Драган Томић, Култура згубидана део 1. „Задах Леванта над Београдом“

1200px-Cagsawa_ruins

Моје радно искуство укључује рад како за домаће тако и стране клијенте. Такође укључује и рад у различитом окружењу, од Србије до Сједињених Америчких Држава. Због свега овога, решио сам да се позабавим самим појмом рада, односа према њему у Србији. Последњих годину две, активно сам учествовао на више великих пројеката и то искуство коначно је у потпуности уобличило слику коју намеравам да представим сада. Тешка економска ситуација у Србији јесте хронично стање и она као таква траје готово два века. Разлози за њу су многи, међутим насупрот увреженом мишљењу да главни разлози за њу долазе споља, ја такво мишљење не делим. Наиме, мишљења сам да је основни разлог за лоше економско стање, лежи у самој перцепцији рада у Србији и односу који та перцепција ствара. Та перцепција и тај однос се није мењао, тако да говорећи о данас је идентично као и говорећи о јуче али и о сутра.

Однос према раду у Србији је негативан и њега карактерише више фактора које, међутим повезује један заједнички чиниалц а тај чинилац је дубока готово метафизичка ирационалност.

Та ирационалност прожима сваки аспект како самог рада тако и односа спрам њега и разумети њу значи разумети саму суштину проблема везаног за рад.

Идући сваки дан на посао, и то и суботом и недељом, ја у опште не знам који је дан, пролазећи центром престонице. Не знам јер су кафићи константно пуни. Гледајући их, јасно сам схватио да им ништа не фали, финансијски то јест, једино ме је копкало одакле им новац да блеје по читав дан и о чему могу да причају ако су ту по цео дан. Ако су ту по цео дан онда значи да ништа друго не раде осим што седе и ако седе шта се то њима дешава да би о томе могли да причају. Јер ако им се ништа осим седења не дешава онда они само о седењу могу и да причају.

А то и није нешто много.

Међутим, они константно само брбљају и брбљају и цео пут до посла је прожет загушујућом какофонијом гласова због којих сам почео да избегавам Кнез Михајлову и да се крећем околним улицама, јер је, барем мени, не подношљиво да слушам ту белу буку.

Када се ови призори помешају са штрокавим улицама, псећим говнима, бесловесним загађењем и распалом инфраструктуром, престоница као копија Париза, све више и више личи на неку Арапску касабу. Још са џихадистима сада, апсолутно је јасно да над Београдом и даље базди дух Леванта и то истом оном јачином као и са почетка 19 века. То бескрајно муљање, те реке људи то ћеретање, тај хаос произвољности, то пуко битисање по Сунцем без било какве сврхе и смисла осим да се постоји на нивоу мало вишем од камиле, та ентропија духа, бескрајна инертност која прожима сваку димензију постојања. Ту све мора одма, мора одма да се једе јер већ колико сутра биће труло, ту мора да се јебе одма јер већ колико сутра биће старо, ту мора да се живи одма јер већ колико сутра биће мртво. Ту се рађа,живи и умире у истом дану. Попут капљице воде која испарава у бескрајном пустињском ништавилу, јаловости предела без и једног орјентира, путоказа, живот постаје круг и бива сведен на једну димензију.

У њему не постоји везивање за место, за географију, постоји номадско лутање, трговина и пљачка. То је опортунистички троугао у коме се тај свет креће.

Дух Леванта као принцип, је стога анти државни по самом свом устројству, јер не поседује принцп државности, не поседује концепт територије. Међутим, он као такав, стицајем историјских околности постао је сам камен темељац Српске државе. Он је та копча на коју се накачило како Југословенство тако и Комунизам. Уз помоћ њега Британија је била у могућности да Србију стави под своју контролу и ограничи њен развој. Јер на том принципу, Србија и Енглеска су исте, јер имају изразити трговачки ген у себи. Међутим, за разлику од Енглеске која поред трговине поседује и друге димензије, Србија је тотално сведена на једнодимензионално. Због тога, када је Милош Обреновић прихватио њихову понуду да буду заступник Србије код Отомана, потписао смртну пресуду за Српску будућност јер,за разлику од пуковника Хоџиса, он није био у стању да види ствари даље од личног џепа у коме је између златника, држао и Србију.

Како није било супстанце за стварање државе, елита Србије се окренула поседу и историји као форми, царство и огњиште, при чему није умела да одабере једно или друго и на крају од свега је остао само гроб и згариште.

Међутим, дух Леванта је опстао и сада обитава у Београду одакле шири свој воњ широм Србије.

Иза лењости која је основна сила која обитава номадштине, трговине и пљачке, лежи сујета јер свако племе Леванта за себе мисли да су деца Богова и да сви други се морају њима подредити, да мора да им се служи и да коначно, они не морјау ништа да раде већ да други морају да раде за њих. Рад у Леванту је увреда, казна, нечасна радња. Као такав он се презире. Оно шта се цени, међутим, јесте способност да се други натерају да раде за тебе, било милом било силом.

Гордост на којој почива сујета а на њој пак лењост, тако се лако препознаје у престоници када гомила “успешних” трговаца, испружи своје скупе мобилне телефоне и кључеве од половног “некад” скупог аутомобила. Он тиме сигнализира да је на продају младом месу које се такође продаје само у другом облику, облику незаинтересованих статуа које немо и мртвим погледом посматрају свет око себе јер имају вагину. Стога кафићи нису кафићи, већ пијаца где се продаје и купује и како се ради о живим бићима, та пијаца често јесте или пијаца робља или сточна пијаца.

Ова прича, одвешће нас не толико у доба Милоша, већ у доба након Кримског рата, када је званично дух Леванта загосподарио Београдом и Србијом, биће прича о првим банкарима, о Вајферту и компанији, о отпору индустријализацији, о тихом грађанском рату између села и града, о класама и касти, о буџетским трутовма и паразитској и коначно партијској, тј клановској држави.

Коначно, биће прича о томе, зашто када се све сабере и одузме, ми немамо да кривимо никога другог до себе.

ДРТ

Advertisements

5 mišljenja na „Драган Томић, Култура згубидана део 1. „Задах Леванта над Београдом“

  1. Такође сагласна! Опис Београда сада – готово литерарно изузетан.
    Али, морам изнети сопствени утисак да је осамдесетих, под злим комунистима, Београд мирисао некако, хм, па као да жели и може да загрли читав свет, као у оној песми, што је певао Драган Лаковић.
    А можда сам само била млада, па ми се тако чинило!

    Sviđa mi se

  2. Одлична тематика, једва чекам наставке. Надам се да ће Драганче да наведе и неке конкретне примере „успешних престоничких трговаца“, да схватимо до којих граница иде та бахатост. Поздрав за аутора и за госн Павкова.

    Sviđa mi se

  3. Овако је и у Сарајеву…Увијек нам је неко други крив, а ми савршени, само у сопственим очима, а у основи шупљи и безвезни до бола…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s