Владан Јовановић: НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ У ДОБА к(р)аљи ЈУГЕ

Произвођачи опијума у Повардарју између два светска рата задовољавали 43% потражње легалне светске прерађивачке индустрије, док је каснија турско-југословенска кооперација покривала чак 80% светских потреба!

сав опијум тржишне вредности 80 милиона динара откупљен од македонских произвођача за свега два милиона!

Драстични пад цене сировог опијума (са 107 милиона 1928. на 4,5 милиона динара 1932. године) није изазвао и појефтињење финалних производа – напротив, њихова цена је утростручена због картела фабрика алкалоида.

профити европских фабрика опојних дрога у картелу премашивали 400% у односу на производне трошкове

ПРИЗАД је македонске произвођаче поново препустио људима из солунске компаније Шалома који су опијум откупљивали 70% испод тржишне цене.

Увиђајући нерентабилност пољопривредне производње колонисти из Карађорђевца су поред мака почели масовно сејати и индијску конопљу, али је већ у време прве жетве њено гајење забрањено поменутом конвенцијом.

Браћа Огњановић, власници фирме са јаким политичким везама, постала су легални произвођачи опојних дрога, укључујући кокаин и препарате од индијске конопље, иако то нису били деривати опијума. Узалудни су били протести Хемијског друштва Краљевине Југославије што се такав посао поверава нестручним људима, јер је већ средином октобра 1936. скопски митрополит освештао нову фабрику

профитом од бугарског опијума финансирана куповина оружја за ВМРО

За свега два месеца од оснивања (1932) ова фабрика прозаичног назива Балканска произвођачка компанија је произвела тону и по хероина који је потом у коферима шверцован преко највећих европских лука у САД.

Први мак је засејан 1835. у околини Штипа, а анегдота каже да је маково семе донето у пушчаној цеви. Као први узгајивачи мака се помињу Кочанско барјактар Абдул Хешан Халил и извесни Али Симон Заде који је прво семе засејао у Кавадар.
Осамдесетих година 19. века сељаци у штипском крају су према инструкцијама солунских трговаца однеговали биљку, побрали катран и добро га уновчили. Вест о чудној биљци се брзо раширила, па су се котлина Тиквеша и Рајац забелео од непрегледних поља цветова.

Зона гајења опијума југословенске краљевине захватала је 14.000 хектара у 40 општина Повардарја. Македонски опијум је захваљујући погодном тлу и речним наносима био међу најквалитетнијим у свету јер је садржао 14-16% морфина. Примера ради, поједностављени је имао свега 3-5% морфина. Француски ботаничар Емил Перо је приликом свог боравка у Скопљу изјавио како „мак из Јужне Србије даје најбољи опијум“

Опијумски одсек привилегованог извозног друштва (ПРИЗАД) са седиштем у Београду био је задужен за откуп опијума од македонских произвођача. Експертиза је у почетку вршена у Београду, све док хемијска лабораторија при скопском Институту за тропске болести није оспособљена да издаје валидне извозне сертификате.
Према тврдњи софијског листа Македонија, оснивање поменутог привилегованог друштва имало је за циљ да сав извоз пољопривредних производа (укључујући и опијум) стави у државне руке. На челу његове скопске филијале стајао је београдски трговац Давидовић, а у управи су седели амбициозни колониста и новопечени индустријалац Бошко Жерајић, контроверзни директор Савеза аграрних задруга Васо Шалетић, трговац и политичар Милан Чемерикић и призренски „србомани“ Патрногић. Сектором за опијум формално је руководио Димитрије Крајничанац али су све одлуке доношене мимо његовог знања, па и она да се сав опијум тржишне вредности 80 милиона динара откупи од македонских произвођача за свега два милиона!

Непосредним произвођачима и трговцима опијумом није одговарао паушални откуп, већ плаћање према проценту морфина који је садржао. Уместо тога, ПРИЗАД је утврдио фиксну накнаду од 200 динара по килограму што је штипском произвођаче приморало да своју робу продају на околним пијацама знатно испод цене. Доласком Милана Стојадиновића на власт, ситуација се донекле променила: произвођачима је обећано 20 динара по проценту морфина, али им је истовремено потцењиван квалитет опијума. Чак је и надалеко чувени Тиквешки афион обезвређиван, па је наводно имао свега 10% морфина. Главни кривац за лажну и „аматерску“ процену квалитета македонског опијума био је извесни Раја Туцаковић, члан београдске централе ПРИЗАД-а.

Женевска конвенција као ноћна мора

На иницијативу Друштва народа за сузбијање „опиоманије“ у Женеви су потписане међународне конвенције о опијуму (1925), ограничењу производње и уређењу поделе опојних дрога (1931), као и конвенција за сузбијање недозвољене трговине опојним дрогама (1936). Конвенција је ступила на снагу крајем септембра 1928. а Југославија је била међу 36 земаља-потписница, на опште незадовољство произвођача македонског опијума. Истина, многе државе су кршиле њене одредбе све до октобра 1939. када је на снагу ступила уредба која је предвиђала драконске казне за трговце и поседнике дроге. Иначе, од укупне светске производње само је 42% ишло у медицинске сврхе, док је остатак конзумиран као опијум за пушење на Далеком истоку и у Северној Америци.
Београдска Стална комисија за опојне дроге је процењивала да је читава светска индустрија могла апсорбовати 250 тона сировог опијума, а да је само у Повардарју производјено и до 70 тона. Према тадашњим статистикама, на једног Кинеза је у просеку долазило 50 грама опијума, а на Европљанина тек четвртина грама. Једни су опијум пушили, други пили, док су га неки уносили интравенски „сматрајући да је то отменије и достојније беле расе“. Подаци опијумски комисије о потрошњи дрога у Југославији 1930. били су следећи: кока-лишће 30 кг или 2,2 мг по становнику, индијска конопља 14 кг (1 мг / ст), медицински опијум 143 кг (9,9 мг / ст) , морфин 67 кг (4,9 мг / ст), хероин 2 кг (0,15 мг / ст), еукодал 1 кг (0,07 мг / ст) и кокаин 25 кг (1,5 мг / ст).
У Југославији је приступање Женевској конвенцији примљено са општим негодовањем. Михајло Чучковић је 1939. критиковао „неетичке“ мотиве Конвенције, патетично сажаљевајући „зној нашег вредног земљорадника“ који се сливао у трезоре европског картела опијата. За њега је Јужна Србија без опијума била исто што и Француска без винограда, Бразил без каучука, Америка без петролеја. Другим речима, „спасавање Јапанаца и Кинеза од токсикоманије која је вековима код њих владала“ није било вредно уништавања читаве једне покрајине

Драстични пад цене сировог опијума (са 107 милиона 1928. на 4,5 милиона динара 1932. године) није изазвао и појефтињење финалних производа – напротив, њихова цена је утростручена због картела фабрика алкалоида.
Од јула 1931. у скопској опијумској зони почело је гомилање неизвезеног опијума, тако да је Југославија крајем лета 1935. располагала извозним количинама опијума за четири наредне године. Против приступања Југославије Конвенцији се изјаснила и Културна лига у Скопљу на челу са универзитетским професором Миливојем Павловићем који је сматрао да је опијумска питање требало по сваку цену решити у корист произвођача. Вишкови сировог опијума су достизали и 150 тона, будећи код југословенских произвођача жељу да се Женевска конвенција хитно откаже. Увиђајући нерентабилност пољопривредне производње колонисти из Карађорђевца су поред мака почели масовно сејати и индијску конопљу, али је већ у време прве жетве њено гајење забрањено поменутом конвенцијом.

У свим бербе македонског опијума између 1920. и 1932. године добијено је 1.029.000 кг чисте опијумске масе, док је у истом периоду извезено 808.505 кг. Догађаји из марта 1933. када се у притвору нашло пет чланова Управног одбора Привредне банке за Јужну Србију могу посредно указати на то шта се десило са остатком неизвезеног опијума. У притвору је завршио и директор банке Р. Лајтмановић јер је утврђен мањак депонованог афионова од 32 тоне чиме је Државна хипотекарна банка била оштећена за 7,5 милиона динара. Токови опијумске афере нису мимоишли ни руководства Велеске и Виницку банке, па је тако због ломбардовања измишљених количина опијума код филијале Националне хипотекарне банке у Скопљу ухапшен и Димитрије Крајничанац. Предмет истраге био је само мањак од 32 тоне, док преосталих 150 тона недостајућег опијума није ни узето у разматрање. Пошто је до суђења пуштен на слободу, Крајничанац је са породицом преко Рима емигрирао у Софију.
Трговачки магнати у опијумски послу били су изричито против монополисање извоза. Међу њима је предњачила солунска фирма Шалома чији су главни накупци били Салватор Мусафија, Менахем Леви и контроверзни народни посланик Влада Пуздерлијевић. За овог последњег је командант југословенске жандармерије В. Томић располагао доказима да је био главни наручилац убиства генерала Михаила Ковачевића у Штипу 1928. године. Као велетрговци опијумом појављују се Сава Обрадовић и сенатор Спира Хаџи Ристић, кога је крајем 1938. у Скопљу из револвера убио 1 поверилац.
С обзиром да су профити европских фабрика опојних дрога у картелу премашивали 400% у односу на производне трошкове, у Турској су почели да разблажују залиха и претварају их у опијум за пушење који је потом кријумчарен у Кину. Вишкови македонског опијума такође су се кретали илегалним каналима па су југословенски граничари пленили пасуљ филован опијумом, хлепциц од афионске смоле у охридским јегуљама и шарпланинску качкаваљу и сл. Током зимских месеци 1930-их за кријумчарима опијума и дувана безуспешно су јурили жандарми-смучари који су обучавани на стазама Шар-планине и Копаоника.
Југославија и Турска удружују снаге

Највећи европски произвођачи опијума били су Турска, Југославија и Бугарска, док су у Азији доминирали Кина, Персија, Индија и Јапан. С обзиром да је Женевска конвенција преполовила потрошњу опијума у индустријски развијеним земљама, али и смањила приходе произвођача на четвртину, родила се идеја о југословенско-турској опијумској сарадњи. Поред тога, лоша клима, слаба берба и катастрофални пад цена убрзали су реализацију идеје.
Почетком априла 1931. идеја о картелу произвођачких земаља је изложена турском посланику у Београду, а реализована већ средином истог месеца у Анкари где је потписан прелиминарни текст споразума. Камен спотицања представљао је „кључ“ учешћа два партнера. Југословенски делегати су захтевали четвртину, али је компромис пронађен тако што је југословенско учешће у образовању контигента сировог опијума било 22%, док је у приходима износило 26%, с обзиром да је македонски опијум био квалитетнији у погледу садржаја морфина.
Услед одуговлачења са преговорима Конвенција о продаји југословенског опијума Турској, која је имала читав картел фабрика за његову прераду, усвојена је у Народној скупштини тек новембра 1932. Том приликом је бивши четнички војвода, а тада актуелни народни посланик и дувански магнат Василије Трбић подсетио да су Кина, Јапан и Египат били против међународних ограничења, сугеришући тиме влади иступање из Женевске конвенције.
Др Драгутин Костић је на истом месту изнео идеју да се и македонски опијум попут турског извози на Исток као опијум за пушење, уз „занимљив“ трговачки резон: „То, господо, не значи да ми хоћемо нашим опијумом цео свет да отрујемо, већ да само желимо да га навикнемо на њега! „Недуго затим, утврђен је кључ за партиципирање Југославије у извозу опијума за пушење на Далеки Исток, који је износио 14:86 у корист турских извозника.
Није случајно што су најжешће критике оваквог споразума стизале баш из југословенског Сената. Поменути сенатор и трговац Хаџи Ристић је у својим ватреним говорима понављао како је тиме нанета велика штета произвођачима у Вардарској бановини, те да је реално учешће Југославије у заједничкој производњи требало да буде 39%, имајући у виду квалитет опијума. Он је посебно био иритиран баснословним профитом швајцарског индустријалца Хофмана ЛаРоса који је остварио на препаратима справљано на бази морфина.
Без обзира на ове критике, југословенско-турска сарадња је кренула. У састав мешовитог цариградског Централног бироа за опијум ушла су два турска и један југословенски делегат, због чега је и тим поводом изражена сумња у непристрасност будућих одлука. Осим тога, Турска је била једна од 14 земаља које нису ратификовале Женевску конвенцију па би и у том факту требало тражити мотиве њеног уласка у кооперацију са Југославијом.
Почетак рада Централног бироа темпиран је за јануар 1934. када се очекивао нагли скок цене опијума. У међувремену, Турска је под притиском неколико моћних трговаца и политичара неопрезно извезла све старе залихе, али се испоставило да ће управо оне бити на тржишту главна конкуренција званичном југословенско-турском опијума! Овај пропуст ипак није пуно умањио заједничку зараду која је требало да буде искоришћена за откуп нове бербе. Уместо тога, ПРИЗАД је македонске произвођаче поново препустио људима из солунске компаније Шалома који су опијум откупљивали 70% испод тржишне цене.
Подређени положај Југославије у односу на Турску, у којој су се налазиле све фабрике за прераду опијума, југословенско Министарство трговине и индустрије је решило да поправи августа 1935. одобривши подизање фабрике за производњу деривата опијума крај пута Скопље-Велес. Оно што је изненадило стручну јавност, било је то да је дозволу добило предузеће из Галичник које се до тада бавило производњом млечних производа. Браћа Огњановић, власници фирме са јаким политичким везама, постала су легални произвођачи опојних дрога, укључујући кокаин и препарате од индијске конопље, иако то нису били деривати опијума. Узалудни су били протести Хемијског друштва Краљевине Југославије што се такав посао поверава нестручним људима, јер је већ средином октобра 1936. скопски митрополит освештао нову фабрику чији је капацитет износио 35 тона сировог опијума, или половину целокупне југословенске годишње продукције.

Бугарски опијум и ВМРО

Као што сам наговестио на почетку овог текста, опијумски питање је било подједнако интригантно и са друге стране порозне југословенско-бугарске границе. С обзиром да је ВМРО све до 1934. био својеврсна парадржавна творевина која је на свом „буџету“ имала хиљаде људи, поменути француски новинар и истраживач Албер Лондра је закључио како је механизам финансирања био у нераскидивој вези са кријумчарењем дроге и дувана.
Бугарска је означена као центар кријумчарења опијума у извештају директора Централног информационог бироа за дроге Русел-паше што је било повод за серију текстова у југословенској штампи којима се ликовало над официјелним разоткривањем „јавне тајне“ – да је профитом од бугарског опијума финансирана куповина оружја за ВМРО , што је својевремено пренео и дописник Нев Иорк Тимес-а из Софије. Штавише, на удару јавности нашли су се српски политичари који су одржавали везе са челницима ВМРО, међу којима је било неколико звучних имена са југа.
Иначе, у Бугарској је радило 9 илегалних фабрика дроге од којих је највећа била смештена у Радомиру и била власништво Методија Лазова. За свега два месеца од оснивања (1932) ова фабрика прозаичног назива Балканска произвођачка компанија је произвела тону и по хероина који је потом у коферима шверцован преко највећих европских лука у САД. Отуда и појачано интересовање водећих америчких листова за македонску герилу и трговину опијатима. Пласирањем синтагме „балканска Колумбија“, која се односила на опијумску зону Вардарске и Пиринске Македоније, амерички дописници са Балкана су скретали пажњу равнодушних европских званичника на ескалацију проблема који се итекако тицао Европе.

http://pescanik.net/

Advertisements

10 mišljenja na „Владан Јовановић: НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ У ДОБА к(р)аљи ЈУГЕ

  1. Hm,hmm..opijum je bio ucena, uslov za potpisivanje „trgovinskih sporazuma“,koji su trazili da bude u slobodnom prometu,jos 1.500.godine, pala je Indija,potom i Kina. Taj „artikal“,je potekao popud SIDe,iz americkih i engleskih laboratorija. U jednom razovoru, Noama Comskog sa kineskim drzavnikom, mislim Cu En Lajem, isti mu je rekao „nikada necemo oprostiti amerikancima sto su otrovali kineski narod drogom“. Prilika se ukazala u Wijetnamskom ratu..kontaktu sa americkim vojnicima,pa dalje preko „kineskih cetvrti“,droga je, okrenula smer prema amerikncima,ali,usput je dolazilo i do „kala“.Danas je to stalna prica, borba Evo Moralesa, sa „konkurentom“, Crnogorcem/Hrvatom..Brankom Gora Marinkovicem, secesionistom,ustasom..GMO sojom, i ostalim „nuz proizvodima“.

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm..mogli su ameri,da ostvare svoj istorijski projekt,izgradnju pruge „istok-zapad“, sa crnim i belim radnicima, ali su njihove nadnice.gledali kao trosak i bacanje para. Zato su „kupili“ i „uvezli“, 100.000 kineza, neke nacete drogom,rasporedili ih na trasu,vukohebinu, sa primamljivim „nadnicama“. U tim uslovima,teskog rada i lokacije,morali su da kupuju hranu i sve potrepstine od gazde, a zavisnici i drogu,tako da se „isplacena nadnica“, vracala gazdi „preko noci“..a, droga je bila i „extra profit“ na ulozenu nadnicu.

      Sviđa mi se

      • Hm,hmm..mislis,na legendarnog, protu Matiju Nenadovica,koji je imao ne mali brojseljaka u kuluku..? sas kuluk,ili bez kuluk,braca Srbi i sestre Srbkinje,i danas imaju, na dohvat ruke drogu „kao sto je nekad bilo“..,a oni „nepocudni“, z vijaju krdzu,glasaju za Vucica i neki od njih sanjaju monarhiju.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s