Драган Томић- Женска потреба за „злом“- Опет о хипергамији и хибристофилији.

ti si resurs

 

Афера се сада одржава на апаратима, док из ормана испадају костури и кондоми давних сношаја, где се види да је млада алфа плодила врхунске женке широм региона и сада су све оне у паници да не освану на Порн Хабу. Плашим се да ће млада алфа врло брзо схватити да његово змијско тело, слаба контрола импулса и цео тај неандерталско дивљачки вајб правог бед боја, који директно гађа у саму суштину жене и чини да материца игра казачок, када се постави овако, може јако скупо да га кошта. Вагина га воли у себи али проблем је у томе што вагина ипак воли више себе од њега а он је кренуо озбиљно да их угрожава. Јесте да свака у којој је био би родила његово дете, проблем је у томе што би она то урадила али да се не зна. И ту долазимо до ове приче. Зашто женке имају потребу да крију оно шта стварно желе и зашто им је битније да сви верују да желе нешто друго до алфа кобасицу у себи ? Одговор на овако просто питање, показаће се више но комплексним у редовима који следе…

Зашто је битно одржавати лаж у животу?

Зато што је цео систем успостављен на лажи и зато што би истина срушила цео систем. Од када су рођени, мушкарци се програмирају тако да буду корисни друштву и жени. На основу тог програма, они почињу да имају одређена очекивања како од себе, других и друштва. У бити тих очекивања лежи прича о контроли њихове сексуалне енергије. Другим речима онај ко контролише мушку сексуалност контролише заправо само друштво.

Са друге стране, мушкарац који контролише сопствену сексуалност, не може бити контролисан и он је слободан. Стога он као такав је опасан за друштво и жену јер функционише на начин од кога друштво ни жене немају корист. Зато је екстремно битно да мушкарци никада не спознају истину и зато је потребно да се лаж одржава у животу.

Не би било далеко од истине, ако би се рекло, да суштина сваке цивлизације, се заснива на против природном односу између мушкарца и жене. Друштво, које контролише сексуалност мушкарца такав начин, подређује жену мушкарцу и друштву и на тај начин условљава мушкарца да буде користан како би добио приступ златној материци тј репродукцији. Једно од основних постулата програмирања мушкараца јесте да они као такви морају бити добри према женама. Још као мали, они се уче да девојчице не ударају да их не вређају, да се према њима опходе на цивилизован начин. Да буду пристојни према женама. Мушкарац стога мора да се контролише,тј да научи да обуздава своје нагоне и понашање како би друштво у целости, могло да се развија. Уколико то не би урадио, уколико би остао на биолошком нивоу, друштво се не би макло даље од касног неолита и цивилизација не би могла да напредује.

Мушкарац стога није ништа друго до ресурс, контролисан са две стране, од стране жене и од стране друштва. Он се од малена учи да не показује своја осећања, да не комуницира сам са собом, учи се његова вредност мери по томе колико може да уради за друге, било за друштво било за жену, да буде поносан на свој несебични допринос и да исмева и кажњава друге мушкарце који се тако не понашају. Да буде срећан и поносан роб друштва. Са таквим програмирањем, он гради државе, империје, ратује, побеђује и гине. Он ратује за краља, Бога, земљу, жену, принципе, веру, за било шта осим- за самог себе.

Изложен овим притисцима кроз генерације, мушкарац се мења. Он се мења али она не. И ту настаје проблем.

Жене су у суштини, са еволутивне тачке гледишта, заправо врло древна бића. Њихов начин функционисања није се битније мењао још од доба пећине. Заштићене од мушкараца, са пасивном улогом у друштву, жене нису биле изложене притиску због којих би се мењале. Стога њима и даље владају чисто биолошки прерогативи који су подређени еволутивној динамици. Ти прерогативи, тј билошке директиве, су крајње једноставне и јасне. Наћи мужјака који има најбоље гене и са њим направити потомство. Да би га нашла, она користи исте оне механизме које користе и сви сисари на земљи и ти механизми се заснивају на препознавању нивоа хормона у мушкарцу. Тачније, на нивоу тестостерона који мушкарац поседује. Сведено, ово значи да она тежи да буде оплођена од стране мушкарца који поседује највиши ниво тестостерона. И како тестостерон регулише агресију код мушкарца и његов нагон за доминацијом, мушкарац кога она биолошки жели јесте нај агресивнији и нај доминатнији. Такође, сам тестостерон физички обликује мушкарца, чини да има оштрије црте лица, већу мишићну масу, физички је снажнији и агилнији тако да оно шта се популарно зове алфа мушкарац јесте дотична млада алфа из скандала, физички гледано. То су те црте лица које аутоматски доводе јајнике у стање транса и чине да жена губи сваку контролу над својим поступцима, што је и скандал дама и доказала. Наравно, није само она, свака која је видела њега, вришти ко липицанер и сања исто што и мала од скандала и да дође у исту прилику ко Скандалина, урадила би исто, било да има 16 или 86 година. Не раде оне то свесно, то је програм који се аутоматски активира и стога њих је бесмислено кривити, јер оне немају контролу над својим понашањем у том тренутку. И на том месту настаје конфликт због кога се губе живци, паре, некретнине а не ретко и животи.

Конфликт настаје између наратива који мушкарац има у глави, шта је то жена, тј виртуелна жена у његовој глави и реалне, физичке жене. Тај судар две реалности је врло болан и доводи до трауме код мушкарца, која резултира циклусом од пет тачака. Хронолошки, први је негација, (то није истина, није могуће, не верујем), бесом тј агресијом ( она је курва, све жене су курве, издала ме, преварила ме, нанела ми је бол итд), депресијом (живот нема више смисла, зајебали су ме, јадан ја, шта ћу без ње, о Боже зашто мени то да се деси, итд), ценкање (нема везе, нису све жене исте, добро је што ми се то десило сад када сам млад и немам децу, има још наде, наћићу ја праву…) и прихватањем ( шта да се ради, тако је како је, спрман сам за нову љубав (јеси круац хаха)). Мушкарци који се не одричу наратива, код нас Мигтауваца се зову блу пил мен, тј мушкарци који су још увек у гиноцентричном матриксу и који слепо верују да је кривица у њима јер нису нашли праву или су урадили нешто погрешно и зато им се десило то шта им се десило. Због тога они су осуђени да прођу поново корз исти пакао. Они слепо верују у тај наратив јер им даје смисао живота, чини да се они осећају сигурно, да имају самопоуздање итд. Они на проблеме са женама гледају као на животно искуство које треба проживети и из њега научити како да са секама буду вештији како не би били повређени поново. Другим речима, они митологизују своје искуство, слепо верујући да они МОРАЈУ да буду са женом, само треба да нађу праву или морају да се опходе са њима на прави начин и онда ће све бити ОК.

Наравно, ово је лаж у коју они слепо верују јер проблем није у њима. Проблем је у разлици између фантазије која је усађена у њих и реалности и све шта они раде са оваквим приступом јесте, да хоће да усаврше фантазију, тј симулацију да личи што више на реалност. Они усавршавају виртуелну слику у глави, и надопуњују лажну дефиницију жене са оваквим искуствима слепо верујући да ће тиме та дефиниција постати реалнија и истинитија.

У сржи потребе за оваквим веровањем, лежи потреба мушкарца за мајком. За мушкарца, мајка је најважнија жена у животу, јер је она прва жена у коју се мушкарац заљубљује. Он има жељу да се стопи са њом. Но како то је забрањено, мушкарчева љубав према мајци је табу и он временом учи да ту љубав пројектује према другим женама. У психологији то је познато као Едипов комплекс и та фаза се у нормалном развоју завршава између 6 и 7 године. Међутим, табу остаје, закључан иза зидина и одатле он генерише ову потребу коју одрасли мушкарац формулише на когнитивном нивоу као идеализовану слику жене са којом жели да буде, претвара је у чувену ону ПРАВУ. Због тога, мушкарци имају ирационалну слику тј дефиницију жене и сходно томе, формирају ирационална очекивања. Наиме, мушкарци очекују, несвесно, да их жена воли на исти начин на који их је волела мајка-безусловно. Они очекују од жене да их она подржава, храни у животу и та фантазија ствара слику о жени као партнеру и из приче о партнеру следи идеја да је веза са женом, синергија два бића која се међусобно подржавају, разумеју и помажу.

Та илузија је толко јака и толико моћна, да су мушкарци у стању да буквално положе своје постојање и живот, јурећи ту илузију. Због тога, кад верују да су нашли “праву” они ће урадити све, куповаће станове, кола, јахте, штити ту жену од насртаја других мушкараца ( реалних и умишљених), жртвовати се за њу до смрти. Међтуим, када жену дркне хипергамија и када такви мушкарци буду остављени, следи комплетан колапс њихове личности. Птогово ако се узме ментална динамика жене и њихово “одљубљивање” што је карактеристика коју само жене имају.

У том ужасном стању, они се осећају голи, незаштићени, рањиви, осуђени на смрт и због тога код њих се јавља готово приматска агресија која је се врло често усмерава ка бившој партнерки са не ретко фаталним исходом. Виртуелна слика жене се разбија и она која је ту слику разбила мора бити елиминисана. Нападајући жену, мушкарац заправо брани илузију, идеалистичку слику у себи непосредно и посредно тежи да жену са којом је био, кроз кажњавање, поново доведе у стање које је било пре, да је врати у рам те слике. Он жели да сачува и рам и слику јер у његовој логици једно без другог не постоји.

Ако на све ово се дода социјални притисак, који тера мушкарца да своју вредност мери на основу тога како га жене виде и мере а на основу тога како се позиционира у мушком друштву, пад је још гори и тежи. У колико се у игру убаце и деца, мушкарац, се тада доводи у стање тоталне обесмишљене егзистенције и тада је склон убиству и само убиству а неретко и обоје.

Због свега овога, у тзв традиционалним друштвима, сексуалност и њена контрола се схвата врло озбиљно и сваки напад на традиционалне вредности се кажњава врло сурово.

Међутим у либералним друштвима, онима ка којима Србија тежи, то није случај. У либералним друштвима која себе воле да виде као прогресивна и напредна, дешава се управо супротно. У тим друштвима, жена, ослобођена одговорности и са свим правима као мушкарац, понаша се онако како једино може- биолошки. Она тражи алфа гене и ништа је друго не интересује. Да се не би понављао, сумираћу шта то значи у суштини.

То значи да жена види само 10 до 20 посто мушке популације. Од тих 10 до 20 посто, она максимално 3 процента мушке популације сматра пожељним. Ово значи да ако се узме група од 1000 мушкараца 30 њих ће сигурно оставити потомство. Од тих 1000, између 100 и 200 може да рачуна на редован секс. Остали су губитници. Супротно томе, ако се на ту групу дода 1000 жена, од њих 1000, 85% може да рачуна на може да забеби кад год пожели и испуни своју биолошку функцију. Међутим код њих се јавља другачија динамика, динамика Електре. Већина од ових жена никада неће родити дете, просто зато јер је конкуренција превише јака, управо због хипергамије која их компулзивно и манијаклано тера да се паре са само 3% мушкараца. У развијеним земљама, где су правила игре позната, тих 3% мушкараца се налази на врху пирамиде, у корпорацијама и банкама, док у примитивиним земљама каква је Србија, тих 3% је у криминалу или спорту.

Хипергамично вођене, жене тада подржавају најгори слој друштва, дајући себе безрезервно најагресивнијим и нај нестабилнијим мушкарцима и на тај начин, директно утичу на пораст криминала и осталих облика анти социјалног понашања. Награђујући сваког психопату својом вагином, оне чине да се психопатски накот развија док нормални изумиру и нестају, чиме се друштво враћа у доба раног неолита, тј тачно у време у коме њен резон и ум обитава.

Стога вести попут пребијања оне цице у Хрватској или пак фуца туца афере у Србији, треба примити као нешто природно. И не треба се чудити што криминал и криминогено понашање цвета у Србији и што Србија има одлив мозгова. Интелигенција код мушкарца је последња ставка на коју жена рачуна приликом одабира партнера. Еволутивно, жена мисао и размишљање, изједначава са слабошћу, стога она цени више мушкарце који прво делују па онда размишљају. Њој не требају паметни, њој требају вешти. Лукави. Због тога никада топ цице нећете видети у друштву нуклеарних физичара или математичара, већ искључиво са ликовима из подземља. Тиме се шаље сигнал да паметан није потребан, да је бескорисан и да треба да нестане.

Стога, он и нестаје. Остаје само Крими рад и човек из снова.

https://www.blic.rs/vesti/hronika/zbog-njih-su-ubijali-i-padali-one-su-najvece-ljubavi-sefova-podzemlja-srbije-i-crne/bkzx1kk

Међутим, погрешно је кривити жене за овакво понашање. Ово нису свесне одлуке већ нагонске над којима оне немају контролу. Једноставно, оно шта оне раде је биолошки исправно, хипергамија као део материнског инстикта, обезбеђује да се слаби мушкарци не репродукују и да врста преживи као целина. Проблем лежи у наративима које је друштво створило. Те отровне бајке, те романсе, јесу то шта је проблем. Оне су те које креирају нереална очекивања из којих проистичу ирационалне реакције које воде често у насиље и трагедије. Да би се то избегло, ти наративи требају бити избрисани. Ово међутим отвара читав низ других проблема од којих је опстанак цивилизације један од главних. Суверено верујем да уколико не дође то помака у транс хуманизму и стварању вештачких материца, данашњу цивилизацију чека тотални слом и распад. То што је нешто природно, не значи да је и добро за врсту. Тумори су природни па их лечимо. Коначно нестанак Ирског Ирваса, који је изумро управо због хипергамије треба схватити крајње озбиљно, јер врло лако иста судбина може задесити и људски род.

Advertisements

5 mišljenja na „Драган Томић- Женска потреба за „злом“- Опет о хипергамији и хибристофилији.

  1. Чланак је добар, упалио ми се аларм на само једној тематици: претендирање поседовања поузданог знања о дешавањима у неолиту. Што више учимо о том добу, схватамо колико мало знамо и колико су познате чињенице у ствари предрасуде. Пример:

    «[Н]естанак Ирског Ирваса, који је изумро управо због хипергамије треба схватити крајње озбиљно…..»

    Јелен, који се традиционално – и погрешно – назива Ирски ирвас, појавио сe пре око четрсто хиљада година, и отад опстао кроз неколико глацијалних периода, пре коначног нестанка у раздобљу неолита пре осам хиљада година. То доба, пре осам хиљада година, је било доба глобалног отопљавања, те побољшања генералних животних услова.
    Нестанак Ирског ирваса се десио паралелно са нестанком многих других врста тадашње мегафауне, што сугерише везу између тих нестајања.
    Ирски ирвас је био величине данашњег лоса. Рогови данашњег лоса су тешки до 35kg, а рогови Ирског ирваса су били тешки до 40kg. И опоред мале разлике у тим величинама, лосови су преживели оно што тај ирвас није, и дан-данас су изван листа угрожених врста, људима се на главу попињу.
    Након писања горњих редова, наишао сам на научни рад где се каже да је величина рогова Ирског ирваса варирала у складу са исхраном.
    Све ово прилично снажно говори против теорије да је Ирски ирвас нестао због хипергамије, илити, конкретније за ширу читалачку публику : да су рогови мужјака ове врсте због сексуалне селекције постали толико велики, да су захтевали толико велику прехрану, да је то довело до глади, помора врсте и њеног исчезнућа са лица земље.

    «Хипергамично вођене, жене тада подржавају најгори слој друштва, дајући себе безрезервно најагресивнијим и нај нестабилнијим мушкарцима и на тај начин, директно утичу на пораст криминала и осталих облика анти социјалног понашања. Награђујући сваког психопату својом вагином, оне чине да се психопатски накот развија док нормални изумиру и нестају, чиме се друштво враћа у доба раног неолита, тј тачно у време у коме њен резон и ум обитава.»

    Сасвим је могуће да интелигентна особа на основу научних налаза дође до тог закључка да је неолит био доба психопатије. Сасвим је могуће да интелигентна особа, на основу научних налаза, дође и до закључка који је веома различит од поменутог. Постоје генерално две школе о улогама супарништва и сарадње у људској еволуцији.. Ево једне недавне сумације свих аргумената . Она и сама није задња реч на ту тему.

    Када смо расчистили с тим лажним знањем , ред је рећи да поздрављам и здушно подржавам тврдњу да

    «нестанак због хипергамије треба схватити крајње озбиљно, јер врло лако иста судбина може задесити и људски род.»

    Очигледно ми делује је да посрнуће у управљању биолошким капиталом има своје одразе у политици, те управљању економским капиталима домаћинстава, нација, и целе људске врсте.
    Такође се слажем и са овом тврдњом:

    «Проблем лежи у наративима које је друштво створило. Те отровне бајке, те романсе, јесу то шта је проблем. Оне су те које креирају нереална очекивања из којих проистичу ирационалне реакције које воде често у насиље и трагедије.»
    Оне укључују поред сексуалних односа, и оне који проистичу из сексуалних : породичне, родовске, и националне.

    «Да би се то избегло, ти наративи требају бити избрисани. Ово међутим отвара читав низ других проблема од којих је опстанак цивилизације један од главних.
    Суверено верујем да уколико не дође то помака у транс хуманизму и стварању вештачких материца, данашњу цивилизацију чека тотални слом и распад.»

    (i) Моје искуство с таквим брисањем ми говори да су ми се њиме родитељски капацитети, заправо, побољшали.

    (ii) Слом и распад чека ваљда сваку цивилизацију. За ову, не знамо колико ће брзо доћи, … и да ли ће бити тоталан. Насупрот лажном знању а ла Џаред Дајмонд, тотални колапси цивилизација су атипични. Пре се дешава да „несреће“ доводе до поступног и неосетног преображавања једне културе у другу културу. .

    (iii) Што се тиче трансхуманизма и сугестије о стварању вештачких материца. Склонији сам гледати на односе моћи у друштву. С појавом вештачких материца, владајућа класа олигарха би добила средство да створи генерације које знају само за милионску масу као једину породицу.
    Поглед ми је склон да скрене ка уређењу где су мушкарци посвећени одржавању њихове приближне једнакости моћи тако да је стални одабир жене између мушкараца онемогућен или обесмишљен. И, јасно, то укључује да друштво буде без колективног центра моћи који би женама служио као мушки партнер.

    Наравно, пут до тога то је тешко и замислити. Ипак, еволуција гена иде споро. Еволуција психологије и културе иде брже. Већина мушкараца – биолошких губитника – може склапати пактове између себе, и то се свакако дешава и дешавало се. Историја света није историја једносмерног раста неједнакости и декаденције.

    “Једнакост”! Шта сад, комунизам, опет?!

    У одбрану тога, … DJT : „I like thinking big. If you’re going to be thinking anything, you might as well think big.“

    Ако на ишта циљамо, могли бисмо циљати на велико.

    Ако већ нешто морамо да радимо, што не бисмо радили на …амбициозном пројекту.

    Ако смо прихватили да живот мора добрим делом бити мучан, што се не би мучили за величанствену визију која укључује људско достојанство.

    О самом чланку, генерално: Тако треба… само напред.

    Sviđa mi se

  2. ‘ hipergamija’ jel to ono kad se srpčice masovno jebu po šiptarskim javnim kućama dole na jugu(a možda i gore) i tvrde kako su šiptari profi i ne maltretiraju ih – dok ovi finansiraju vojsku Kosova sa tim parama..Znači oni od pičke tvojih žena(iz kojih će posle ko zna kakva deca da se radjaju) prave sredstvo za ostvarenje svog cilja dok se Srblje roblje priseća slavne prošlosti…Genijalci bre ti Šipci.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s