Љубодраг Стојадиновић: Храбрији део војске

режим покушава да око онога што не ваља, не иде или се опире постави високе пропагандне кулисе, па и да свестрано пропадање прогласи напретком.

Представник војног синдиката јасно је рекао да војници не траже нове паре, већ пре свега праведнију расподелу онога што је већ дато.

Држава није угрожена због протеста, већ због сиромаштва војске и убрзаног трошења њених необновљивих темељних ресурса

izdajnik

Војни синдикалисти нису успели да се договоре са министром Ђорђевићем. Изгледа да овај високи чиновник владе није очекивао да ће протеста уопште бити. Разлог за то је врло прост: то се никада раније није десило. Због тога је на разговорима (преговорима) у уторак 22. новембра он хладнокрвно одбио ургентне и разумне захтеве војника. И позвао се на неспорни ауторитет премијера, који изгледа није појмио суштину ствари.

Мислим да је протест изненадио чланове владе, прилично уздрмао њихов тријумфализам, али и подстакао њихову ароганцију. И наравно, параноју познатих владиних гласника, која за ову прилику садржи „спољне притиске, стране плаћенике и издајничке медије“, као и тешке оптужбе „да група војника издаје своју војску и државу“.

Више година режим покушава да око онога што не ваља, не иде или се опире постави високе пропагандне кулисе, па и да свестрано пропадање прогласи напретком. То је могуће негде и донекле, уз уверење да ће патетични агитпроп о војсци која нема ништа а може све трајати бесконачно.

Вучић је неосетно преузео од Николића надлежност командовања војском и покушао да је претвори у доказ својих великих успеха. Председник државе је преименован у безначајног церемонијал мајстора. Редовно је честитао војницима празнике, примао рапорте и полагао венце у познатим пригодама. Због тога је и његова изјава о томе да се најдрастичније мере штедње не могу односити на војску схваћена олако. Његов узнемирени „политички син“ на то није ни трепнуо. Рекао је да он нема „ћуп пара“, па да одатле узима и дели било коме.

Представник војног синдиката Новица Антић јасно је рекао да војници не траже нове паре, ни из ћупа ни из буџета. Него пре свега праведнију расподелу онога што је већ дато. И навео је моделе за то. Наравно, нико из владе није желео да га чује, а још мање да прихвати његове предлоге. Јер би то значило признање пораза пред „побуном“, који је и овако очигледан.

Војници са искуством, који су већ давно у пензији, сматрају да је Министарство одбране недорасло, а Генералштаб поданички. Управо је дефанзива струке довела до посртања целог система, а уз наводно настојање да се војска професионализује руковођење системом је аматеризовано. Та противречност довела је до битног несхватања система одбране од људи који га воде, уз генералитет који пре свега брине о свом опстанку, уместо о трупама.

Људи од струке мисле да није логично и даље ускраћивати виталне ствари за војску и снижавати ионако низак стандард официра, у околностима када власт тврди да нам јако добро иде. Војска је особена структура друштва и може да функционише под рестрикцијама, али само донекле и привремено. Драстично обарање друштвеног и личног стандарда на неком нивоу почиње да разара ову структуру. Пре свега психофизичку спремност професионалаца, њихове мотиве и уверење да их неко ко тврди да брине о њима није преварио или потценио. А десило се још и горе: тај који не брине о њима оптужује их зато што су почели да брину о себи.

Протест је изазвао и неколико бахатих удара на здрав разум војника и јавности, уз некоректне илустрације догађаја од кога се власт тако видно испрепадала. Министар Ђорђевић је изјавио како је „поносан на војнике који нису протестовали“. Није рекао како ће он са својим тимом учинити све да се стање које је изазвало протест постепено доведе на ниво потреба људи у систему одбране. Он очигледно мисли да то не мора или не сме да ради.

Дакле, то је била „шачица“ која је имала храбрости да изађе пред јавност и каже шта не ваља. Генералштаб није подржао њихов захтев, али је учинио све да криминализује учеснике протеста, да им прети казнама, отпуштањем и премештајима и да многима од њих онемогући долазак испред развалине зграде министарства. Због тога се догодило још нешто раније незамисливо: војници су поднели кривичну пријаву против начелника Генералштаба. Шта може да буде горе за војног руководиоца? На чијој је он уопште страни?

Режим је овај протест доживео као неочекиван и тежак ударац. Ћутање и трпљење је иначе предвиђена позиција војске. Због тога су занимљиви неки сигнали пост фестум. О непријатној стрепњи сведочи Вучићева изјава да су војни синдикалисти „штрајковали против своје државе.“

Ово је похабана, подмукла и опасна верзија замене теза. Држава није угрожена због протеста, већ због сиромаштва војске и убрзаног трошења њених необновљивих темељних ресурса. Премијер је покушао да оправда своје становиште фронталних рестрикција тамо где је најтање, али није звучао убедљиво. На другој страни од државне, постоји много бројнија, неквалификована, паразитска страначка војска владајуће странке на синекурама, којој баш ништа не фали.

И наравно, у ситуацијама кад неко указује на грешке и небригу државе, а посебно кад то долази из храбријег дела војске, у оптицају је тешка дежурна реч, као спас за сваку бахатост, незнање и глупост. А то је издаја! Већ се у опскурним десничарским гомилама и владиним таблоидима говори да су сиромашни и полугладни војници издајници и да су као такви свакако и нечији плаћеници. Вучић рече да је дао шта је могао и да више не да, а војници одговарају: „Ми од тебе и не тражимо, него од државе!“ Мада му то код нас некако излази на исто.

(Пешчаник.нет)

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s