Небојша Катић: О ћутању

Може бити да је ћутање цркве одраз мудрости, вековног искуства и другачијег поимања времена и историје. Може бити да Црква види даље и боље но што виде други. Може бити … А може бити и да је овде реч о облику ескапизма и опортуног незамерања држави и различитим центрима моћи.

Тамо где је велики део политичке, па и културне елите огрезао у бахатости и примитивизму, а где најбољи само чекају прилику да побегну из земље, кобасицијадама се може прогледати кроз прсте.

Постоје тренуци у историји народа када Црква, ако жели да опстане као релевантна институција, мора са „кровова објављивати“ ужас који види око себе, без обзира на ризике.

popederi

Иако се друштво у великој мери распада и дегенерише, иако патолошке појаве бујају и добијају на снази и учесталости, иако се морални и културни распад друштва подстиче са разних страна, у Србији као да постоји завера ћутања. Годинама већ ћуте и они који то никако не би смели. Тешко је поверовати да Српска православна црква не види страшне друштвене аномалије, али се чини и да јој не сметају превише. Тако бар проистиче из (не)иступања највиших црквених великодостојника, као и из рутинираних посланица које се шаљу у етар поводом највећих хришћанских празника.

СПЦ је одвојена од државе, али није одвојена од друштва. Царство Христово није од овога света, али Црква живи у овом свету и брине о душама овде, а не тамо. Црква се не може и не сме бавити политиком, али би се морала гласно и недвосмислено изјашњавати о појавама које угрожавају духовни и културни простор.

Може бити да је ћутање цркве одраз мудрости, вековног искуства и другачијег поимања времена и историје. Може бити да Црква види даље и боље но што виде други. Може бити … А може бити и да је овде реч о облику ескапизма и опортуног незамерања држави и различитим центрима моћи.

Црква најчешће игнорише масовне појаве социјалне патологије, а своју оштрину повремено показује критикујући бенигније појаве попут пихтијада или кобасицијада у временима поста. Колико год ове манифестације биле неукусне и непримерене, много је опаснијих феномена о којима Црква пропушта да се огласи.

У друштву у коме се умире од глади и немаштине, у коме очајници скачу са кровова и мостова, у коме се на телевизијама са националном фреквенцијом промовишу проститутке, олош и полусвет, у друштву у коме се систематски уништавају и породица и школа и у коме ђаци могу тући професоре, пихтијада је тривијалан проблем. Тамо где је велики део политичке, па и културне елите огрезао у бахатости и примитивизму, а где најбољи само чекају прилику да побегну из земље, кобасицијадама се може прогледати кроз прсте.

Последњи гаф несретног свештеника који је дошао у „Парове“, само је симбол дубље дезоријентације која влада у Цркви. Колико год се саблажњавали над оваквим чином, не сме се заборавити много већи пропуст Цркве који је прошао потпуно незапажено.

На челу савета Републичке радиодифузне агенције (која је преименована у Регулаторно тело за електронске медије), годинама је седео епископ СПЦ дајући својим присуством легитимитет вулгаризацији и уништавању медијског простора. Већ поменути и многокритиковани свештеник је само ушао у исти простор који је СПЦ већ посредно легитимизовала.

Србија нема ни дугу културну традицију, а нема ни изграђену социјалну или институционалну структуру која би се могла одупрети ентропији друштва. У таквом амбијенту, где је Црква једна од ретких институција дугог трајања, она „не може гледати своја посла“ како би то могла у неким сретнијим друштвима.

Чега се то Црква плаши? Да ли је највећи страх да јој држава не уведе порез и мало прочешља финансијске књиге? Да ли се Црква плаши да ће било какав друштвени активизам довести до жестоких напада на цркву и до изношења на видело новог „прљавог веша“? Да ли ће се невладине организације, настале јуче, острвити на цркву тражећи да Црква ћути, а да они говоре и арбитрирају?

Постоје тренуци у историји народа када Црква, ако жели да опстане као релевантна институција, мора са „кровова објављивати“ ужас који види око себе, без обзира на ризике.

Утицај цркве неће бити ослабљен нападима који долазе из агресивног дела цивилног сектора који би волео да Црква нестане, или да се бар сакрије у мишју рупу. Цркву неће маргинализовати чак ни повремене скандалозне афере на које Црква (такође скандалозно) пропушта да реагује. Цркву може маргинализовати само она сама, својом пасивношћу и компромисерством по принципу не дирамо ми вас, не дирајте ни ви нас. Ово што је већ годинама на сцени није византијска симфонија државе и цркве. Ово је трули компромис цркве и власти и на штету је и једних и других, а понајвише Србије.

Ово пишем у времену када је Народни музеј већ 14 година затворен, када је годинама затворен Музеј савремене уметности и када је Коларчева задужбина на ивици опстанка. Срећом „Парови“ су у пуном погону. Ћутање у Србији је заглушујуће.

(Небојша Катић – Из другог угла)

Advertisements

2 mišljenja na „Небојша Катић: О ћутању

  1. problem nase crkve je to sto je ona decenijama bila pod komunistima i socijalistima posle njih, pa se obican narod i odvikao bilo kakvog odnosa sa njom.
    cak i da crkva istupi sa nekim ozbiljnijim saopstenjima, uglavnom nailazi na gromoglasnu kritiku „radikalnih ateista“, „darvinovaca“ i slicnih. u odbranu iste stanu obicno priprosti i nepismeni ljudi koji gledaju te iste parove, citaju informer/kurir i kojima je sav taj blud i nemoral normalan, a najveci dokaz da su pravoslavci je to sto slave slavu(koja je inace obicaj nastao iz vremena kad smo verovali u slovenske bogove).
    oni neutralni posmatraju to sa strane i cude se tolikom svadjalackom nagonu obe strane, pritom gledajuci na crkvu kao na ubogog starca koga svi guraju negde u stranu dok jure za ono malo para koje pokusavaju da zarade robovskim radom kod privatnika ako uopste imaju srece da su zaposleni.
    otudjili smo se od duhovnog, sve se svodi na materijalno. (d)evolucija drustva je u punom jeku.

    Liked by 1 person

    • Није тако, Милоше. Даље ћу СПЦ звати „црква“ јер су узели лажно име на себе. Зна се шта је то Црква (без наводника) Христова. Дакле, „црква“ ћути јер је генерално није брига за душе поверених јој људи, а страх Божји је изгубила потпуно. Отупела је скроз и заборавила да се налази у овом мученом и палом свету где све стење од неправде, пакости и зла. „Цркву“ углавном интересује само да из парохија не престану стизати паре, и то је све. Велико зло се надвило! Пошто смо овај ослонац изгубили, морамо кренути од себе. Морамо сами, колико можемо, борити се до крви да узлазимо лествицом блаженстава (како то лепо тумачи и схвата игуман подмаински, Рафаило Бољевић). Тешка времена су дошла, одвратна. Било је оваквог отпадања од вере можда и раније (не знам ово са сигурношћу рећи), али свеједно, много нам је тешко. И како је лепо аутор рекао у тексту: „са кровова треба да објављују безакоње“, па ко чује, чује. Нема оправдања никаквог за овакво срамно ћутање „цркве“. И Свети Јован Крститељ је објављивао неправду међу светом који ништа не разуме, чак је за себе говорио да је „глас вапијућег у пустињи“ (замисли како је то депресивно: ти вичеш, упозораваш, јасно видиш шта се спрема, а око тебе пустиња..нико те не зарезује ни за црно испод нокта), али није стајао, већ је објављивао до краја!
      Свако добро желим.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s