Драган Томић: Морфологија Кожне Јаше, „Српски Патолошки Политички систем“

kozna jasa

   Када се сагледају позадине политичких убистава у Србији, од убиства Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића, па до убиства краља Александра и Драге Машин, преко кнеза Михаила у Топчидеру, долазимо до прото – убиства, а то је убиство Карађорђа Петровића. У свим овим случајевима убијене особе су се налазиле у зениту политичке моћи, везивале су  судбину целе земље и народа за себе, и све до једне, убијене су од стране људи из сенке и из државног апарата.

Зорана Ђинђића и Ивана Стамболића  ликвидирала је служба државне безбедности, тачније њен елитни део окупљен и око ЈСО, краља Александра и Драгу Машин, служба војне безбедности окупљена око, опет, тајног елитног друштва Црна рука, док је око кнеза Михаила скована завера чији су непосредни извршиоци били браћа Радовановићи, а налогодавци никада нису званично откривени. Међутим, само присуство Илије Гарашанина у Топчидеру, на дан убиства, указује да је иза свега стајала панславистичка линија, по идеолошкој линији и дивља шверцер – буржоазија, по економској. Карађорђе Петровић је убијен  од стране Николе Новаковића, а по налогу Вујице Вулићевића који је, пак, то наређење добио од Милоша Обреновића. Оно што карактерише ове догађаје, јесте да је након сваког политичког убиства  Србија тонула све ниже и ниже, да су последице ових убистава биле катастрофалне по народ. Такође, сва ова политичка убиства прати задах корупције и крађе, нелегалног деловања које долази из шверцерске буржоазије, као и несумњиви утицај страног фактора. Међутим, у овом циклусу, фокусираћу се на саме извршиоце и њихове налогодавце, јер сматрам да све њих карактерише једна психолошка црта, модерно данас названа – антисоцијални поремећај личности. На ширем плану, српску елиту, историјски гледано, због свог зла које је нанела сопственом народу и држави, због погибељне и лудачке политике коју је водила и која је довела српску државу на ђубриште историје, а народ на ивицу опстанка, може се рећи да, у континуитету, српску елиту сачињавају личности које пате од једног, или другог поремећаја, смештеног у групу Б поремећаја личности, које све карактерише патолошка потреба за пажњом и потреба за екстерном валидацијом. Стога је сасвим реално описати српску елиту као скуп људи са нарцисоидним, хистрионичним, социопатским и психопатским поремећајима личности.

Међу њима, заслужно место чине људи, који су амалгам свих поремећаја личности и тај амалгам се колоквијално зове- КОЖНА ЈАША. Кожна јаша је врхунац еволуције српског “патолошко-политичког” система и најсавршенији организам који влада Србијом од 19 века до данас.

Суштина српског патолошко-политичког система врти се око чињенице да је унутар тог система све дозвољено у зависности од моћи коју појединац, или група, поседује. Међутим, за разлику од остатка развијеног света, где се моћ види као шанса да се уради нешто, у Србији моћ је сама себи сврха и  то је кључ јаловости целог система. Наиме, патолошко -политички систем у Србији је јалов, јер служи сам себи, сам  је себи сврха. Патолошко-политички систем у Србији је херметички систем, он комуницира једносмерно, ригидан је, аутистичан и солипсистички. Заправо, патолошки политички систем у Србији није ништа друго до ментална пројекција патологије која влада унутар глава оних који га сачињавају. Главни разлог што је политичка елита у Србији патолошка, лежи у томе да је она проистекла из, превасходно, на овај или онај начин, ратничке елите. Другим речима, патолошка црта унутар српског политичког система, произилази из чињенице да су људи који творе тај систем, у суштини, убице. Дакле, унутар српског патолошко -политичког система, заправо не постоји политика и политичка борба, већ постоји борба на живот и смрт. Хијерархија унутар тог система, одржава се путем доминације, док се доминација спроводи путем агресије. Не постоје општа правила, већ правила поставља субјект, арбитрарно и на једносмеран начин, од њега ка подређенима. Систем је стога личан .

Обзиром да је елита састављена од убица, ти људи су у својим умовима прешли границу опхођења са другима. На овом месту, разликујемо оне који су убили својом вољом и не осећају кривицу због тога, дакле, ради се о аморалним психопатама и оне који су убили, али осећају кривицу, те се стога  осећају угрожено и теже да тај чин сакрију. Због тога они константно теже ка апсолутној контроли како никада не би били доведени на суд правде и били кажњени за дело које су починили.

Присуство смрти унутар српског политичког система, чини да је тај систем ригидан. Он је – све или ништа – систем. Разлог што је он – све или ништа –  је прост, ради се о пројекцији парадигме – или си жив, или мртав. Стога је све друго секундарно, све остало је у суштини неважно, а то чини да је српски патолошко – политички систем изразито неефикасан. Он, по тој парадигми, тежи да себе испуни неспособним кадровима, којима управља центар, који се на тај начин штити, тј буквално брани сопствено биолошко постојање. Ово чини да је српски патолошко – политички систем, пре свега анти-меритократски и склон негативној селекцији. У ширем смислу, он је медиокритетски.

Како је смрт присутна у српском патолошко – политичком систему, она изазива страх, који чини да целим системом влада атмосфера пароноје, стога се слободно  може рећи да је овај систем пре свега параноидно окружење. Параноја еродира мисаони процес унутар система и аутоматски ствара, унутар система, одбрамбене механизме који служе да обуздају параноју. Ти псеудо – подсистеми, унутар система, имају за циљ да створе познату и самим тим безбедну територију, лишену анксиозности коју преовлађујућа параноја ствара. Међутим, како су створени да би анксиозност умањили, ти подсистеми су по природи антисистемски и током времена доводе до распада самог система, јер теже да функционишу независно у односу на цео систем. Док то раде, ти псеудо -подсистеми су у сталном конфликту, како са самим системом као целином, тако и са осталим подсистемима, јер константно морају да крију своје антисистемско, канцерогено деловање. Стога је патологија унутрашње динамике,  самим тим, повећана.

Све ово додаје још једну особину српског патолошко – политичког система, а то је склоност ка самоуништењу.

Када се све сумира, долази се до следећег. Српски патолошко – политички систем има следеће карактеристике.

  1. Он је ригидна, кастинска хијерархија у којој се трансмисија моћи врши кроз агресију. Трансмисија моћи је једносмерна и врши се од надређеног ка подређенима. Због тога је српски патолошко – политички систем ауторитаран, тј. персонализован. Личан.

  2. Обзиром да  се у српском патолошко -политичком систему  комуницира лично и кроз агресију, страх влада овим системом.  Будући да влада страх, слобода изражавања не постоји, те је систем стога аутистичан,  јер комуникација не постоји. Он је због тога репресиван. Он је садистичка тиранија.

  3. Анксиозност створена страхом, тежи да се компензује кроз прикривено деловање које у крајњој инстанци доводи до својеврсних псеудоаутономних решења, где подсистеми теже да функционишу независно од целине система. Ово чини да је српски патолошки систем склон самоуништењу, јер подсистеми, у борби за нормално функционисање, долазе неумитно у конфликт са системом као целином, који је ненормалан и ту долази до конфликта. Речником медицине, српски патолошки систем је канцероген.

  4. Систем као целина је свестан ових феномена, али због своје аутистичне природе, није у стању да проблем схвати и реши, те је он стога дубоко параноидан.

  5. Због константног унутрашњег конфликта, систем троши 80% ресурса на сопствено самоодржање, а само 20% на испуњавање функције у друштву, због кога постоји. Ово чини да је српски патолошко – политички систем екстремно неефикасан систем,  деструктиван за друштво и аутодеструктиван, и за себе, и за оне који у њему учествују.

Све у свему, српски патолошко – политички систем није политички систем уопште, он је копија политичког система. У суштини, српски патолошко – политички систем јесте примитивни облик организације, чија је моћ обрнуто пропорционална сложености улоге коју он треба да има у друштву. Најсложеније улоге имају најмање моћи, док оне најбаналније имају највише.

Наставиће се…

 

6 mišljenja na „Драган Томић: Морфологија Кожне Јаше, „Српски Патолошки Политички систем“

  1. Lep tekst, malčice previše urban. Jer sve gleda iz pravca Palanke(jer pravih gradova nema), a ne iz etno-seoskih motiva kozne jaše sto je na selu sinonim za Budzu. On je bogat i moćan, obožavan strane žene koje žele da budu sa njim, a muskrci ga mrze, a svako od njih bi na njegovo mesto. Njegovo bogastvo je steceno iz neke velike prevare, a ta prevara mora da se nastavi. Mora da se bije sa slabijima da bi zadržao fiktivnu moć. Pare se troše po kafanama i gde se čašćava ostala boranija, da bi se malčice namirilu i ne bi krenuli na njega. Jer ipak ih on častio nečim.

    Sviđa mi se

    • Ono jes’ i mene nervira kad ovaj autor preteruje sa prigradskim slengom, ali verujem da je „ubo“ u centar. Srbija je talac seljačkih antagonizama u kojima je bitno pokazati „ko je ko“ makar sutradan išao da se zajmiš kod zelenasa, koje onda opet mrzis jer traze pare i kamatu nazad, i tako… Šta reći za uDBaše uniformisane u kožne jakne, a opšte je poznato da posao kojim se bave isključuje upadljivost? Pa nista – jbš značku i ovlašćenja ako te se niko ne plaši („ne poštuje te“ 🙂 )

      Sviđa mi se

  2. Prošlog puta si optužio Dinarce za neku nesputanu agresiju…a po svemu sudeći taj dinarski gen tj haplotip I u svojim varijantama I1 i I2 je nosioc globalne civilizacije kroz celu istoriju tzv Arijevci su primarno taj haplotip – oni su R1a stočarima tvojim predali i jezik i kulturu,oni su veza sa kromanjoncem…Kad razmišljaš o znanju kao plodu koji mora da sazri jasno je da je za taj proces potrebno vreme,vreme koje ima na raspolaganju najstariji evropski gen a kad znamo da su Ari iz Evrope poreklom a ne iz Indije sve je jasno ko je ko,mislim zar jedan Tesla nije Dinarac?

    Sviđa mi se

    • Мешаш појмове. Ја не оптужујем никога, већ покушавам да одговорим на одређена питања и нађем решења за одређене проблеме. Тесла нема никакве везе са овом дискусијом. Прво нису сви Днарци Тесле и друго Тесла не би постао то што јесте да је остао у Крајни, већ је постао то што јесте одласком из Крајне.

      Sviđa mi se

      • Zamisli da je Tesla krajem 19. veka došao u Srbiju i zatražio pare za realizaciju svetiljke bez „gasa“ ili mašine u koju ne treba trpati drva i ćumur 😀

        Sviđa mi se

  3. Zvao ga je Lenjin i on se pokajao kada je shvatio da ne moze na zapadu da sprovede svoju zamisao – da svi imaju struju besplatno…Nego,kako to da je Amerika kojom vlada egipatska masonerija(matrijarhat u znaku macke) zapravo u tvojoj glavi patrijarhat?Ja sam mislio da je ta nerdovstina ustvari zenska osobina tj da su one nerdovi,sto si mogao da se uveris ako si nekad isao u skolu

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor na Golemovo dete Odustani od odgovora

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s