису способна да зараде за добар живот, она га конзумирају путем родитељске бриге и старања.
То обично мора да буде други аутомобил у породици јер глави породице онај кога вози „треба за посао“, који је могао да послужи док је дете требало возити само код одабраног педијатра или на спортић али сад… Тако се доноси одлука да се оде до оближњих банака и одабере најбоља понуда за кредитић од 2-3 000 евра за колико може да се набави солидно возило из увоза (тата зна лика што довози само кола којима су бабе ишле на пијацу), рата – права ситница, ни сто еврића месечно. Гориво јесте скупо (најскупље у региону) али бака може да попије једну ракијицу увече уместо оног срања за циркулацију што јој уваљује фармацеутска мафија. Деда своје хемороиде може да маже свињском машћу, ауљрац више и он и његово бацање пара на глупости, и ето ти горива…
драгослав павков
Драгославе, ако је Драганин текст био повод, да ово напишеш, корисно је све шта је написала. Надам се, да слика и текст на слици нису спорни? Немам појма ко је и шта ради Драгана, јер не учествујем на фацебуку, па не могу да видим ни шта је написала. Ако није проблем, пошаљи ми директно. Дама је у сваком случају у криву, јер начелно, хтели ми да признамо или не све је боље и боље. Окрени обрни, сада је боље него некада, било како да окренемо. Као што написах, видим директну корист од њеног „материјала“ у твоме „раду“, који је јасно и до детаља насликао нашу ситуацију и муку. Алал вера!
Sviđa mi seSviđa mi se