Мр. Бранимир: РУЉА И „ЗОРАН“ 

О Зорану Ђинђићу, најомраженојој личности у новијој срБској историји у чијој постхумној деификацији сада сви морају да учествују због политичке коректности и сопственог лицемерја, преовлађују два типа хушкачког мнења руље (пучине стоке грдне).

– оно ЗДесна, да је издајник који је призивао НАТО бомбардовање, „немачки човек“ и уопште анационални Шорошевац који је испоручио у Хаг на Видовдан највећег сина срБсклих народа и народности, Слободана МИлошевића … и 

– оно слева да је криминалац и сарадник мафијаша, симбол истовремено и либерализма и неолиберализма, јер ова два антипода у левом „дискурсу руље“ (још један срБски оксиморон) представљају синониме.

Шорош лево Ђинђић десно

Овде нема ни дивљег, нити питомог либерализма. Седамдесет процената српске привреде налази се у рукама партије (добро, хајде, кобајаги партија, част изузетку), и то је онда по дефиницији државни социјализам. 
Ово је дивљи социјализам, а не дивљи капитализам … 
Ниједна од реформи које је извео Вацлав Клаус у Србији није ни започета. Од промене својинских односа, до квалитетног парламентаризма, изградње институција, слободе штампе…“
Александар Илић

Ако је споменик Ђинђићу пројектован у облику стреле, Слобин би морао бити у облику лука.“
Светислав Басара

ЂИНЂИЋ, годинама етикетиран од медија и скоро свих политичких противника као „најгори криминалац и издајник“. Пред смрт имао само 5-6 % подршке народа.

Преко ноћи за све постаје ЗОРАН, човек у кога се сви куну. 
Медији, власт, опозиција, а цела нација гласно оплакује.

СРБИЈА“
Александар Шапић

Мурал са ликом убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића у центру Београда поново је уништен,

само дан након поправке после претходног уништавања.

По њима: „Зоран Ђинђић није никакав симбол демократије и бољег живота већ симбол либералног капитализма, мафије, слуганства наше политичке елите према страним империјалистима и целокупне беде у којој се данас налази наше друштво, а која је директан производ како његове политике, тако и политике оних који су после њега дошли закључно са Александром Вучићем као најревноснијим и најдоследнијим настављачем Ђинђићеве “визије”.“

Истовремено „Његова визија Србије је неолиберална, а то није моја шоља чаја.“

Што се аргументоване критике тиче, замерају му се наводно његове тековине – пљачкашка приватизација и партиократија партија схваћених као компанија. Уз оно чувено „коме је до морала нек иде у цркву“. А генерални став је да ништа није урадио и спровео, да је све остало на реформаторској демагогији.
„Створио је себи ауру реформатора у земљи у којој ништа осим реформи није остало после ратова, санкција и бомбардовања. Био је упечатљива појава у нашој политици, а опет, био је појава без покрића које му гласачи никад и нису тражили.“
Што су покрети салонскији и хипстерскији, реторика је оштрија. Тако Анархосиндикалистичка иницијатива – АСИ збори: „Да је Зоран Ђинђић убијен од стране разјареног радништва, свесног праве мете и корена свог незадовољства, његова смрт би, можда, била упамћена као битна у историји људске цивилизације. Сврстао би се раме уз раме са Маријом Антоанетом, Луј XВИ или царом Николајем ИИ Романовим.
Зорана Ђинђића, криминалца, убили су други криминалци. То није наш сукоб. То је сукоб између оних који имају моћ и власт за још више моћи и власти. Поштен свет, коме је у оваквим приликама резервисана једино улога беспомоћних поданика и посматрача, никада није поседовао ни једно ни друго…Анархо-синдикалистичка иницијатива … изражава солидарност са свима онима који своје класне циљеве неће жртвовати смрти једног криминалца. “
12. март 2003. године
Секретаријат АСИ
На оваквим надобудним будалаштинама се наравно нећу задржавати.
Гледе хушкача ЗДесна, колико је био а(нти)националан, најбоље сведочи макар његов последњи легендарни интервју.

https://www.youtube.com/watch?time_continue=1295&v=sqffTPzBrxI

А левичари, сви од реда, чак и „његови“ неокони из Друге Србије (данашњи жреци његовог култа), му управо национализам спочитавају.

Последње Ђинђићево предавање у животу, у ком је експлицитно ударио на њихов фетиш – интернационализам, било је управо (и) о национализму.

Један од „мегатрендова“ јесте тренд од национализма ка патриотизму. Док је национализам израз колективног идентитета у статичном друштву руралнога типа, колективни идентитет модерог друштва није интернационализам (како су мислили комунисти) него патриотизам који се суштински разликује од национализма…За национализам су меродавни мотиви, за патриотизам су меродавни резултати и последице. То је основна разлика између традиционалних и модерних друштва.“

Проблем критичара са Ђинђићем је што је он о већини битних питања оставио иза себе и теоретске радове. Које наравно ни руља ни евет ефендије руље, „елита гора од руље“, не читају и не наводе. Јер, „он је био прагматичан“, није се држао теорија и начела ко „ко пијан плота“. Као и скоро свуда и о свему у Илирику и овде је „истина сасвим супротна“. Баш он се врло стриктно и доследно држао истих начела и убеђења.
Гледе његове одговорности за овакву „Беговић др Борис“ приватизацију спроведену после његове смрти и идеолошке антиномије хушкачког духа – неразликовању неолиберализма и либерализма, нажалост по критичаре, оставио је (бар) једно штиво у ком се врло јасно идеолошки позиционира – Комунизам ван закона, оригинално објављено у: НИН, Београд, август 1991 а прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Међутим, претходно да се осврнем на „аргумент“ да ништа није урадио и спровео до краја, да је све остало на реформаторској демагогији.
Зоран Ђинђић је владао непуне две и по године. Полувладао, јер је делио власт са савезним председником Коштуницом, чувеним по „легализму“, тј. политици континуитета са претходним поретком, који је у савезне органе, након карикатурално нелегитимних савезних избора у Црној Гори власти вратио чак и сав тамошњи политократски олош Милошевићевог вакта.
Ђинђић је засео за кормило бомбардовањем, грађанским ратом, санкцијама захваљујући генијалној геополитици великог Слободана Милошевића и десетогодишњим урушавањем институција од стране охлократије и какистократије истог, уништене државе.
И замислите ниШ није урадио за чак преко две и по године! 
Само је „елити горој од руље“ дозвољено да без икаквих личних и статусних последица деценијама баљезга овај бесмислени аргумент. 
По односу академске руље Ђинђић је сличан једном свом претходнику – краљу Александру. И за његов пројекат унитрарне нације и државе и темељних друштвених реформи елита каже да је неуспео, јер је био „неостварљив“, а краљу се такође спочитава да „ниШ“ није урадио.
краљ је од 6. јануара 1929. почео дословно да примењује савет војводе (Мишића) о вишедеценијској диктатури док се не унифицира становништво и не формира јединствена нација или ампутацији крајева некомпатибилне традиције. Као што заборављамо краљ Александар је убијен већ1934. у Марсељском атентату. Какав неуспех – за целих 5 година није успео да превазиђе последице тричавих пола миленијума сужањства (а код неких и целог) под разним феудалним господарима!!! Из неких разлога у Србији исказе које не дозвољавамо ни дебилима толеришемо академској елити „јестаствено“ (иначе не би била елита у оваквом поретку) посвађаној са здравим разумом.“
хттп://бранали.блогспот.рс/2013/01/блог-пост_11.хтмл

А сада да само елементарно укрстимо баналне чињенице о Ђинђићевој одговорности за приватизацију довршену након његове смрти.

У тексту Комунизам ван закона Ђинђић се јасно и експлицитно декларише као ордо либерал, позивајући се на пример реформи Вацлава Клауса у Чешкој као инспиративан и позитиван. Реформи које су значиле радикалан раскид са минулим поретком, раскид за који се залаже и Ђинђић кад се одмах по 5. октобру сукобљава са концептом континуитета са минулим поретком – Коштунициним легализмом. Уз кога наравно стане сва булумента ликова и институција који су, по Ђинђићу и 99% петооктобарских демонстраната, требали да буду лустрирани, реформисани или укинути.

Да ли је могућ постепен, еволутивни повратак са ћорсокака на нормални пут, или би ова „вожња у рикверц“ само унела додатну пометњу у друштвени саобраћај ? … јасно да ће се некадашња социјалистичка друштва на своме путу у нормалне цивилизацијске токове морати кретати истовремено у две брзине. Оно што је у њима било створено и одржавано политичким одлукама и вештачки, мора неодложно и радикално да буде уклоњено. То се пре свега односи на начин управљања друштвом, на државне и друштвене установе, на тип власти и деловање њених носилаца.

Из овог одељка је јасно шта је Ђинђић мислио о „легализму“, девет година пре него га је Коштуница извадио из фиока служби минулог поретка (текст је, понављам, писан 1991.).

Док се из наредног одељка види колико Ђинђић нема везе са „преумленитељима“ Друге Србије, данас носиоцима његовог култа у очекивано врло изопаченој верзији („кад се погледа кога је политички оставио иза себе, није ни чудо што га сматрају светом кравом.“):

У трансформацији државног и друштвеног уређења бивша социјалистичка друштва морају се кретати четвртом брзином, или ће се загубити на странпутици. Међутим, у мењању и кориговању социјалног менталитета и структуре понашања примерена је друга брзина. Иако је тај менталитет наслеђе социјализма, он није механичка творевина која се може декретом укидати. Рушиоци социјализма поновили би фаталну грешку његових градитеља, уколико би поверовали да је људска психа табула раса која се може брисати једним потезом сунђера.

Данас, 27 година касније, кад је реформисану Русију и „легалиситичку“ (пост)Коштуницину Србију заиста вулгарно поредити у свим областима, јасно је колико је Ђинђић далековидо антициирао:

Јељцинов радикализам само је привидан. Ради се о елементарном реализму. Комунистичке установе декретом су уведене и декретом се могу и морају укинути. У току седам деценија апсолутног монопола оне су акумулирале такву моћ да не долази у обзир њихово припуштање на плуралистичко политичко тржиште, на коме би биле бескрајно привилеговане у односу на друге актере. Укидање Комунистичке партије, забрана „Правде“, претварање ТАСС-а у деоничарско друштво, и сличне мере, некоме могу изгледати као претерано радикалне, чак недемократске. Међутим, тек тим мерама се успостављају услови за приступ политичком тржишту под релативно равноправним условима.“

Ђинђић за „чак“ две и по године сувладавине, због посвемашње опструкције од стране уједињене клике која је требала бити развлашћена револуцијом 5. октобра, предвођене „легалистом“ Коштуницом, заиста није успео да декретом укине комунистичке установе. Али оптуживати њега за ТО, и за све последице неспровођења и напуштања концепта за који се залагао, одмах након његове смрти, заиста је свињарија достојна „елите горе од руље“. Тлапња младог левичара да је „Александар Вучић најревноснији и најдоследнији настављач Ђинђићеве “визије”, само је закономерна последица „хиљаду пута поновљених лажи“.

Нажалост, констатација из 1991. „Ако последње убрзање друштвених промена у Совјетском Савезу упоредимо са стањем у Србији, одмах ћемо уочити наше све веће заостајање“ и даље је актуелна.

Епилог приватизација започетих за Ђинђићева живота, али уз Јелциновско-Путиновско укидање комунистичких установа и Класуовску транзицију – лустрацијом, реформом тајних служби и реституцијом и успостављањем нових институција, започетим, па прекинутим одмах по првим хитцима у Ђинђића тешко да би била овако пљачкашко УДБАшка. Да се и ја изразим хушкачки – Коштуница је крив за пљачкашку приватизацију. И сви његови савезници од СПС, преко Тадићевог крила Демократске странке до радикала и реформисаних напредних радикала.

За Ђинђићевог живота су донети Закон о лустрацији- јединствен у свету по томе што је одмах (опет по његовој смрти) прокламовано да се неће примењивати, почело се са деконструкцијом тајних служби, успостављене су неке независне институције (антимонополске, Агенција за приватизацију, РРА …) које су одмах по његовој смрти директним интервенијама владара наследника свесно и плански обесмишљене. Како је онда он крив за, после његове смрти од његових противника обесмишљену транзицију – питајте „елиту гору од руље“.

Само уз примену две елементарне тековине нормалних либералних држава – антимонополског закона (који постоји) и комисије која га се држи („ко пијан плота“ а не „по стричевима“ ко Милосављевића Мишковићевог после „Зоранове“ смрти) и пореза на неизграђено грађевинско земљиште, ког спомену Радуловић ДЈБ у минулој предизборној кампањи (који би давно отерао власнике свог стотину километара дугачког грађевинског приобаља река Београда МИшковића, Бека и Цептера или у стечај или у изградњу или продају способнијем) приватизација би јамачно била „чешкија“. Да ли је „Зоранова визија“ била да се не примењују ни те а ни остале основне мере и тековине либералне државе?

И тако остадоше оптужбе да је „немачки човек“ и проНАТО.

Како се то – експонент немачког империјализма и проНАТО – може бити истовремено, с обзиром да је НАТО оформљен да би се контролисала окупирана Немачка, да су и даље све базе НАТО пакта сконцентрисане далеко од Руске границе у западној Немачкој , „елита гора од руље“ се не запита никад.

Чудно је да се „немачки човек“ одушевљава концептима Вацлава Клауса и пред смрт заговара геополитичке заокрете ка већој економској и политичкој суверености на трагу овог ЕУскептика, главног и најдоследнијег геополитичког савезника САД у Европи.

У свом последњем интервјуу знатан део посветио је стварању економске заједнице држава паралелне ЕУ (Румунија, Бугарска, Мађарска, Хрватска …), преко Мађарске повезане с оном какву су Ћеси, Пољаци, Мађари и Словаци остварили насупрот немачко-француским централистичким напорима. Много пре „Трамповог“ концепта Интермариума, а необично слично Балканском повезивању и Малој Антанти његовог претходника по атентату краља Александра или Балканској конфедерацији такође убијеног кнеза Михаила.

Изгледа да нам се владари увек стрељају на исте теме.

Чудно је било и колико су „не-немачки људи“, сарадници и чланови владе нападали овог „немачког“ премијера због фаворизовања САД при куповини жељезаре Смедерево или америчких телевизија (Фокс и Б92) при додели националних телевизијских фреквенција, лобирајући за немачке компаније и телевизијске станице (Тко се сећа СПО министра информисања Којадиновића и њиховог, и не само њиховог него и готово комплетног НВО сектора, лобирања за РТЛ).

Иначе, кад сам већ спомињао последње предавање и последњи интервју, последњи догађај пред смрт везан је за постизање договора са владом САД о изнајмљивању на 99 година једног војног аеродрома, радарске локације и базе Бондстил. Добро сте прочитали – влада САД у споразуму са владом Србије изнајмљује Бондстил на 99 година од Србије! Наградно питање за „елиту гору од руље“- чији суверенитет тиме САД признају на Косову? 

Узалуд ћете гуглати ову вест на нашим или светским језицима, брижљиво је уклоњена. Остао је само један неуклоњен траг на словачком хттпс://корзар.сме.ск/ц/4631595/удиало-са-во-свете.хтмл#иxзз4тИАТЦСфЦ

У последњим интервјуима Ђинђић је наглашавао да се морају рашчистити односи са САД, да се разјасни које су наше обавезе по тајним споразумима проистеклим из уласка у систем НАТО 1951. приступањем коалцији за заједничку одбрану (Турска, Грчка, Иран и Југославија), који су можда „мала тајна“ срБског десетогодишњег рата са САД.

Елем, он јесте био проНАТО.

По његовом убиству Србија је закључно с Вучићем дефинитивно завршила у Обреновићевском геополитичком наручју Немачке. Да ли је заокрет почео већ с Коштуницом, чија је (срБска патриЈотска) конзервативна елита сва одреда на фондацијама и сарадњи са Фрајбуршким универзитетом и немачким десничарским фондацијама?

Али с тим антиномијама конзервативно/културалистичко/неолиберално – либерално нећемо замарати мозгове „елите горе од руље“. У њиховом мраку су све краве црне, тј. исте.

http://branali.blogspot.rs

Advertisements

9 mišljenja na „Мр. Бранимир: РУЉА И „ЗОРАН“ 

  1. Hm, hmm danas sam nešto mjerio kantarom i računo digitronom pa velim kad su mi već pri ruci da izmjerim i izračunam još nešto pa dvaput izmjerim i izračunam i znate šta ispade?? Pa da je AV najveći srbski patrijota poslije druga Tite. Drug Tito je Vojvodinu učinio većinski srpskom i to je bilo zadnje teritorijalno širenje a po patrijotskoj teoriji krvi i tla to je najviše što je jedan vladar mogao učiniti za svoj narod. Osim toga par decenija je standard rastao dvocifrenim tempom i većinu onog što ovi što pljuju po maršalu poslije njegove smrti nisu uspjeli ni okrečiti je napravio upravo on.Đeneral je puno htio puno započeo a ništa završio a i ako jeste ispalo je dosta kilavo. Rašo sa planine je uspio očuvati srpsku državnost u BiH ali kako stvari stoje i to je na klimavim nogama. Komandir stanice milicije Knin i pripadajući zubar ni to nisu uspjeli. Čika Slobo je takođe puno htio, malo započeo i još manje završio jer mu je omiljeni sport bio pišanje uz vjetar a uspio je i preći u četnike 46 što je malo kome uspjelo. Đinđić nije bog zna šta ni htio ni započeo a ni završio.
    E sad malo o tome zašto je AV najveći srbski patrijota. Mi se kao narod od pada komunizma ponašamo nalik ćuku koji juri svoj rep. Decenije prolaze a srbske patrijote se busaju u prsa junačka „Život damo Kosmet ne damo“ a da većina pri tom ne napušta krug dvojke, oni hrabriji odu do Prokruplja a jednom je jedan zaluto šarenim vozom i do Kosova. Pri tome patrijote zaboli vršnjak što najsposobniji odlaze, što hijene , nakon što su se lavovi namirili, grabe zadnje ostatke ostataka srpske privrede, iste te patrijote čim neko progovori bilo šta osim „Život damo Kosmet ne damo“ bez razmišljanja nalijepe etiketu izdajnika pa makar to bio i šef SANU.
    Istovremeno iste te patrijote ne preduzimaju ama baš ništa čak ni simbolički a kamoli praktično da Kosovo vrate u Srbiju ili ako to ne mogu da pomognu tom nesretnom narodu na Kosovu da lakše opstane ako se u kom slučaju desi da sledeće diobe karata u globalu budu u našu korist. Pomoć tom narodu da se iseli i lakše zamjeni imanja sa Albancima iz Srbije neću ni spominjati jer je to, gledano iz Beograda, najveće svetogrđe.
    E sad ako neko uporno priča jedno a radi drugo moje je pravo da ga smatram budalom, fukarom ili i budalom i fukarom. Pošto je većina „patriotske opozicije“ već zašla u godine a i privatno se daleko bolje snalaze nego kad je u pitanju Srbija najprije će biti da su fukare.Ako se nastavi tim putem ne treba puno pameti da se pretpostavi kako ćemo završiti, slikovito rečeno kao i onaj ćuko što juri svoj rep, ili pod tuđim točkovima ili na zemlji izgubljen u prostoru i vremenu.Sad se pojavio neko ko je riješio da to jurenje sopstvenog repa prekine po svaku cijenu i to brutalno. Nije za patrijote problem što bi Srbija mogla ostati bez Kosova jer je i sad praktično bez njega nego je problem što gubitkom Kosova i oni gube posao srbskih patrijota a to je vrlo profitabilno zanimanje danas u Srbiji po profitu je jedino „vršenje vlasti“ ili što bi prost narod reko pljačka svega i svačega profitabilnija. Pri tom je većina isuviše glupa da shvate da sjutra isto tako srčano i profitabilno mogu „braniti“ Sandžak, Vojvodinu, RS…. doduše malo će im pasti rejting jer će čak i dio populacije kome pameti ne pretiče skontati da njihova „odbrana“ previše liči na prodaju ustvari sa odbranom ima samo zajedničko ime ali to su samo sitnice što bi reko Đole princip je isti sve ostalo su nijanse.
    Prosto rečeno previše su se patrijote uspavale i konkurencija ih je uhvatila nespremne, ono što su oni krčmili dugo i uspješno na kilo sad je na rasprodaju po desetini cijene na šlepere otprilike kao kad Miško otvori deltu pored seoske prodavnice pa se gazda ljuti jer ne može da bude konkurentan ili kao u onom vicu kad mladi advokat nakon prvog dana na poslu dolazi kući i na pitanje tate advokata kako je bilo na poslu odgovara „Odlično slučaj koji si ti razvlačio 5 godina sam riješio jutros do 10“ „E budalo od tog sam te školovao“ oni od Kosova školovali generacije patrijota a Vučko se riješio Kosova za jedno prijepodne…..
    Može mu se prigovarati da je to uradio na prevaru ali kako je drugačije mogao?? Pa Vojo neobavešteni, Bota pa onaj mali iz Čačak su više puta ponovili da su gadljivi na takve stvari odnosno da se više zaradi na prodaji nego na rasprodaji a da su htjeli on bi vrlo rado pristao da na dnu „obostrano obavezujućeg dokumenta“ pored njegovog budu i njihovi potpisi.Prema tome učinio je jedino što je mogao i na jedini način na koji je mogao a drugo je pitanje hoće li nas on i još više patrijote uspjeti da ubjede da treba juriti i rep koga više nema ili se okrenuti drugim manje bitnim stvarima kao što su izgradnja države, društva i privrede.
    Još samo da napomenem da „drugosrbijance“ nisam spominjao jer su odma na startu pošteno rekli da njih interesuje smo use nase i podase a ne tamo neko Kosovo a ni naprdnjake jer oni u svemu učestvuju na isti način na koji Mujo I Haso obrću pare:
    Jel bolan Mujo oš pojesti g…. ako ti dam sto eura?
    Oću
    i Haso da eure a Mujo ruča. Kad su završili žao Hasi eura a Muji krivo što i Haso nije probo pa ga pita
    jel Haso bi li i ti pojo g…. ako ti vratim eure
    Bi
    i oposle oni poso
    Mujo se sjeti i reče
    Ni ja ni ti nismo ništa zaradili a najeli smo se g…..
    Šta ima veze bitno je da se para okreće

    Liked by 2 people

    • Decenije prolaze a srbske patrijote se busaju u prsa junačka „Život damo Kosmet ne damo“ a da većina pri tom ne napušta krug dvojke … ДАМЊАН на антиНАТО протесту: Космет се брани у БГД збо издајника

      Sviđa mi se

      • BrMe u pravu je statistički gledano u Bg ima najviše izdajnika ako nizašta zbog 2 mil stanovnika a na Kosovu je svakim danom izdajnika sve manje iz istog razloga. Damjan je na vrijeme skonto šta i đe je profitabilno raditi. Jes da ni rečenicu ne zna sastaviti ali mlad je život je pred njim a bogu fala izdajnika nikad ne fali. Samo me zanima da li bi podjelio svoju gajbu i ručak sa vršnjakom sa Kosova koji studira u Bgd?Kladim se da on bi nego mu roditelji brane.

        Sviđa mi se

      • Hm,hmm…evo,vodeci patriJotaSeselj,dade izjavu,da on i hiljadu radikala sele na Kosovo, da rese srbske probleme,ima on iskusta radi“ zna baja sta radi“..valjda i ko gine za svetu srbsku zemlju..a koju, poseduju, Siptari,sa medusobnim kupoprodajnim ugovorima,i priznanicama,za placeno,bio samdragovoljac iz “ kruga dvoje“ u RSK,ali, tesno nam ga skroji nane.“ stani kreni“???

        Sviđa mi se

  2. Hm,hmm..ne razumem to klevetanje da je Beograd pun izdajnika, kakve to patriJote treba da zive u njemu?.Kazu, dva miliona zivi u njemu i ceka da se zavrsi Beograd na vodi,“za koga,za tita,za koga za partiju“.,ali,izdajnicima ne treba taj beograd,niti ima pare za zvezdani grad..mozda,Jagodinci,Bajcetinci, Sirijci..pa, ne treba za sve da se pljuje Beograd,nije on kriv,sto se prokupcanin Djindjic,doselio u njega,pa stradao,dosli su i neki drugi,naka Tijana ajfon,Maca pa jos pa diskrecija,svi hrle kod „izdajnika“..nesto se ne uklapa.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s