Бранимир Марковић: ШИЗОФРЕНИЈА КЛЕРОНАЦИОНАЛИЗМА – СРБИ

“Хиљаду деветсто петнаесте године/Нап: Година битке је 1914./, у љутим окршајима на Мачковом Kамену, србијански војници опколише групу Аустријанаца и повикаше:

— Предај се, Швабо!

— Нијесмо ми Швабе, ван Срби из Лике. А Србин се не предаје жив никада.

Нећеш, валај, док је нас овђека.

Гојко Николиш Коријен стабло паветина

 

И данашњи српски идентитет се заснива на три темељна и “неупитна” стуба: имену Србин и српском језику, припадности православној конфесији и ћирилици као националном писму. Ако се прочита идентична реченица из претходног наставка о хрватској етношизофренији, само промењених придева, уместо хрватског – српски, уместо католичке – православна, (Ј)опет “гледа мајмун себе у зрцало“.

Ако се проблематизује на начин који сам то учинио са хрватским, долази се до начелно истих појава и закључака:

И име Србин означава првобитно војни сталеж, коњанике, потоње феудалце, обласне владаре, племство. Још од санскртских САРБХАЈАХ – бикова, главобија. Турским освајањем прекинут је континуитет племства, који код суседних “хорватина” постоји до наших дана. Али војни сталежи и припадајући статуси су, само различито модификовани, убрзо поново ојачали и у Отоманској и у Хабзбуршкој империји и у Млетачкој републици и њеном протекторату Црној Гори, о чему ће највише бити речи у овом наставку.
Ни језик се није увек називао српски у истим крајевима које сам већ описао у прошлом наставку, иронично, баш одакле су претежно досељени данашњи становници Србије. Понављам, у монолингвалним динарским пределима звали су га “нашки”, у Панонији словински а у Далмацији синонимски – словински или илирски.
И у источном Илирику је затомљена и уништена “богата” јеретичка традиција, мада се за сабор Стефана Немања против богумила и њихову “истрагу” (у изворном значењу – истребљење), донекле зна, али су раширеност и значај ове јереси углавном подцењени, на начелно исти начин као и касније везе, утицаји и подстицаји реформације на модерне српске просветитеље Доситеја, Вука, браћу Ненадовић и низ свештеника православне цркве у Панонији. А неке заиста занимљиве историјске епизоде, попут одбијања захтева Англиканске цркве у периоду реформације да буде примљена у заједницу православних, баш од стране српске, којој су се обратили, или разлога зашто је Суботица 1918. непланирано припала Југославији, потпуно су непознате.
Потпуно је затомљена и избрисана историја католичког градског становништва (“пургара”) средњовековне Србије – рудара, трговаца, варошких занатлија и осталих са слободом кретања због које су те делатности биле дозвољене само “латинима”. Тако се Мартин Сегон, знаменити европски хуманиста, не изучава у корпусу српске културе иако се сам представља као пореклом Србин из Новобрда. Штавише у школама се учи да Србе нису захватили хуманизам и ренесанса. Избрисана је заједно са бројним срушеним католичким црквама, уредан списак макар оних које су Дубровчани подизали и даље постоји у дубровачком архиву. Неке католичке жупе попут Ваљева и Смедерева и данас су градови, неке попут Рудника, Брскова или Новог Брда су спале на варошице, а неке, тада развијене вароши, попут Црнче у Бихору, данас су расељене и зарасле у прашуму.
Уништавање глагољашких књига, “слова (што је) измислио неки херетик Методије“, “плод аријанца – кривовјерца Методија“, беше заслугом “ревности” Стефана Немање у верском, крсташком рату, чак темељитије него на западном из сличних доктринарних разлога.

Литургија на словенском језику није била брањена од оснивања светосавске цркве, као у католичкој. Но, светосавска црква беше као “аријански” народна – негација јелинског универзализма православне цркве (а етнофилетизам је и даље смртни грех у православној цркви). За ригидно универзалистичке кругове свети Сава српски је био јеретик, таквим га и данас сматрају грчки старокалендарци, но победио је “бизантски” прагматизам, посебно у периоду након разарања Константинополиса од стране крсташа и могућег нестанка империје. Паралела са богослужбом на народном језику и фрањевцима, “дозвољеном јереси” унутар “Цркве у Хрвата”, гледе односа са “својом” универзалистичком црквом латинске службе, просто се намеће.

Осим ова три “стуба” у наше време се намеће још једна “неупитна ” истина – да је територија данашње републике Србије “матица” свих Срба, а сама држава “матична” и Црногорцима и Далматинцима и Славонцима и Хрваћанима и Босанцима …. Од некадашњег “Пијемонта” уједињења мноштва српских земаља до матице, као једине “праве” српске земље, по новоилирском принципу “а истина је сасвим супротна“. Док се и даље, сасвим у складу са шизофренијом као главном дијагнозом илирских етноцентризама, боре да “Срби” поново постану један од “контитутивних народа” у свим банана републикама Илирика ван “матице” (која би и даље остала матица, а да то ником није противречно).

“Матична” територија је у нескладу и са већ поменутом ноторном историјском чињеницом да је било више историјских “Србија” – од околине Солуна па до данашње Шумадије и Мачве од доба краља Драгутина све до Војводине 1848., преко Порфирогенетових Захумља и Паганије, Загоре од доба Немањића, Скопске Црне Горе, данашњег Косова и околине Ниша у путопису хуманисте Мартина Сегона из 15. века.

Укратко, исувише тога за периспитивање.

Два су извора данашњег срБског православистичког клеронационализма: милетско устројство Отоманске империје и војни сталежи у Аустријској монархији, делимично и у Млетачкој републици и Црној Гори.

Па да почнем са војним сталежима, јер, цитирам сам себе: “Етноцентричке идеологије обнављају или замрзавају друштвену стратификацију карактеристичну за феудализам, своје исходиште. По правилу се нескривено позивају на средњовековне традиције, славећи владаре и свеце.”

Супротно мнењу да су Срби само “они што су били под Турцима”, темељни догађаји за формирање данашњег (од после 2. светског рата) сепаратно-српског, данас познатом као срБски, идентитета дешавали су се у Аустрији, донекле и у Млетачкој републици.

Србе, као политичи идентитет (у настајању), пред и након Турских освајања, пратимо доминантно као граничарске војне постројбе са специјалним статусом у служби најпре Угарске краљевине, затим Аустријске царевине и Млетачке републике.

Нису део околног политичког народа градова Млетачке републике, док у феудалној Аустрији и иначе политички народ чини само (у нашим земљама хрватско) племство и припадници слободних муниципија, градова, слободних котара, цехова и других повлашћених сталешких корпорација који су добијали краљеву повластицу на основу претпоставке да су правно изједначене са личношћу хрватског племића, да су “уна персона нобилис“. А таквих је јако мало у односу на масе кметова.

Признаје им се верска посебност и самоуправа у сеоским општинама, али се спречава или (у Хабзбуршким земљама) сами не желе интеграцију са околним становништвом због страха од губитка “Влашког” статуса, чиме би постали кметови. У Млетачкој републици “схизматицима” је забрањено да се насељавају унутар градова, поморством се баве само илегално – гусарењем или нерегистрованим бродовима. У Угарској су изузети из деловања закона иако су на њеној територији и директно подређени Бечу. “народно биће илирско није провинцијале угарско, него аустријанско державно, и исти народ илирски отчевина је куће аустријанске, а не краљевине Унгарие”[и]

Данашњи политиколози и национални идеолози ове статусе (“Влашке привилегије”) тумаче као протополитичке и протонационалне пре него као феудално сталешке. Локалне самоуправе Срба у Хрватској и Панонији које су образложене позивањем на давну “стечевину” – статус слободних грађана Рима које су сви Илири добили 3. године НЕ, заиста личе на политичке заједнице слободних грађана и сељака са слободом кретања (за разлику од кметова) посматрано “изнутра” (само међу Србима). Међутим, обавеза војне службе и учешћа у ратовима, чак и уговорно дефинисан начин поделе ратног плена, пре подсећа на ниже војно племство, а и слобода кретања је релативна, јер су (оба)везани за територије чији су граничари, напуштањем којих губе привилегије.

Насељавани су након протеривања Турака на дуготрајним ратовима демографски опустеле територије, “очишћене” од пређашњег (хрватског?) становништва, штавише доста територија су сами ослободили, побунивши се против спахија који су их населили за време Турске управе, не желећи да остану кметови.

Мање више свуда на сличан начин као што је овде описано у Лици: “… буду Лика и Крбава коначно освојене од Турака, под којијем су биле 160 година, што је кашње 1699. и Карловачкијем Миром утврђено… у самој Лици било до девет хиљада православне Раје, која се одметну од Турака и удари на њих оружаном руком … Сав овај народ драговољно се покори ђенералу Херберштајну и закуне се, да ће вјеран бити царевима аустријскима, и да ће Крајину чувати, као што је чувају и остали Крајишници — и с тога сав овај народ остане на својијем сједиштима и присвоји себи оне земље, што их је прије као турска Раја обрађивао … А по што је било доста пустијех земаља а народа премало, то настане ђенерао за тијем, да те земље што многобројније насели. И с тога на позив ђенералов поврви овамо силни православни народ: из Далмације, из Турске и одуда из Приморја …“[ии]

Насељавани су циљано истовремено и као војници граничари у рату и сељаци везани за земљу у миру.

Типичан пример обострано обавезујућих уговора, али и братства чак и у пљачки вишег (старог хрватског племства) и нижег војног сталежа је ” … привилегија бана Николе Зрињског од 25. јуна 1544, Оригинал ове привилегије, написан глагољицом чува се у општинској шкрињи у Прилишћу “Ми кнез Миклеуш Зрињски и бан Хрватски, словин. и далмације и ми кнез Штефан Франкопан кр(чки), и сен(ски), модрушки и прочаја, дамо на знање всим и всакому, пред ких образ та наш лист отворен приде…. Просећи од нас вси купнице, ском службом би имали нас служити. Ми видећи, да би ради у нашем господству стати и нас право и верно служити, ш ними се утакмисмо тим начином: да имају од наших земал служити кад и камо коли буду од нас заповед имали; … да имају на чету или на пут поити: и ако би када отели поити, да јим ми имамо брашно дати, и ча коли на путу дободу сужањ, кони, мархе мале и велике, да имају нам од всега добитка половицу дати“ Главни посао био је дакле четовати и робити, па плијен дијелити са господарима. Без сумње мисли се четовање на Турке, али има примјера гдје су кнезови као господари, напуштали ове своје јунаке и један на другога и у опште на своје противнике. Робили су ови јунаци често и по Крањској, и отуда су стизале на њих тужбе царскоме двору, да су грђи и од самијех Турака, а ево се данас види, е су они то чинили по напуту и знањем својијех господара, ради користи и своје и њихове.“[иии]

Век касније из исте “куће”, сличних разлога, само везано за јужније територије: ” … 1659. предложи гроф Петар Зрињски, као велики капитан сењски…. да се „ако не свима, а то најодличнијима Србљима” даде 18 војничкијех мјеста, што су залишна у Сењу, онда, неколика мјеста у Крањској, као и мјесто војводско и мјесто градског заповједника (Бургграф) у Леденицама, како би добивали војничке плаће као и остали Граничари. Уједно замоли гроф, да се ријеши овај посао што прије, јер да се народ нема чиме издржавати дуже. „Иначе бојати се, да ће ови људи нуждом присиљени, потражити помоћи од Турака, а то би била грдна штета по нашу приморску крајину, да ови заиста вјешти људи, који познају све прилике крајишке, одселе опет међу Турке, за што не ћу да ја будем крив” (исто)[ив]

Уочљиво је да Зрињски, од романтичарског 19. века готово митска личност хрватске историје, слободарства и “самобитности”, нема етничке ни “конфесионалне” дистанце у односу на Срб(љ)е. Назива их прецизно – Србљима, што је територијална а не етничка ознака. “У србљах” као што је више пута истакнуто значи – на територији којом владају (или су некада владали) Срби (феудалци), синтагма се преводи, рецимо на латински, као “Сербиа” а не као “Серби”. Просто су досељени из неке од “Србија”, највероватније оближње “Порфирогенетове” (залеђа јужне Далмације).

Зрињски су били зачетници првог народног препорода – Озаљског круга народног језика и глагољице и покровитељи реформације.

Данашња историја прати одељено догађаје везане за “Хрвате” и за “Србе” невезано једне за друге, као две одсечене говеђе полутке. Тако готово нигде нећете наћи да је један догађај кључан у “хрватској” историји такође пресудан и у “српској”. Реч је о “уроти” Зрињских и Франкопана, покушају отцепљења хрватских земаља од Бечке круне уз савезништво са Француском и чак нуђење вазалства Отоманској империји, што је мање чудно у, данас прећутаном, прореформацијском контексту њиховог политичког деловања.

Описујући политику за време Отоманске владавине Славонијом у 16. веку, чак и у данашњој “Крлежиној” хрватској енциклопедији сугеришу да се на реформацију у Отоманској империји није баш гледало непријатељски: “У Славонији није било господарско-финанцијских побуда за исламизацију, но уз слом дотадашњега црквеног устроја и још слабу назочност фрањеваца, у великој се мјери проширио калвинистички облик реформације…“ хттп://енциклопедија.хр/натукница.аспx?ид=26386

Подсећам да је Славонија “шапатом пала” под турску окупацију, коју је становништво можда пре доживело као ослобођење – “Rakoczy као мимогред напомену: Сељани и сада јадикују да им је под господством месеца много боље било. Службено је доказано да је отимање Аустријанацах једне године једнако укупној штибри што се Турчину платила кроз петдесет годинах”[в] – након грађанског рата изазваног опречним одлукама сабора Хрватског (на Цетини) и Славонског племства. Насупрот одлукама Цетинског сабора (који је подржао бечки двор – Хабзбурге) , Славонски је сабор 6. јануара 1527. у Дубрави крај Врбовца (западно од Чазме) изабрао за краља Јаноша Запољу, након чега је уследило раздобље грађанског рата. хттп://хбл.лзмк.хр/цланак.аспx?ид=5719 Наравно могућа и врло вероватна конфесионална позадина и овог рата се не спомиње. Запоља је почео државнички успон као Ердељски војвода, гушећи сељачки буну Доже Ђерђа 1514. Кад су конкурента за краљевски трон, Фердинанда Хабзбуршког, осим Хрватског племства подржавале и Чешке, Немачке и Шпанске краљевске куће, Запоља се, да би се одржао на власти, понудио Турцима, као што ће и Зрињски и Франкопани из сличних побуда век и по касније, који су му за узврат дали власт над делом Мађарске који су били освојили.

Урота Зрињских и Франкопана је откривена и “… дне 30. травња 1671. године након дуготрајне истраге били осуђени и погубљени Петар Зрински и Фран Крсто Франкопан те, истога дана, Фрањо Нáдасдy и Фрањо Бонис …Посједи Зринских и Франкопана, готово половица хрватских подручја која су још биле у саставу “остатака остатака некоћ моћног хрватског краљевства” заједно са свим њиховим приходима, дошли су под изравну туђинску управу, односно управу бечкога двора… И другим су уротницима одузели имања.”

Отада су Срб(љ)и затечени на одузетим феудима хрватских великаша (Зрињски и Франкопани су имали феуде од Загреба до приморја) главни инструмент централизације од стране бечког двора под чијом су директном управом наредних неколико векова. “Тако су у седамнаестом вијеку, све од Жумберка па до Ријеке — до Сења и до Косиња по међама према Турској, насељени Србљи и били су сви под заповједништвом карловачкијех ђенерала … Старосједилаца Хрвата и Крањаца било је у то доба нешто заостало само око Огулина, око Модруше, онда у Брињу и у Отошцу, али је ту било врло мало војника. “[ви]

Овај војни сталеж (будући) Срби чува границе империја, али и наставља да крши сељачке буне и јеретичке покрете, што је могуће главни узрок готово патолошке мржње према Србима међ пучанством Хрвата, Мађара и муслимана. Опет Ракоци: “Против надутим Рацим одправих војску која надвлада ње..“[вии]

Идентитетски тек будући Срби јер “турска Раја, а то опет православни Србљи, () онда зваху: „Власима и Морлацима … . Истина је и то, да су нас онда звали стари писци: Власима, Морлацима, Шизматицима, Грчко-несједињенима и Расцијанима, па смо се и сами тако често називали — али данашњи потомци онијех досељеника зову се данас само Србљима и пунијем поносом осјећају: да су Србљи, да српски говоре и да српски осјећају. “[виии]

Подсећам да су и пучанство, данашњи Хрвати ” … тамо даље у Хрватску, нпр у Винковце“, још почетком 20. века “… били ”Расци„ и ”Шокци„- а Хрватима каковим ни трага“, како описује Антун Радић. Б.Модрушић, описујући 1863.г.обичаје свога села Лоње, у коме су сами католици, казе: “Упиташ ли пако ком приликом старо или младо, осим војаках, који су ето у најновије доба по војнах, заповиедих итд.од поглаварах хрватскому привикли, којим језиком говори, одрећи ће ти: РАЦКИМ или СЛАВОНСКИМ. А покрстиш ли га сам оним (хрватским), надне те с истим и с истоименога му земљиста изсмјехивати и гласу на ругло изметати. Тај зао обицај завладао је још горје по Славонији, – што ако за бољим називом и језика и народа неузхајемо, тешко ћемо се икада ожудњена циља докопати“ (Кукуљевић, Аркив ВИИ.(1863.),п.310.)

Дакле Расци – досељени из Рашке, како јасно и прецизно описује Анте Старчевић у “Пасмини славосербској у Херватској” и Шокци – “шокчити” у Мађарској значи покатоличити. Ова “етногенеза” је још један прилог тези колико Срби и Хрвати (и у “најужем смислу”, без Далматинаца) данас али и исходишно (ни)су различити народи.

Из описа Славоније под турском управом могло би се макар претпоставити да нису само православни католичени. Штавише можда је истина о српском избору страна у сукобу (католика и реформације) опет сасвим супротна, како је често у Илира.

Јер “Власи, Морлаци, Шизматици, Грчко-несједињени и Расцијани, данас само Србљи” фактички посташе бич католичанства, штитећи у мочварама Паноније и вукојебинама залеђа Далмације удобност и европски стил живота вароши на обали Јадрана и дубље у Средњој Европи. Заузврат добијају само општи презир.

Сузбијајући Ракоцијеву (протестанстку) и каснију Кошутову (либерално-протестантску) буну и покушаје прошировања Илирских провинција Француских “антихриста” (који светом Петру Цетињском понудише да буде патријарх Илирика). Одбијајући Кошутовцу понуду успостављања бановине Славоније у којој би Словени били јединствени политички народ. А јужније и источније одбијајући и понуде Француза, који претходно у Илирик донеше верску толеранцију, школе на народном језику, први пут дозволу и “шизматицима” да могу да се усељавају унутар зидина старих градова и талас просветитељства, у три наврата – Петру првом, Петру другом Његошу и аустријском фрајкору Карађорђу.

У надолазећим бројним глобалнијим сукобима католичког империјалног и либералног света у настанку, током 18. и 19. века, увек су на страни империја, јер је на тој страни и Русија, и увек изневерних нада након победа “сопствених” империјалних коалиција. Објашњење и оправдање да је “на тој страни Русија” не мења чињеницу да су УВЕК у истом табору са католицима, читај католичком реакцијом.

Посебно су се “истакли” сузбијајући револуције 1848. свуда по царевини под слоганом “док је Лике нема републике”. “У сузбијању револуције, 1848. године у Аустрији, Мађарској и Италији граничари, под командом Јелачића и Радетзког, жаре и пале, али и губе 30.000 живота. …Дакако, не треба из тих јуначких подвига изузети ни сиротињу из хрватских покупских села. »Кољи, пали педесет и трећа …« Ја не бих могао да се закунем да ни мој доброћудни ђед Јован није био баш онај »Хрват«.“ – пише Гојко НИколиш.

Од ове језиве улоге топовског меса конфесије коју оправдано сматрају непријатељском и империја које разумљиво сматрају туђинским, привремено су/смо се еманциповали фасцинантним просветитељским (синонимским) српским и илирским препородом у 19. и првој половини 20. века, који је консеквентно завршио у југословенском националном унитаризму као негацији дотадашњег трибалног псеудоетносегрегационизма.

Међутим ова еманципација беше утемељена на сасвим другим повесним узорима – традицијама Дубровачке републике и Далматинских градских и сеоских самоуправа скоро сасвим самосталних од централне Млетачке власти, баштиницима “Римског права”, што ондашњи “пробуђени национални интелектуалци” нису ни крили.

Штавише идеолошко устројство Србијанаца нема никакве везе са Панонско Крајишким најамничко и/или племенским етосом, што посматраче са стране, а срБску интеЛЕгенцију поготово, додатно збуњује гледе (само)спознаје Срба (о чему беше опширније на хттпс://браналиблог.wордпресс.цом/2017/11/14/илирски-национализми-хомоними-и-инацице/)

Ова подела на јунаке, племиће, витезове и на слободне грађане и сељаке до данас је остала у виду “просрБске” Прве и “анационалне” (јер због малограђанских обзира данас не смеју да буду политички некоректни унитарни Југословени) Друге Србије. Још је очитија а непримећена у ривалству до патолошке мржње навијача два спортска клуба – “војничког” Партизана и “цивилне”, народне (пеоплес, у смислу становништва) Звезде.

Повезивање (псеудо)етничког и конфесионалног идентитета са политичким положајем – сталешким привилегијама и статусима, дугујемо Аустријској империји.

Поново наглашавам да је етногенеза данашњих “Хрвата” (у “најужем” смислу – без Далматинаца) и данашњих “Срба из Хрватске”, након масовнолг егзодуса изворног становништва Хрвастке и Славоније током 200 годишњих верских ратова – готово идентична. „Хрватска 1700. није Хрватска 1500. Не само културно већ етнички. Хрвати су се масовно иселили у Аустрију, Мађарску, Словенију, Фурланију, Словачку… У ослобођене крајеве усељава се чудо странаца… Како је из те масе преживјелих Кајкаваца и Чакаваца, и досељених Штокаваца, реконвертираних хрватских Муслимана, Турака (Турчин, Турковић…), Католичких Влаха, Цинцара и Ћића, Грка, Арбанаса, Нијемаца, Чеха, Словака, Украјинаца, Мађара и Мађарона, Талијана и Талијанаса, Француза и Жидова, Аутономаша и Народњака, Партизана и Усташа испала нација која је успјела створити државу и више је него чудо.” славодобитно се хвали савремени хрватско-амерички писац и новинар Владимир Петер Госс.

Дакле, Власи, Расци и “шокци” (покатоличени) с једне и Власи, Расци и “предавци” (одбегли локални кметови који су прихватили православну веру да би добили “Влашке привилегије” слободних сељака) с друге “банде”.

“пук без сваке обрамбе свакому жертвован види да Власи имају своју земљу, да од ње не плаћају нити неслуже … да изабиру своје поглаваре који их заклањају, д а могу без страха красти и отимати. То гедајућ ништа не могаше бити наравние, него да се многи невољник, за побољшати своје својено стање, у Влахе помешао и тиме престао бити кметом …Власи, Славци и Предавци … они који из западне церкве одоше у източну. Можда су то име добили што су се первом сгодом јачјему предавали“[иx]

А, судећи по опису Србије 15. века Мартина Сегона у којој наводи “дивље” Власе (из источне где су и данас доминантни) и Рашане (из западне дуж тока Дрине) и Србе “блаже нарави јер се баве трговином” (са југа и данашњег Косова) као три различите “етничке групе”, ове “регионалне” одреднице треба дословније схватити. Посебно што је, посматрајући грбове нашег средњовековног племства, ласно уочити ко је одакле. Они који имају рашки грб у саставу свог породичног су ваљда Рашани, који имају Босански (фамозни љиљани) су из Босне, приморски (десница са мачем) из Приморја, Далматински (три лава) из Далмације, а који имају српски (фамозна осцила) су из Сегонове “уже” Србије. Рашки грб – три потковице, је посебно драг неким данашњим РваТНама, усташе, могуће баш рашког порекла, су га само обрнуле у усправно “У”. Данашња интелектуална елита те грбове феуда, поседа, територија, тумачи као ознаке посебних народа.

Власи, Расци и староседеоци, “шокци” (покатоличени) – данашњи Хрвати с једне и Власи, Расци и староседеоци, “предавци”, данашњи Срби из Хрватске и Паноније “зацементирали” су своју поделу за време реформи царевине током 19. века кад се обећавало, али и дуго одлагало, укидање кметства.

Укидањем кметства правно би се изједначили дојучерашњи кметови са “имаоцима” Влашких привилегија, које су се временом, укидањем војних крајина, постепено изродиле од првобитног статуса малте не нижег племства у готово кметовско. Осим “кметовске” везаности за територију где су граничари, временом су се повећале и радне обавезе према држави: “Граничар је »повлаштен«, јер није кмет, али аустријски војник стаје државу 160 форинти, а граничар само 40 форинти (јер се претежно сам издржава), што представља допринос држави, а губитак Крајини, 4 милијуна форинти годишње. Поред тога, граничар је имао големе радне обавезе, све педантно предвиђене и пописане, таксативно, у реглеману. Радови су разврстани у 3 класе: царски, општи и остали. Царских је било 17 врста, општих 21 и осталих 26, укупно 64 врсте!… “[x]

Влашке привилегије биле су у свести “имаоца” неодвојиве макар од православног обреда. Штавише слободарски статус у односу на околне већинске католичке и покатоличене кметове била је банална и практична страна верности православљу. Опет шизофрена ситуација – преласком у државну религију главне католичке империје света губио би се повлашћени статус у односу на околне кметове – католике.

А с кметовске стране наставак шизофреније из доба Матије Губца – Беч, као што је онда подржао против католичких сељака господу иако су многи били протестанти, и сада подржава не-католике, шизматике. Насупрот Бечу локални “мађаронски” свештеници и племство грме на шизматике, желећи их као своје кметове и поданике, што је банално објашњење реченице “бити Херват некад знаменова бити магјарон“, којим почиње најпознатије Старчевићево дело. Хрватски идентитет је постао инструмент борбе да граничари постану “отчевина краљевине Унгарие, а не куће аустријанске“, а српски у настајању обрнуто. Веома згодна ситуација за подгревање “завади па владај” мржње.

Први хрватски либерали предвођени Антом Старчевићем, регрутовани углавном из новог варошког слоја нижих службеника државне управе и адвоката – фишкала, заговарали су јединствени Хрватски политички народ, на трагу Кошутове и идеја француске револуције. Исти онакав каквог су Србијанске “колеге” већ успоставиле у кнежевини па краљевини Србији међу етнички још хетерогенијим становништвом, на здравим темељима Сретењског устава из 1835., “покретом пука у французком духу“, како је сам Старчевић описао.

У првој деценији свог политичког деловања Старчевићева кључна циљна група били су управо “граничари”, махом православци, које је убеђивао у свој политички наговор, позивајући се на свог идеолошког узора, иначе оснивача Матице Српске и његово објашњење бесмислености и штетности управо по српске интересе Влашких статуса (повластица) у новим политичким односима: “неумрли Сава Токоли (Текељи) разложи да су повластице проклетство да су по старински становници и бискупи спали на саму милост да су повластице од данас до сутра да осим на Сербиу они немају право на ниедну земљу, да земља не чини, него да правни одношаји чине народе и державе, тер препоручи гледати да добију право держављанства и да постану домаћим пуком Унгарие. Јер добро намерава и паметно говори он морадиаше у мањини остати”[xи]

Друга циљна група су му били кметови од којих на изборима није имао никакве користи јер је имовински цензус био висок, па нису ни могли да учествују, али је од њих створио (политичке) Хрвате од “некаквих дојучерашњих Расца и Шокца“. Плодове његовог рада преузеће браћа Радић нешто касније.

Као доследном либералном револуционару архинепријатељи су му били Први и Други сталеж и њихова и Штросмајерова Народна странка (које он зове Славо серби), којима опет, на изборима није могао ништа због поменутог цензуса, због кога његове циљне групе углавном нису могле да гласају.

Као и Сава Текелија раније и Старчевић међу Срб(љ)има “морадиаше у мањини остати“. Његово убеђивање да се одрекну Влашких повластица Србима је било неуверљиво, посебно што се са укидањем кметства стално одуговлачило. А исувише им је личило на “шокчење”, иако је сам Старчевић био антиклерикалац и правилно оценио да су конфесије главна брана прокламованом националном јединству. Од “ималаца” Влашких повластица, унутрашње самоуправе која је ипак изградила идентитет некаквог протополитичког народа, није успео да направи Хрвате као од национално аморфних “Расца и Шокаца” некадашње и преостале Славоније, штавише учврстио их је у контра наративу – српству.

Граничарима је далеко прихватљивија била политика конзервативне Народне странке, која није дирала у феудално територијално устројство историјских краљевина (Далмације, Славоније, Хрватске али пројектовано и обнове Србије) и сталешке стечевине. И није се бавила пројекцијама и либералним унифицирањима нових националних идентитета. Као и све Народне странке Европе, и ова је спроводила “… католички конзервативизам модернизиран након енциклике Рерум Новарум Папе Леона XIII из 1891. у корист хијерархијске, антидемократске, „корпоративне“ Државе, која афирмира велике разлике између друштвених „редова“ или сталежа (класа) у уређеном суставу протутежа под хегемонијом Цркве.“[xии]

Тако су се “Срби” све више одељивали од политичких Хрвата у настајању, инсистирајући на својој особености и “самобитности”, у чему се истицао православни клир из Паноније, одбијајући посебно југословенске иницијативе вође Народне Странке бискупа Штросмајера ка јединственом народу, из страха од унијаћења. Суштину сукоба раније је објаснио Јернеј Копитар у контексту борбе за народни језик: „Грчки клир је () био у двоструком страху, јер се побојао да ће се порушити онај зид који је он између својих овчица и латинске цркве био подигао посебним црквеним језиком. А матерњи језик и грчких и латинских Илира савршено је једнак. Због тога тај клир и настојава у корист црквеног језика, а против матерњег, како би што сталније одржао своје овчице одвојене од католичких (уз непорушену диспозицију у корист Руса)”

Уочљиво је да су се Срби у АустроУгарској понашали “дијаметрално супротно” од Давидовићевих Србијанаца, утемељивши данашњу српску идентитетску шизофренију. Са србијанског становишта следећа дијагноза хрватског историчара др. Ива Банца: “српска национална идеологија 19. и 20. века изједначавала (је) етничко и национално, односно () стављала знак једнакости између етничке припадности српском народу и припадности српској нацији …” врло је проблематична, штавише истина је “сасвим супротна” ако посматрамо настанак србијанске нације, да парафразирам већ цитираног хрватско америчког писца: “из те масе преживјелих староседелаца, и досељених примораца, реконвертираних Муслимана, Турака, Влаха, Цинцара, Грка, Арбанаса, Нијемаца, Чеха, Словака, Украјинаца, Мађара и Мађарона, Талијана и Талијанаса, Француза и Жидова..“, па се и закључак може односити само на Србе из Аустро Угарске: “Посматран из овог угла, концепт хрватског државног права и хрватске политичке националности (која као заједница није била базирана на заједничком пореклу, језику и вероисповести) је Србима изгледао неразумљив и стран.”

Истини за вољу – “(У Библији, прим Бр.М.) прави се оштра разлика између ‘нације’ и ‘народа’… нпр. ‘Код Софоније: Остатак народа мојега оплијениће их, и који остану од нације моје наслиједиће их. (II.9) (прим. прев. Код Захарије: Тако ће доћи многи народи И силне нације да траже Господа над војскама у Јерусалиму и да се моле Јехови. (VIII.22). Даничићев превод не разликује ‘народ’ од ‘нације’).”[xиии]

Међутим, неоспорно је да “концепт … хрватске политичке националности” Анте Старчевића није заживео, дапаче, претворио се у своју супротност (у духу Свехрватског католичког конгреса 1900.).

Наратив обостраних истицања “цивилизацијских” разлика и присилних етноидентитета учинио је да Срби постану “реметилачки фактор” и “дежурни кривци” што Хрвати нису успели до дана данашњег да се оформе као нација – јединствени политички народ. А обе групације постале су носиоци оксиморонске идеологије верских народа, антилибералне, али које се савршено уклапају у прокламовани сталешки “уређени сустав протутежа под хегемонијом Цркве“, који ће се касније изродити у фашизам. Дакле, беху у духу надолазећег времена. У наше време ће се изродити до крајних апсурда, када, иако је и даље и још више него у Копитарево време “… матерњи језик и грчких и латинских Илира савршено једнак …” посланици српске мањине у Хрватском сабору бране да говори “српски” тј. екавски – у (недовршеној) нацији чији је “отац” (Старчевић) ијекавицу сматрао за мукање и писао, баш као и Зрињски – екавицом.

Хрватску идентитетску шизофренију сажео је историчар Вишеслав Аралица насловом своје књиге »Кмет, фишкал, хајдук«:

– “Кмет је слика сељака како су га замишљали унутар хрватског сељачког покрета, односно ХСС-а … Антон Радић и Стјепан Радић… Бити кмет је нешто што је било врло непожељно у предмодерно, али врло пожељно у модерно доба. Сви су се хтјели приказивати као патници, жртве, људи који су у немилосрдној повијести настрадали, а били су добри.”

” Под фишкалом не мислим на сваког одвјетника него на сваког чиновника, на свакога тко је у служби неке државе, тко моћ црпи из државе, не из себе. Таквима су Хрвате приказивали разочарани праваши, она генерација касних шездесетих и раних седамдесетих година 19. стољећа који ће постати носитељи југославенске идеје, трећег вала југославенства који ће створити југославенску државу. Ови разочарани били су разочарани у праваштво, често и у старог Старчевића, а најгори су им непријатељи франковци, дакле друга струја праваша која је видјела остварење хрватске националне идеје само у оквиру Хабсбурга. Њих су разочарани праваши сматрали фишкалима и они су им се заправо гадили. У овој су причи разочарани битни зато што се, из ината, окрећу Србима. Ти људи су дошли из провинције и када су дошли у прави центар хрватске политике, а то је био Загреб, бивају затечени ониме што виде. То је утврда франковаца које они сматрају неправим Хрватима. Окрећу се Србима јер у њима виде супротност ономе што су ти Хрвати у центру хрватске политике, а то су фишкали, док су Срби хајдуци“
“Нисам сигуран да сам то довољно нагласио у дијелу књиге о Анти Старчевићу: он је доживљавао Хрвате као хајдуке. Премда је зачетник правашке, односно јуристичке струје хрватске политике.”[xив]
И поред ових опсежних акција “уређених сустава протутежа под хегемонијом Цркава” идеја народног јединства је незадрживо јачала у доба краљевине Југославије. Могла је (привремено) да се заустави само “доктрином шока” – усташким “геноцидом”, прецизније аутогеноцидом “Влаха, Шокца и Расца”, после ког је помисао да су Срби Хрвати, читај Расци, Власи и Шокци, исти народ постала шокантна и дегутантна.

Други извор српског, а видећемо и не само српског, клеронационализма је милетско устројство Отоманске империје.

Насупрот описаном војном, граничарско задружном савезу ван Отоманске империје, који је пресудно утицао на формирање српског политичког идентитета, стоји данас доминантно (само)мнење Срба као (само) “оних што су били под Турцима”, што је опште место наше социјализације, а ушло је чак, готово као дефиниција, у бар једно озбиљно научно (и то “тестаментарно”) дело – “Између орања и клања” академика Екмечића (кад ме први пут жацнуло – по том мнењу ми из Млетачке републике, дакле, нисмо Срби).

Повезивање (псеудо)етничког са верским идентитетом дугујемо устројству Отоманске империје. Влашким повластицама у Аустрији дугујемо повезивање верског идентитета са социјалним статусом и изузетности у односу на остало становништво.

Подела нашег народа на “Србе”, “Хрвате” и “Бошњаке или муслимане” директни је (за)остатак “милетског” поретка Отоманске империје.

Становништво се делило на верске народе, милете, муслимани су били владајући. Хришћани, сви правоверни у једном, Рум (римљанском) милету, а сви јеретици, према схватањима, устројству и одлукама из претходне државе, тзв. Византије – у другом, названом по најбројнијој јереси – монофизитима, Арменски. Сви заједно – и католици и богумили и ко зна све ко још.

Милети су имали унутрашњу самоуправу, али центар свих је био у далеком Константинополису. Замислимо богумила или католика који би морао да се жали поглавару Арменског милета чак у Цариград. Вероватно је и то разлог осипања богумила и трајној усмерености босанских католика ка суседним државама као “матицама”. Али и експанзије православља по Босни у доба Отоманске владавине. Јер у средњем веку готово да није било православних цркава северно од Херцеговине светог Саве.

Својим сународницима, у традиционалном заједничком “европском” смислу (Деутсцх значи ‘народски’ од старе ријечи из каролиншког доба тхеодисц што је тада значило тек ‘на језику пучана’), православне вере, велики везир Мехмед паша Соколовић омогућио је “преко земљачке везе” црквену и језичку самосталност у оквиру Рум милета, скративши им жалбени пут до Цариграда обновом Пећке патријаршије. Колико је мука уштедео својм православним земљацима зна свак ко је иоле читао о мукама Румуна и Бугара са Фанариотима све до дубоко у 20 век. Оснивачу Српске Православне Цркве у организационом, територијалном и идентитеском смислу иста никако да се одужи.

Али тиме је нехтећи форматирао “модеран” обим појма Србина као припадника верског народа, неутемељен у било каквој изворној традицији.

На исти “милетски” начин су “утемељени” и “модерни” обими појмова Хрват и Бошњак, претходно Муслиман (као посебан “народ”, етнос).

За разлику од неправедно осуђеног као оца нације (јер су чинили све супротно његовим напуТЦима) Анте Старчевића који је јасно дефинисао – “Србин значи Херват источне церкве” (као и “Шумадинци су најбоље од Хервата”, “наш херватски Београд на Сави” итд.), најутицајније личности 20. века гледе хрватског идентитета, др Иво Пилар и Мирослав Крлежа, никад у корпус Хрвата нису стављали православце, али ни само католике, идеолошки форсирајући баш (мање или више идеализовану) богумилску традицију, али и муслимане као “хрватско цвеће”, јер је племство изворне Хрватске (Турске Хрватске, како су је звали до 20. века) већим делом масовно прешло на ислам да би задржало поседе.

С друге стране неки срБски идеолози историјско постојање богумила негирају “својатајући” их фаслификатом да су уствари православци са грешком у преводу (патарени – од Бога оца, али не и од Бога сина као католици, као доказ “православности”; дјед – старац, калуђер и остале бесмислице), док их већина никад не сврстава у свој народни корпус.

Међутим многе баналне чињенице указују да се милетски сегрегационизам није примио међу становништвом унутар Отоманске империје, штавише да је свест о припадности истом народу била снажна и међу хришћанима и међу муслиманима. Рецимо, готово правило да моћник из нашег народа унутар државних структура поставља свог брата или рођака на место епископа или чак митрополита православне цркве (Мехмед паша Соколовић и брат му први патријарх обновљене Пећке патријаршије Макарије Соколовић) или гради и џамије и цркве као своје задужбине.

Стога је упутније закључити да је примарни извор данашњег српског клеронационализма традиција “Влашких повластицу” у Аустрији.

Вековна служења ћесару и отклона од околног обичног народа изродила су специфичан менталитет граничара.

“У његовом карактеру и понашању све је противрјечно: живи у сталном страху, а на бојишту је »лудо храбар« (»ин толлер Киихнхеит«); обожава цара и клања се држави, а мрзи све што је од државе и поткрада је гдје год може; снисходљив је поданик, али и бунтовник … Сања о било каквој државној, чиновничкој службици и, кад се једном дочепа такве, окреће леђа својој постојбини. Тако се, уосталом, понаша и већи дио његове тзв. интелигенције: изузев понеког учитеља и попа, нико се не враћа на огњиште, одродава се и почиње с презиром гледати на своје поријекло, придружује се оној госпоштији која о граничару неће рећи ништа осим погрде и спрдње… да су лички и кордунашки вељбабе и официри били зли према својим војницима, Србима, да су били већи Швабе од неког Франза из Линза, то потврђују сви стари ратници.” описује своје земљаке Гојко Николиш.

Менталитет којег, осим лојалном служењу надређеном вођи, карактерише морални релативизам и готово потпуна безначелност.

”једни уз једну други уз другу војујућу странку за да од владара добитника овога странка за надвладане опроштење и милост добије…пук од нарави лукав у глупости занемарен” (о)писао је Анте Старчевић

Парадигматични у том смислу су отац и син Калабић. Отац Милан био је жандарм АУ монархије у чијој служби је ислеђивао и мучио пројугословенски орјентисане родољубе, своје Кордунашке земљаке, махом Србе, па жандарм краљевине СХС на служби у Црној Гори где је на сличан начин “ислеђивао” остареле официре црногорске војске, да би други светски рат започео понудивши услуге Недићу и Гестапоу … “Можда ће неко рећи: па правда је задовољена – нема више Милана Калабића ни његовог озлоглашеног сина Николе. Завршили су обојица на ђубришту историје – исто онако биједно као што су и живјели. Старији, Милан, служио је, као што рекосмо, у посљедњем рату Гестапоу да би га потом издао и од њега био ликвидиран. Млађи, Никола, пао је још ниже: да би спасао голи живот, издао је своју ”велику идеју”, издао је свог команданта и великог пријатеља Дражу Михаиловића. Ипак, два њихова живота ни у ком случају не могу бити ни хиљадити дио надокнаде за све оно зло које су у дужем временском раздобљу, бременитом мржњом и злочинима, својевољно учинили широм Југославије недужним људима, женама и дјеци.”

хттп://www.монтенегрина.нет/пагес/пагес1/историја/бозицни_устанак/крвава_мисија_милана_калабица_у_цг_в_мицуновиц.хтм

Очито постоје људи којима издаја свог команданта архинепријатељу (не улазећи у лик и дело тог команданта) није морално проблематичан чин, па и даље уз стих “Свуд су стаже ђенерала Драже” без проблема настављају да певају и “а патроле Калабић Николе“.

Србијанци још носе трауме од амбивалентне улоге у “ослобађању” Србије од стране партизанске шесте личке.

И за време минулих грађанских ратова Крајишници су понудили да с оружјем “очисте” Србију од демонстраната против Слободана Милошевића у Београду.

https://branaliblog.wordpress.com

[и] А.Старчевић Пасмина Славосербска у Херватској

[ии] КАРЛОВАЧКО ВЛАДИЧАНСТВО ПРИЛОГ К ИСТОРИЈИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАПИСАО МАНОЈЛО ГРБИЋ, КАТИХЕТА И ПРОФЕСОР СРПСКЕ УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ У КАРЛОВЦУ. У КАРЛОВЦУ. ШТАМПАРИЈА КАРЛА ХАУПТФЕЛДА. 1891

[иии] исто

[ив] Исто

[в] А.Старчевић Пасмина Славосербска у Херватској

[ви] КАРЛОВАЧКО ВЛАДИЧАНСТВО ПРИЛОГ К ИСТОРИЈИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАПИСАО МАНОЈЛО ГРБИЋ, КАТИХЕТА И ПРОФЕСОР СРПСКЕ УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ У КАРЛОВЦУ. У КАРЛОВЦУ. ШТАМПАРИЈА КАРЛА ХАУПТФЕЛДА. 1891

[вии] А.Старчевић Пасмина Славосербска у Херватској цитира Ракоција

[виии] исто

[иx] А.Старчевић Пасмина Славосербска у Херватској

[x] Гојко Николиш: КОРИЈЕН, СТАБЛО, ПАВЕТИНА (мемоари) хттп://www.знаци.нет/00001/212.хтм

[xи] А.Старчевић Пасмина Славосербска у Херватској

[xии] хттп://пролеттер.ме/портфолио/фасизам-нас-давнасњи-иии/

[xиии] Ристо Рундо

[xив] http://www.novilist.hr/Vijesti/Hrvatska/Aralica-o-procesu-konstrukcije-identiteta-Hrvata-Biti-poput-Srbina-bio-je-san-razocaranog-pravasa?meta_refresh=true

 

Advertisements

8 mišljenja na „Бранимир Марковић: ШИЗОФРЕНИЈА КЛЕРОНАЦИОНАЛИЗМА – СРБИ

  1. Hm,hmm..Gojko Nikolis,komsija Save Mrkalja,akademik,narodni heroj, “ nekog drugog naroda“..lgeneral..je.primereno kaznjen zbog toga,ukinuta mu je generalska penzija,otisao je kao “ sirijac“ i umro u Francuskoj.Ali,nije jedini, i vojvida Putnik,je bolovao,umro u Nici,i cekao 8 godina, da se vrati umotadzbinu,

    Sviđa mi se

  2. Hm,hmm…Srbi,nekada,drzavljani Austrougarske,su bili mobilisani,i znali su „‘pesmu“ i tada i u Drugom ratu..“ proklet bio izdajica svoje otadzbine““,ali, isti ti Srbi, su,preko sinjeg mora, dosli,i ucestvovali u Prvom velikom ratu,zajedno sa Srbima iz Srbije..koji,mDrugi svetski rat ne zovu Drugi veliki rat..nego “ okupatorski“..

    Sviđa mi se

  3. o matičnim zemljama:Lucić: Fra Ivane, dobro došli u matičnu domovinu. (Smijeh.) Kako se ovdje osjećate?

    Šarčević: Dobro se osjećam. Samo bih se kratko osvrnuo na to „matična“. Zna se koja je moja matična domovina; to je Bosna i Hercegovina, a u Hrvatskoj sam završio osnovnu školu. Tako da imam u dotičnom smislu nekakvo pravo – što bismo mi u Bosni rekli tapiju – reći da imam malo i „hrvatskog“. I osjećam se dobro. Inače dolazim u Rijeku, istina ne tako često. Dolazio sam u Lovran. Povezan sam i s nekim ljudima ovdje s riječke Teologije; povezan sam i s ljudima iz Ex librisa. Dobro se osjećam osobito ako je dobra tema.

    Lucić: Ovo se pitanje dobrodošlice moglo postaviti i nekom Hrvatu, katoliku iz Bosne koji nikad prije nije nogom kročio u Hrvatsku, ali se – prema ovom novokomponiranom nacionalističkom konceptu – ipak tvrdi da on, kada prvi put u životu dođe ovamo, dolazi u svoju matičnu domovinu.

    Šarčević: Mislim da je odnos prema Bosni i Hercegovini, prema vlastitoj zemlji, za bosanske Hrvate pogotovo, a i za hercegovačke, jedno od glavnih pitanja. Zato što se živi, rekao bih, jedna kulturološka šizofrenija, pa i nacionalna, ako ćemo čak i taj termin uzeti. Navest ću primjer te sveopće, duhovne šizofrenije. Kada je, recimo, u Hrvatskoj bilo pitanje Piranskog zaljeva, onda su bosansko-hercegovački Hrvati s većom strepnjom i tjeskobom pratili to pitanje nego, recimo, pitanje poreza ili administrativnog ili ustavnog uređenja vlastite domovine. Samo bi bilo važno ovdje spomenuti da to nije posve novi fenomen, to razumijevanje Hrvatske kao matične domovine. To je proces koji traje barem 100 godina, ako ne i više.

    http://lupiga.com/vijesti/krscanstvo-i-nacionalizam-ima-li-bog-naciju-i-dio-kod-nas-se-dogodilo-obogotvorenje-nacije

    Sviđa mi se

    • Šarčević: Crkveno gledano, ovaj proces „depatrijacije“ traje posebno od 1900., od Katoličkog kongresa koji se dogodio u Zagrebu. Tada je sarajevski, vrhbosanski nadbiskup Stadler, definirao bosanskim katolicima i Hrvatima Hrvatsku kao „mater zemlju“. Slične primjere imate i u drugim područjima. Ako uzmete, recimo, povijest književnosti od Frangeša, ako uzmete vjeronaučne udžbenike koje danas izdaju zajedno dvije biskupske konferencije, Hrvatske i BiH, onda tamo nemate povijest kršćanstva ili povijest Katoličke crkve u Bosni i Hercegovini. Dakle, ovo što je suvremena hrvatska politika koja je simbolički i operativno bila u rukama predsjednika Franje Tuđmana i ekspoziture iz Herceg-Bosne, to je jedan proces, ono što je Kolakowski dobro nazvao, žrtvovanje naroda za državu. Dakle, dio naroda, ponajviše bosanski Hrvati, narod koji je autohton u Bosni i Hercegovini, taj je narod žrtvovan za državu, za „vječnu domovinu Hrvatsku“.

      Lucić: I tako je taj dio naroda zapravo proglašen dijasporom?

      Šarčević: I gore još. Mislim da ima i ovdje ljudi koji su prihvatili pogled na Bosnu lošeg historičara iz XIX. stoljeća, romantičarskog povjesnika Franje Tuđmana, i još nekih njegovih epigona koji danas imaju glavnu riječ o BiH na Hrvatskoj televiziji, da je Bosna i Hercegovina puka „kolonijalna tvorevina“ a nikakva povijesna administrativno-državna kategorija. Dakle, bh-Hrvati su proglašeni dijasporom – što i ustavno po principu konstitutivnosti mi nismo.

      Sviđa mi se

  4. Hm,hmm..danasnjim ocima,danasnjim dogadjanjima,radi se,posle petooktobarskog puca ,o klero-monarhistickom drzavnom udaru ma Republiku Srbiu, sa,puzajucim,ali mogucim fasizmom,najprimitivnijim organizovanjem,drzave i drustva.

    Sviđa mi se

  5. Hm,hmm…iguman manastira,ispod Fruske gore, nije rekao da su to bili “ Licani“,,a tv studio B, je rekao,da su se predstavili, “ da su od Trstenika“, i prodali su nam,zasade grozdja hamburg, po malo jacoj ceni. Posletri cetiri godine,kada su vinogradi poceli da radjaju,zgranuti pop Cira i pop Spira,utvrdili su,da su skuplje prevareni,i da to nije hamburg nego,pitaj boga koja sorta.
    Takodje, nije to bio “ Licanin“, bio je to Bosanski Srbin,hebiga,tada nije bilo RS,koji je podigao “ naj prviji ustanak protiv Turaka, bilo mu,daleko da pesaci,cak do Sumadije,pa je podigao ustanak,protiv turaka u Vrscu, sto, Karadordje-vici,i ostali potomci, ne priznaju, a ostali popovi “ ne slove u molebanima i molitvama“ jos ih nazivaju autonomasima,sto ne priznaju ko je i gde podigao prvi srpski ustanak,protiv turaka.
    Hmhmmlepo se “ zabavljajbte“..

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s