Živ je Baja, umro nije…

Сметао је својом упорношћу, активношћу. Издвојио се у отворену опозицију. То је Запад пратио и давао му публицитет, што је храбрило друге опозиционаре.

Словени су последњи сељачки народ у европској цивилизацији а теорије Маркса важе за Скандинавију, па да су према томе бољшевици силовали историју желећи да остваре комунизам у једној земљи која није пружала ниједан услов за извођење социјалне револуције.

Никола Пашић јсе држао народних „мудрости“ које гласе Запушити уста противнику и Златна уста не говоре, јер са људима се најбоље ради када су у свом најнижем стању, и поткупљивањем је стварао безвољне медијуме који говоре и чине шта он хоће.

%d0%bf%d0%b0%d1%88%d0%b8%d1%9b

(…) Ту рањеност куће, интимног простора, када су њихови житељи погођени терором, робијама и прогонима, осетио сам и у стану Милована Ђиласа у Палмотићевој, када сам крајем осамдесетих дуго разговорао с њим. Ожиљке носи и дом, не само његов власник. Наслаге дугогодишњег мучења су у ваздуху, осећа се и дише патња. У сваком уздаху гомилају се кратки, синкопирани дахови прогоњених људи. Дом воли срећу и хармонију, разарају га страх и мржња, претвара се у бол као и људска душа. Можда је зато и Ђилас имао потребу да ми много пута помене Драгољуба Јовановића који је тада био већ десет година мртав, а прошло је и четрдесет година од комунистичког лова на њега који је предводио и Милован.

Он је тада упоређивао Тита И Јовановића, па је првог називао соколом, а другог гмизавцем.
Тврдио је да им се Драгољуб умиљава и да им кади глупостима и бесмислицама. И после толико година: осећај кривице, сазнање неправде и искуство бола. Хвата ме туга пред обојицом. Дубока туга као космичка ноћ у којој се њихове судбине удаљавајући прожимају као клавир и оркестар у Шостаковичевом андантеу, пиано концерт у Ф дуру, опус 102.
Духован човек се кад-тад ослобађа лажи, мора за живота да издвоји у себи добро од зла, и Ђилас сам исповеда свој грех, говори ми мирно и сабрано:

– Лично сам био за унификовање политичког живота. За то су исто били и сви остали, Тито и Кардељ, али су тактизирали и обећавали плурализам, на речима. Ево, случај Драгољуба Јовановића. Он је у ствари ухапшен невин, а по наредби Тита да му се створи кривица. Оптужба, кривица, суђење све је било инсценирано. Сметао је својом упорношћу, активношћу. Издвојио се у отворену опозицију. То је Запад пратио и давао му публицитет, што је храбрило друге опозиционаре. Гледајући уназад, то је наша велика историјска грешка. Могли смо имати лојалну опозицију.

Грижу савести осетио је и Едвард Кардељ. Он је 1975. у Дубровнику, у опуштеној атмосфери, уз вино, у паузи међународног симпозијума «Партиципација и самоуправљање» хвалио Драгољуба Јовановића, да је он био могућност једне здраве опозиције, а против стаљинизма.

Шта ће Вам две партије? – питао је на састанку у Ужичкој Броз Јовановића и закључио – Када буду две биће их и дванаест, а то није добро! Макар три, одговорио је Јовановић – за раднике, сељаке и ситну буржоазију. Броз тада није био против Народне сељачке странке, али вишестраначки систем је оцењивао по искуству политичког живота претходне Југославије, мада се о његовој процени може размишљати и данас када на сопственој кожи осећамо деструктивни утицај многих странака. На нашу срамоту, показало се да се овде нешто могло изградити тек под диктатуром једне партије са култом једног лидера.

Броз је имао добар инстинкт – Драгољуб му не би био дворјанин, већ опозиционар који би се супротставио његовој апсолутној власти и култу личности, тукао би га на властитом терену, на терену социјалне правде и економије. Већ је пре рата бранио Маркса од бољшевичких и југокомунистичких поједностављивања. Пребацивао им је да су лењи и да су се ухватили за један пропагандистички текст какав је «Комунистички манифест». Опомињао је да су Словени последњи сељачки народ у европској цивилизацији и да теорије Маркса важе за Скандинавију, па да су према томе бољшевици силовали историју желећи да остваре комунизам у једној земљи која није пружала ниједан услов за извођење социјалне револуције. Погрешно су схватали апокалипсу буржоаског друштва, али пошто је та слика деструкције моћно освајала машту радних маса, они су је продавали као историјску неминовност. Маркс је најављивао ефикасније, рационалније, продуктивније друштво које ће заменити постојеће, а не рушење и уништавање свега постојећег после чега ће сви бити једнаки и имати исто.

Како се смејао Драгољуб Јовановић када је 1950. на затворском кревету читао Титов поздрав радницима приликом изгласавања Закона о самоуправљању и предавања фабрике радницима. Најмање би се за Тита могло рећи да је био индоктриниран идеологијом коју је сам заступао, а још мање да је био туп, стога су ми следеће његове речи данас бурлескне и врхунац цинизма:

Ништа није решено ако се за директоре предузећа постављају најбољи радници. Тиме се може почети, али тако не може остати ако хоћемо избећи многе незгоде. Да би управљали фабрикама, радници се морају уздићи културно. Већина радника су код нас сељаци, полусељаци и полурадници. Те људе тек треба васпитавати; то неће бити тако лак и брз процес. Међутим, ми нећемо чекати да сви радници буду једнако паметни и способни да управљају предузећима; у том случају бисмо морали бескрајно дуго чекати.

Тито је алхемичарски помирио две тезе – да наши радници нису способни да управљају, али да ће то научити у непрекидном процесу рада и управљања. Прва је и данас тачна, без обзира што Ивица Дачић и патриоте тврде супротно. А другу је зауставила пљачка коју су организовале, како би рекао Душан Јањић, патриотске и експертско-егзекутивне групе у спрези са тајкунима и њиховим ослонцем на Москву, Аустрију и Мађарску. И масе су тако остале без «непрекидног процеса рада и управљања» које им је Тито поклонио да се уче и развијају. Кад не умемо да радимо, умемо да се бијемо, рекао је један знаменити савременик пореклом са Лијеве ријеке, тамо где љути крш додирује хладно небо, и придружио се друштву за опело и сахрану Југославије.

Драгољуб Јовановић имао је прилике да упозна и Пашића и Броза, две највеће политичке личности у двадесетом веку на Балкану. Иако га је Тито бацио на дугогодишњу робију, Драгољуб за њега има лепше речи неголи за Николу Пашића. За њега је Пашић «највећи тровач свести» кога је Србија икада имала. И он је то радио само да би завршио своје приватне послове. За њега је југословенска држава била функција Србије, Србија је била ствар Радикалне странке, а Радикална странка је била средство у рукама Николе Пашића.

Кад год је требало, писао је Јовановић после Првог светског рата, Пашић би на своје образе навлачио лице намучене Србије, и тако маскиран, он је, као «разбојници што упадају у брзе возове, пуштао испред себе облаке хлороформа, успављивао своје сапутнике и – свршавао посао. Његов хлороформ је државни новац, државна служба, народно имање, а његов посао је спровођење једне личне политике, крађа туђих планова и отимање туђих заслуга». Јовановић је резак, као да пише криминални роман: Господин Пашић је познавао наше људе. Уопште није слушао шта му ко говори, већ им у погледу читао интимне жеље, дубоке поводе који их покрећу на критику или на похвале. Уверен да су ниски, себични и рђави инстинкти у сваком човеку јачи, он их је вребао, и када их осети, ту је притискао као на електрично дугме. Буквално је следио народне изреке: Баци псету кост да не лаје, Запушити уста противнику и Златна уста не говоре, јер са људима се најбоље ради када су у свом најнижем стању, и поткупљивањем је стварао безвољне медијуме који говоре и чине шта он хоће.

Смрт Пашића је Јовановић поздравио текстом «Одлазе старци», због кога је добио својих првих месец дана затвора и две хиљаде ондашњих динара новчане казне. Са Николом Пашићем, узалуд се надао Јовановић, легло је у земљу читаво једно покољење, један менталитет, један азијско-византински дух. Млади Јовановић је том покољењу признавао заслуге за какву-такву политичку слободу и какво-такво уједињење Срба са Јужним Словенима, мада су том приликом проливени хектолитри српске крви, пали су најбољи, најчеститији и најодушевљенији, а остали су најгори, који су се скривали иза леђа утицајних мама и тата. Заједничка држава је превише брзо и изненада скрпљена, а у једној некултурној и силовитој средини. Пашић је почео да је организује са својим сељачко-ћифтинским и жандармско-бирократским духом, са вером у Свету Русију (У се и у Русе). Са том смрћу, надао се Јовановић, куцнуо је час за њега, за младе, нове, социјалисте и комунисте. Радикали ће га, међутим, сачекати и после 1945. године. Прерушени у комунисте.

Тито је 1946. позвао Драгољуба као члана Президијума на дочек Нове године. Када су отишли страни гости, атмосфера се опустила, млади официри су весело запевали. У један мах група официра дохватила је маршала и дигла га радосно на руке. Вучјак Тигар почео је бесно да лаје. Тито је, смејући се, повикао: «Србијанци, не дајте. Црногорци вам отеше хегемонију!» У једном тихом куту седео је Јовановић са председником Академије Белићем и са потпредседником српске владе инжењером Михаилом Ђурићем. Ђурић их је док су пијуцкали фрушкогорски бисер упитао, показујући руком на млади свет који је играо:»Шта велите вас двојица учењака, која је странка овде највише заступљена?» Белић је мудро ћутао, а Јовановић је одговорио:»Па, комунистичка.» Ђурић је одмахнуо:»Варате се, овде има највише радикала!»

Деведесетих су многи српски комунисти скинули маске и показали да су у ствари били прерушени радикали, баш као што су се и Пашић и пашићи прилагођавали приликама – старци из Србије никада нису отишли, тек не у гроб, као што је очекивао Јовановић. Измешани комунисти и радикали су 1998. открили своје право политичко биће када су открили Баји, или Бради, споменик од пет метара, па је Трг Маркса и Енгелса постао Трг Николе Пашића, а поглед бронзаних Пашићевих очију заувек је фиксиран ка путу за Стамбол.

По Јовановићу, међутим, радикали своју снагу и моћ никада нису добили од Србијанаца, већ од – «пречана», од Срба ван Србије.
Они су клечали пред српским Зидом плача и уздизали Србију као Јерусалим. Пречански политичари, писао је и говорио Јовановић, били су већи Срби од сваког србијанског ратника, заглушивали су Београд својим државотворством, вијали су као дивље звери опозицију по Србији, називали је издајницима, иницирали и изгласавали све репресивне законе. «Зна Баја шта ради» је претворено у митску страхопоштовану лењу и тупу потуљеност. Како су, међутим, чудио се Јовановић, могли Пашић и њему слични да, навикнути на земљу од два и по милиона становника, управљају са полуевропском државом од 12,5 милиона становника, са границама испод Пеште и до Трста? Он је био изгубљен, као што ни србијански чиновнички кадар (без стручњака, смањен у рату) није могао да створи сложен и гломазан административни апарат какав је захтевала толика централизована држава.

Сви ти «пречани» су гласно давали задушнице «кајмакчаланским јунацима» и грицкали «славу Србије» а заузврат су постајали министри у великој Југославији: боље у Београду бити и пети и десети него у Загребу или Сарајеву други, или у Новом Саду први. Импоновао им је Београд престони град, и замишљали су да су у Бечу. Пуним устима су говорили «Наша велика домовина!» А овдашњи махери, подсмевао се млади Јовановић, изигравали су пред њима искусне државнике који су водили Србију из победе у победу и довели је на врхунац славе, који ето «знају шта је држава», па онда мрсе:»Ми у Србији овако. Ми пре рата ово и оно.»

Њима су се придруживали хрватски и словеначки политичари који су у Србији уздизали најгоре, а сузбијали најбоље. Прибићевић, Славко Милетић и Кризман Хинко подржавали су за министре људе који би у Србији једва били срески начелници или одборници. А ови су то прихватали без трунке стида и још су узвикивали:»Право је, а, зашто смо се борили?»

Давне 1928. описујући ове прилике, тридесетогодишњи др Јовановић, са два сорбонска доктората, са пламеном жељом да се овај простор европеизира, пише ипак резигнантно, у својој тек саграђеној кући у Професорској колонији, у радној соби коју ће му, није могао ни сањати, узаптити 40 година «његови» комунисти:
»Је ли то Србија, тих педесетак министара што се с пијаним сељацима воде испод руке, са касапима се смуцају као ћалови и смењују се на крмилу државне штале? Је ли то Србија, тих хиљаду «домаћина» – нерадника и зеленаша што у све четири везују мукотрпног сељака? Је ли то Србија, неколико стотина газда у Београду и паланкама које су меницима уланчили сиротињу сељачку и занатлијску? Је ли то Србија, ракијом отрована гомила што се погађа коме ће продати ону црну проклету куглицу?» И мада му многи говоре да је баш то Србија, он не прихвата да верује. Србија је само поружнела у ратовима и поробљена је од зеленаша и банака, мисли он и заварава себе лажју која ће до данас бити наша истина, да стално нека мангупска клика преузима власт, а сваки човек има неку закачку, па га та власт зачас привуче себи. Не, убеђен је био Јовановић, геџа све то не воли и он чека нове људе, нове програме, нове методе. А то ново донеће рат.

И рат је донео комунисте, али су хрватски, словеначки, босански, црногорски политичари урадили исто што они из «старе» Југославије – одстранили су аутентичне српске демократе – Грола, Јовановића, касније Никезића, пресецали су ту напредну нит, а подржавали су српске радикале прерушене у комунисте. Радикали се постојано држе национализма, тако да су и комунисти западног дела Југославије увек имали покретну великосрпску мету. Стипе Шувар је у Загребу објавио «Бијелу књигу», потерницу на којој је највише било опозиционих мислећих људи из Београда (чак сам и ја био на списку «опасних», а био сам тек млад новинар), али је годину-две касније подржао Милошевића, а затим је Србију оптужио за великосрпство, као што је након Великог рата Светозар Прибићевић дизао из мртвих радикале и Николу Пашића, тражећи за њихове противнике у Србији робију, а после нападао Београд за диктаторски централизам.
(Блог Момчила Ђорговића)

Advertisements

17 mišljenja na „Živ je Baja, umro nije…

  1. Hm,hmm..nekada sam citao, da su obrenovicevci, pristupili Komunistima-partizanima zbog osvete prema Karadjordjevicima,sa, ovde pomenutim Radikalima,ispada da „smo“ odavno „visestranacki“ organizovani, ali sa karijeristickim licnim, svojinskim interesima. A, SNS,vapi za podrskom..“jednoumljem“..koje su,osudjivali „devedesetih“ u svom „jurisu na nebo“..??

    Sviđa mi se

  2. Hm,hmm… Bajin sin Radomir je bio najveci tajkun u Kraljevini, a
    tokom rata je surovao i sa nemcima. potomci Baje, zive i danas u
    Francuskoj, Svajcarskoj..obrazovani ljudi, i dalje boati !

    Sviđa mi se

  3. Hm,hmm..jedna od „narodnih mudrosti“, danasnjih dana..Kursumlijski putari se zale..“neki nas slazu da su bolesni i traze da im ocistimo put do stale „.

    Sviđa mi se

  4. Добар избор материјала, да нас потсети на заборављене великане. Мислим на Драгољуба Јовановића. Девет година затвора, а несрећни ЛУНЕ три пута нам нешто неразумљиво муца.

    Liked by 1 person

  5. Има ли неко, ко прати овај сајт, да ми разјасни шта овај ЛУНЕ Хм…хмм.. пише?
    Као да је неки специјалиста за саопштавања која нико не разуме?

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s