Драгослав Павков: Олако обећана решења

Коментар на текст Владимира Челекетића

ако је демократија лоша, одакле људима идеја да они негде треба да ИЗАБЕРУ свог диктатора?

mlatimudan

„озбиљне расправе нема, јер најјачи актери на политичкој сцени нису заинтересовани за разумна решења, већ за решења која одговарају њиховим интересима“

Скоро сам сигуран да је нема јер нико не отвара расправу на теме попут: да ли сваки држављанин СТВАРНО има право и обавезу да одлучује о томе ко ће управљати друштвом или нема?
Друго, чини ми се да је на делу терминолошка збрка, и то не случајно. А ствар је заправо једноставна и лако историографски проверљива…

На пример, злоупотреба појма „диктатура“. Срби данас, нарочито они „национално свесни“, мрзе демократију и тврде да је она крива за то што не возе новог Бентлија већ петнаест година старог Голфа, што је педерка премијерка, што нас запишавају чак и Хрвати и Бугари… Најчешћи предлог за решење проблема гласи „Зајеби брате демоНкратију, треба дизаберемо диктатора који ће лупити шаком о сто и Америма и Русима, похапсити лопове…“, несвесни да сам исказ садржи и проблем и његово решење. Наиме, проблем са демократијом је што у њој велики број људи учествује у креирању политике, па је лако могуће да збир људских природа сваког од њих коначно доведе до тога да краде ко стигне, злоупотребљава поверену моћ и на крају баладе – прави тешко поправљиву штету. Са друге стране, ако је демократија лоша, одакле људима идеја да они негде треба да ИЗАБЕРУ свог диктатора? Мени ово делује као прављење одступнице и скидање одговорности за евентуално лоша решења по принципу „… ми га изабрали да направи србско царство, а он нас опљачкао и побего на Сејшеле“.

Диктатура је као и све о чему се људи (они који на то имају право) договоре легитимно решење, само, искуства из историје су нешто што пре свега треба уочити, а затим класификовати и разумети.
Први диктатори су уочени у старом Риму, али њих на власт није довела пијана руља, већ ДЕМОКРАТСКА институција звана СЕНАТ када је демократија због несавршених процедура и партикуларних интереса моћних појединаца постала неспособна да решава кључна државна питања. Дакле, грађани Рима су своја ПРАВА да одлучују о својој судбини у својој држави пренели на демократско тело звано Сенат (јер није реално да цео Рим  по вас дан седи у хладу и распреда о комуналним питањима, питању освајања или стагнирања…), а овај кад је дошао у ћорсокак (са једне стране га ограничавају закони а садруге лични интереси сенатора и с њима повезаних лица) БИРА диктатора који има ПРАВО да не поступа по законима када је очигледно да би њихова примена држави наносила штету. Наравно, сваком од њих је јако допало да влада без ДЕМОКРАТСКЕ контроле па је покушао да своју владавину учини доживотном, некима је то мање или више успевало, али на крају смо, од Ромула и Рема и протодемократског устројства римске државе, преко векова самодржавља алфа-мужјака, ипак морали стићи до Француске буржоаске револуције и мота „Слобода, једнакост, братство!“.

Данас се по принципу „аукурац више!“ поново захтева диктатура, али нико се не труди да објасни ко треба да буде диктатор, на који начин он треба да заузме функцију и шта са опозицијом…
Ако треба да га изабере Скупштина – једног већ имамо, само што се не зове диктатор него председник републике; има скоро двотрећинску већину у парламенту и државом влада као диктатор, без опозиције… Значи – не ваља.
Ако треба да га уздигне револуција – имам осећај да нам се ни то не би допало јер је револуцију у Србији способан да дигне само Један Човек, али он је већ на власти са које диктира све, и меша се у све сфере живота… А како би било да Црква изабере неког поштеног и богобојажљивог? Та ман’те се 🙂
Преостаје једино да нас неко окупира и постави гувернера са диктаторским овлашћењима… Али јавља ми се да тај, у том случају, не би заступао српске него интересе окупатора.

Тако да… Није лоше то о диктатури, само није једини проблем ко персонално би био диктатор, још већи је НА КОЈИ НАЧИН ДО ДИКТАТОРА ДОЋИ? Мени на памет падају једино неки избори, али шта се онда куробецамо?! Демократију већ имамо само смо лењи да је чувамо и редовно апдејтујемо.

Jedno mišljenje na „Драгослав Павков: Олако обећана решења

  1. Значи, имамо две могућности. Једно је диктатура. Друго је демократија која, теоријски, заговара власт у складу са вољом мноштва, а у пракси показује да неколицина манипулише мноштвом с тим да може бити више неколицина, више реалних политичких снага које се боре за власт. Како год да окренемо, судбина земље и народа зависи од неколицине, а не од мноштва, тј. судбина зависи од одлука те неколицине и ни један ни други систем не гарантују да ће одлуке те неколицине, каја је на позицији реалне моћи, тј. власти, бити на добро народа и државе. Имамо све четири варијанте, демократије добре и лоше за народ и државу и диктатуре добре и лоше за народ и државу. Дакле, једини начин да се нешто промени, јесте да постоји неколицина довољно способна и јака да уради оно што је неопходно да дође у позицију власти, што обично подразумева, између осталог, мобилизацију дела јавности.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s