Мр. Бранимир: РАДИКАЛНА БРАЋА – или кад би мајмун погледо себе у зрцало

Опозиција  пробечким владајућим народњацима у Хрватској 

(које предводи некадашњи дворски капелан и бискуп, директно из Беча „имплементиран“) 

су ови револуционарни „Монтањари“ или „Катоновци“ Хрватска странка права.

 „Гле чуда“ истовремено у суседству 
опозиција  исто таквим „католиким“ демохришћанима званим напредњаци су 

– још „грђи“ монтањари 

– следбеници веома екстремно револуционарне теорије Светозара Марковића, радикали.

Заиста чудне подударности за ликове из зрцала

as.jpg

Сиже претходног писанија садржан је већ у швабином мото-у…

–          „у Србији нема ничега што у сличној форми није постојало у другим деловима Европе или још увек постоји … “

као и у

–          „постоје неки духовни токови који се преплићу, уливају, изливају … а, да се тако политички некоректно изразим – трају.“

–          „Крајње је површно и „ненаучно“ поистовећивати политичке покрете и идеологије са народима. Јер исти покрети постоје у свим народима, неко време је доминатан један а после други. У време Обреновића исходиште напредњачке идеологије било је у реформама Бечке, последње католичке империје, инспирисане Ватиканском политичком доктрином

А што постоји  у другим деловима Европе, логично је да постоји и у другим деловима Илирика.

Један коментатор ме је почастио луцидном дефиницијом мог ураДка – историософска деконструкција наше повести. Хвала му.

Додао бих и реконтекстуализација.

Елем,

Истовремено са Обреновићевим Напредњацима, имењацима и претходницима данашњих чланова Народњачке (демохришћанске) интернационале, у Хрватском сабору су,  нећете веровати, убедљива већина – Народна странка (Nastala je 1841. godine pod nazivom Ilirska narodna stranka kao neformalna grupa pristaša Ilirskog pokreta u Hrvatskom saboru.).

Чији идејни вођа је „зачудо“ католички бискуп, Штросмајер. Са „чудно“ истим геополитичким ослонцем, Бечом,  и чудно истим програмом, које „чудно“ иста протолиберална опозиција (која се, додуше,  заиста чудно зове – Хрватска странка правадефинише „Slavstvo je čedo Austrije za da se Česi, Poljaci i Hervati puste u sanjarije propustiv svoja prava i svoju osobnost, za da ona uzmogne ove narode terti kao Slavce koji teće na sever …„. [i]

Јер исти покрети постоје у свим народима, неко време је доминатан један а после други„. Време власти Народњака у Србији и Хрватској је постреволуционарно време.  Револуције 1848. су мање више пропале, Наполеон је изгубио све ратове, контрареволуције  и апсолутизми „бујају“ по Европи. Сузе револуционара „немају родитеља„.  Морају да траже нове (очухе и маћехе).

Мађарска револуција је пропала, није било више упутно „знаменовати да си Мађарон„, па бивши Илир Старчевић редефинише хрватску политику.  Утемељује хрватски асимилаторски национализам по Кошутовим рецептима, уместо „Бечког“ мултикултурализма и мултиетничнсти унутар феудалних историјских провинција са традиционалним грбовима и статусима, бана Јелачића.  Туђе народности у Хервастку нацепљене биле би се у Хервасткој народности разтопиле…Булгари, у свом державном заметку грана Херватства … били би се с временом помешали у своју керв … остали сусед наши, или би били с нами споредили у слободи и напредку, или би били сами по себи изчезнули…“

Веома модеран и револуционаран, па су његове не директне али духовне настављаче, ХСС, у краљевини Југославији с правом звали Монтањари.

Уместо савеза  историјских краљевстава Троједнице (с  којима је прокламовало уједињење и Војводство Србија) у Велику Илирију с Давидовићевом „србијанском“ тробојком (и дан данас заставом Хрватске) по покровитељством Беча,  чиме би се две краљевине изузеле из јурисдикције Угарске, Старчевић пропагира интегрално Хрватство, национални унитаризам, великодржавље (укључујући не само Србе, које сматра Хрватима „източне церкве“ него и Бугаре), Хрватски идентитет и име, најпре међу нижим слојевима Хрватске, Славоније и Војне Крајине, па онда и  Далмације, све под геслом  националне независности и од Беча и од Пеште. (А уједињење Далмације и Војне Крајине у Троједницу би пак ове територије изузело  из јурисдикције Беча. Латентно мађаронство, што би се рекло, особе, Анте Старчевића,  чији је политички узор „српски мађарон“ „неумрли Сава Текељи“.)

Опозиција и отворено и латентно пробечким владајућим народњацима у Хрватској (које предводи некадашњи дворски капелан и бискуп, директно из Беча „имплементиран“) су ови револуционарни „Монтањари“ или „Катоновци“ (и тако су их звали). „Гле чуда“ истовремено, у суседној, још не држави и још не независној, али специјалним везама повезаној са планираним реформама Хабзбуршке монархије (што видесте у претходном урадку, а у овом додајем гледе бискупа Штросмајера: „23.9. 1851. Imenova ga propaganda apostolskim vikarom za kneževinu Srbiju.“), опозиција исто таквим „католиким“ демохришћанима званим напредњаци су – још „грђи“ монтањари – следбеници веома екстремно револуционарне теорије Светозара Марковића, радикали.

np.jpg

Заиста чудне подударности за ликове из зрцала.

Нема данашњег хрватског националисте који за свог оца нације не сматра Анту Старчевића. Скоро па једино што повезује бројне гране срБских националиста данас, је култ лика, без дела, које се углавном ни не разматра нити о њему расправља, Николе Пашића. На исти начин, за све данашње хрватске националисте Никола Пашић је парадигма „противничког“, не мање него Анте Старчевић за срБске. Још једна ствар уједињује браћу и мајмуне из зрцала – хрватски националисти немају појма о Николи Пашићу ни колико немају срБски о Анти Старчевићу. Али се радо позивају на своја омиљена страшила.

Но, кад би  бар мало више знали о својим очевима, не би их ова ре-контекстуализација тако погађала.

Елем, данашњи и идеолошки и феноменолошки наследник партије  чудног имена Хрватска странка права је партија  чудног имена Хрватска демократска заједница. До најситнијих детаља, а посебно у суштинским – социјалној бази међу конзервативним сељаштвом, охлократским манирима владавине, латентном мађаронству – синергији са мађарским империјалним интересима тако видљивим данас кад је ИНА постала МОЛ, и Сплитска банка постала Мађарска, а премијер им завршио у ћузи због нејасних марифетлука повезаних са сукобом аустријске банке и мађарског нафтног гиганта, и култу вође (Анте и Фрање). Од свог оснивања ХДЗ се „отворено комунистички“ позива на тековине ХСП-а и Хрватске сељачке странке, партије настале нешто касније, али идеолошки још ближе „Марковићевским“ полазиштима суседа радикала.

Данашњи и идеолошки и феноменолошки наследник партије  чудног имена Народна радикална странка је Српска радикална странка. До најситнијих, а посебно у суштинским „детаљима“. Да копејстирам: социјалној бази међу конзервативним сељаштвом, охлократским манирима владавине, латентном русофилству – синергији са руским империјалним интересима не толико конкретним као у хрватске браће, али далеко израженије на демагошком плану, и култу вође (Баје и Шешеља).

Ова генерализација и контекстуализација у старту има проблем са очигледном чињеницом – како поистоветити две ултралевичарске (тј. три – и ХСС) антиклерикалне странке са данашњим веома десним изразито клерикалним? Занимљиву и поучну генезу овог тоталног изобличења, анализираћу у наставцима.

За сад, да се подсетимо, оба покрета су:

–          Исходишно револуционарна у време краха идеја француске револуције

–   „легалистичка“, прилагођавају деловање легалним формама. Старчевић одбацује забрањено илирско име и темељи читав покрет на феудалној „легислативи“ – Хрватском државном праву (хрватског средњовековног племићког сабора) покушавајући да туче противника његовим оружјем, и не подржава оружану побуну његовог ортака Кватерника. Пашић, после емиграције због неуспешне оружане побуне, наставља политичке активности легалним каналима.

–          Фокусирана на ниже социјалне слојеве и дотада маргиналне групе. Шире се највише међу сељаштвом и њему прилагођавају реторику, која се, нарочито код Пашића, а код типичнијег и већег дела Старчевићевих следбеника тек много касније темељним искривљавањем оним што су „будале прочитале“ у изворнику, претвара у демагогију. Изразито су активни „на терену“,

–          На феноменолошки веома различите начине обе странке су изразито проруске. Пашић не крије идеолошка исходишта у руској задругарској мисли, врло је очигледна и директна и континуинирана сарадња са руском империјом, готово сервилност (што постаје константа српско руског односа) – до оружане побуне и отворне издаје, кад бежи у Бугарску непосредно после рата његове земље са Бугарима. Круг се затвара кад 1915. одбија да војно интервенише – опет против Бугара, излажући српски народ самоубилачкој погибељи – повлачењу преко Албаније.

Старчевић с једне стране на пасја уста критикује и вређа Славено Сербе, што „воде у Руштину“, упозоравајући да је та идеологија само инструмент империјане политике и будуће асимилације у руски народ.  С друге стране се залаже за уважавање Русије као једине државе са историјском мисијом у том моменту, и сарадњу с њом, никако за положај Пољака. Веома визионарски,

–          Оба лидера вешто повезују (сепаратну, ван свеилирског контекста) националну идентификацију са  социјалном проходношћу првенствено нижих социјалних слојева.

Посебно је илустративно ширење Хрватског идентитета по јужној Далмацији – Дубровнику и Боки од краја19. века. Прва хрватска културна друшта оснивају у најсиромашнијим срединама – Шкаљарима, Которском предграђу где живе лучки радници и у најсиромашнијем селу у Боки – Горњој Ластви. Социјална проходност дотада незамислива за Дубровачку сиротињу и маргиналне групе, укљућивањем у хрватске организације, па преко њих у аустријски државни апарат, документована је у књизи дон Ивана Стојановића Историја Дубровника. Католичког жупника који се згражава што дотада непознато хрватско потискује српско име, као и сви стари Дубровчни, „сој“ онога времена. И Бокељи. Которски и Будвански ћитадини који презиру  новопридошле боргезе. Говорим о католицима.

У Далмацији парадигма Хрвата је примитивац из Лике – „Влаји“ којима се сви смеју. Они „глупани“ што „сију ситну со да роди крупнија“ кад им приморци увале.

Од свих тих великих Далматинаца и Срба од соја по Далмацији, као и од „Расца и Шокаца“ по Славонији који би те доскора пребили у кафани ако би их назвао Хрватом, веома брзо ће настати Хрвати, умреженим социјално-народно -идентитеским деловањм ХСП. Методама које ће наставити ХСС. А у наше доба пресликати Мило Ђукановић, променивши само придев хрватски – црногорским, а „противник“ је исти до детаља.

На сличан начин сличним деловањем „на терену“ парадигма Србенде „некако“ је постајала повезана са  и идеологијом Пашићеве странке, па тако и са геополитичким проруским усмерењем . И примарном циљном групом – српским сељаком. Појава и континуитет  је на веома сажет начин овако описана:

seljačkim masama se nije dopao taj poredak.) i rađa se velika seljačka stranka – radikali – koja demonizuje Obrenoviće do uništenja. Radikali i seljaci stvaraju parlamentarizam i demokratiju još neviđenu u svetu. „Ono što su na Zapadu bili buržoazija i radnici, u Srbiji postaje seljaštvo. Radikalna stranka propoveda da je seljački narod „izvor i utoka vlasti“, da su seljaci izabrani narod, zaseban red, zasebna klasa kojoj pripada prvenstvo u državi. Kancelarije se umnožavaju, pune se seljacima. Svaki seljak je bio ubeđen da njegova deca moraju da se zaposle u državi pošto on plaća porez. Tako seljaci osećaju državu kao svoju, i državni budžet postoji da bi njihovi potomci primali plate.“- http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/dragoljub_jovanovic_3_srbija_je_zemlja_emigranata.26.html?news_id=277978#sthash.4cnbVPon.JP2cWuAW.dpuf

Доминатни национални наратив и Срба и Хрвата исходишно је, ко што већ натукнух, екстремнолевичарски, супротно доминатном мнењу (као) да су одпочетка били клерикални као што су данас.

Овако и онда настало повезивање (псеудо)националне и политичке идентификације са социјалном проходношћу је  један од темељнијих узрока наше пропасти, којег је Ђинђић сажето дефинисао: “ (национални, прим БрМ.) консензус се распао у идеолошком 20. веку у коме је ратовима ослабљена и дезоријентисана нација постала плен екстремних идеологија“.

Но, ни ова појава није нимало самоникла.

На глобалнијем плану постепено су се дешавале промене империјалних савезништава, које ће утицати на „сламке међу вихорове“, али и на унутрашња прегруписавања. Стожер и инспиратор идеологије „Славосербства“, које „води у Руштину“[ii], Русија, од савезника Аустријске империје постепено постаје супарник, на што смо већ указали шах партијом руским пионом Бугарском и аустријским – Србијом уочи Сан Стефанског па све до Берлинског конгреса. „Наши православни словенски цареви„, због којих смо се у два наврата определи  против Француза у глобалним сукобима, који су нам далеко више нудили и пружили, а цареви нас „испоручили“ Аустрији, „у коначници“ ће склопити савез „Срдачну Антанту“ баш са „архинепријатељима“ Француском.

С друге стране и Пруси, протестанти, инспиратори просветитељства (Доситеја и Ненадовића, као и Вука уз подршку  браће Грим, из породице протестантских пастора вековима) и  српске револуције (Ранке је 14 година након устанка написао и дефинисао Српску револуцију) можда и више од Француске, од непријатеља постају савезници Аустријских сународника. Па је Србија на Берлинском конгресу уз новог, невољног –  Аустрију, кад су их вољни – Русија, издали, имала и старог идеолошког савезника – Пруску. Овако снажна потпора резултирала је званичним проглашењем Србије као независне државе, па још и краљевине, на Берлинском конгресу. Опет deutsch serbische freundschaft.

Дакле, паралелно са овом синергијом паневропских католичких социјалних са реформама Српске и Хрватске државе у настајању, моћних империја Аустрије и Пруске са политиком Србије Обреновића,  и владајућих народних странака Србије и Хрватске, тече и друга, унутар политичких опозиција овим народњацима  – стварање сепаратних националних наратива српских и хрватских, који ће у 20. веку постати доминатни.

Њихови родоначелници су, да поновим, сложиће се сви – Никола Пашић и Анте Старчевић. А моменат кад Русија, од савезника Аустријске империје постепено постаје супарник у савезу са „архинепријатељем“ Француском утицаће и на корените промене полазишта „сламки међу вихорове“ – Старчевићевих и Пашићевих странака у 20. веку. Јер им суза поново има родитеља. О том – настанку идеолошке шизофреније истовременог Славосербства и националног унитаризма из „баналног“ разлога – новог империјалног савезништва  – потом.

http://branali.blogspot.rs/

Advertisements

13 mišljenja na „Мр. Бранимир: РАДИКАЛНА БРАЋА – или кад би мајмун погледо себе у зрцало

  1. Давно смо се сложили да је разлика између екстремиста само у томе да ли малтретирају нас или „њих“, по том кључу се и опредељујемо да ли су они револуционари или фашисти. А заправо су исти … знаш већ шта.

    Sviđa mi se

  2. „Па је Србија на Берлинском конгресу уз новог, невољног – Аустрију, кад су их вољни – Русија, издали, имала и старог идеолошког савезника – Пруску. Овако снажна потпора резултирала је званичним проглашењем Србије као независне државе, па још и краљевине, на Берлинском конгресу. Опет deutsch serbische freundschaft.“

    Признаћете да се овај нови србијански freundschaft са протестантском Пруском добрано разликовао од укључивања у Свето Римско Царство у својству придружене (поунијаћене) чланице. Овде није била у питању никаква еволутивна метаморфоза односа са германским светом, већ промена парадигме коју на жалост Србија није искористила (узгред, који овдашњи историчар „патриотског“ (читај:анти-германског) усмерења је икада објаснио која је то држава још од анексионе кризе 1. ускраћивала Бечу бланко-карту за напад на Србију; 2. била једина међу европским силама спонзор ослобођења Старе Србије и Македоније; 3. била више него одушевљена одговором на ултиматум 1914.-е те је 4.послала телеграм којим забрањује Поћорекову офанзиву, а који је (телеграм) задоцнио кобних два сата; 5. нудила сепаратни мир 1915. кога је подржао и, из пензије враћени, прослављени војвода са Колубаре, исти онај који је критиковао Пашића због оклевања превентивног удара на његову родну Бугарску, и чије мишљење није уважено јер је био „****чки зет“? Итд.).

    Иначе, занимљиво је како се антисрпске идеологије и политичке праксе околних народа, ма колико супротстављене међусобно, на крају увек стопе и усмере ка истом циљу (АУ клерикалци vs. ХСС је најзанимљивији пример таквог сукоба, који је себе гротескно трансцедирао и симболично се самоукинуо у Степинчевом одбијању да присуствује стољетници Штросмајеровог рођења као „анти-хрватском догађају“). С друге стране, Срби су осуђени на „ексклузивитет“ својих решења „српске идеје“ које међусобно ратују до истребљења својих промицитеља, а и када се франкештајнски створи неки неприродни амалгам типа ранковићевског или милошевићевског србокомунизма, последице бивају још аутодеструктивније.

    Liked by 1 person

    • da podvučemo:
      „занимљиво је како се антисрпске идеологије и политичке праксе околних народа, ма колико супротстављене међусобно, на крају увек стопе и усмере ка истом циљу

      С друге стране, Срби су осуђени на „ексклузивитет“ својих решења „српске идеје“ које међусобно ратују до истребљења својих промицитеља“

      nisam džabe piso

      Sviđa mi se

  3. Пашић не крије идеолошка исходишта у руској задругарској мисли, врло је очигледна и директна и континуинирана сарадња са руском империјом, готово сервилност (што постаје константа српско руског односа) – до оружане побуне и отворне издаје, кад бежи у Бугарску непосредно после рата његове земље са Бугарима.

    Пашић је побегао у Бугарску после Тимочке буне 1883. године а рат је са Бугарима је био 1885. године.

    Sviđa mi se

    • јбг враБче, ово твоје опет отишло у спам; нема м појма о чему се ради, али ипак има неке користи… Од недавно свакодневно проверавам „нежељену пошту“ 😉

      Sviđa mi se

    • u pravu si faktografski ali ne i suštinski:
      „После абдикације краља Милана (1889), био је амнестиран, вратио се у земљу и поново преузео вођство Радикалне странке.“
      gde je bio od 85. do 89.?

      Sviđa mi se

  4. Па био је у Бугарској, кад Милан није хтео да га амнестира. Њега јединог колико се сећам. Ни ја се не бих враћао на његовом месту.
    А тај рат са Бугарима је иначе био велика срамота, не зато што смо га изгубили него зато што смо га уопште водили.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s