Мр. Бранимир: КО ЈЕ ПОБЕДИО А КО ИЗГУБИО НА ОВИМ ИЗБОРИМА

Нећу да кажем да Лукин резултат није успех.
Дечаци и цурице су освојили проценат који је мање више  ДС освајала на изборима разним у већем делу своје пред и пост петоктобарске историје, са свом партијском инфраструктуром, корпоративном организацијом  и кадровима и огромним буџетима и недвосмисленом вербалном подршком запада 
Без икаквог буџета!
Али, како је могуће да је лик који је рециклирао све најомраженије ДС ликове 

 – освоји дупло више гласова него матична странка икад у доба Ђинђића? 

ТО ЈЕ ФЕНОМЕН, МОЈ БРАЛЕ, А НЕ БЕЛИ.

Малограђанштина у страним интересима и идеологијама види лифтове који ће је одвести на положај,
 а то је све што она жели: живети  без одговорности на туђој грбачи.“
Домагој Николић
Гледе теме, примећујем велики несклад између оног што виђех својим очима и схватих сопствениим мозгом и оног што пишу и причају скоро па сви. 
Наиме, готово сви зборе да је Вучић тријумфовао, а да је Максимовић такође некакав победник ових избора.
Док Јанковић као није успео (да се пласира у други круг), а Јеремић је као највећи губитник.
Ја сам прилично супротног дојма.
Вучић је одиграо нерешено, с једне стране је освојио знатно мање гласова него на претходним изборима (његова коалиција), али је, с друге, кажу неки,  додатно неутралисао утицај СПС и малих странака коалиције. Јер, кажу „зли језици“, изборе су бојкотвали и присталице СПС-а , а наводно и Расима. И додају да је Јеремић пуцао на њихове гласове, због старих љубави и обитељских веза, такође неуспешно.
Враг ће га знати да ли је било баш тако, тек – у ужој Србији, где су понегде остали верни  СПСу, Вучић НИЈЕ  освојио надполовичан број гласова (но 49,48%). Док је у Војводини, бази радикала и пострадикала, био знатно успешнији – 55,9%.
Ипак, о тријумфу се не може говорити, посебно ако поредимо уложени (његов) и неуложени (опозиције) труд и јавну акламативну подршку (Берлина, БриСЛа и Москве), нечувену у новијој Европској историји, и потпуно одсуство  подршке другој  страни с било које стране света.
Да је наступ Јеремића дебакл мого би се сложит.
Али да је 10-ак посто Луке Максимовића успех, а скоро дупло више Саше Јанковића није  невероватан тријумф, никако.
Нећу да кажем да Лукин резултат није успех. Дечаци и цурице су освојили проценат који је мање више  ДС освајала на изборима разним у већем делу своје пред и пост петоктобарске историје, са свом партијском инфраструктуром, корпоративном организацијом  и кадровима и огромним буџетима и недвосмисленом вербалном подршком запада (нпр.  11,57% 93., 12,58%, 2003. итд.
Без икаквог буџета! Одреко се и оних силних мЕлЕона који следују из буџета кандидатима (узгред, на занимљиву ствар нас  подсећа фејсбук, који не лаже: Svako ko bi se u Starom Rimu kandidovao na neku važnu državnu funkciju bio bi dužan da se obuče u belo. Otuda i poreklo same reči „kandidat“ koja potiče od latinske reči candidatus i u prevodu znači „onaj ko je obučen u belo“).
 
Али, управо је то доказ да је тријумфовао уствари Саша Јанковић.
Како је могуће да је лик који је рециклирао све најомраженије ДС ликове 

– којих кад је „грмило“ у доба демонтрација против Слобе није било нигде, а које су ко гуске измилили после 5. октобарске револуције и запосели све радне групе, форуме, радна тела, агенције и тв екране режимских медија

 – освоји дупло више гласова него матична странка икад у доба Ђинђића? 

ТО ЈЕ ФЕНОМЕН, МОЈ БРАЛЕ, А НЕ БЕЛИ.

Савез НВОкратије и жутократије постојао је бар од Ђинђићева вакта, тако да се тиме не може објаснити.

Кампањом у којој није изрекао ништа конкретно, само начелне изјаве  о правној држави и стриктном спровођењу закона (наравно и мантре о људским правима, које су његове следбенице прошириле чак и на легендарне „мултиетничне псе, кућне љубимце“), проблематичне из истог разлога из ког беше и Коштуницин постпетоктобарски легализам. 
Обећава спровођење постојећих ДЕМОЦИДНИХ закона, не проблематизујући ни њихову суштину ни некомпатибилност са  уставним начелима ни процедуре којима су наметнути, као што је Коштуницин легализам уствари био чист континуитет са прошлим поретком, а идеја 5. октобра је била раскид, дисконтинуитет  с њима – либерална ре-волуција, ко и свуда у остатку Европе (транзиција – лустрација + реформе тајних служби…).
У томе и јест тајна успеха. Срби су конзервативан народ, не воле промене, поготово не системске (гле чуда Коштуница беше из конзервативне странке, а Јанковић је neocon из „уџбеника“ Википедије). Људи су прихватали необавештеног и успореног Коштуницу, а Ђинђића су готово мрзели. Јер је био огледало њихове пасивности. А терао их је да се сами покрену.
Историја се понавља у виду фарсе. А мајстор фарсе беше Бели. 
(Riječ farce značila je u francuskom jeziku najprije nadjev, sjeckano mesopovrćežitaricekruhzačin itd. kojim se punila pečena živad; –  асоцијација на сарме које пробо ниси се просто намеће  –
kasnije ona počinje metaforički označavati scenski »začin«, tj. različite bufonerije, burleske, harlekinade i slično, koje su se kao međuigra umetale u srednjovjekovna crkvena prikazanja, da bi se razbila monotonija njihove naivno-otužne biblijske i hagiografske tematike.
Али ни лакрдијаштвом није преварио народ. Пасивни себри инстиктивно су намирисали пошаст личног „про-активизма“ које заговара, што сербљи не праштају. Није их заварао ни сиротињски популизам.
bilo bi sjajno kada bi Beli i ekipa napustili tako privlačnu priču da sirotinja uzvraća udarac, da se ubuduće preorijentišu isključivo na ono što ih je u startu kvalitativno izdvojilo od drugih, a to je insistiranje na tome da istinska promena kreće od svoje kuće, svoje ulice, svog sela, pa na dalje – nikako i nikada obrnuto. Jedino tako se nešto može zaista promeniti na bolje. To je promena koju rađa i koja rađa elitu, bez obzira da li je siromašna ili ne. Jer, ako ćemo realno, sirotinja je ta koja je juče izglasala Vučića. Tako je bilo oduvek i tako će uvek i biti.“ мудро прозбори Драгана Миљанић на фејсбуку, а фејсбук не лаже!

И наче низ суштинских питања.

Између осталих – однос праве елите која се рађа, „самоникла“  из промена и самозване етаблиране елите.

Што би био у најкраћем опис  односа  Лукиних и Сашиних циљних група и оперативаца.
Фарсу Белог схватили су само интелигентни. Они који је нису схватили – нису интелигентни, ма колико (формално) образовани били. Глуп интелектуалац, срБски је оскиморон који „живот“  просто намеће. Обелоданити глупост интелектуалца, потенцијални је удар и на његов социјални и статусни положај. Посебно је болно кад је сами обелодане, а не примете.
Могли су да је прихвате (фарсу), а да их лично не жацне, само морално чисти. Овим другима је јамачно било јако непријатно указивање на тако им добро познато и у-своје-но лицемерје.  
А таквих – интелигентних и моралних – је мало.

А малограЖДана, посебно у Београду и посебно оних што су давно ушли у „лифтове који ће је одвести на положај“  бар дупло више.

И тако „елитиста“ добије дупло више гласова од „џибера“.

Advertisements

Jedno mišljenje na „Мр. Бранимир: КО ЈЕ ПОБЕДИО А КО ИЗГУБИО НА ОВИМ ИЗБОРИМА

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s