Одгајамо ли саможиве егоманијаке?

Никада задовољне особе, вјечно жељне пажње. Оне који не трпе ауторитет, забране, увјете, рокове, па се цијели живот траже и чекају савршену прилику да падне с неба, а такве нема.

Дјеца су нам ту да их одгојимо и пустимо да живе.. Да их оспособимо за живот, уједно не занемарујући свој. Никако да им служимо и умјесто њих растемо.

e-znaci-kevo
Моје дјетињство трајало је седамдесетих и осамдесетих..

Мама, тата, пет година старији брат и ја. Не сјећам се да су се родитељи играли са мном. Имала сам играчке и проводила сате у свијету маште. Мама је кухала или поспремала. Бавила се кућом и важнијим стварима.

Нити сам хтјела нити ју тражила да се играмо скупа. Зато ваљда и данас имам бујну машту и уживам у ријетким тренутцима самоће. Љети смо по цијеле дане били вани, пењали се, скакали, али знало се вријеме ручка, вечере и спавања. Kада су нам долазили гости, знало се да дјеца, осим за вријеме јела, немају што тражити за столом с одраслима.

‘Ајмо, дјецо, у собу! 

И било нам је супер, одлично смо се забављали. Не знам, нити сам икада чула тему разговора која се међу старијима одвијала. Није ме уопће занимало. Kада смо ишли у госте, па би домаћини понудили колаче, а ја бих прождрљиво посегнула за трећим комадом, мама би ме простријелила погледом тако да сам руку истог трена повукла према себи. Остало ми је до дан данас усјечено у памћење њено:

“Ниси се дошла најести, пристојно узмеш комад, два и станеш!”

Тако и ја данас с пријезиром гледам на људе који побрсте шведски стол на неком евенту. Нисмо плакали, вриштали и викали да нам је досадно. Ако би нам и пало на памет, одговор би био: ”забави се нечим.” И забавили би се. Ух, како је машта радила…

Били смо чисти, уредни, пристојни, могли смо се контролирати кад смо требали бити тихо, а итекако активни кад би нас пустили с ланца… Јели смо све, није било питања:” Желиш ли?” Никада. Ишли смо гдје су родитељи хтјели, када је њима пасало.. И било нам је забавно… Увијек.

Веселили смо се излетима на које смо редовито ишли викендом и путовању влаком на море. Тата је радио, а мама је била код куће, бринула, хранила, приговарала, слушала, бодрила. Била је ауторитет, никако пријатељ.

Kасније, кад је дјетињство прерасло у адолесценцију, била је ослонац, психолог, савјетник, критичар, подршка, бич божји. Све по потреби. Проматрала нас је, разговарала о проблемима, тјешила. Знала је препознати сваку емоцију и ништа од ње нисам могла сакрити. Није била пријатељ. И то се наглашавало, да се не забуним, да ју не третирам попут својег вршњака, без поштовања.

Свако непоштовање одраслих кажњавало се руком по гузи. Без објашњавања, разговарања. Увриједио си старијег, шамар. Па ти увриједи и буди безобразан сљедећи пут. Плажење језика, ружне ријечи… опет онај раније споменути мамин поглед…

Не сматрам да је било идеално… Након изласка суботом, тата ме будио у 9 како би помагала поспремати стан. Након 10 минута телефонирања викао ми је да прекинем и да се нађем у четири ока ако желим толико разговарати. Ограничени изласци су ми бескрајно ишли на живце.

Нисам никада дошла дома пијана, није ми пало на памет.

А онда се нешто преломило успут, па је таква врста одгоја постала превише сурова. Вријеме је изродило нове генерације родитеља. Бескрајно толерантне, оне који подржавају пријатељски однос с ђецом и то им је баш кул..

Немојте ме погрешно схватити, промјене су потребне, рекла бих нужне, али имам осјећај да смо отишли из једне крајности у другу.

Због властитог бунта или ината?

Не знам, али попут наших родитеља и ми смо претјерали, само на потпуно другачији начин. Дотакли смо другу крајност.

Почели смо водити филозофске расправе с двогодишњацима, гледамо на дјецу као на статусни симбол, попут новог аутомобила, па га лицкамо, дотјерујемо, показујемо, хвалимо се:” Kолико километара има твој? А коња? Kакве фелге имаш?

Мој може потегнути боље од твог! А какав је у завоју?” – Тако вам то мени изгледа…

Тренутно су дјеца у центру пажње, сједе на челу стола, штовише, бирају мјесто гдје ће сједити и то им се одобрава.

Дјеца прислушкују разговоре одраслих, упадају у ријеч, воде главну ријеч и главна су тема разговора. Дакако, увијек вођене у суперлативима… Мој мали је ово, моја мала је боље… Дјеца долазе у госте с реченицом:” ја сам гладан!” па ти побрсте пола фрижидера, док се родитељи смију. Дјецу се константно забавља, не знају се сами играти, па те вуку за рукав и траже пажњу. Ако им не пружиш пажњу онда вриште, па цијела обитељ судјелује у смиривању.

Родитељи се свађају с учитељима, пријете им отказима, пријете другој дјеци, ако им нетко у жару игре дотакне властито дијете.

Родитељи пљују пред дјецом по учитељима, тако да се и дјеца усуђују одговарати учитељима кад дођу у разред. Па нестане сваког ауторитета. дјеца су постала смисао живота својих родитеља, животни пројект, једина тема разговора, нереалног поноса.

С поносом би требали причати о својим достигнућима, интересима, искуствима, а дијете о својим. Умјесто тога, хвалимо се туђим (дјететовим) достигнућима, присвајајући их као своју заслугу.

Дјеца су нам ту да их одгојимо и пустимо да живе.. Да их оспособимо за живот, уједно не занемарујући свој. Никако да им служимо и умјесто њих растемо.

Да их сатима чекамо испред ноћних клубова и возимо кућама. (да то је постало нормално) Да им држимо лавор кад након изласка пијани дођу кући.

Да им толерирамо недопустиво.

Да их награђујемо за добру оцјену. Побогу, па она би сама по себи требала бити награда.

Чини ли вам се да у основним школама сви имају петице? Истина, понекад је лакше дјетету закључити већу оцјену него имати посла с набилданим татицом који ће ти пријетити јер је “стара коза” оштетила његово изнадпросјечно интелигентно дијете и дала му 4. А оно зна за 10. Барем.

Појам злостављања и несташне дјечје игре се изједначио.

Ми смо се грудали, борили се копривама, долазили кући опечени, озебли, црвени. Нитко није због тога дизао панику. Нисмо били толико осјетљиви. Нисмо тужакали, јер смо знали да ћемо због тужакања добити још један шамар. Kад разговарам мало с новопеченим родитељима, свима је заједничка једна реченица: “Најважније ми је да ми дијете буде сретно!”

Нашим родитељима је било важније да усрећимо друге! Јер, схваћали су да је у томе, индиректно, и наша срећа.

Обратити пажњу на људе, не бити себичан, саможив, развијати емпатију, суосјећати, бринути, бити обазрив.. То се негдје путем изгубило.

Одгајамо ли саможиве егоманијаке?

Никада задовољне особе, вјечно жељне пажње. Оне који не трпе ауторитет, забране, увјете, рокове, па се цијели живот траже и чекају савршену прилику да падне с неба, а такве нема.

У међувремену их родитељи финанцирају, перу, хране, тјеше.. Јер њихово злато заслужује боље. И овај свијет није довољно добар за њих. Јесам ли претјерала? У сваком случају, мислим да нам треба златна средина. Нешто између одгојних метода наших родитеља и ових данас. Вријеме ће показати, ако нас властита дјеца не поједу за доручак.

(Насја Дупланчић)

Jedno mišljenje na „Одгајамо ли саможиве егоманијаке?

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s