Бранимир Марковић: ШИЗОФРЕНИЈА КЛЕРОНАЦИОНАЛИЗМА – део први – ХРВАТИ

„Што је грдо по нарави, залуду се реси и маже, ер грдоћа и нарави, тисућкрат се грђа каже“

Иван Гундулић

“Либерализам као апстракција, долазећи из Француске, раширио се римским светом; али религиозно ропство држало је тај свет у оковима политичког ропства.

Зато је неисправан принцип да се окови који спутавају правичност и слободу могу сломити без еманципације свести и да може постојати револуција без реформације.”

Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte

На ставове из текста хттпс://браналиблог.wордпресс.цом/2017/11/14/илирски-национализми-хомоними-и-инацице/ коментатор Рудничанин је изнео веома конструктивне контраставове: „Као и обично, дотични аутор има неутољиву жељу да повлачи историјске аналогије користећи нетачне или полу-истините чињенице. Оно што у тексту није изрекао (јер или није знао, или је свесно прикрио) јесте следеће:

– Управо је срБски клеро-наци-феудални-и-какав-све-још-не идентитетски образац био превасходно интегралистички, и то неупоредиво више од идеолошких конструката измаштаних од стране секуларних приучењака (чаковског распопа – преводиоца Лафонтенових басни и тршићког ћопавог шверцера средњевековног црквеног рукописног блага). И што је најважније, приврженост Пећком трону (чак и после његовог формалног укидања) као окосница српског колективног самоодређења је била делотворнија и учинковитија од њених профаних пандана, који су само отворили Пандорину кутију клања и затирања…

Наградно питање за аутора: која ли је то интегралистичка идеја/светоназор/култна пракса/институција/историјско предање… могла од ове нехомогене и често међусобно закрвављене племенске масе, која је представљала „збирно име за етнички разнородно староседелачко становништво Римског Илирика“ направити један политички народ – Србе, и то Србе по преимућству, који су каснијом демографском експанзијом и сеобама ДЕФИНИСАЛИ СРПСКИ ЕТНИЧКИ ПРОСТОР ОД ГОРСКОГ КОТАРА ДО ТИМОКА, и то тако да је њихов разнолики генетски спектар заступљен у НАТПОЛОВИЧНОЈ већини код савремених Србаља?

Мним да је одговор одвећ очигледан. Дакле, имамо Цркву са квази-државним овлашћењима за време турскога вакта …

Другим речима, срБско-феудално-клеро-наци прича је била најефикаснији мелтинг пот за мирну интеграцију несловенског живља (па чак и доброг дела личких и западнобосанских Хрвата) у српски корпус. Супротно томе, када су КУЛТНИ стожери идентитета замењени КУЛТУРНИМ контигенцијама (језиком, измишљеним заједничким повесницама и политикантским Натионенбилдунг-има), српство је не само престало бити пројективни темељ свебалканског уједињења, већ се и само почело  цепати…“хттпс://преврат.цом/2017/11/16/%Д0%Б1%Д1%80%Д0%Б0%Д0%БД%Д0%Б8%Д0%БЦ%Д0%Б8%Д1%80-%Д0%БЦ%Д0%Б0%Д1%80%Д0%БА%Д0%БЕ%Д0%Б2%Д0%Б8%Д1%9Б-%Д0%Б8%Д0%ББ%Д0%Б8%Д1%80%Д1%81%Д0%БА%Д0%Б8-%Д0%БД%Д0%Б0%Д1%86%Д0%Б8%Д0%БЕ%Д0%БД%Д0%Б0%Д0%ББ%Д0%Б8/#цоммент-17106 

Типично за Илирик, истина је опет „сасвим супротна“. Која је од две супротности истина?

Ако се пажљиво простудира коментар, да се закључити да уствари суштински нема супротности између мојих и ставова Рудничанина. Сам каже да указује како је „срБско-феудално-клеро-наци прича“ „дефинисала српски етнички простор од Горског Котара до Тимока, и то тако да је њихов разнолики генетски спектар заступљен у натполовичној већини код савремених Србаља.“Наиме да је српски етнички простор „дефинисан“као плод идеолошког наговора и рада са етнички разнородним становиштвом, што је супротно од идеолошког наратива за пук задојен етнодефииницијама и идентификацијама, а управо оно што и моја маленкост тврди..

У својој аргументацији указује на неке занимљиве историјске епизоде које илуструју управо нестабилан етнички идентитет исте групе људи кроз не тако дуго историјско време – несрпско (не улазећи у то шта значи српско) етничко порекло племена данашњих Срба из Црне Горе, Паштровићи који се боре против Срба, бранећи своју државу Венецију, у позном средњем веку насупрот прксоном ставу знаменитог земљака, народног трибуна целе Далмације, Стјепана Митрова Љубише „Тко је то овдје бољи Србин од мене?“ у Далматинском сабору нове државе Паштровића, Аустрије и идентитетска лутања Милована Ђиласа у наше доба. Реплицирајући му поменуо сам и пример Николе конзула (Васојевића), противника српског идентитета и заговорника државе Холмије сепаратне од идентитетски српске Црне Горе цетињских владика пре пар векова, с образложењем да Васојевићи нису Срби, занимљиво директног претка заступника српског идентитета у наше време, Слободана Милошевића.  хттпс://преврат.цом/2017/11/16/%Д0%Б1%Д1%80%Д0%Б0%Д0%БД%Д0%Б8%Д0%БЦ%Д0%Б8%Д1%80-%Д0%БЦ%Д0%Б0%Д1%80%Д0%БА%Д0%БЕ%Д0%Б2%Д0%Б8%Д1%9Б-%Д0%Б8%Д0%ББ%Д0%Б8%Д1%80%Д1%81%Д0%БА%Д0%Б8-%Д0%БД%Д0%Б0%Д1%86%Д0%Б8%Д0%БЕ%Д0%БД%Д0%Б0%Д0%ББ%Д0%Б8/#цоммент-17110

Сви примери су са територије у којој се управо догађа „бинарна дихотомија“ некада јединствене заједнице на „Србе“ и „Црногорце“ (где Васојевићи сада предводе „Србе“ а земљаци и братственици цетињских владика сада неће ни да чују да су Срби) . Чињеница да су и једни и други огромном већином исте, православне,  веросповести указује да су и исходишно суштински били политичка заједница (а не верски народ) која је, милом или силом,  прихватила државну религију као своју националну вредност, што није ништа особито, напротив „европски“ је стандард.  Тек као политичке заједнице које су изнедриле своје државе са јасно дефинисаним националним вредностима (у које спада и православна традиција) Црногорци и Србијанци су постали стабилни ентитети од 19. века. Но, то има далеко више везе с либерализмом, а са клерикализмом скоро нимало.  С распадом система у ком су јасно дефинисане националне вредности, распадају се и те заједнице, иако су људи и даље исте, православне вере.

Моја маленкост упорно указује да су идентитети верских народа најнестабилнији. Разни Готи (Визиготи, Вандали …) су као народносни идентитет „нестали“ на Иберијском полуострву напуштањем аријанства и прихватањем православља. Постали су, заједно са староседеоцима које су пре освојили,  нешто друго – Шпанци и Португалци.

Да ли се и „нестанак“ Илира након суровог прогова прво аријанаца а после њихових разноимених али једних те истих јеретичких следбеника –  крстјана, бабуна, богумила, катара, може лакше схватити помоћу аналогије са горе поменутим, тема је за опширнија разматрања.

Тек, често постављам реторичко питање – шта ће бити са српским и хрватским „верским“ народима и њиховим сепаратним идентитетским традицијама ако се православна и римокатоличка црква поново уједине? А шта се већ догађа са друштвима и државама католичких Хрвата и православних Срба, у којима  је све већи проценат атеиста и иновераца?

Очито је да у кратком „комуникаторском“  сажетку какав је ИЛИРСКИ НАЦИОНАЛИЗМИ – ХОМОНИМИ И ИНАЧИЦЕ  није могуће опширније елаборирати историјске чињенице, па су остала недовољно објашњена историјска утемељења, „базе“ данашњих етноцентричних и клеронационалистичких идеологија, у том тексту „хомоними“. „Оно што у тексту није изрекао (јер или није знао, или је свесно прикрио)“.

Елем,

Етноцентричке идеологије обнављају или замрзавају друштвену стратификацију карактеристичну за феудализам, своје исходиште. По правилу се нескривено позивају на средњовековне традиције, славећи владаре и свеце.

Примери Гота на Иберијском и Апенинском полуострву, вероватно и Илира на Балканском, показују да су конфесионалне промене изравно повезана и са појавом и нестанком имена народа. Германска освајачка племена наметнула су име свим романизованим или нероманизованим староседеоцима западне али и понеким у источној Европи. Франци “Астериксима” некадашње Галије, Готи (привремено) Иберијцима (мада „старија и лепша“ теорија. још од попа Дукљанина преко Мавра Орбинија до Игњата Ђурђевића, Готе не повезује са Германима, него са Словенима, о „германизовању“ Гота – овде

Варјази домицилном словенском становништво које их је назвало русима (риђокосима), а њихови сасвим блиски земљаци, Англи, такође звани Варјази, дали су опште име народа покореним Келтима на југу Британије.

Баш су они пример да су освајања и отимања туђих поседа, еуфемистички названа ратови међу народима, обично оправдана верским разлозима. Католик, Норманин Виљем Освајач, легитмисао је свој поход на туђу земљу верским разлогом – светим ратом против шизматика. Војна елита поражених Англа, не желећи да призна власт Нормана и католика, прешла је у Константинополис, где су, знани као Варјази, до његовог пада, четири и по века били елитна гарда василевса. Остало ” … Англо-саксонско племство је било навикло на државу, у којој су они имали велику аутономију, а Вилијам Освајач је увео централизовану државу. Англо-саксонско племство се буни, па остају без поседа. Сва земља у Енглеској и сви поседи су прешли у руке Нормана, а англо-саксонско племство је емигрирало у друге европске земље.” хттпс://ср.wикипедиа.орг/ср-ел/%Д0%92%Д0%Б8%Д0%ББ%Д0%Б8%Д1%98%Д0%Б0%Д0%БЦ_И_%Д0%9Е%Д1%81%Д0%Б2%Д0%Б0%Д1%98%Д0%Б0%Д1%87 Племство се раселило или изумрло, а њиховио име остало је становништву.

Никад нигде ни као претпоставку нисам наишао на упитаност да се аналогна појава можда десила и становништву (макар источног) Илирика иако су се готово исте појаве дешавале и староседеоцима Балкана.

По степским коњаницима “главобијама” (Жарко Вељковић, лингвиста: “долазимо до праоблика *СЕРБХОИ који се потврђује код Плинија Старијег као Сербои. Ако томе додамо да Плиније Старији каже да назив СРБИ значи ,,главобије” , онда долазимо до санскрта где таква сложеница: *САРБХАЈАХ значи управо ,,они који се бију главом или роговима” што је синоним за реч ,,бикови”, на санскрту ВРШАБХАХ, и означава као и реч ,,бикови” једно ,,храбро племе, праве борце”.) освајачима свега живог од Индије до Балтика названо је сво становништво источног, а по њиховим “рогатим” колегама (Лингвиста Рудолф Мух сматра да ријеч Хрват потице од германског израза ХРВАТНА, сто знаци „СА РОГОВИМА”, односно „ОВАН”, што је наравно одбачено данас), савезницима и вероватно сродницима становништво западног Илирика. Разлика је само што ти коњаници нису били освајачи који разарају Рим, него војници, граничари под уговором који бране Римску империју од упада дојучерашњих колега варвара. Склапањем тог уговора ушли су у политичку историју Европе. Југоисток Балкана запосео је освајачки народ монголског порекла – Бугари.

За разлику од имена, политичког идентитета и религије, са језиком је обично било обрнуто. Културно супериорније од тих ратничких коњаника, језик је обично наметало домицилно становништво. Свуда сем у Британији. За Протохрвате и Протобугаре је јасно да су несловенског порекла и да су их поданици културно асимиловали баш на Балкану, пратећи (иранска и турска) имена владара која се пословењују кроз двестотињак година (али титуле – жупан, сердар, господар, остају). Од Клукаса, Ловелоса, Косенцеса, Мукла, Туге и Буге до Бранимира и Томислава. За Протосрбе је нејасно да ли су изворно блиски Словенима или су дошли пословењени из претходно давно освојене данашње Пољске. Тамошња је аристократиа сачувала до данас предање о свом “сарматском” пореклу, наглашавајући да је различито од словенског порекла поданства.

Чему овај преопширан увод. Па да покажем колико је бесмислено рећи да је неко етничког српског или хрватског порекла. Ког? Тих неколико промила данашњег становништва наследника “рогатог” ратничког сталежа?

Или да неки нису етничко српског порекла. Па ко јесте?

Но, још важније је друго гледиште.

Историја средњег века углавном је још увек само историја политичких субјеката – сталежа и етноса носилаца власти. Дакле феудалаца и свештенства, мањине становништва. Ови сталежи су најчешће носиоци идентитета. Становништво је прихватило или му је наметнута и религија тих освајача. Правац пеоплес хисторy (повест народа у смислу становништва) и планетарно је тек у повоју. Чак и код нас, народа који има врло развијену етнологију.

Општу слику односа народа/становништва и владајућих сталежа и њихово прожимање и асимилацију кроз векове, даје бокешки историчар Антун Дабиновић у књизи Хрватска државна и правна повијест (Матица Хрватска 1940.) : “Према великој сељачкој маси која је отприје била настањена, остали су скоро нетакнути стари односи. Само су хрватска племена били носиоци власти. Тко је припадао једном хрватском племену био је, према томе, племић. А код Хрвата је политички и државни народ било само племство. Кад су у средовечној Хрвасткој муниципији, градови, слободни котари, цехови и друге повлашћене сталешке корпорације добијале краљеву повластицу, добијале су то на основу претпоставке да су правно изједначене са личношћу хрватског племића, да су “уна персона нобилис“.

“Гледе” удела староседелачко становништва у етногенези народа који данас себе назива Хрватима, а и као парадигма опште појаве свуда у Европи, значајно је и ово: “земља није .. посве опустјела. Само су побјегли с ње римски колонисти који нијесу били урођеници. Хрвати су напросто себи потчинили урођенике и тражили од њих вршење истих обавза које су прије постојале према римским поседницима… Хрвати су само заузимали оне земље које нијесу одприје имале свог господара.”

Хрвати су носиоци континуитета феудалног поредка и традиција у Илира, с обзиром да је Рашко племство нестало доласком Турака, а босанско се исламизирало да би задржало поседе, па је најбоље да анализу утемељености етнонационализама почнемо преиспитивањем темељних постулата о њима.

Данашњи хрватски идентитет заснива се на три темељна и “неупитна” стуба: имену Хрват и хрватском језику, припадности римокатоличкој конфесији и латиници као националном писму.

Кључне непроптивречно позитивне личности и догађаји за формирање хрватског идентитета и слободарског и патриотског осећања (уз “очеве нације” Анту Старчевића и Стјепана Радића) су хрватски средњовековни народни краљеви, свештеници на народном језику, глагољаши (Гргур Нински), Зрињски и Франкопани и њихова “урота” против Бечког двора и Матија Губец.

Остали битни за формирање националног идентитета – бан Јелачић, бискуп Штросмајер, Анте Павелић и Тито, “упитни” су, неки их славе а неки их куде и бришу из историје.

Запитајмо се о односу “неупитних” темеља и традиције и историје становиштва из којег су потекли данашњи Хрвати, као и о односу “неупитних” темеља и кључних личности.

Коју год од бројних етимологија имена Хрват уважимо, готово свака указује на господарски, ратнички сталеж. Најверодостојније делују оне по иранским дијалектима у значењу – “они који имају стадо”, или “они који имају жене” (а жене су освајачки плен). Или просто, тумачење које преузима поменути Дабиновић: “… у једном иранском говору из Кавказа … ништа друго него бојни поклик и да значи (као састав из ријечи “ху” и “урватха”), другове и пријатеље…”, отпилике, у слободнијем преводу, јуриш другови.

Појам хорватин означава сталеж племића у средњовековним документима (најпознатији је Винодолски статут, изворник је написан 6. јануара 1288. уставном глагољицом: “Лěта 1280. скупи се у Новом од сваке обћине винодолске (осим Белграда и Котора … “, синонима познатијих Котора и Београда).

Бити племић, понављам, значи припадати наоружаном племену било плачкаша и освајача, било граничара под уговором, као у конкретним илирским случајевима претеча будућих “народа” Хрвата, Срба и доцније Бошњака.

„Од реке Цетине почиње земља Хорватска и стере се уз приморје све до граница Истрије, односно до града Албуна, а у горама и прелази донекле темат историјски. Код Цетине и Ливна граничи са земљом Србљије“, описује првобитне хрватске територије Константин Порфирогенет. За разлику од Срба (у смислу војничког сталежа) који су више пута мењали боравишта (околина Солуна, па Захумље, па Загора, крај око Пиве, Таре и Лима, одакле се под Немањићима шире ка приморју и северу, све до Паноније “Војводства Србије” из 1848., па у историји постоји више различитих “Србија”, Хрватима (племићима, “хорватинима”) је иста територија остала база за ширење ка југу и северу.

Формативни период за данашњи хрватски идентитет био је између 15. И 18. века, када су се догађали велики демографски и религијскоидеолошки преврати. “Борба за опстанак траје од Крбавске битке 1493. до Карловачког мира 1699. Двије стотине година муке, ратова, пљачке, обране кршћанства и Хрватске … од Крбавске битке до ослобођења од турске окупације било је око 1 600 000 побијених, заробљених и расељених Хрвата. Турци су до 1533. у робље одвели око 600 000 дјеце, жена и мушкараца. Много Хрвата се раселило диљем ондашње Еуропе, те су се интегрирали у та друштва (Мађарска, Аустрија, Словенија, Италија, Чешка-Моравска итд.)… Већина свећенства је побјегла или отишла с расељеницима, а народ који је остао био је духовно и друштвено запуштен. ” хттп://повијест.нет/реформација-у-хрватској-1-дио/

Измештање Хрватске са већег дела изворне на територију западне Славоније је један од најзначајнијих потцењених догађаја у нашој историји. “Одлучни преокрет у овом правцу догодио се кад је западна, тако звана Горња Славонија (жупаније загребачка, вараждинска и крижевачка) била пренесена из “Краљевине Славоније” у “Краљевину Хрватску”. Ово ново разграниþење измеÿу двије “краљевине”, а у ствари бановине, образлагало се тиме што је Хрватска (“Регнум Цроатиае”) била спала на “остатке остатака” (“релиqуиае релиqуиарум” како се онда говорило). Она је наиме била изгубила више од 9/10 своје територије, која се сад налазила дијелом под турском окупацијом, дијелом под млетачком, а највећи дио под аустријском управом, као ц. кр. Војна Граница. Ово проширење Краљевине Хрватске било је у главном дјело “племенитих Хрвата”, који сад нису више били гости код своје “словинске” браће, него пуноправни племиüи на својој земљи хрватској.”хттп://www.мо-вребац-павловац.хр/аттацхментс/артицле/186/12-Јосип%20Смодлака_Далмација%20и%20Хрвати%20кроз%20вјекове%20(1952)-12%20дио.пдф

У јересима и сељачким бунама склону Славонију, опустошену после турско аустријских ратова и попуњавану придошлицама са разних страна још недефинисаног верског и етничког идентитета, уклињен је Угарској круни лојалан војнички сталеж, чиме је прекинута веза и са западним, до тада од Славоније неодељеним “синонимом” директно под Бечом – Словенијом и започето комадање и нестанак “словинског” идентитета, доминатног у претежној историји нашег народа.

Идентитетска ситуација претходно је била битно друкчија: “In the Middle Ages the two areas were rarely together politically, and neither had a common name for an ideal territory or the people—except for the vague words “Slavonia/Slav,” which also took in the Slovenes, Serbs, Montenegrins, and so onThe word “Croat,” as we have seen, had occasional usage in Croatia/Dalmatia in the Middle Ages, but never in Slavonia… Most of Slavonia was conquered by the Turks in the sixteenth century, and in Turkish Slavonia no signs of Croatian identity emerge in our European sources. The two leading towns of Habsburg Slavonia were Varaždin and Zagreb, whose populations in the eighteenth century, as supplied by Rothenberg without speciAc dates, were 4,800 and 2,800 respectively.1 In this territory the term “Slavic” continues to be used frequently.” (John v. a. Fine, jr.: “When ethnicity did not matter in the balkans”, A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods)

Јосип Смодлака описује: “Код промјене имена, житељи Горње Славоније нису усвојили правилно име хрватско, већ се прозваше “Хорватима”, именом којим су они и Маÿари називали старе Хрвате. Тако су и они стали називати и свој језик “хорватским”. Ипак се међу њима још дуго очувало словенско име, чак и у Загребу који је постао главни град Хрватске. Тако налазимо да је тамошња бискупија издала године 1651. “Света Евангелиа” “словом (т. ј.језиком) словенским”. Штавише, у наслову те књиге сама црква се назива “цирква загребачка словенска”. У каснијем издању исте књиге, године 1730., кад се хрватско име било већ јаче раширило, ова се црква назива “словенско-хорватска”. И десет година након тога излази у Загребу једна књига (Псалтериум) “на хорвацки или словенски језик”. Тек у другој половини 18-тог вијека нестаје словенског имена из Хрватске, те се оно од тад ограничава само на Словенце.” хттп://www.мо-вребац-павловац.хр/аттацхментс/артицле/186/12-Јосип%20Смодлака_Далмација%20и%20Хрвати%20кроз%20вјекове%20(1952)-12%20дио.пдф

Да се промена имена народа није “примила” до средине 19. века показује попис становништва Аустро Угарске из 1845. Одељено су класификовани “Сербен” у који спадају и “Soknen” (Шокци) и “Rainen” (Раси) од “Chrovaten” и “Slovenen” (“Winden”).

Хрвата је 813 300, знатно мање од Словена(ца) – 1 167 300, чији велик број би могао да се објасни тиме да су се и Славонци тако изјашњавали, у складу са традицијама пре измештања Хрватске у Западну Славонију и чињеници да су Словенија и Славонија два облика истог имена, изворно и значења.

Разлог зашто су Шокце ставили у исту групу са Србима, осим што је сукладно миграцијама које су текле са територије Србије ка Западној Славонији од 16. до 18. века (како их и сам Анте Старчевић у Пасмини Славосербској подробно описује), треба тражити и у значењу речи “шокчити”, који се код Мађара односи на покатоличавање. Данашњи српски историчари “шокчење” везују искључиво за православне, мада би се могло узети бар као хипотеза да су “покатоличавани” и протестанти по Славонији.

https://srbski.weebly.com/1040109110891090108810861091107510721088108910821080-10871086108710801089-1080-1084107210871072-10801079-1845-107510861076108010851077.html

Јер је прилично потиснуто у свести народа и у академским истраживањима, да уз придошли хорватински војнички сталеж иде и контрареформација уз постепену промену идентитета становништва наметањем имена војничког сталежа као име народа.

Мало ко ове појаве разматра као јединствен процес.

Веома ретко се сељачка буна Матије Губце, једног од општеприхваћених личности хрватске историје, ставља у контекст верских ратова и реформације, попут сродних покрета Доже Ђерђа у суседној Угарској или Томе Минцера само нешто западније. Нада Клаић је једна од ретких која “… сматра да је ријеч о крижарској војни .. ” хттпс://хр.wикипедиа.орг/wики/Матија_Губец

“С доласком толиких племића с југа подигла се обрамбена снага Горње Славоније против нападаја Турака, али је на њу пао и терет опскрбљивања ових непродуктивних ратника. То су тешко осјетили горњославонски сељаци, посавски и загорски “мужи”, који су једва сносили тлаку своје домаће господе, а сад су морали да хране и многобројне дошљаке. Из невоље ових кметова породила се Сељачка Буна 17-ог вијека, коју хрватска господа познатим окрутним начином угушише….”

Накнада најмњеним племићима (војном сталежу) у свим ратовима била је туђа отета имовина и феуди. Некако се заборавља да је та земља у Славонији сада у власниству хрватских племица некада морала бити нечија, а промена власништва се некако не повезује са “испаравањем” присталица реформације у Панонији и Хрватској као да их није ни било. “Случајно” ту и тамо искрсне неки историјски детаљ, попут оног да је Губчеве устанике посебно болело што је двор стао уз племиће, иако су били протестанти, за разлику од сељака.

Те врсте истразивања судбине следбенике Матије Влачића Илирика, Антуна Далматина и осталих, хрватској доминантној режимској, читај клерикалнокатоличкој, интелигенцији нису у фокусу ни колико истрага богумила у Рашкој српској, мада је логично претпоставити да је реформације можда било међу становништвом са територије која повезује три међу тадашњим највећим жариштима “јереси” – Влачићеву Истру са Хуситском Чешком и Калвинистичком Мађарском и Ердељом.

Из маргиналних, претежно протестантских извора, стидљиво се појаве понеки подаци из којих произилази да је реформација у дојучерашњој Славонији и Хрватској итекако узела маха.

“У извјештају исусовца Доминика Порте из Вараждина од 5. липња 1684. године пише да се због калвина у граду Вараждину ништа није дало направити … Према подацима канонске визитације из 1659. године у жупи Дрње су живјели бројни херетици, највјеројатније протестанти. Загребачки каноник Винковић је записао: ” Истина је додуше, да се народ у тој Крајини згрнуо из различитих крајева и различитих је народности. Међу њима нису ријетки тати и разбојници, а бројни су херетици… Капетан Јурај Готхал је 12. сијечња 1712. године из Копривнице је извјестио да су преци дрњанских становника некада били протестанти, али да их 1712. године више није било те би морали ићи преко Драве у Угарску како би слушали најближег проповједника.” хттп://повијест.нет/протуреформација-дрње/
” У Леграду је католичка жупа обновљена тек 1641. године, јер је ово трговиште било насељено претежно протестантима… На подручју жупе Леград је било око 200 католичких те око 700 лутеранских и калвинских кућа … “хттп://повијест.нет/протуреформација-леград/ 
“Све до 1603. године у Копривници није дјеловала католичка црква са својим свећеницима. Од око 1603. до око 1612. године копривничким жупником је био фрањевац Павао Прибојевић, родом из Хвара. Фрањевце су у Копривницу послали како би обновили католичку жупу и покушали преобратити протестанте. Фрањевци су убрзо морали напустити град… Матија Бундић се као копривнички жупник спомиње прије 1634. године. Копривнички грађани су га изабрали за жупника но капетан Фридрик Менспергх га је отјерао из града. Очито су тада протестанти имали великог утјецаја у граду те што је још важније подршку капетана… Протестанте је из града отјерао католички жупник с мисалом у руци. Највјеројатније се ради о копривничком жупнику Марији Сумеру, јер се спомиње као “уездасни” тј. онај који је био жупником и 1636. године…Вјерски сукоби у Копривници нису били само ствар њемачких војника. У њима су, како смо могли видјети, судјеловали и грађани. У граду је још 1659. године дио гробља за сахрањивање потестаната. У канонској визитацији из исте године спомиње се код капеле Св. Луције “честица земље гдје је од старине било покапање херетика.”хттп://повијест.нет/протуреформација-копривница/ 

” Један од покровитеља реформације био је хрватски бан Петар И. Ердöдy (1463. – 1547.)… из писма написанога је 1561., а 1563. исти извор и писар наводе: »Капитани у Сењу и и Бихаћу тражили су проповједнике, једнако и капитан на Ријеци (Фрањо Барбо). Бан Ердеди позивао је такођер предиканте у Загреб, а међу њима Гргура Влаховића из Метлике, па их је оданле хтио послати у Сисак.«” хттп://повијест.нет/реформација-у-хрватској-1-дио/
Разумно је макар претпоставити да је и код славонског пука, међ потомцима сабораца Матије Гупца, а прецима већине данашњих континеталних Хрвата, према Хорватинима (племићима) слична врста трауме као код истоцних Панонаца, Мадјара Доже Ђерђа највисе, према Србима, као војном сталежу који силом утерује у католичанство или казњава у његово име.

Да је страх од (“сачувај ме Боже куге и ) Хрвата” и пратећа дисциплина, као доста нападно упадљив елемент панонског ментОлитета, темељно утеран у кости, види се и много векова касније када Мачекове хиљаду пута бројније сеоске страже кротко испуњавају налоге два камиона усташа, који су им још и вођу ставили у кућни притвор. И тек, и само они, својом масовношћу дају релативну стабилност НДХ.

Као да подела на католичку, Далматинско и изворно Хрватску и реформистичку – Славонско Истарску Хрватску, давно након сузбијања реформације, као понорница избија и на садашњим изборима када се Хрватска поцепа по истом шаву на “црвену” СДПовску и “плаву” ХДЗовску.

Занимљиво је да се осим Матије Губца, још неке од поменутих личности кључних за данашњи хрватски идентитет везују за реформацију, што однос “неупитних” темеља и главних историјских личности чини врло противречним. А овакве противречности су основ данашњих не само хрватских него и општеилирских шизофренија и фрустрација.

“Племство (Никола Шубић Зрински и многи племениташи те … Ђуро ИИИ. Франкопан († 1609.), Никола Млаковечки, племениташи Јанковићи, Угнанд, Ердöдy, Секељи итд.) је промицало реформацију из различитих разлога: понекад је то био интерес, другдје вјера у Бога…” хттп://повијест.нет/реформација-у-хрватској-1-дио/ 

Досада сам само наговестио сложене везе промене имена језика и народа и међуверских борби, само у контексту реформације и контрареформације. Да ли се и у вези писма могу претпоставити сличне аналогије?

Народне језике католичка црква је почела толерисати и протежирати тек с контрареформацијом. Али с њом долази и још једна промена. Дотада је сваки језик имао своје писмо. Наш језик се писао ћирилицом и раније глагољицом и међу католицима, а латински латиницом. Тек од контрарефомације се први пут штампају књиге на нашем језику и латиницом.

У обалним, билингвалним крајевима који никад нису били под управом Порфирогенетових граничара-крајишника, Хрвата и Срба, преовладавало је име Илир и синонимски Словин, до наших дана, док се у монолингвалном Динарском залеђу језик једноставно звао нашки, а народ наши. Попут Деуцх или Дач код Немаца и Холанђана, јер није било другог у односу на који је требало да се именује.

Слично, у обалним крајевима писмо којим се писало на нашем језику, ћирилица, се најпре звало према залеђини – арватско, у северној, босанчица у средњој или српско у јужној Далмацији. За Дубровчане је “Србија” била одмах на њиховим северним границама – Захумљу, другом по реду (после околине Солуна) боравишту Срба (као војног сталежа). Требало би да је јасно зашто је и да је ТА, Порфирогенетова Србија, изворно била под јурисдикцијом “примаса Сербие” Барског надбискупа, а каснија боравишта Срба племића тек симболично, именом ове титуле.

Латиница се врло постепено уводи као писмо и нашег језика тек акцијом језуита, пре свих Бартола Кашића тек од 17. века. Босански фрањевци и све самоуправе које су користиле наш језик у службеној опходњи (Дубровачка република или Пољичка општина нпр.) користиле су ћирилицу, било као “арватско” (Пољица), српско (Дубровник) или босанско (Фрањевци) писмо до краја 19. века. Шизофренија гледе односа данашњих хрватских, Вуковарских и осталих, бранитеља према “арватском писму”, ћирилици, дубока је.

Но, још је дубља гледе односа према изворном писму Хрвата– глагољици. Римокатолички клерикални наратив налаже да се прећуткују и затомљују везе глагољице са “старијом и лепшом” херезом, по неким “првом схизмом”. Аријанском.

Становништво Илирика христијанизовано је у време кад је аријанска варијанта хришћанства била званична у Римском царству. Солинска надбискупија је старија од Римске. Аријанци су себе сматрали за изворне, праве хришћане. Не улазећи у догматске разлике, једна од такође суштинских разлика у односу на универзалистичку православну цркву, која се касније (од патријарха Константинополиса Фотија па надаље) поделила на универзалистички грчког језика православни и универзалистички латинског језика римокатолички део, била је баш став о језику и народима.

Хришћанство се првобитно, пре универзалистичке фазе, ширило преводима Библије на локалне језике и форматирањем писама за сваки језик, дакле, на начин сличан оном које је миленијум (и по) касније реафирмисала реформација. Прва званична хришћанска држава у историји, Арменија (Јерменија) и дан данас, као и круг народа источне Африке (Етиопљани, Еритрејци итд.), користи своје писмо, а догматски је остала монофизитска (аријанска), као и поменуте Афричке хиршћанске заједнице.

Историја још није утврдила на који језик и којим писмом је Далматинац свети Јероним превео загубљену Библију Илирима, паралелно са сачуваним латинским преводом Вулгатом, којим је покрштена западна Европа. Глагољашка је традиција, записана 1248., да глагољашко писмо имају још од светог Јеронима.

Али се зна да су свети Ћирило и Методије превели Библију на словенски језик и (наводно или не) установили писмо глагољицу, супротно каснијим универзалистичким и монојезичким литургијским политикама Православне и касније и Римокатоличке цркве.

(Ћирило и Методије су живели у време иконоборачких преврата. Почели су своје мисије за владавине прогонитеља иконобораца Михаила трећег, који је прекинуо низ иконоиноборачких владара. Иконоборци су по много чему били слични или директни настављачи аријанаца.)

Два века касније на сплитском сабору 1060. доносе се закључци који ће оформити идентитет католичких свештеника. Да свештеници морају живети у целибату, не смеју носити браду и морају научити латински. Глагољаши се оптужују, између осталог, „да штите словенску литургију која је плод аријанца – кривовјерца Методија“. Такође и Тома Архиђакон, у свом делу Хисториа Салонитана из 1266. каже „да је готска слова измислио неки херетик Методије који је штошта писао против Католичке цркве.“

Тако дођосмо и до изравне везе”јереси” и свештеника глагољаша, присталица литургије на народном језику (после Губца и Шубића Зрињских и Франкопана). Постоје ли политички подобне личности у хрватској историји са становишта католичког клерикализма?

Да поновимо:

Средњовековни народни владари значајни су због народног језика и писма – глагољице
Из истих разлога и свештеници глагољаши – јеретици са тадашњег становишта Римокатоличке цркве.
Зрињски и Франкопани, уротници за ослобађање Хрватске од Бечког двора, како се националромантично представљају, (“темељним правашким митом о Петру Зринском и Франу Крсту Франкопану као уништавању сувереног народа од стране Хабсбурговаца који су убили двојицу хероја само да би се домогли њихове земље“) иако су нудили вазалство Отоманској империји, беху и заштитници реформације.
И сељачку буну Матије Губца немогуће је схватити ван контекста реформације.
Модерни очеви нације Старчевић и Радић такође су изразити антиклерикалци. Старчевић чак, као и Зрињски, “љубитељ” Отоманске империје, “штреберски” пратећи политику Француске.

И Иво Пилар, као и нешто канисје МИрослав Крлежа хрватски идентитет темеље на глагољашима, народним краљевима и богумилима.
Ако томе додамо да су пресудан утицај на хрватски пук вековима имали “дозвољена јерес” фрањевци, који су основани као ” … протутежа „херетицима“, јер је тадашње ниже католичко свећенство било посве неуко у питањима вјере те су према аријанским глагољашким писмознанцима били неписмени примитивци. Фрањевцима је допуштено да буду контролирана опозиција која ће инфилтрирати противничку страну, али то, како ћемо видјети, није ишло тек тако. Они су, инспирирани свјетоназором, моралним начелима и начином живота аријанске сљедбе, обиљежени мрком бојом хабита (иконографском бојом звијери) и по метафори светог Фране задужени проповједати „животињама“ на њиховом језику, што ће рећи глагољашким невјерницима. Није им био дозвољено да напредују унутар црквене хијерахије, већ су, попрскани „аријанском кугом“, били у својеврсној карантени. Да бдију над њима постављени су Доминиканци, доктринари, проповједници и инквизитори, бијели фратри и вјерни пси Господњи (Домини цанес) да реже, лају и, када треба, гризу. Ови су основани одмах по споменутом Латеранском сабору, наиме 1216. године у Тоулусеу тијеком истраге Катара у срцу њихове земље… Но, Фрањевци су се отели контроли; поистовјетивши се с аријанским начелима оптуживани су за херезу, напосе Мала браћа, испосници и спиритуалци, од којих су многи завршили на инквизиторским ломачама, јер их је већ 1296. папа Бонифације VIII и службено прогласио херетицима. Међутим, та унутарња католичка хереза је устрајала све до 15. стољећа када се у њезином сузбијању истакао наш Илочанин Иван Капистран.” хттпс://www.фацебоок.цом/иллyрианс.аре.соутх.славс.Илири.су.јузни.славени/постс/2063898687167144

Хрватски идентитет је био (још од “римских” дана, преко “Анте муралис цхристианис”) и остао до данашњих ЕУ дана оруђе универзализма и (туђинског) империјализма. Истовремено, готово да нема значајног Хрвата у историји који се управо томе не супротставља.

Лек за такве сизофреније је прихватање концепта истинске мултикултуралности нашег јединственог народа. Монокултуралност идеологије клеронационализма/етноцентризма неспојива је са богатством, “културним диверзитетом” и суптилношћу традиција нашег народа (свог становништва). И нужно води затомљавању неподобних – аутокултуроциду. Треба изаћи из верских ратова средњег века.

Да таква шизофренија није ексклузицвна “генетска” особина Хрвата, него је исте идеолошке природе и код остале илирске браће, показаћу у следећим наставцима.

Advertisements

10 mišljenja na „Бранимир Марковић: ШИЗОФРЕНИЈА КЛЕРОНАЦИОНАЛИЗМА – део први – ХРВАТИ

  1. Podrska autoru, odlicni tekstovi koji se rijetko nalaze u stampi ili na int. portalima ali pomalo teski da bi se onako „ofrlje“ napisao koristan komentar.
    Na osnovu napisanog moguce je postaviti dosta pitanja i onda pokusati izvesti zakljucke kao smjernice/upute za daljnje djelovanje.

    Sviđa mi se

  2. “ Разни Готи (Визиготи, Вандали …) су као народносни идентитет „нестали“ на Иберијском полуострву напуштањем аријанства и прихватањем православља. Постали су, заједно са староседеоцима које су пре освојили, нешто друго – Шпанци и Португалци.“

    Pravoslavlja?!

    Sviđa mi se

      • A zasto ih ne istrazuju?

        Zasto se u Hrvatskoj ne spominje npr.: „Batonov rat“, krbavska bitka, hvarska buna (Proslost Dalmacije-Grgo Novak) i sl.?

        Izgleda da su stanovnici prostora ex Yu kulturno inferiorniji u odnosu na rimsku/anticku i zapadnu civilizaciju. I kao takvi predmet su iskoristavanja zadnjh a vjerovatno i narednih 2000 god. Otud i toliko kolaboratora i kvislinga. Veselo

        Liked by 1 person

  3. Hm,hmm…srbi,su romanticni “ srbski vitezovi“, pa su ispod balkona,otpevali “ kad te vidim na balkonu,poznajem te po ziponu“..hm,hmm..i,onda su, se slozna braca,prihvatila posla,i Dragu Masin, sa suprugom,u “ rinfuzi“, bacili sa balkona,bez zipona,jer u zgradi nije bilo lifta. Karadjordjevici,pobedili Obrenovicevce.Juce,oglasili,da samostalno uzlaze na izbore,kad nece Vucic, mora kralj da ih “ raspise“.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s