Драгослав Павков: Тамо-‘вамо

измене Кривичног законика извршила је управо политичка гарнитура октроисана након 5. октобра чиме је себе учинила практично некажњивом за најтежа кривична дела.

тајкуни не постоје у државама либералне демократије где се влада силом закона а не законом  силе.

Што Србија буде осиромашенија њоме ће се лакше манипулисати

 

propali

Опет се тресе гора ради рождества безначајног и потпуно небитног миша. Мислим, свака част истраживачима КРИК, стварно су се потрудили и зарадили своје хонораре; да имам пара на бацање, и сам бих им улетео који динар али… Чему све то?

Верујем да је све написано о министру Поповићу тачно, али можемо само да га мрзимо (и да му се дивимо)… Јер је све што има „поштено“ стекао. Сад, зашто баш он, зашто то што је он поштено стекао нема неко други – е, то је питање за (први) милион долара. Нажалост, у србијанској јавности не постоји релевантан фактор који би пожелео да инсистира на одговору. Не јер технологија претворбе гологузана у тајкуна никог не занима, већ јер одговор на то и слична питања може озбиљно да уздрма све у шта авериџ Србин верује. У Божић-Бату или у Деда-Мраза између осталих.

Елем, социјалистички Србин – самоуправљач веровао је да само ако буде упоран, марљив, „на линији Марксизма“ и „на Титовом путу“ колико сутра може постати секретар ООСКЈ, председник ОО Савеза синдиката, члан Комитета, делегат на Конгресу, ма небо је граница…
Неолиберални, капиталистички Србин поверовао је у крај историје и повратак општег просперитета за кога ће бити заслужни шпекуланти претекли након шестоаприлског напада Хитлерових националСОЦИЈАЛИСТА и уништења „онакве државе“ у којој се знало ко коси а ко воду носи, ко је домаћин а ко гоља… Мали проблем представљали су остаци југословенског законодавства и правосуђа, али наши напрасно откривени вундеркинди из емиграције и за то су имали решење: За потчињавање комплетне нације својим потребама, примењено је начело ОСИРОМАШИ И МАНИПУЛИШИ што у пракси значи – размажену, у социјализму неговану елиту и критичку јавност потребно је деградирати и понизити толико да постане спремна не само да глође кости испод стола владара, већ ће радо и да шени, пева (чак и на страним језицима које иначе не зна), пристаје да се дружи са новопеченим „интелектуалцима“ – дојучерашњим лепиоцима плаката… Када се прекорачи праг самопоштовања, једни бескичмењаци ће погнути главу и молити бога да их нико ништа не пита јер „мора се од нечега живети“, док ће други бучно и безобразно рационализовати своје бешчашће и љигавост бесомучним „образлагањем“ зашто су до јуче били слепи код очију, све славећи моћника који им је помогао да прогледају и схвате да се ни част ни патриотизам ни лични интегритет не сипају у тигањ.
У таквој констелацији снага појавили су се благо нама, први контраверзни бизнисмени – претеча данашњих тајкуна.

Сада је време да се каже и то, да су тајкуни врста која обитава на Далеком и Блиском истоку, или у друштвима у транзицији из социјализма у капитализам. Они не постоје у државама либералне демократије где влада сила закона а не закон силе. Тамо наравно постоје богати појединци – индустријалци, берзански магови, инвеститори, иноватори, врхунски спортисти, уметници и слични, али оно што се код нас назива „тајкун“ тамо живи искључиво у кавезу. Ово наравно није сасвим тачно; има их и на слободи, али само док их не ухвате. Оно што србску срећу квари, то је чињеница да „тамо“ када их ухвате – трпају их у затвор чији кључ се баца у океан, док код нас – испада да их је боље оставити на миру, барем им се не морамо извињавати и плаћати одштету након што их суд ослободи. Зашто је то тако?

Два су разлога; први је питање менталитета, а други клијентски однос сваке србијанске власти од деспота Стевана до Вучића према странцима. Први и последњи на власти у Србији су искључиво зато што беспоговорно извршавају вољу заинтересованих странаца. Смрти Стевановог оца (1389.) и Вучићевог гуруа (2003.) белодано сведоче колико вреди живот српског владара који жели да се меша у свој посао. Након смрти кнеза Лазара његов син (а не Турчин) наставио је да управља Србијом, након Ђинђићеве смрти, милошћу странаца и глупошћу народа срБског – Вучић влада са фараонским овлашћењима… После свих шупљих прича о уподобљавању србијанског правног система европском, једино је исправно закључити да „тамо где треба“ уопште не мисле како Србија икада треба да постане правна држава. Барем не пре него што буде опљачкана и уништена… Након тога ће они који су је уништили донети кофере новца да је дижу из пепела, само овог пута као свој посед.

Отуда наши тајкуни… Огромне паре које ти „људи“ трпају на своја конта су хонорар за издају и велеиздају, а странци никакав проблем немају с тим што издајници постају богатији од потомака царске породице или потомака путника са Меј флауера. Америчку и(ли) руску државу то не кошта апсолутно ништа, тајкуни пљачкају Србију и они су србијански проблем. Што Србија буде осиромашенија њоме ће се лакше манипулисати, а изманипулисано и измајмунисано бирачко тело пре ће заокружити опцију коју нуди човек  што у руци држи сендвич, него ону коју заступа неко што нуди лопату… Да није тако, „наши европски“ а нарочито „амерички пријатељи“ би од режима ултимативно захтевали да се од њих препишу закони који третирају кривична дела велеиздаја, издаја земље, завера… све тешка кривична дела која постоје у законима најлибералнијих западних демократија, а код нас су непримећено од учесника у „унутрашњем дијалогу“ избачена из Кривичног законика, док КД „завера“ никада није ни постојало. А измене Кривичног законика извршила је управо политичка гарнитура октроисана након 5. октобра чиме је себе учинила практично некажњивом за најтежа кривична дела. И игранка без престанка могла је да почне…

Да би било јасније, неовлашћени захват у државни буџет ради извршења кривичног дела у целом демократском свету сматра се велеиздајом. Разлика између велеиздаје и издаје састоји се само у томе што прво дело може да изврши искључиво лице на високом положају у хијерархији, док издају може да изврши било који држављанин. За оба дела прописује се најтежа санкција предвиђена Законом. Да би неко постао тајкун, тј. да би манипулисањем државних службеника, подмићивањем политичара или руководилаца у привредним субјектима на преваран начин и испод реалне цене коштања дошао у посед добара, неопходно је да створи мрежу саучесника у којој свако има своју улогу типа – једни доносе одговарајуће законе, други праве штету привредном субјекту за који је купац заинтересован како би цена била што мања, трећи одбијају да поступају по пријавама новинара, грађана, омбудсмана, четврти осумњиченом дојављују детаље из предистражних радњи или из истраге… То је ЗАВЕРА – кривично дело у рангу велеиздаје, запрећена казна – иста.
Јер ЊИХОВИ законодавци покушавају да делују превентивно а не репресивно, да предупреде могућу штету, а не да јурцају за извршиоцима како би им се post festum осветили снагом „правне државе“…
Када тамо код њих припадник „рањиве групе“ одсече два метра подземног телефонског кабла са 1200 проводника, судију не занима колика је цена килограма бакра на црном (или белом) тржишту, већ колико компанија је трпело штету јер су биле онемогућене да комуницирају, колико она износи, колико времена је требало телекому да изврши поправку и колико је поправка коштала… А онда за све то сабрано, одговара лопов.
Тамо „код њих“ нико нема ни траг емпатије за човека који је „морао“ да пресече кабл јер му је требало за ракију, дрогу, курву или тикет у кладионици… Они људе демотивишу да врше кривична дела.

Због тога, државе се такмиче која ће предузетницима понудити боље пореске олакшице, што они увелико користе па отуд Гејтс испада највећи филантроп, Сорош највећи донатор медијима, Карнеги и Вестингхаус зидали болнице… Не раде они то јер су наивни расипници, нити им је жао да се илегални имигранти злопате… Њима је то мањи трошак него да држави плате порез, а да њихов новац онда она усмерава где желе политичари.
За разлику од таквих друштава, наше, руско, кинеско или било које далекоисточно друштво функционише искључиво зависно од моћи лидера. Ако се вођи нешто деси – друштво запада у кризу, а да ли ће напредовати или стагнирати, зависи искључиво од тога ко и какав ће бити наследник. Дакле, држава може бити габарита НР Кине или хендикепиран патуљак попут Јемена – само од тога ко је на челу зависи да ли ће друштво функционисати или пропасти. Одговорна, грађанска  друштва тако не раде, она не дозвољавају да неко постане толико моћан да је апсолутно небитно шта о неком проблему мисли остатак становништва. Такву „част“ и такву одговорност не заслужује ни један појединац.

А којекакви Поповићи… Па њих ће бити докле год су у оптицају рецидиви „народне државе“, слободан и небрањен новац са не баш прецизно идентификованим власником… Кад тога нестане, из Србије ће нестати и паметних Срба, ући ће у ЕУ динамиком од 30 – 50 хиљада годишње. А онда ће се вратити старе газде да узму што некад беше њихово. Поповић или његови потомци ће „вековно огњиште“ свити на неком другом месту (ubi bene ibi patria), ми остали нисмо битни ни за кога. Али стварно.

Advertisements

2 mišljenja na „Драгослав Павков: Тамо-‘вамо

  1. U sridu ali koga to interesuje.Možda si trebo staviti sliku Soraje ko ono sa popovima ne bi li ko pročito.Kad malo bolje razmislim možda i nije toliko bitno neka nama Kosova u ustavu a za ostalo ćemo lako

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s