Радмило Крачунковић: Да ли је победа Трампа крај демократије?

Велика би грешка била помислити да је он победио зато што су људи поверовали у то што је он говорио.

Јер, да јесу, тешко да би онда за њега гласали: долазак на власт човека као што је Трамп значио би крај америчке демократије, јер би му то давало одрешене руке да ради најгоре ствари које му падну на памет.

Људи су гласали за њега баш зато што му нису поверовали.

Они јесу желели промену али су такође имали поверење у основну чврстину и пристојност америчких политичких институција чији је задатак да штите грађане од најгорих ефеката те промене.

његову некомпетентност ће компензовати и функционални капацитет саме америчке државе, која је пројектована тако да апсорбује велике количине неефикасних потеза власти како би предупредила могућност да заиста лоши ликови постану успешни у вођењу државе на свој начин.

ee028-14045800_1126640034069997_6786102019351841771_n

У изборној ноћи, већ у тренутку када је било јасно да је незамисливо постало сурова реалност, Пол Кругман се у Њујорк Тајмсу запитао да ли се Америка од сада може сматрати пропалом државом.
Политиколози који су, за њих уобичајено, америчку демократију изучавали у сјајној (само) изолацији својих кабинета, своју пажњу су почели да преусмеравају на Африку и Латинску Америку, у намери да сазнају шта се дешава када ауторитарни ликови победе на изборима а демократија почне да се претвара у нешто друго. Демагог, који је у предизборној кампањи обећао да ће побити терористе заједно са њиховим породицама, ових дана се са својом породицом уселио у председничку резиденцију. Међутим, и пре него што се ту уселио, он је сопствену децу већ посадио на функције које имају велику моћ у рукама. Ево га на ТВ екранима, сав сјајан и позлаћен, крај њега супруга а троје деце постројено иза њих, листом спремни да у сваком тренутку приграбе све што им Татко понуди. Ето њега и на твитеру, неспутаног оковима победе, како обиграва око својих противника у слободним медијима. Његов десетогодишњи син је превише млад да се укључи у политику, али зато је био све време уз оца током изборне ноћи, одавајући ништа мању збуњеност од свих нас осталих, док је Трамп држао свој победнички говор видно помирљивог тона. Те помирљиве речи је потом пратило његово безобзирно лично присвајање механизама власти, у које је укључио и сопствену децу.

Да ли се демократија овако завршава?

Уколико кажемо да су ово погрешна питања, нећемо умањити степен кризе са којом се суочила америчка демократија, а са њом и цео свет. Америка није пропала држава. Како то можемо знати? Па, зато што је управо то Трамп говорио током изборне кампање – и притом лагао. Он је своју земљу описао као место пропалих институција и широко распрострањене корупције, градови у унутрашњости муку муче са насиљем а политичка класа је опседнута само сопственим богаћењем.

Велика би грешка била помислити да је он победио зато што су људи поверовали у то што је он говорио. Јер, да јесу, тешко да би онда за њега гласали: долазак на власт човека као што је Трамп значио би крај америчке демократије, јер би му то давало одрешене руке да ради најгоре ствари које му падну на памет. Људи су гласали за њега баш зато што му нису поверовали. Они јесу желели промену али су такође имали поверење у основну чврстину и пристојност америчких политичких институција чији је задатак да штите грађане од најгорих ефеката те промене. Они су желели да Трамп уздрма систем од кога су такође очекивали да их заштити од безобзирности човека као што је Трамп. Како другачије објаснити да су многи који су исказали узнемиреност идејом да Трамп постане председник – такође гласали за њега?

Изборни штаб Хилари Клинтон је начинио основну грешку када је за циљ своје кампање изабрао очигледне мане у Трамповом карактеру, како би га спречили да уђе у Белу кућу. Али, за те мане су већ сви знали, оне нису биле сакривене. Они који су га подржавали већ су се на то били навикли: чачкање на ту тему је на крају произвело контраефекат, па су демократе испале попут оног чобанина који је стално „на празно“ призивао вука. Да је Трамп заиста толико опасан, како су они тврдили, да ли би онда он (такав) заиста могао да постане озбиљан кандидат за америчког председника? Ипак, он мора бити озбиљан кандидат за председника да би они онда могли да кажу како је опасан. Закључак: он није опасан, како су га демократе окарактерисале – дакле, гласаћемо за њега.
Ово је криза са којом су суочене Западне демократије: изгубили смо представу о томе како изгледа неуспех, баш као што немамо ни појма о опасности у којој смо се нашли.

Речник који се везује за пропале државе не одговара садашњем тренутку зато што он призива слике које су у потпуности неуклопиве у једно друштво попут савременог америчког. Неће бити широко распрострањених грађанских сукоба, тенкова на улицама или генерала који преко ТВ канала издају саопштења о томе како је „успостављен мир“. Трампи победа је иницирала неколико насумичних протеста широм земље, у којима је спорадично било и насиља. Да је он био тесно поражен, па потом одбио да призна победу противника, можда би та прича имала и другачији ток. Па чак и тада, тешко је поверовати да би грађански поредак у САД био нарушен. Насиље би, без сумње, било већег степена баш као и ниво мржње која би га покренула. Међутим, и даље је заиста тешко замислити некакав шири оружани отпор режиму.

Разлог томе лежи у чињеници да САД нису ни налик оним друштвима за која знамо шта се дешавало када су њихови политички системи доживели слом – попут Европе тридесетих година прошлог века, која се често узима као упозоравајући пример шта би могло да се деси. Данашња Америка је далеко просперитетније друштво од оних у којима се демократски поредак у прошлости урушавао (без обзира на евидентно неравномерно распрострањеност тог просперитета). Америчка популација је у просеку старија. Грађански немири се чешће дешавају у друштвима у којима је просечна старост демонстраната у раним двадесетим; у САД је тај просек безмало четрдесет. Млади људи у Америци су далеко више образовани или имају дужи период времена током кога се образују. Степен насиља на америчким протестима је, иако висок у поређењу са европским стандардима 21. века, заправо доста низак уколико се мери на историјском нивоу.

Њихове фрустрације су оне које важе за неку земљу у којој је све наведено истина, али ствари и даље иду у веома лошем правцу. Постоје проблеми и у земљама тзв. Првог света, али то не значи да су они мање озбиљни. У њима је само теже наћи примере историјских преседана за догађаје који следе.
Кампања Хилари Клинтон, која је у каснијим фазама подразумевала и ангажовање Обаме, стварала је утисак о Трампу као правом отпаднику из система основних демократских норми, који је способан да све то поруши само да би победио.

У другој председничкој дебати, Клинтонова га је ефектно оптужила да ради за једну непријатељску страну силу – као марионета руског режима. Да је то било истинито, систем националне безбедности би до сад већ био покренут у циљу заштите Републике. Генерали, који на телевизији обавештавају народ да су преузели управљање државом, представљали би адекватан одговор на повећани ризик од опасности да шифре за активирање нуклеарног наоружања доспеју у руке непријатеља. Уместо тога, америчка администрација се на један сасвим нормалан начин веома брзо окренула свом новом господару и понудила му своје услуге зарад испуњења његових циљева, надајући се да ће ти циљеви имати разумног ефекта.

Обама се појавио на телевизији и инсистирао на томе да Трампу жели све најбоље, јер ако Трамп успе – успеће и Америка. То је била јасна сугестија упућена онима који су гласали за Трампа, да јесу били у праву када су сумњали да ће систем учинити све што је у његовој моћи да ублажи негативне последице њиховог избора. Такође, то значи и да, уколико Трамп представља озбиљну претњу демократији, Америка нема речи којима би то исказала.
Међутим, стварни ризик од повике на вука лежи на другој страни. Трамп је изјавио да је Америка пропало друштво и да ће он то исправити. Али она није пропала на начин како је он то изјавио, тако да Трамп неће имати шта да поправља. Ствар је супротна од правила да слон плаћа штету коју почини у стаклари – ниси ништа поломио па зато немаш шта ни да платиш. Уместо тога, Трамп ће морати да постане још један од конвенционалних америчких политичара, који гази по својим обећањима и унајмљује искусне вашингтонске оперативце који ће му помоћи да са мочваром преговара уместо да је исуши. Управо то је већ почело да се дешава. Оно што је заиста застрашујуће по овом питању јесте чињеница да Трамп нема никаквог искуства у томе како да све то спроведе у дело: он није политичар, и велике су шансе да ће то урадити на лош начин, уз бројне изненадне или редовну нападе својеглавости и потпуне некомпетентности. Све те епизоде ће потом убрзо бити заборављене под наредним таласима Трампових изјава које су лишене смисла и само служе да оставе утисак код људи о њему као озбиљном лику.

Изгледа да ће то бити посао Стива БЕНОНА и његове екипе из Брајтбарта, који је сада легално ушао у Западно крило Беле куће – њихов ће посао бити да трампи будалаштине прикрију новоизмишљене теоријама завере. Међутим, његову некомпетентност ће компензовати и функционални капацитет саме америчке државе, која је пројектована тако да апсорбује велике количине неефикасних потеза власти како би предупредила могућност да заиста лоши ликови постану успешни у вођењу државе на свој начин. У овој земљи, која је имала више лоших него добрих председника, Трамп не штрчи много – чак ни када би био најгори од свих њих.

Питер Тил је милијардер из Силиконске долине (један од оснивача ПаиПал-а) који је имао петљу да још пре избора јавно подржи Трампа (како сада стоје ствари, он ће за то највероватније бити награђен тако што ће добити своје парче колача власти); он је изјавио да ће Трамп у свом председниковања водити рачуна о реалности. Када би тако нешто било тачно, онда би реалност имала боље изгледе да узврати. Уместо тога, много је изгледније да ће он покушати да прикрије оно што се заиста догађа још једним новим таласом самохвалисања, претњи и конфузије. У случају Тилове подршке Трампу, разлог томе лежи у чињеници да су генерације Американаца, оличене у Клинтонову, надувавали један за другим балоном у својој очајничкој жељи да избегну суочавање са тешком истином и продуже сопствену лагодну егзистенцију. Ту није било само (поменутих) балона везаних за финансије и некретнине: било их је и на плану хуманитарних акција и политичке коректности – све, само да би задржали оног вука „како-ствари-заиста стоје“ што даље од својих врата. Заиста, та идеја да ће Трамп (он је и сам из тог истог генерацијског легла, које је само водило бригу о томе да што дуже остане неторпедовано и на површини) понудити нешто другачије, представља довољан разлог за смех. Балон звани Трамп ће по свој прилици бити највећи међу њима.
Прву ствар, о којој је он кренуо да прича одмах након избора, представља намера да у Конгресу прогура закон о великим инфраструктурним радовима, заједно са великим пореским олакшицама. На том путу ће имати неколико препрека. Он ће моћи да се ослони на подршку Републиканаца за пореске олакшице али и подршку Демократа инфраструктурним пројектима. То ће дати краткорочни подстицај економији, чиме ће он моћи да купи додатно време када његова остала предизборна обећања крену да се урушавају – о имигрантима, отварању нових радних места, рату против терориста или ширењу љубави код куће. Можда ће неко време чак моћи да тврди и да, уколико свакој од ушанчених страна понуди понешто, тако заправо ради на премошћавању разлика међу њима. У ствари, он ће једино моћи да лепи тапете преко пукотина у зиду, и ништа друго. Смањење пореза и трошкови власти који неће бити буџетски покривани, само ће подстакнути инфлацију и створити услове за будући слом економског система. То ће, такође, довести до чеоног судара са Федералним резервама и том приликом ће Трамп морати да схвати да неће тако лако моћи да спроведе своје замисли. Уколико он покуша да смени Џенет Јелен или управни одбор ФР попуни својим кадровима, ти догматски ставови ће само бити изнова активирани али овог пута и са последицама по њега. Стварност ће на крају узвратити ударац Трампу. Када до тога дође, он ће сигурно испољити своју склоност да и сам узврати ударац, али до тада ће већ бити касно јер ће он упасти у сопствену замку.

У међувремену, стварне дугорочне претње америчком друштву ће и даље остати нерешене. Фиксирањем на ризике директног политичког насиља, поставили смо лествицу на висину коју ће Трамп релативно лако успети да прескочи. Стварно деструктивно насиље у америчком друштву се дешава испод површине и често пролази неопажено од стране свих осим његових директних жртава. То је, на пример, насиље система издржавања затворских казни који лишава слободе али и права гласа значајан део пунолетне полулације – нарочито младе Афроамериканце међу њима. Ту је и епидемија насиља унутар „беле“ популације, за коју се процењује да је однела безмало сто хиљада живота од 1999. године, али и даље остаје невидљива за јавност. О њој су тек 2015. године, у свом извештају о истраживању које су спровели, писали економисти Ен Кејс и Ангус Дитон. Те смрти су последице самоповређивања, насиља над самим собом – попут самоубистава, предозирања дрогама или алкохолом ( „тровање“ је појам употребљен у извештају) – које је нарочито учестало међу белим Американцима у деловима земље који су претежно гласали за Трампа: Југ, Апалачи или тзв. „Појас рђе“ у Пенсилванији и Охају (североисток и средњи запад САД, карактеристичан по пропалој индустрији и депопулацији). Међу људима у тим заједницама постоји далеко већа склоност ка самоубиству у односу на убиства других, многи од њих умиру млађи него њихови родитељи – што је јединствен тренд у једном развијеном друштву. Можда ће Трампова победа тим људима омогућити привидан предах – што укључује и могућност да неки од њих своју мржњу према себи преусмере на друге – али то ће бити слаба помоћ у решавању узрока безнађа које се у њих дубоко усадило. Америка је друштво у коме има много радно способних људи који су дигли руке од свега, као и оних којима су шансе за иоле пристојан живот одузете кроз веома насилан казнено-поправни правосудни систем. Уколико то друшво пропада, онда се то дешава управо у поменутом систему. Када балон Трамп буде пукао, на ову реалност се вероватно неће рачунати, али ће сигурно доћи до још већег осећања издаје.

Трампи администрација неће имати проблема у реализацији својих обећања на плану климатских промена, јер није обећала ништа па ће им релативно лако бити и да не раде ништа. Можда ће имати потешкоћа да пониште све оно што је Обама урадио на том пољу, али ако узмемо у обзир да је Обама био принуђен да издаје директне председничке наредбе како би реализовао већи део те агенде – да се подсетимо, требало му је пуних шест година да прогура те законе кроз Конгрес – можда ће његовом наследнику заправо бити далеко лакше да све то преокрене и поништи. На плану спољне политике, Трамп ће у почетку сигурно моћи да убира плодове са најнижих грана: поништавањем споразума који још нису потписани, ускраћивањем подршке режимима који немају довољно моћи и који малтретирају обичне грађане. Трамп је већ показао склоност ка линији мањег отпора, и то на самом путу до Беле куће. Зашто би сада престао да то и даље чини? Америка ће под његовим вођством заузети гард и расправљати о његовој моћи. Али он ће покушати да ескивира тешке одлуке и примири противнике. Можда ће у интернационалној арени баш неко од тих примирених противника, у једном тренутку истине, решити да опроба снагу САД уласком у отворени сукоб. Међутим, мале су шансе да се тако нешто и заиста догоди. Амерички одбрамбени систем је и даље моћна машина коју нико неће олако схватати. Управо основне функције америчког политичког естаблишмента ће обезбедити трампу све потребне маске привида да он нешто ради на његовој демонтажи. Једино што ће Трамп заиста урадити, биће континуитет у даљем урушавању тог система. Вероватно се неће десити ништа превише драматично, што подразумева да ће утицај стварности на његово понашање само бити додатно одложен на неко, још дуже време. То је свакако боље него допустити да се нешто одиста драматично деси у време Трамповог мандата. Па ко би заиста хтео тако нешто? Вероватно чак ни они који су за њега гласали.

Суштински разлог Тилове подршке Трампу лежи у чињеници да је Америка постала друштво које избегава ризике, уплашено од радикалних промена које су неопходне за његов даљи опстанак, иако је прекид са досадашњом праксом заиста потребан. Међутим, Трамп није неко ко ће тај прекид реализовати: он је само још једна пакосна штеточина на јавној сцени. Они који су гласали за њега, нису били свесни величине коцкарског улога на који су играли; једноставно, они су само желели да опомену систем у који и даље полажу своје наде да ће им пружити основну заштиту.

Управо то је заједничка црта оних који сугласали за Трампа и Брегзит. Избором да напусте Европску Унију, већина британских гласача је одавала утисак невероватне безобзирности у односу на свет око њих. Међутим, у стварности је њихова одлука такође осликавала њихово основно поверење у политички систем кога су се наводно у великој мери гадили, зато што су веровали да је тај систем и даље био способан да их заштити од последица њиховог избора. Кажу да Трамп одговара онима који га подржавају зато што се представља као ауторитаран очински лик од кога су они тражили да их заштити од силних лоших момака који би да направе пакао од њихових живота. То не може бити исправно: Трамп је дериште, вероватно најдетињастији политичар кога смо срели у животу.

У тој вези, прави родитељ је америчка држава, која је допустила гласачима пубертетски излив беса и дружење са најгорим учеником у разреду, безбедна у спознаји да ће одрасли увек бити ту да почисте лом који су деца направила.
Управо у томе се крије стварни ризик. Није могуће тако се понашати а да се не оштети основни механизам демократске владавине. Неопходно је да поседујете изузетно прецизно настимован политичку интелигенцију да би сте уочили на које делове државног апарата је усмерен народни гнев који захтева њихову реформу, а који су то делови система помоћу који је та реформа могућа и који морају остати нетакнути. Трамп и Брегзитовци ту вештину свакако не поседују.

Они су најтупљи оштрица међу инструментима, која насумично потреса темеље система а заузврат му не нуди ништа као подршку. У таквим условима, одрасли ће највероватније чучнути и сачекати да прође олуја. Док то траје, атрофија политике и неопходне промене бивају одложене пред императивом избегавања колапса система који постаје најважнији. Логична жеља да се тенкови задрже подаље од улица а благајне остану отворене стоји на путу хватања у коштац са дугорочним претњама са којима смо суочени. Институционална парализа следи након ових лажних прекида, а за то време стварне опасности настављају да се гомилају.

Управо то представља пут ка окончању демократије.

http://gradjanskikrug-civiccircle.blogspot.rs/2016/12/da-li-je-pobeda-trampa-kraj-demokratije.html

 

Advertisements

2 mišljenja na „Радмило Крачунковић: Да ли је победа Трампа крај демократије?

  1. Hm,hmm..“glede“ Serbije, i tekucih rehabilitacija ratnih zlocinaca,uticaju Srba na njegove izbore, crno nam se pise.A, izmestanjem dolara,sa svestke scene,uloge u medjunarodnom placanju i vrednovanju, „SDK Amerike“,imace puno posla,na unutrasnjem planu,sa izmisljenim „bilionima“, radice reciklaz nekog „papir servisa“, a zver u ropcu je opasna.

    Sviđa mi se

  2. Да је Трамп добио више појединачних гласова, текст би имао неког смисла. Овако је бесмислен, јер се тема разматра, као да је Трамп добио некакву убедљиву већину. Поред тога, ако аутор под демократијом подразумева политички систем код Амера, онда је упитно, где он живи и о чему пише. Пише, као да о теми појма нема. Помињање Брегзита, слабо доприноси разумевању теме. Референдум у Енглеза НЕМА обавезујући карактер, а и то су Брити изгласали минималном већином, те је упоређивати та два догађаја непримерено. Аутор је заборавио, да је процес иступања из Еуропе дугорочни процес и да за две године важи, ко жив, ко мртав. Ту је и основно питање, зашто се ми бавимо Трампом и Брегзитом, када то ТЕШКО може да нешто значи за њихову политику, како у свету, тако и у односу на нас. И на крају, имамо светао пример Регана, који је у старту био још гори од Трампа, а Трамп је, ваљда је то јасно СПОСОБАН човек.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s