Бранимир Марковић: ИЛИРСКИ НАЦИОНАЛИЗМИ – ХОМОНИМИ И ИНАЧИЦЕ

“Нације у којима је уништен национализам осуђене су на пропаст”

Моамер Ал Гадафи

“Нација никада неће ишчезнути, јер на њој почива демократски принцип да човек има природно право на слободу. Дух националног суверенитета је створио демократију.”

Милорад Екмечић

„Нико није правио Југословена, као што је Италија правила Италијане … Сем тога, није било ни југословенског национализма, а национализам је услов за опстанак једне земље”

Божидар Јездерник

професор Филозофског факултета у Љубљани

“Бартуловић је, у суштини, југословенство видео као идеју за коју се опредељује просвећена елита, али која није заживела у широким масама.”

Софија Божић

https://prevrat.com/2014/04/15/%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5/#comment-8218

 

Кад се разматрају данашњи илирски национализми, доминира теза да је југословенство супротност национализму уопште, а посебно српству и хрватству.

Заборавља се да је изворно југословенство било идеолошки најчистији унитарни национализам и да се суштински, пре свега по “обиму скупа” који се подразумева (различитим) именом народа, не разликује од такође заборављених изворног српства и хрватства, само још један историјски неуспео покушај да се превазиђе непостојање консензуса и неуспех договора о општем имену (јединственог) народа.

Покрети које су иницирали Доситеј и Вук, Старчевић, па Радић и Штросмајер па либерали (а још раније Људевит Гај), темељно су били “синонимски” јер су се односили на исту групу људи. Разлике су биле условљене битно друкчијим социјалним доктринама и положајем и традицијама становништва.

Све три изворне доктрине добиле су временом и своје истоимене идеолошки антиподе, назовимо их клеронационалистичким или етноцентристичким и етно сегрегационистичким. Данас се баш ови антиподи готово искључиво подразумевају, а изворне доктрине су готово заборављене. Тако да на крају имамо шест “покрета хомонима” – изворно српство, хрватство и југословенство и данас доминирајуће српство, хрватство и југословенство, једни са другима ни исходишно ни доктринарно немају везе.

Да не би млатио терминима који у једној реченици значе једно а већ у следећој друго ко (сачувај ме Боже) „политички аналитичар“, одмах ћу дефинисати и „кључне речи“ и њихове хомониме (хомонyмоус, што значи истоимени, речи истог гласовног склопа, али различитог порекла, значења … имају потпуно исти облик, исто се пишу и изговарају, али са потпуно различитим значењима).

“Речи овог типа често се свесно употребљавају на непоштен начин, тј. особа која их користи има своју личну дефиницију, али дозвољава слушаоцу да мисли да он има нешто сасвим друго на уму“, објаснио Орвел шта желим да избегнем.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО

ЈУГОСЛОВЕНСТВО је изворно завршна верзија идеологије народног јединства (мишљења да сви који говоре истим језиком чине један једини народ), коју карактерише залагање за формирање јединствене државе и нације (политичког народа).

Наставак је два “домаћа” међу неколико најстаријих европских револуционарних покрета (ре-еволуција, српски пре-врат, да се врати, након многих столећа феудализма, пређашње устројство слободних грађана старог Рима) – српске револуције, Првог и другог српског устанка) у источном делу и Илирског покрета у западном Илирику. Сва три покрета, или један једини различитих имена или напросто фаза, од самог почетка прати „усуд“ симпатија са другим „слободним нацијама“ – Француском, Италијом, Грчком, Србија и са протестантском Пруском, касније са САД, и непријатељство према Ватиканским, Бечким, Московским, Лондонским и осталим тада империјалним круговима.

За формални почетак југословенства могла би се сматрати одлука Хрватског сабора 1861. о имену званичног језика, након законске забране илирског имена. Изнесена су четири предлога: народни, хрватско-славонски, хрватски или српски језик и југославенски језик. Већином гласова прихваћено је да се службени језик у Хрватској зове југославенски језик. (Одлуку је самовољно поништио убрзо, 1862. године, бан Иван Мажуранић, који је одредио назив хрватски језик, дакле без одлуке Сабора.)

Имовински цензус за учешће на изборима тада је био врло висок, па је само 6% становништва имало право гласа. У сабору су углавном били хрватски племићи, персонално врло образовани људи, који су веома озбиљно разматрали понуђене опције. Стога се (прото)југословенски национализам и буквално може сврстати у аристократски тип. У сталешки егалитарном југо (и)источном Илирику југословенство је прихватила интелектуална елита.

Карактерише га савесно и систематично дефинисање доктрине од стране изузетно образоване али малобројне националне интелектуалне елите и просветитељски наум и план да се круг образованих шири најпре стипендирањем и школовањем на елитним европским универзитетима, а затим и оснивањем националних институција.

С друге стране одпочетка имају проблем “имплементације” међу неуким пучанством 19. века, који су, будући у Славонији и Хрватској већином још и кметови, а не политичке заједнице, били без народносне свести и идентитета осим ускорегионалних и конфесионалних одређења. Сличан проблем актуелан је све до наших дана.

Синхроницитет у просветитељском деловању на истим принципима и идентичног концепта, везаног за период и контекст Хабзбуршког просветитељства, очит је и у “Троједници” и у Србији Обреновића, нешто касније Тајним протоколом и формално уклопљену у Комонвелт Хабзбуршке монархије. Оснивају се ЈАЗУ, САНУ, Народно позориште у Београду, СНП у Новом Саду и ХНК, граде се зграде јавних установа, чак и споменици народним великанима (бану Јелачићи и кнез Михаилу) сличног типа и стила.

После мајског преврата 1903. и промене геополитичког табора Србије, југословенство од Штросмајерових католичких народњака и србијанских напредњака сличне елитистичке социјалне доктрине, преузимају доследни либерали.

Јован Скерлић је 1911. рекао да »Југословенска идеја, српскохрватска народна мисао, или ће бити антикиерикална или је неће бити.«

Неки од најзнаменитији личности међу југословенским унитаристима били су Милош Црњански, Иво Андрић, Јован Скерлић, Владимир Дворниковић, Антун Бранко Шимић, Иван Мештровић, Нико Бартуловић, Виктор Новак итд.

Политички израз била је шестојануарска диктатура краља Александра антиципирана чувеним писмом војводе Живојина Мишића након пута по Хрватској 1918., у коме предлаже краљу вишедеценијску диктатуру док се нација, правни и образовни системи не унифицирају и “створе” Југословени, по принципу “створили смо Италију сад треба да створимо Италијане” (исто што и Кавур, за Пољаке и Пољску је изјавио генерал Писулдски). На неки начин повратак на “елитистичке” изворе и просветљивање “одзго”, што је константа свих југословенстава до наших дана.

Идеја се ширила у масама највише преко соколских друштава и спортских клубова, по такође античком узору на ширење хеленства гимназијама (првобитно друштвима за теловежбе). Идеолошки најпорфилисанији у духу народног јединства су били НК Хајдук и нешто млађа (од 1918.) СК Југославија (првобитно, од 1913. звана СК Велика Србија), данашња СД Црвена Звезда, а најекстремнији следбеници били су, ОРЈУНАши (Организација Југословенских националиста), посебно популарни међу “фетивим” Далматинцима.

– КЛЕРО-ЕТНОЦЕНТРИЧКИ “ИСТОИМЕНИК” ЈУГОСЛОВЕНСТВА је, пак, идеологија сарадње између (наводно) различитих али сродних народа, подстакнута из Ватиканских кругова потребом сузбијања идеја револуције 1848. и ширења националног покрета међу Јужним Словенима. Развијен израз имала је у званичној идеологији Титове Југославије – “братство и јединство”, “југословенству без Југословена”.

Идеја да припадници истојезичке заједнице не морају бити припадници истог народа, као и сам појам “верског народа”прокламована је први пут јавно на Свехрватском католичком конгресу (језуита) одржаном у Загребу првих дана месеца септембра 1900., тезом да Хрват може бити само католик. “… ја као Хрват идентифицирам католиштво с хрватством. Сачувај, хрватски народе, ову подлогу, која ти је једина кадра одржати народне особине .. . Само у католичкој вјери лежи могуће остварење народа хрватскога.” збораше душа овог скупа надбискуп Стадлер.

Тада је рођен став и наратив да су Срби и Хрвати наводно два различита “верска” народа.

Истини за вољу, ни супротно “унитарно” тумачење није без конфесионалног контекста. Сам термин српскохрватски (као име јединственог језика) је први употребио Јакоб Грим, немачки филолог, још 1824. године, у предговору свог превода Вукове српске граматике. А браћа Грима, ментори Вуковог рада, били су из породице протестанских пастора кроз осам генерација.

Данашњи неољотићевци тврде да је аналогна теза да Србин може бити само православац резултат конкретне сличне (језуитској) одлуке синода СПЦ из 1923., али о томе нема писмених потврда. Но, то је одавно став СПЦ: “Бити Србин значи бити обавезно православац… Србин не може бити атеиста… Србин некрштен не бива”. (Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, 1998.)

Идеја “дихотомије”се ширила становништвом највише црквеном пропагандом.

Врхунац је достигла масовним издавањем клерикалних брошура и памфлета, чак и платнених “куварица” (“мање збори …”) за сеоске кухиње религијских садржаја, намењених неуком католичком углавном сељачком пучанству у сврху одвајања од “нације једносушне” (како је Милош Црњански дефинисао), као реакција на супротну режимску просветитељску акцију, па данас преовлађује, у целокупној традицији до међуратног периода незабележено мнење да су Југословени (Илири или Словини, како су се некад називали) више различитих народа. Теоретски је “утемељено” тек 60. тих година прошлог века књигом „Срби и Хрвати два одувјек различита народа“, фра Доминика Мандића, једног од организатора пацовских канала.

Анте Павелић је у једном од бројних писама на ту тему Милану Стојадиновићу дефинисао отприлике овако (парафразирам) – Срби и Хрвати су као цимери у тамници. Док су у истој тамници мрзе се, али кад их раздвоје у засебне, онда почну да сарађују, солидаришу се, комуницирају куцкајући по радијатору…и постану пријатељи и браћа.

Неслободарски, “тамнички”, империјално поданички контекст, јасан је из још једног примера.

Други подстрекач “хомонимског” југословенства је став и директива Коминтерне да је Југославија тамница (разних) народа попут Аустро Угарске и да је, као такву, треба рушити, коју је спроводила КПЈ.

Између два рата једине две политичке групације које нису стајале на становишту јединственог народа били су франкофуртимаши и комунисти.

Ваља нагласити с данашњег стајалишта заборављену и чудну чињеницу да су Франковци били мањинска фракција Хрватске странке права, јер су већина праваша, предвођених рођеним братом Анте Старчевића, Милом – по њему названи Милиновци, претпоставили либералну и национално унитарну суштину Старчевићевог учења залагању за хрватско име, па су постали унитарни југословени.

Рецимо вође Југословенских одбора Трумбић и Супило и потписник документа уједињења у име одбора, Анте др Павелић (старији).

Грга Ангелиновић , некада активни члан Странке права, коју је водио др. Анте Старчевић, оснивач листа Млада Хрватска и (знаковито) током 1913. предсједник сплитског Хајдука, због говора у Косову код Книна при прослави Косовске битке, 1915. године осуђен на три године строгог затвора, по уједињењу је постао министар полиције, познат по гушењу прве антидржавне демонтрације у Загребу, и по изјави : “По својој дужности сматрао сам да треба први да почнем и ја се тим крвавим рукама поносим“.

У Хрватској википедији тенденциозно описују идеолошку слику која је све само не црно-бела: “Просиначку побуну коју је по заповиједи др. Грге Будислава Ангјелиновића у крви угушила група састављена од полицајаца, далматинских морнара и соколаша – касније су својатали и усташе и комунисти. Службени је извјештај гласио да је у томе масакру – у којем се митраљезима тукло по ненаоружаним домобранима и цивилима који су се окупили на Тргу Бана Јелачића у Загребу да демонстрирају против уједињења са Србијом – погинуло 13 људи (од тога 9 војника), а рањено 17 људи (од тога 10 војника)… Разлоге побуне сами војници касније су овако објашњавали: “Наша је намјера била прогласити слободну хрватску републику. Уз то се путем изражавало велико народно огорчење против Срба повицима: “Доље српска династија! Доље краљ Петар! Доље српски милитаризам!”

СРПСТВО

– СРПСТВО је изворно такође ре-волуционарна, национална, интегралистичка, једна од варијанти идеологије народног јединства, базирана на традицијама већег дела нашег народа незахваћеног феудализацијом – Дубровачке републике, градских и сеоских самоуправа нашег народа у Млетачкој републици (Пољичка република, Михољски збор и остале Бокешке комунитаде) и сличних сеоских самоуправа српског дела Рум милета у Отоманској империји као и самоуправи војничког сталежа директно подређеног Бечу у Војној крајини унутар Угарског дела Хабзбуршке монархије, гарантованој “Влашким привилегијама”.

Данашњим Хрватима баштињење чак и Пољичке републике од стране Срба може личити на својатање, јер су на том простору, неоспорно је и општепознато, били центри хрватске средњовековне државности . А можда од скора и новоЦрногорцима Бокешких самоуправа. Али, у контексту свенародног јединства који је тада био доминантан, све је “наше”. Идеолози српског национализма стално су наглашавали да им је Дубровачка република узор за будућу државу.

Српску револуцију (Први и други српски устанак: “Српски Устанак беше најсветлија звезда на небу феудалне Европе. Та Српска Револуција беше прва истинска народна револуција у свету.”[и]) извело је становништво свеже досељено из приморских крајева залеђа јужне Далмације и Албанске обале (протерани Цинцари) на Аустријско Турским ратовима опустелу територију, које је скоро миленијумским искуством самоуправљања у сеоским и градским заједницама већ било формирано као протополитички народ и углавном већ усвојило или добровољно прихватило (Цинцари) српски идентитет и име народа.

Међутим, становништво је било социјално егалитарно, класно неиздиференцирано и углавном необразовано, па се српски национализам у теорији оправдано класификује као популистички.

Несклоност теоретским и програмским и стратегијским разрадама и расправама а склоност поетици и епици, “подразумевању”, и понашањима по инерцији (“ваља се…”), остала је особина српског национализма.

Српску интегралистичку националну доктрину уобличили су Доситеј Обрадовић („Ко не зна да житељи црногорски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним језиком говоре?… закон и вера могу се променити, а род и језик никада… ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере”) и Вук Караџић (наводећи исте обласне идентитете у тексту „Срби сви и свуда“), политички разрадио пре свих Илија Гарашанин, директно инспирисан пољским и чешким пансловенским антиклерикалним републиканским револуционарима, а научно утемељио Јован Цвијић и његова школа етнолога.

“Звездани” цивилизацијски искорак био је Сретењски устав Димитрија Давидовића, “легендаран” по прокламацији: “Роб који ступи на тло Србије постаје слободан човек“, толико либералан да још 1835. антиципира чак и ЛБТГ права у члану 117: “Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.” Данашњи етноцентрични и етноексклузивистички “Коштуницин” устав Србије стравичан је цивилизацијски суноврат у односу на базичан став изворног асимилаторског српског националног концепта: “Свако дете рођено у Сербији или изван Сербије, а од Србина из Сербије; сваки у време обнародованија овог устава у Србској служби у Сербији и изван Сербије налазећи се чиновник или служитељ христијанског вјероисповједанија; сваки, кому је десет година прошло от како се у Сербији налази, или који непокретна добра у њој има, сматра се за Србина, и има право, уживати србско државно грађанство.”

Теоретски и политички врхунац овог позитивног слободарског српског национализма беше лик и дело Димитрија Туцовића. Његове бриљантне социополитичке анализе, антиципације, практично упозорења на догађаје (које су се све одреда нажалост оствариле) и реска критика скретања Србије са доктрине природног права (чији је била планетарни пионир) и националног курса на миниимперијални, највише критиком Албанског питања, остала су неомиљена у (популистичкој) нацији исходишно несклоној расправама и разрадама а склоној инерцији и подразумевању, на шта већ указах. До мере да је овај пример људске и интелектуалне честитости, иако јуначки погинуо на фронту, данас проглашен малте не за издајника, а споменик му је управо склоњен из центра Београда.

Његове (кон)федералне концепције уједињеног Балкана тек ће да буду актуелне у “Региону” и шире.

Данашњем покољењу повезивање Туцовића с национализмом изгледа као трабуњање. Њега представљају као малте не претечу данашњег “аутошовинистичког” анационалног НВО сектора, због текстова о Албанском питању. Он се супротстављао “албанском” правцу ширења државе, као сулудом плану због масе разумних разлога које је изнео, а најважнији је – плитко море за луке. Али је агитовао за још “великодржавнији” план – излаз Србије на широк појас Егејског мора код Солуна, што у данашње време изгледа сулудо, јер се заборавља да у Туцовићево доба још није извршен геноцид на Малоазијским Грцима, који је условио масовно усељавање тамошњих Хелена на Македонску обалу, ни геноцид над Јеврејима, Сефардима, некад трећини становништва Солуна, ни протеривање аутохтоног словенског живља из Македоније губитника грађанског рата 1945., па је етничка структура била сасвим друкчија. А начин на који је предлагао уклапање Македоније у такву државу врх је илирских федералистичких теорија.

Ваља приметити да српски национализам, за разлику од хрватског и југословенског, није изродио ниједну унитаристичку доктрину. Од Доситеја, преко Обреновића, Гарашаниновог Начертанија до Туцовића, све су биле на неки начин федералитичке, све су препознавале историјске области и планирале обласне парламенте. Сем последњег, јавности сасвим непознатог, Манифеста Србијанства, рођеног хрваћанина (из Јастребарског) Љубомира Мицића: “нова Србија мора да васкрсне; већа и моћнија од Југославије… Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен.”

Мицић сажима врлине изворног српског национализма: ” … србијанство је својом верском трпељивошћу (што уосталом значи и слабост, јер вековима бити у ставу искључиве самоодбране према борбеној, политичкој и непријатељској католичкој цркви: еццлесиа милитанс, није никаква савремена а ни корисна врлина!), србијанство својим вансталешким друштвеним устројством, својом политичком вештином и слободоумном напредношћу, својим песничким и војничким генијем – а нарочито својом самородном народном владавином, друштвеном и политичком, било оном у прехришћанско доба или оном у краљ-Петровој Србији — не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану. То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнородном и разноименом „социализму“ у свету“.”

[и] Љубомир Мицић Манифест Србијанства

Године 1940, Љубомир Мицић је стигао у Београд и покренуо часопис „Србијанство“, у коме је објавио „Манифест србијанства“, значајно и до данас непрочитано дело. Цветковићевско – мачековска цензура забранила је и часопис и манифест. хттп://www.цатенамунди.рс/видици/љубоми-мициц-затоцник-србијанства/

Уочимо да Мицић, у традицијама изворног слободарског (либералног) национализма, на трагу Гарибалдију и Писулдском, указује да је србијанство (идеологија) створила данашње Србе (“дало српски културни и национални печат“), а не обрнуто.

– ЕТНОЦЕНТРИЧКИ “ИСТОИМЕНИК“, називан опционо све чешће “СРБСТВО”, насупрот “изворнику”, клерикална је и неофеудална идеологија настала тек уочи другог светског рата одбацивајнем поменутих интегралистичких националних ставова Доситеја и Вука („Срби сви и свуда“). Карактерише је у српској традицији сасвим неутемељен базични став, иначе карактеристичан за милетско устројство поданства Отоманске империје и клеро-етничку сегрегацију становништва Хабзбуршке монархије, да конфесионална припадност примарно одређује етнички идентитет.

Да је ова доктрина у супротности са Доситејевом наглашава Бранимир Нешић, тада (2006.) идеолог за ову групацију парадигматичног покрета Двери: “за разлику од Доситеја који као идентитет једног народа истиче само и једино језик, Лукијан Мушицки на првом месту истиче веру, а затим и језик и традицију, тј. историју …. Дакле, прво вера, а затим језик и историја представљају темеље српског идентитета. Ако једног од ова три фактора нема, национални идентитет се губи.“

И феудални узори и доктринарни антилиберализам (српски=неслободарство) и антинационализам јасни су из програмског става који излаже Бошко Обрадовић, вођа тог покрета на скупу „Српски народ у региону – положај и перспективе” у Подгорици 19. јуна 2010. године: „Желимо право које су уживали Срби у Аустро-Угарској и Османској царевини, које им не одбија ни лажна држава Косово нити БЈРМ. Наше оружје су разум, закон, право и правда. Стразбур, Брисел и Беч наше омиљене адресе… Ми овдје не градимо национале државе, него модерно грађанско друштво европске профилације у којем су сви равноправни – Црногорци, Срби, Хрвати, Бошњаци, Муслимани, Албанци, сви”. Да ли би се ова прокламација могла узимати као пример политичког израза рајетинског менталитета, који је тако болео Јована Цвијића?

Родоначелници “хомонимског” српства, разочарани предратни бивши екстремни унитарни југослависти, окупљени у Српском културном клубу, као углавном либерали, били су далеко од толиког антилиберализма, али су постепено гледишта, у њихово време маргиналних православних клерикалаца, предвођених владиком Николајем Велимировићем, до наших дана постала доминатна на овдашњој десници. Владика је први експлицитно “теоретски” уобличио: ” … Шта је то Србски национализам? То је рам у коме је икона Христова. То је дом у коме је Христос домаћин. … То је ткиво историје Србског народа, које је основа Христос, а потка Свеци, Светитељке, јунаци и мученици Христови. …”.

Програмски документ “хомонимског” српства је (“света”) књига „Верујем у Бога и српство“ Јована Дучића. “… Најмање је вероватно да ће оживети југославизам, који је пропао најжалосније, и чим је био стављен на прву пробу. – Овом чланку је задатак да докаже да он и није био поникао ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот; једна романтика која је истављена насупрот реалне политике; и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реално у том нездравом сну о немогућем и неприродном.”

Суштински је пресликана идеологија клерикалног, сепаратног хрватства утемељеног поменутим одлукама свехрватског католичког конгреса из 1900. , са „промењеним придевима“ (срБски уместо хрватски, православни уместо католички).

„Верујем у Бога и српство“ је значајна, јер у источни Илирик уводи , као пандан мантре са Свехрватског католичког конгреса “Само у католичкој вјери лежи могуће остварење народа хрватскога” за западни, две срБске мантре које се понављају учесталошћу директно сразмерном њиховој бесмислености – о вечном урођеном и усудном међусобном непријатељству Илира (историјске примере сукоба средњовековних великаша детаљно и доследно ван контекста елаборира) и теорију завере о крађи српског језика од стране Хрвата.

“… У њему (Људевиту Гају, прим. Бр. М.) се зато роди идеја да би требало да Хрвати узму србски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски говор је био у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога да Хрвати прихвате србску штокавштину. Тим говором су се већ служиле и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање србске штокавштине, мислио је Гај (??? прим. Бр.М.) , ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на србској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове србске песме, усвајање србског књижевног језика, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима … Да не буде никакве забуне, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални преображај, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени”

Потребна је само површна анализа да би се у готово свакој реченици нашле чак и формално логичке бесмилице, али популистички национализам трпи све, а посебно воле избацивање свег учено као “реметилачког” из свог корпуса. Рецимо, наивни би се упитали да ли је Далматинац Бартол Кашић превео Библију баш на штокавски и још 1604. написао прву штокавску граматику, Основе илирског језика (Инститвтионвм лингвæ Иллyрицæ либри дво), зато што “су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа“, дакле од пар векова касније, или је уствари он био први крадљивац срБског језика. Ил је Људевит Гај, луциферски свемоћан, испланирао да нам и Пажанина Бартола, оснивача прве београдске гимназије, украде, као “срБски” Дубровник. Тек, овакви примери зорно показују антиномије илирског “дихотомијског” (без)ума. У унитарном кључу све такве историјске чињенице заједничке баштине и историје су кристално јасне и смислене.

Међутим, ове и овакве (полу)интелектуалне вратоломије не би могле да се масовно приме међу “популистичким националистима”, да их “неексплицитно” нису протежирали и прихватили у најмасовнијем политичком пучком покрету харизматичног вође, инспирације за сатиру Вођа Радоја Домановића. Званично и јавно унитарни југословени и главни чиниоци власти, Никола Пашић и радикали су “на терену” стално прикривено хушкали на разграничење између Срба и Хрвата, компатибилно оном које су јавно и отворено заговарали њихови прво опозициони политички противници, а после коалициони партнери, а идеолошка сабраћа – Радићева ХСС. Као што је Радић око своје странке окупљао католичко, тако је Пашић православно пучанство у Хрватској, минирајући унитаристичку и интегралистичку мисију Демократске странке и осталих мањих странака, иако су вербално обојица били на позицијама народног јединства.

Ваља нагласити да су ХСС и Радикална странка идеолошки сестре близнакиње – обе левичарско задругарске. ХСС је била чак и чланица Стаљинове Сељачке Интернационале, на међународним конференцијама Радић је “хрватско питање” као тему покретао уз потпору Совјетске делегације. Пашићево деловање је све време у континуитету везано за Руске империјалне интересе. Радић је, гледе своје геополитичке орјентације, изјавио: “Ми смо Хрвати у заблуди што смо се окренули к Западу… Све што је на Западу, то је Хрвату непријатељ, па био то сад Нијемац, биоТалијан, био Беч или Рим.”

Од времена квислиншког режима Милана Недића идеологија “хомонимског српства” је званична у Србији. Милорад Павић се у једном интервјуу присетио како му је отац изгубио посао само зато што је рекао да је и даље Југословен.

Након ослобођења уклопљена је у концепт “братства и јединства”, а масовним издавањем клерикалних памфлета за пучанство, највише владика Николаја и Јустина, 80. тих година 20. века, по угледу на већ описану истоветну акцију католичке браће у међуратном периоду, данас је најдоминатнија међу српском омладином, али и у академским круговима.

ХРВАТСТВО

– И ХРВАТСТВО је изворно ре-волуционарна, национална, интегралистичка, и такође једна од варијанти идеологије народног јединства, коју је “етимолошки” засновао Павао Ритер Витезовић, а уобличио Анте Старчевић.

Од нешто старијег изворног српства се разликује по залагању за име Херват као опште име народа. Хрватство није изворна него реактивна идеологија.

Као реакцију на Вуков српски концепт, Анте Старчевић је написао полемичку књигу Име Серб, у којој образлаже, научно и паранаучно (позивајући се на теорију Рачког да реч Србин потиче о сврбежи), зашто Србин није погодно име за опште име народа. Залаже се за “Херват” као опште име народа, не образлажући разлоге. Ипак, његовим савременицима и публици је било јасно оно што нашем покољењу није – да је реч о истој скупини људи, истом “обиму”народа, а не о два чак и непријатељска народа. Већ на првој страни наглашава: “овде се не описује народ ни чин ни догађај, него се претресива само име , па падало на кога му драго“.

Старчевићеву доктрину би требало поново прочитати макар због, у данашњој науци доминатног, „мултиетничког“ схватања етногенезе и “аутохтонизма” кроз уважавање и староседелачко порекла “Хервата” преко становништва још из доба антике. Старчевић сматра да је Србин збирно име за етнички разнородно староседелачко становништво Римског Илирика које, по њему, већински учествује у етногенези данашњих Хрвата (у синонимском смислу – Срба, Југословена…). “Учењак из 17. века каза осведочење свих разумних повестниках, кад-но написа да Хервати, господујући народ, засужњише пуке које у ових земљах затекоше, и да име Сербиа, или што је исто Сервиа, од сужањах долази …говори о јужној Далмацији коју такође Сервиом зове … кад но говори о северној Далмациј и Хрватској, тер старинско пучанство зове Слави, а Хервате держи за народ различан од Славах… ондашње пучанство сужњева Римљанином, Бизантинцем, … затим Оборцем, напокон Херватом. Ово сужњевање траје док се Хервати не керстише и док се све пасмине у једну народност херватску, сви закони вере у једно керстјанство не стопише”

У геополитичком смилу хрватство је реакција и на (пан)словенство оснивача идеологије југословенства, круга око бискупа Штросмајера и његове Народне странке , пре свих (њих назива Пасмина славосербска). Према Старчевићу, пансловенство је истовремено и Бечка ујдурма за спречавање конституисања слободне нације и Руска “која води у Руштину“, тј. асимилацију свих Словена у Руски народ и губљење националних идентитета и самобитности. “Славенство је чедо Аустрије, ова га је родила и одгајила, да се Пољаци, Хрвати и Чеси пусте у сањарије, препустив своја права и своју способност.”

Специфичност његове правне доктрине лежи у уважавању и „легалистичком“ коришћењу у политичкој борби унутар институција Хабзбуршке монархије и феудалних традиција мањег дела нашег народа (Хрватско државно право). Понекад и опсесивно инсистирање на историјским правним “стечевинама”, чак и бесмислено у скроз измењеним друштвеним контекстима, остала је једна је од суштинских одлика национализма који је успоставио овај “фишкал” (адвокат).

Старчевић је био изразити антиклерикалац, наглашавајући да су конфесије главна брана националном јединству, што данас изгледа чудно кад се погледа ко га баштини. Антиклерикализам је дуго био константа свих хрватстких масовних покрета – преко Радића до Тита. Чувена је Радићева изјава, која у контексту данашњих доминантних ставова Хрвата бизарно звучи: “Хрвати ће бити слободни кад их прокуне римски папа.” Старчевић је био још оштрији: “… у пуку западне церкве, где потиче штогод добра и поштена, то пречесто долази само одтуда, што он не слуша и не следи попа. Да овај пук не би био поживинчен, он би уз редке изнимке, у попу сматрао најпервога својега непријатеља. У истину, народ херватски има сву своју несрећу најпрво попом приписати”

Старчевићева странка је углавном убедљиво губила све изборе. Али се заборавља да је можда суштински разлог био поменути високи имовински цензус. Међу свега 6% политички активног, имовински, сталешки и образовно вишег слоја становништва нису имали шансе против “Славосерба”, Народне странке бискупа Штосмајера, неоспорног и интелектуалног и верског ауторитета, носиоца југословенског аристократског (прото)национализма.

Али су постали господари пучанства, укључујући и нову средњу класу варошких адвоката и државних чиновника у настајању.

Управо ти приобразовани фишкали и чиновници су идентитетски уобличили аморфну масу дојучерашњих кметова, по “напутцима” оца нације, како описује Антун Радић почетком 20. века:

“да сте ви јос прије 20 година досли тамо даље у Хрватску, нпр у Винковце, па да сте рекли да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати- ви бисте сретни били кад би вам се сав свијет смијао, јер бисте лако били добили и батина. Али није тако било само меду господом, него јос висе међу сељацима: и то су били ”Расци„ и ”Сокци„- а Хрватима каковим ни трага. А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те име и сељака, који поносно кажу да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је те Хрвате тако рекуц створио? То је учинила Странка права. Наука Анте Старцевица она је од несвјесне масе створила Хрвате!”

Зато се хрватски национализам у теорији класификује као административни (бирократски).

Међутим, пучанство чини становништво без виших слојева – племства, индустријалаца и “другог сталежа” уопште. Овај исходишни моменат је врло битан за схватање разлога зашто је хрватска нација до дана данашњег недовршена. Наиме, француски револуционари су одмах по окончању револуције, након дуге расправе, уз велике отпоре екстремнијих револуционара – Монтањара и с гађењем, одлучили да се у нацију “приме” и припадници и Првог и Другог сталежа.

“Недовршени” либерал Старчевић никако није био тако попустљив, увевши појам “реметилачки фактор”, за “Славо сербе”. Појам се изворно, подсећам, односио само на чланове Народне странке.

Занимљиво је да се у политичкој јавности краљевине Југославије “Срби” и “Хрвати” једно време нису сматрали за два народа него за две политичке опције – “Срби” су били либерали а “Хрвати” монтањари.

Временом је и име Славосерб “… падало на кога му драго“. Најпре на Драшковићевско племство и Штросмајеров други сталеж, а касније, плашећи “своје” пучанство, на све потенцијалне присталице Славосерба међу њима. Старчевић је овако охлократски хушкао пук:

“Они су сужањска пасмина, скот гњуснии од икојега другога. Узмимо у човеку три ступња савершенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свест; они не знаду као људи читат; њих се никакав наук не прима; они не могу бити ни бољи ни горји него ли су; они су, изузев окретност и препреденост које даје вежбање, сви у свему посве једнаки; они о себи, бити сити, били гладни, не могу мучат ни лајат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују.”

Старчевићев покрет прозван је од Страссмаyерових присталица »стеклиштво«, по кајкавском називу за бесно псето »стекли пес«.

И пре “фуртима” (крађе) “нашег првог либерала” (А.Г.Матош о Старчевићу) од стране клерикалаца – Франкофуртимаша, мало шта од либерализма је остало.

– “ИСТОИМЕНИК” ХРВАТСТВА прва је клерикална неофеудална идеологија у Илира, настала, ко што је већ наведено 1900. одбацивањем, својатањем и темељним извртањем наглавце (“фуртимом” – крађом) изворних интегралистичких, либералних, националних, антиклерикалних и изразито антигерманских ставова Анте Старчевића. Пук су преузели клерикалци језуитским методама деловања у неуком народу.

Компатибилно је срБству, што епизоде сарадње усташа и љотићеваца за време, и договора о „дефинитивном разграничењу“ Анте Павелића и Милана Стојадиновића после другог светског рата, као и договори Фрање Туђмана и Слободана Милошевића „тијеком“ минулог грађанског рата за “Југословенско наслеђе” “зорно показују“.

Осим језуита и осталих католичких кругова, сепаратно хрватство али на неклерикалним, псеудолибералним темељима и у духу модерне, наглашавајући богумилску и традицију Хрватских народних краљева, разрадио је др. Иво Пилар. Но, и то је на трагу Старчевића који је писао: “Хервати Богумили биаху прејак странка вере, и да буду свој наук ширили како су га бранили, данас би било друкчије стање у Хервасткој и на свем Изтоку.” Иронично за такво историјско и идеолошко утемељење је што га “геополитички” такође карактерише везаност за немачке империјалне пројекте и традиције вазалства Хрвата са феудалним Германским империјама од Франачке државе до АУ монархије.

Из Пиларевом круга је и албанолог Милан Шуфлај, творац “илирске” теорије етногенезе Албанаца, осуђен заједно с др. Ивом Пиларом и још 14 суоптуженика за велеиздају (шпијунирање у корист стране државе) 1921. др. Иво Пилар осуђен је на 2 месеца затвора, условно на годину дана, Шуфлај на три године, одлежао је пола казне. Шуфлају су припадници режимске организације Млада Југославија, 18. фебруара 1931. године разбили лобању чекићем. Провалили су потом у стан и однијели у рукопису зготовљен ИИИ. свезак Цодеx албаницус. Умро је 19. фебруара од посљедица задобијених озледа.

Шуфлајева одбрана на суду, микс историјско и природно правних аргумената је пример типичних софизама следбеника теорије Хрватског државног права (понављам да је опсесивно инсистирање на правним “стечевинама”, често и бесмислено у измењеним друштвеним контекстима, једна од суштинских одлика хрватства, источним Илирима сасвим неразумљива):

“Хрватска има своје државно право, а Хрвати као политички народ катексохен имаду своје наравно право, право самоодређења. Прекинуће везе с бившом монаркијом дне 29. листопада 1918. темељ је независне државе Хрватске. Та држава не налази се у древном склопу… Нема отргнућа! Насупрот се баш ради о новом склопу, који би имао тек правно настати. Тужити ме дакле, да ја хоћу отргнути хрватску државу, која постоји, од краљевства СХС, које правно не постоји, правна је и логичка заблуда. “

Готово до детаља (рецимо са богумилима) исту верзију овог идентитетског концепта, као алтернативу усташким злочинима проскрибованом клерикалном, наставио је Мирослав Крлежа, најинтелектуалнији режимски идеолог Титове Југославије, уз подршку хрватског дела (у ужем смислу, без далматинских) југословенских комуниста, такође је уклопивши у концепт “братства и јединства”.

РАТ ХОМОНИМА

Да сасвим упростим, југословенство епохе краља Александра (Андрића, Црњанског или Мештровића) готово да нема никакве везе са југословенством Титове епохе (од Крлеже до лепе Брене).

Титоистичко југословенство доследно је усвојило концепт више братских народа (и поред истог језика, порекла и традиције).

Једина темељно забрањена идеологија за време Титове владавине било је интегрално југословенство. Њени баштиници су систематично гурани у заборав или забрањени под изговором сарадње са четницима (рецимо Нико Бартуловић). Сам Крлежа је у проскрибовању унитарних југословена био необично активан. За њега су они “тровачи наших политичких бунара“.

Синтагму је сковао гледе Виктора Новака, писца најцеловитије анализе хрватског католичког клерикализма икад – Магнум Кримен.

„Када је ријеч о овој врсти присталица “југославенског јединства” типа Виктора Новака, који спадају паралелно с тиме у троваче наших политичких бунара … “, пише Крлежа поводом одреднице о фра Дидаку Бунтићу, у енциклопедији Југославије чији је био уредни. Крлежа каже како је „човјек… умро 1922, и без обзира што о томе мисли Виктор Новак, не би се у енциклопедији могао сврстати у инспираторе усташких злочина пуних 20 година послије смрти“.

На овом примеру се види Крлежина доследност и научна методологија.

Заиста је логички тешко бити инспиратор злочина који ће се догодити 20 година после смрти, осим ако идеологија који стоји иза будућих злочина није јавно прокламован још 22 године пре смрти дотичног фра Дидака, септембра 1900. а покрет Франкофуртимаша још много раније, што је обилно документовао баш “тровач” Виктор Новак.

Колико “није” био инспиратор види се из писма фра Дидака Бунтића Исидору Кршњавом, од 7. јула 1914. године: „пошто је народ један има носити и једно име, Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава, једна и јединствена обука.“ Отуд „ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена.

Станислав Винавер је 1924. године написао да Крлежа очитује франковлук преобучен у марксизам. Јеврејин, космополита, полиглота, модерниста, сведок руске револуције, Винавер је „приликом свог боравка у Русији“ приметио врло чудновату чињеницу: „Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, чим је букнуо бољшевизам, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам био је само и једино мржња на Србе… све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. У томе би било франковство г. Крлеже.“

Крлежа не штеди ни још једног илирском католика, Далматинца који није прихватао хрватски идентитет. О Иву Ћипику пише: „Треба знати прије свега да је тај сетебандијере, трогирански Рагузео, Далмата, Самосрбин, дворска будала, агентпровокатор, талијанаш и одрод, старчевићански апостата, камелеон по наруџби, а никако ‘хрватски књижевник’.“

Аристократски југословенски национализам духовне елите лако је почишћен насилним одлукама режима, просто физичком елиминацијом или маргинализацијом личности носиоца покрета.

Са жилавијим популистичким српским и пучким хрватским ствари иду теже.

Носиоци изворног српског и хрватског национализма “синонимски” су се стопили у југословенски интеграционализам 1918., попут поменутих челника некадашње Хрватске странке права. “Чишћењем” југословенске елите од стране Титовог режима, очишћени су и баштиници изворне српске и хрватске идеологије. Нема више ко да пуку објасни шта заправо пише у д(Ј)елима (екавца) Анте Старчевића, док новокомпонована срБска академска елита бласфемично лаже и блати Доситеја, Вука, Туцовића … Од изворних национализама су остали само имена и емоције – српске и хрватске, а садржај је темељно окренут наглавачке.

Наопаке, Ђинђић би рекао екстремне, идеологије закономерно су одвеле народ на предвидљиво место – у пропаст, “тијеком домовинских ратова” за “југословенско наслеђе”.

Нација, очишћена од елита и сведена на пучанство, жељно очекује нови – “старији и лепши” наратив.

Дух се не може уништит.

Поуке, визије и начела Димитрија (Доситеја Обрадовића, Давидовића, Туцовића, па и Митриновића), развој од Јосипа (Јураја Штросмајера) до Јосипа (Броза), путеви Анте (Старчевића, Трумбића, старијег Павелића, Марковића …) и избегавање странпутица (Павелића) чекају “неке нове клинце”.

Осмишљеност аристократског југословенства, укорењеност народног српства и жилавост, револуционарност и методе рада са пуком, “отварања врата” фишкала и језуита хрватског, обједињене можда могу да дају решења за нови стари Илирик.

 

https://branaliblog.wordpress.com

 

Advertisements

28 mišljenja na „Бранимир Марковић: ИЛИРСКИ НАЦИОНАЛИЗМИ – ХОМОНИМИ И ИНАЧИЦЕ

  1. Jos da mi je cuti ili citati polemiku na ovaj tekst od strane M. Milenkovica, Dr Brdara i Dr Tomica s jedne i Branimira Markovica s druge strane.
    Ali nista od toga, intelektualci se usprpali…
    Vjerovatno zbog ovakvih tekstova je doslo do „sukoba“ izmedju M.Milenkovica i Pavkova?
    Poz.

    Sviđa mi se

    • U neku ruku… Milan je jedan od onih Srba koji misle da ovakvi stavovi nisu u „nacionalnom interesu“ pa ih nije dobro javno iznositi, a njihove autore najlakše je diskvalifikovati tvrdnjom da su neobrazovani i „ne razumeju politiku“. Problem sa BrM-om je što je neuporedivo obrazovaniji od Milana pa je jasno kako bi se eventualna polemika završila. Zato se tekstovi poput ovoga organizovano ignorišu, ali i Vaš komentar je dokaz da sve ima smisla.

      Sviđa mi se

  2. Веома занимљив приступ догађањима у прошлости. Невероватно много детаља, који су мени, а и већини непознати. Зашто чекати полемику између неких других, до које неће доћи и какве везе имају споменути Миленковић и Павков у овој причи? Зашто не полемисати овде?

    Sviđa mi se

  3. Hm,hmm..ipak,nacionalizam je,najgori oblik,organizovanja drzave i drustva. Mog zemljaka,na planeti, ne jrasi to sto je Srbin,krasi ga nesto sasvim drugo,na dobrobit,svih ljudi,bez obzira na naciju,veru…

    Sviđa mi se

  4. Као и обично, дотични аутор има неутољиву жељу да повлачи историјске аналогије користећи нетачне или полу-истините чињенице. Оно што у тексту није изрекао (јер или није знао, или је свесно прикрио) јесте следеће:

    – Управо је срБски клеро-наци-феудални-и-какав-све-још-не идентитетски образац био превасходно интегралистички, и то неупоредиво више од идеолошких конструката измаштаних од стране секуларних приучењака (чаковског распопа – преводиоца Лафонтенових басни и тршићког ћопавог шверцера средњевековног црквеног рукописног блага). И што је најважније, приврженост Пећком трону (чак и после његовог формалног укидања) као окосница српског колективног самоодређења је била делотворнија и учинковитија од њених профаних пандана, који су само отворили Пандорину кутију клања и затирања. Како је то црквењаштво могло бити „интегралистичкије“ од квази-просветитељских и романтичарских маштарија, питате се? Ево, послушајмо нпр. исказ тадашњег световног владара једне од непокорених српских покрајина:
    „Сад ми сви Срби из Црне Горе, Херцеговине, Бањана, Дробњака, Куча, Пипера, Бjeлопавлића, Зете, Климената, Васојевића, Братоножића, Пећи, Косова, Призрена, Арбаније, Маћедоније припадамо вашему величанству… “ (Писмо Јована Радоњића Катарини Великој из 1789. године).

    Недавна подробна генетичка истраживања усаглашена са закључцима (пост)-цвијићевске етно-антропологије Балкана једногласна су у ставу да сем горепоменуте (старе) Црне Горе, средње Херцеговине и делимично косовско-метохијских градова, СВА НАБРОЈАНА ПЛЕМЕНА НИСУ ПОРЕКЛОМ НИ СРПСКА, НИТИ УОПШТЕ СЛОВЕНСКА, већ су у питању или потомци старобалканског становништва, или придошлице са (не само Блиског) Истока, па чак и из Скандинавије (гле ироније, Цвијић је баш од ових потоњих), који се пре 17. века никада Србима, чак ни посредно, нису именовали, ни од себе самих, нити од стране других.

    Пример бр. 2:
    „Kad bi u ratno doba krenula protiv Paštrovića ili srpska vojska ili turska sila u tolikom broju da se paštrovski plemići i obični ljudi ne bi mogli odbraniti, staviće im duždevo gospodstvo na raspolaganje stan i utočište u susjednim krajevima, odnosno u kotorskoj okolini, i platiće za njihovo izdržavanje tokom njihova zatočeništva bar onoliko koliko se daje drugim plaćenicima.“ (Ugovor Paštrovića i Venecije od 4. aprila 1423. godine.)

    Fast forward у 1882. годину: „Ја знам да ви мене нетрпите, јер сам Србин православне вјере. Излазећ одавле, остављам у сабору младијех сила, који, ако их је Српкиња задојила знати ће бранити права своје народности и вјере…Тко је то овдје бољи Србин од мене? Мој се гроб знаде од Косова…“ (Стјепан Митров Љубиша, Паштровић, последњи говор у Далматинском сабору).

    Fast Fwd у 1942. годину: Милован Ђилас (100% Србин из Роваца) пише 5. фебруара 1942. строго поверљиву команду партизанским одредима у ЦГ:

    Итд., итд., примера је безброј…

    Наградно питање за аутора: која ли је то интегралистичка идеја/светоназор/култна пракса/институција/историјско предање… могла од ове нехомогене и често међусобно закрвављене племенске масе, која је представљала „збирно име за етнички разнородно староседелачко становништво Римског Илирика“ направити један политички народ – Србе, и то Србе по преимућству, који су каснијом демографском експанзијом и сеобама ДЕФИНИСАЛИ СРПСКИ ЕТНИЧКИ ПРОСТОР ОД ГОРСКОГ КОТАРА ДО ТИМОКА, и то тако да је њихов разнолики генетски спектар заступљен у НАТПОЛОВИЧНОЈ већини код савремених Србаља?

    Мним да је одговор одвећ очигледан. Дакле, имамо Цркву са квази-државним овлашћењима за време турскога вакта, која је (опет по Цвијићевим речима) изнедрила тзв. „другу патријархалност“ као обичајно-култну и етичку вертикалу балканског словенофоног становништва православне вере (сем оних источно од Шоплука и јужно од Охрида који су остали под јурисдикцијом Цариградске патријаршије све до 1870.-е и вештачки бугаризовани) и све њих спонтано (и то у време ропства!) интегрисала у Српство. ШТАВИШЕ, управо је привилеговани правни статус која су та племена некоћ уживала код српских краљева постао основ каснијих потраживања истих од стране аустријског двора, само са српским, тј. рацко-влашким предзнаком!

    Другим речима, срБско-феудално-клеро-наци прича је била најефикаснији мелтинг пот за мирну интеграцију несловенског живља (па чак и доброг дела личких и западнобосанских Хрвата) у српски корпус. Супротно томе, када су КУЛТНИ стожери идентитета замењени КУЛТУРНИМ контигенцијама (језиком, измишљеним заједничким повесницама и политикантским Nationenbildung-има), српство је не само престало бити пројективни темељ свебалканског уједињења, већ се и само почело цепати – „парадоксално“, потпуно у несагласју са генетским линијама и „подријетлом“, јер у расрбљавању су главну улогу имали баш етнички Срби.

    И још нешто: откако су (поновно) покатоличени после Херцега Косаче или потурчени после Станише Црнојевића, кад су се сва та „браћа друге вјере“ ИКАДА самореферирала као Срби? По нашим врлим секуларним историософима, којима се и уважени аутор причислио, испада да је гро њих (а не тек пар романтичара – стихоклепаца с краја 19. и почетка 20. столећа) исповедало оданост срПству, малтене су вукли православне попове да их уброје у своје, макар и иноверно, стадо – али јок! – пусти мантијаши неће, па неће! Толико им се осладио конфесионални монопол да су пре желели изгубити главе и бити набадани на колац од те исте „браће“, него што су хтели да прихвате уплив ДРУГОСТИ у свој религиозни идентитетски образац. Хау јес ноу.

    Узгред буди речено, у праскозорје Другог светског рата, ЈЕДИНА партија југо-интегралистичког идеолошког правца је био „Збор“ – довољан је летимичан преглед наслова (а камоли ишчитавање садржаја) љотићевских аутора и часописа (има их тушта и тма онлајн) да би се утврдио тај ноторни факат.

    Sviđa mi se

    • tema ovog teksta uopšte nije bila istorija srpskog dela Rum mileta u turskoj imperiji, kao ni detaljna istorija uopšte…. tako da ne znam šta sam polutačno i netačno napisao o onome o čemu uopšte nisam pisao u ovom tekstu..
      PS kakav je to integralizam koji isključuje sve nepravoslavne?
      sami ste u dva navrata pomenuli (поновно) покатоличени i rekatoličenje..
      pa se vidi koliko je dugotrajna bila срБско-феудално-клеро-наци прича … најефикаснији мелтинг пот за мирну интеграцију несловенског живља (па чак и доброг дела личких и западнобосанских Хрвата) у српски корпус.

      inače mislim da imate problem sa definisanjem pojma Srbin, ali vi bar uočavate problem nedefinisanosti..

      Sviđa mi se

      • Hm,hmm..neki „iliri“ su,upravo,stitili “ ne pravoslavne“, pa su,potpisivali,peticije,da se iz “ brozovih kazamata“, puste Alija,Tudjman i Demaci,u “ bratski zagrljaj“…dok,opet pa,tece “ peticija“ da Zrenjanin,vrati stari naziv grada Patrovgrad,..

        Sviđa mi se

    • inače primeri, posebno iz Crne Gore su vam vrlo „znakoviti“ za promenljivost i nestalnost srpskog „nacionalnog klerikalnog“ (oksimoron) identiteta. Mogli ste dodati i NIkolu konzula, koji je obrazlagao zašto Vasijevići ne treba da budu u Crnoj Gori Petrovića navodnom činjenicom da Vasojevići nisu Srbi… inače NIkola konzul je bio od MIloševića , predak Slobodana, kasnije ikone Srba iz Crne Gore..

      Sviđa mi se

    • takođe vam je odličan primer – za tezu suprotnu vašoj – „обичајно-култну и етичку вертикалу балканског словенофоног становништва православне вере (сем оних источно од Шоплука и јужно од Охрида који су остали под јурисдикцијом Цариградске патријаршије све до 1870.-е и вештачки бугаризовани)“.. nisu oni veštački bugarizovani, nego su dobrovoljno tražili da se priključe novoosnovanom bugarskom egzarhatu nakon ukidanja Pećke patrijaršije, da ne bi bili pri grčkoj fanariotskoj crkvi asimilovani u Grke… pripadnošću pomesnoj bugarskoj crkvi rprestali su biti Srbi (do dana današnjeg) i posatli Bugari – do osnivanja neprioznate MPC kad su postali Makedonci .. eto koliko su verski identiteti stabilni

      Sviđa mi se

      • Hm,hmm..ima,i suprotnih primera,kao sto je Milos Obrenovic,dovodio Bugare, i naseljavao ispod Avale,da razvijaju bastovanstvo i povrtlarstvo,danas su to Sumadinci,veci srbi od srbijanaca..otac vidjenog SPS,politicara,da za njega “ od Beogradskog sajma“ pa na dalje, ne postoje Srbi, neki,nakalemljeni,u picku,lepe materine“..iz sela Beli Potok,pod Avalom.

        Sviđa mi se

    • Hm,hmm…otkud, Ljotic u jendeku,kod Zidanog mosta ? izgurale ga svabe sa ceste,snrdeo im znoj Ljoticevog sofera ?? Doduse, nije bas po Ljoticu,a ni po Vucicu…sam tekst je vrlo kratak,5-6 redova..link,ne mogu da postavim
      web.magazin.komunisti,forumotion.com/hvalimo/istina.polako.izbija.na.videlo

      Sviđa mi se

  5. P.S. Претензије „српских примаса“ из Бара као последњи трзаји јаловог пројекта (ре)покатоличавања континенталних Срба из правца Поморја, касније замењени (од стране аутора сумарно, али лепо објашњеном) неупоредиво вештијом и стратешки значајнијом кроатизацијом свих балканских словенофоних католика, заслужују посебан осврт и никако се не могу наводити као противаргумент горенаписаног.

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm…mislim,da odluke i smernice, inforbirovskog “ Barskog kongresa“.. nisu bile u pravcu pokatolicenja Srba i Crnogoraca, u Crnoj Gori,sa teznjom,zaposedanja hotela Moskva u Beogradu, sa pevanjem “ s’Terazija,pa do mora,prostire se Crna Gora“.

      Sviđa mi se

  6. @prevrat
    Имам утисак, да се све личности које се помињу у коментарима( M. Milenkovica, Dr Brdara i Dr Tomica s jedne i Branimira Markovica), као и коментатори(Горан, Рудничанин, аутор) познају и већ знају ставове оних других. У том смислу је било и моје питање:Зашто не полемисати овде?. Поред тога, имам утисак, да коментатори коментаришу са аутором и да се не обраћају нама, неупућеним пратиоцима сајта. За међусобне полемике имате могућност директног разговора, а ако се овде води полемика, потребно је исту водити, да је и остали разумеју. Рецимо, по правилу, ја појма немам шта Луне жели, да нам саопшти. Коментар ГОРАНА не схватам, јер је набацио своју „жељу“, твој одговор њему, није помогао, разумевању његовог коментара. Рудничанин је знатно опширнији, ваљда га је аутор разумео, али ја нисам. Као што сам написао, за мене је текст занимљив са новим тезама и са подацима, који су ми непознати и захтева мало пажљивије, поновно, читање.

    Liked by 1 person

    • sem DrTomića ostale ne poznajem, takođe ne pratim redovno njihove brojne nastupe po medijima, sem DrTomića ovde ..a li to je ta struja homnimskog srpstva, danas dominatna, što je i razumljivo kad je suprotna bila zakonom zabranjena od 1941. a prećutna zabrana nije povučena … generacije i generacije su se vaspitavale u tom duhu.. ja sam samo imao sreću da sam jedan od retkih Srba kojima jedan deda niej poguinuo u ratovima, pa sam preko njega upućen u kraljevinu Jugoslaviju. Većina ostalih Ilria nema odakle da se informiše

      Sviđa mi se

      • Hm,hmm..a,el ti pricao,ako se neko zatekao “ kod starog dvora“ u Beogradu,kad izlazi kralj,a nije klekao,da ga zabdari,kubdacima “ edukuju “ da to urade,a,ljudi se jednostavno zbune kad vide kralja ??

        Sviđa mi se

  7. Hm,hmm..nekada Vlado Dapcevic,danas Matija Beckovic..“ ceracemo se jos“.. malo u sali..“ a,sto nam traze Beograd i Srbiju,ako nisu nasi“..a,upravo „NASI“..traze „VASE“…

    Sviđa mi se

  8. Povratni ping: ŠIZOFRENIJA KLERONACIONALIZMA – deo prvi HRVATI – брANALI

  9. Povratni ping: Бранимир Марковић: ШИЗОФРЕНИЈА КЛЕРОНАЦИОНАЛИЗМА – део први – ХРВАТИ | P R E V R A T

  10. Povratni ping: Бранимир Марковић: ШИЗОФРЕНИЈА КЛЕРОНАЦИОНАЛИЗМА – део први – ХРВАТИ | P R E V R A T

  11. Uh bio sam se zabrinuo za sudbinu Prevrata nakon Branke i dvojice Ivkovića ali čini mi se da se zakuhalo između BrMa i Rudničanina i da se opet vrti u smjeru u kom i treba. Branimire nije tačno da se većina nema odakle informisati izvori informacija nikad nisu bili dostupniji ali je lakše uključiti televiziju i čekati oće li Aco nategnuti Macu ili neće a i bliže je nivou većine naroda da opet ne vrijeđam stoku.Druga je priča koliko narod želi da se informiše i koliko ima vremena za to jer je i kod nas zavladao mentalitet potrošačkog društva i bitno je imati ajfon a ne šta s njim radiš i većina se tako ponaša ali to nije nikakvo opravdanje.
    Treća priča su ovi što namjerno mute vodu što iz neznanja a više iz koristi ali to je već druga priča pa ću o tome u replici jednom od Ivkovića na drugu temu kad budem imao vremena a sad odo raditi

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s