Мр. Бранимир: ТИСУЋГОДИШЊЕ DEUTSCH SERBISCHE FREUNDSCHAFT – РЕЧИМА ДЕТЕТА

… оног детета што примети и рече  „Цар је го“.

sret

Историја Европе је толико разноврсна да у Србији нема ничега што у сличној форми није постојало у другим деловима Европе или још увек постоји … 

Mom razumu je potpuno strano da istoriju Srbije ili te Srbe smatram drugačijim, posebnim. 

Utoliko se više čudim mnogim kritičarima koji neumorno naglašavaju da stranac ne može da razume Srbe i njihovu istoriju. Pogotovo jedan Nemac.

Holm Zundhausen

            Највећа превара ђавола је да убеди људе да не постоји.

            Глупе Илире, а посебно њихову елиту коју је запосео Дух паланке, убедили су да држава више не треба да постоји, да су народи привремене појаве[i], чак илузије, а у сваком случају врло променљиве категорије, да је национална сувереност превазиђена а  национални програми и државне и научне институције излишни.

А да је политика курва, а не одлучивање о текућим проблемима заједнице, пре свега о лимесу (одбрани) и путевима – саобраћају, и не сукоб различитих добро утемељених идеологија.

Држава, додуше, треба да постоји кад се доносе лекс специјалис о  Београду на води, законски акти о драконским казнама за негирање геноцида у Конгу и истополним браковима,  или паразаконски акти о новчаним стимулацијама за сиромашне стране инвеститоре, али не и кад се одлучује о уласку у ЕУ или НАТО, здравственој заштити или школовању становништва нпр.

Посебно су се добро примили на тезу о штетности и бесмислености изучавања историје, јер „историја нас само учи како смо постали тако друкчији„, да парафразирам оног Швабу из мото-а.

Нема „историје дугог трајања“. Сви континуитети само су фантазије и конструкције поета.

Ајд мало да фантазирамо.

О „непостојању“ националних и империјалних политика „озбиљних“ народа нпр. И спонтаности и импулсивности вођења њихових политика, које, јелте зависе од хирова вођа. Ено Трамп је сада  пао с Марса ничим изазван. И сопственом генијалношћу излаже конзистентан идеолошко политичко економски програм до детаља. Тако типично за полуписменог бизнисмена.

Елем, у сваком становништву, да се тако модерно безлично изразим, постоје неки духовни токови који се преплићу, уливају, изливају … а, да се тако политички некоректно изразим – трају хиљадама година. На основу њих људи доносе конкретне одлуке (а не обрнуто, како вас учи политкоректура).

Можемо их пратити на о-култном, конфесионалном (окултно за масе), филозофском (инвалидно окултно – без култа), научном (окултно строго издељено на области О, К, У, Л, Т, Н и О које никако не смеш мешати) и политичко – феноменолошком плану. С обзиром да је ово прича за децу, бавићемо се најбаналнијим  – политичко – феноменолошким.

Да кренем од средине. Политичка сцена у кнежевини и краљевини Србији изгледала је овако: радикали, либерали и напредњаци. Касније су се радикали изделили на социјалисте, социјалдемократе, а настали су и комунисти. Тако је и данас и тако је свуда у свету. Укључујући Хрватску. Социјалисти, либерали и демохришћани уз ектремистичке групе с лева и с десна.

Крајње је површно и „ненаучно“ поистовећивати политичке покрете и идеологије са народима. Јер исти покрети постоје у свим народима, неко време је доминатан један а после други. У време Обреновића исходиште напредњачке идеологије било је у реформама Бечке, последње католичке империје, инспирисане Ватиканском политичком доктрином насталом као одговор на либералне револуције широм Европе, највише протестантске. Ту идеју снажно је подржала папска енциклика Rerumnovarum из 1891, објављена четрдесет година касније, из које је потекла социјална идеологија Католичке цркве у минулом столећу.“[ii]

Бечка империја била је, до укидања царства од стране Наполелона, стожерни део Светог римског царства немачке народнсти. Устројена на феудални начин – као савез феудалних поседа различитог ранга – војводстава, краљевстава… чији су грбови саставни део грба царевине. За етнонационалне унификације становништва су били незаинтересовани, јер је довољан стожер био католички универзализам. Зато је мултиетничност и мултикултуралност остала одлика и нове католичке социјално политичке доктрине.

Друга одлика је била стварање парадржавних „народних“ паралелних институција унутар и контра институција захукталих националних држава, а промена је што су наложили укључивање у паламентране системе држава  које су дотада бојкотовали, оснивањем својих католички покрета – политичких, данашње народне, демохришћанске  интернационале, културно-религијских, фискултурних – орлова уместо либералних соколских друштава („Бели орлови“ Драгослава Бокана, главног следбеника родоначелника срБског неофеудализма Драгоша Калајића, случајно? Да глупи Илири) све до паравојних – народних стража. Да испаднем до краја глуп у друштву научних чистунаца – чист протокултурализам. Ништа ново под капом небеском.

Хабзбуршка монархија је, дакле,  католичка феудално организована држава, састављена из „крунских“ територије, равнодушна према етничком саставу тамошњих становништава. На њеном грбу су, наглашавам, грбови и краљевина Далмације и Хрватске и Славоније, привремено, након ратова са Турском у 18. веку, и краљевине Србије, што је први историјски помен те „синтагме“, и краљевине Босне. Исти грбови још увек су на грбу испред мађарског парламента у Пешти.

Царевина се ширила присаједињењем историјских провинција. Тада активно „погледује“ ка „краљевини“ Босни још увек делу „болесника са Босфора“. И ка „краљевини Србији“ од „болесника“ још увек формално неотцепљеној (а још ни краљевини).

Србијом у доба Обреновића, пред и по међународном признању и добијању статуса краљевине, владали су напредњаци (Напредна странка), као и данас. За њих беше карактеристично да су били веома непопуларни у народу, да их је двор практично на силу поставио, и да су вршили „болне“ реформе, које су успоставиле „европске“ институције које постоје и дан данас у Србији. Били су непопуларни, између осталог, и због тога што су у административни апарат поставили „немчаре“ – школоване Србе из Паноније.

Уметнуто на силу у егалитарно друштво („рај за сиромашне„) избеглица из феудалних система (који „доласком не тле Србије престају бити роб„) и досељеника из Јадранских република и њиховог непосредног залеђа и Млетачких Крајина (попут Црне Горе), настављача „римског права“ (статуса слободних грађана), није могло да се перципира друкчије него као страно тело.  За деловање путем народних организација при цркви је још било рано. А и црква је православна – тада без институција.

Упркос државном терору и недемократичности, признаје им се (Обреновићима) просветитељска и еманципаторска улога. Тако нас уче из историје. И то је тачно. Стидљиво помињу и неки тајни уговор Обреновића са Аустријом, никад га не стављајући у контекст тадашњих планираних реформи Аустро Угарске империје – увођење трећег, словенског  ентитета (после нетом уведеног другог, Угарског) и империјалних сукоба великих сила, конкретно Русије и Аустрије на нашем подручју. Тако нама смртницима овај споразум остаје несхватљив, а Обреновиће доживљавамо као издајнике, који су заслужили сурову судбину краља Александра и супруге.

Јер, постулат је науке, нарочито домаће – не мешај област О са облашћу К. Национална историја је национална – а међународна међународна, па напредњаци немају везе са Бечким империјалним интересима ни колико радикали са Руским, а либерали са Француским. Никакве ту синергије „нема“.

(Па нам промакне бизарност догађаја кад вође опозиције, Никола Пашић, након неуспешне оружане побуне,  избегне у – Бугарску, нетом после завршеног рата са Бугарском после које је мајчица Русија прогурала Бугарску и „у Ниш“ и на Косову  све до Албаније. Он се ни у најскривенијим алузијама не перципира као издајник и страни плаћеник. Тако је и данас – издајници су  врло селективан појам. Они који се финасирају и раде у (заједничком) интересу само појединих империјалних интереса. Они други који раде начелно исто парама  и плановима неких других – нису. Једна од идеја овог текста и јесте да се покаже да издајство, служење туђим инетерсима – тако масовна појава међу Илирима –  у условима непостојања институција и елите кадрих да дефинишу сопствени наратив, „српско становиште“, политичке идеологије којој припадају, није личне него закономерне природе. Ако улетиш у нови простор као „магаре у маглу“ без икаквих смерница, можеш да пратиш само звуке и туђе обрисе у магли.

Но, да  се не удаљимо превише од теме.)

Да поновимо – у контексту реформе царевине увођењем трећег, словенског, ентитета и ширења идеологије „Славства“ у том циљу, и пакт са Обреновићима и њихова (Обреновића) идеолошка склоност конфедералним идејама изгледају сасвим другачије, свакако много смисленије. А открива се и скривени смисао декларисања кнеза Милоша и Његоша у међусобној преписци, као славеносерби малим словима, у истој реченици у којој су именице Србин и Црногорац почињу великим. Дакле славеносерб није име народа. И у Румунији и у Бугарској и у Грчкој ће временом бити постављени краљеви немачке крви.

Држава Обреновића звала се Србија. Планирали су проширења Моравско Вардарсим правцем науштрб територија Отоманске империје у пропадању.

Вук Караџић је тврдио да  је то први случај таквог назива  у историји, наше средњевековне државе су се звале „обласно“ – Рашка, Босна, Дукља, Хум, Паганија, краљевина Хрватска, краљевина Далмација, краљевина Славонија… Али није, током 18. века  – „Tokom habzburške uprave postojale su tri habzburške teritorije pretežno nastanjene Srbima koje su formalno nosile naziv kraljevine, ali su imale status habzburških pokrajina, a ne posebnih ili autonomnih država. Prva je bila Kraljevina Slavonija, koja je postojala od 1699. do 1868. godine, druga Kraljevina Srbija,koja je postojala od 1718. do 1739. godine, a treća Kraljevina Bosna, koja je postojala od 1718. do 1739. godine.

Грб с осцилима био је, ко што нагласих, једно време на грбу царевине. Хералдиком  се „запишава “ територија. Након смрти суверена, наследници по крвној основи  полажу право на територије, а након  распада тренутног правног поредка након ратова нпр., посезало се за пређашње стање.

(Што је мала тајна зашто је Срем припао НДХ, а Бачка Мађарској, по распаду правног поретка који је претходио оном у коме су бановине Славонија и  Хрватска биле у Угарском ентитету АУ монархије, а Бачка директно подређена парламенту у Пешти, након укидања војводства знаковитог имена Србија, знаковито на челу са немачим вицекраљем и немачким административним особљем – ни трага од српске самоуправе.

Да овај поредак враћања на претходни поредак важи алтернативно и међу заговорницима природног права, када на некој територији нема наратива који заступа то право локалног становништва, на најапсурднији начин је показано укључивањем Суботице у краљевину СХС – зато што је у поретку који је претходио нетом распалом била у феуду протестанта Суботе Вранића, по коме је и добила име.)

Ех кад би ово глупи војвођански аутономаши могли да схвате (куда води аутономаштво без икаквог концепта –  „природног права“ војвођанске нације).

Проблем је што је исту територију „запишала“ и Угарска, заједничким грбом Босне (Раме) и Србије, која је дан данас на грбу Мађарске испред парламента у Пешти, заједно са Хрватском шаховницом и Славонским, чак и с Далматинским лавовима. Средњовековна Угарска, најдуговечнија европска империја у континуитету, што сви заборављају, заиста је владала овим просторима, макар, као Србијом и Далмацијом, само делимично, а  Босном формално.

Тако нашу националну еманципацију можемо да пратимо и у контексту борбе бечког и мађарског империјализма за територије Војводине, Славоније, Хрватске, Далмације, Босне, а и саме Србије. Јер и Лајош Кошут, уместо пропале Хабзбуршке империје планира Дунавску конфедерацију у коју, инсистира, мора бити укључена и Србија.

У овако шире схваћеном контексту, карте и учесници се чудно мешају. Не ратују више народи него идеологије и државни пројекти. Тако је Петроварадинац „Хрват“ бан Јелачић, заједно са „Србином“ патријархом Рајачићем у синергији са немачким интересом да се од Угара ћапе бановине Хрватска и Славонија и Недвидек – Јужна земља, војводство Србија. Идеја трећег ентитета у синергији је и с политиком Обреновића, коју воде „немчари„.

С друге стране, револуција 1848. се догађа за време кратке владавине Карађорђевића и министровања Гарашанина, творца или преписивача Заховог, по вољи вам, Начертанија. Гарашанин је лични пријатељ са Кошутом и шаље србијанске добровољце у Панонију. Политичка странка Карађорђевића су либерали, исходишно француски, а Француска је држава која извози антимонархистичке револуције по Европи. И Мађарској нпр. Кад су видели да је патријарх Рајачић убедио народ, на очајање неких попут Стерије нпр.   да се прикључе империјалној војсци Беча против револуционарне коју предводе Србин као главнокомандујући  генерал, и два Србина песника[iii], као главни идеолози и пропагандисти, повукли су Србијанске добровољачке трупе и серија пораза локалних Срба у биткама против МаЏара могла је да почне.

Недуго затим рестаурирала се династија Обреновића и почела „геополитичка“ синергија са Бечом горе описана.

Ово су јако ненаучна тумачења јер, званично, српска национална историја је српска а хрватска хрватска, и не смеју се мешати. Повезивати их могу у конструкције историје дугог трајања и теорије завере само лудаци са фејсбука[iv]: „Malo je poznato da je hrvatska trobojnica upotrijebljena prvi put u novije vrijeme kao srpska zastava Sretenjskim ustavom 1835. godine i odmah zabranjena zbog protesta Rusije i Turske. Jelačić je istu zastavu izabrao kao zastavu Velike Ilirije i tako je ona, pretvorbom ilirskog u hrvatski preporod postala hrvatskom zastavom.1843. zabranjeno je ilirsko ime „da se se Mađari“ ne ljute, a uskoro su zabranjeni zastava i grb.

Naime, odlukom ministra za režim Alexandera Bacha, Jelačićeva zastava i grb su zabranjeni. Tada je hrvatskoj nametnuta crveno-bijela zastava slična poljskoj. Nakon pada Bachovog apsolutizma, srpska sretenjska zastava – ilirska zastava bana Jelačića dozvoljena je kao hrvatska to jest zastava „hrvatske“ Trojedinice (čisti historicistički falsifikat) koja jest postojala u hrvatsko-ugarskoj nagodbi 1868, ali ne i u administrativnoj realnosti. Iliriji tada nije bilo spomena.Dobro kaže Mađaron Starčević: „reči da si Hervat znamenova da si Mađaron„. Kasnije je na temu Velike Ilirije nešto pokušao Franz Ferdinand (ne radi nas, nego zato što je iz dna duše mrzio Mađare), ali je ubijen u sarajevskom atentatu orkestriranom pod mađarskom dirigentskom palicom.

Mađari su htjeli rat, htjeli su razbiti Habsburšku monarhiju i proglasiti imperij Svetog Stjepana od Požuna do Soluna. Dobili su Trianon, ali nisu odustali. Maze i paze Ustaše, šalju ih na kralja Aleksandra u Marseilles pa smo time dobili još jedno krvavo bratoubilaštvo, a da ne pričamo o zvjerstvima Hortijevog režima u Vojvodini.

Idemo dalje, priča se nastavlja… Sluganski režim u Zagrebu koji je na bizaran način isprevertirao čitavu našu povijest, a napose Jelačića, nakon što je Mađarima predao MOL i otvorio vrata mađarskom bankarskom kartelu, sada ide još jedan korak dalje. Prodajom Splitske banke Mađarima predaje se (prodaje se) još jedan komad ionako fiktivnog suvereniteta, fiktivnog kao što je to bila i „Trojedinica„.

ban

Оставимо Хрвате, што „znamenova da si Mađaron„, за следећи текст, вратимо се на насловну тему и континуитет немачко српске сарадње који боде очи свим лаицима и наивчинама. Српске у значењу „имена Серб“, као „nomen est omen“ каснијим политичким одлукама. У геополитици државних и државоликих творевина коју карактерише одвраћање од сарадње са западним Илирима, увек су заједнички именитељ присуство немачке државе и име Србија.

–          Мала тајна ничим изазваног настанка моћне државе Немањића на дотадашњој територији легитимног Римског царства (Византије) је поход крсташа Фридриха Барбаросе и сарадња са Стефаном Немањом

–          Немањићи су водили десетине ратова, углавном у католичким коалицијама против, а само једном на страни Византије. Ерго,  данашње мнење да су Срби истовремено баштиници Византије и Немањића је врло шизфренио, између осталог, а највише, зато што су Немањићи били типично племство западног типа које је укидало „римско право“ – сигурност имовине и малих власника, читај отимало земљу слободним сељацима, док је Византија била простор где се владавина „римског права“ наставила.  То не лупам ја неко тврди Карл Шмит.

–          У Аустријско турском рату у 18. веку „васкрсло“ је краљевство Србија

–          После слома мађарске револуције 1848., на, правно посматрано,  дотадашњој Угарској територији, настаје војводство Србија под управом Немаца, као казна Мађарима и награда Србима, војним најамницима, сервима,  за верно служење царству и католичкој цркви у сузбијању протестантских буна још од Ракоција. Уочљиво је да је устројство тог војводства стриктно феудално – дата  интерна самоуправа, црквени сабор Срба као верског народа, „Етничких Срба“ како би се данас рекло, стриктно је одвојена од управљања војводством као делом државне територије.

–          Прва одлука по установљењу војводства Србија била је – прикључење Троједници.  Тако нејасна да се најрадије прећуткује, у данашњем контексту, а тако јасна у контексту борбе Бечког и Пештанског империјализма за територије.  И српско-хрватског савезништва и синергије интереса са Бечом.

–          Ова одлука идеолошки је експлоатисана у време краљевине Југославије као доказ јединства и народне свести нашег „троименог“ народа, али то није тачно, јер ја гајење мултиетничности и спречавање либералне унификације у јединствен политички народ – основа Ватиканске социјалне доктрине. Зато су у та доба бројне српско-хрватске нагодбе, друштва, коалиције,  брижљиво чувајући одељеност и постулирајући особеност „српског“ од „хрватског“ и обрнуто

–          Ускоро у Бечку орбиту и синергију планова са трећим ентитетом улази и територија Обреновића – тада још не и држава, него само аутономна област друге империје пред пропашћу. Коју, не заборавимо, штити и вештачки одржава моћна Британска, а реформише Француска. А на чију територију такође пикира и Русија, преко Бугарске и Црне Горе.

–          А појављује се и нови субјект – Гарибалдијева Италија, такође извозник револуције – Раковичком буном и Херцеговачким устанком, Кватерникове (а међу њима гро, укључујући главнокомандујућег војске, личких православаца) и српске усташе на истом послу, инспирисане и организоване од истог „лика“, Гарибалдијеве десне руке. Каква збрка!

–          Савезништва међу империјама су врло променљива, па тако око Македоније Аустрија и Русија ратују између себе иза кулиса посредством својих „пулена“ Србије и Бугарске, а у Херцеговачком устанку сарађују у сузбијању, потпирујући међуконфесионалне католичко-православне суревњивости и разлике, сад посредством Црне Горе, што ће остати константа и руске и аустријске политике. За то време будући Краљ ослободитељ, Карађорђевић, хајдукује у Херцеговачком устанку.

–          Обреновићи су постојано орјентисани ка ширењу по Отоманским територијама и постојано заступају конфедералистичке концепте реформе Балкана, никад експлицитно не помињући Илирско народно јединство. СПЦ подржава Егејски правац ширења, без обзира што је гро нашег неослобођеног народа на Јадранској обали и залеђу. Имовина Карловачке епархије Православне цркве гарантована је у АУ монархији, док је  ширење српске државе ка Македонији истовремено и преузимање парохија Бугарског егзархата, насталог после укидања Пећке патријаршије као казне због савезништва Срба са Аустријанцима.

–          Наступа просвећена ренесанса српске државе. Београд се убрзано претвара у европску метрополу, истовремено и на урбанистичко – архитектонско стилски идентичан начин као и Штросмајеров Загреб. Образац је Беч.

hnk-zagreb

Успостављају се идентичне институције – Народно позоришта, Универзитет, Академија.

300px-square_theatre_in_belgrade_1895
Трасира се и гради кроз Србију кичма немачког империјализма– пруга до Багдада, преко Ниша. „Телурократски“ орјентисани Обреновићи не баве се „излазом на море“.Наручени су и урађени пројект претварања СВИХ река Србије у пловне. И ЛЕПЕНИЦЕ И ЗАПАДНЕ МОРАВЕ! Читај укључивања у подунавску мрежу. И канал Дунав Морава Вардар Егеј је изворно немачка идеја.

Све ове колосалне цивилизацијске подухвате ми учимо (ако уопште и учимо о њиховог опсегу) као спонтани ничим изазвани саморазвој дојучерашњих свињара и говедара.

У интер империјску збрку на Балкану се све више укључују и Британци. Они јавно сарађују са Бечом а тајно разматрају планове и алтернативе у случају  распада АУ империје. Једна од тих – социјалистичке републике Балкана, остварила се 1945., гле чуда, након што је Британија подржавала свог пулена Тита у грађанском рату против француско-америчког (пулена). А разматрали су је још Гледстон и Штросмајер у личној преписци.

Много тога и у каријери и концептима српских, баш као и свих других социјалиста, некако мирише Британски, али то нема ко да изучава. Туцовића нпр.

Интер империјска збрка употпуњује се кад највећа, Русија, мења страну, пред крај 19. века склапањем „Срдачне Антанте“ са дојучерашњим архинепријатељем и окупатором Француском.  Од тог вихора је одмах одлетела сламка – последњи Обреновић, али ми учимо да се напио неки, некад зли а некад јуначни, Апис, и сам сковао план. Србија убрзо постаје Југославија и (не)доследно спроводи француске либералне рецепте унификације становништва у јединствену нацију.

Недоследно јер све акције које јавно подржава, на терену минира најпопуларија странка – радикали. Исходишно руска „франшиза“. Русија је у међувремену, 1918.  престала да постоји превратом о ком учимо само као о иделошкој и социјалној револуцији. Промиче нам баналност – да је тиме изашла из „Срдачне Антанте“, савеза са Француском и многим малим слободним нацијама које је краљ Александар окупио у Малу Антанту. А теорије завере говоре о Британском и немачком новцу и злату у рукама Лењина и другова. Као касније Мусолинија и другова, још једне која касније привремено, практично пучем,  иступа из савеза слободних нација. Баш чудно. Узгред од Француског банкарског капитала је тим октобарским превратом отето око 80% од укупног власништва, које су имали  над капиталним објектима и компанијама у Русији.

Да наставимо у истом стилу са паранаучним континуитетима:

–          Србија, изласком из зоне немачког утицаја, престаје да се зове Србија.

–          Променом геополитичког усмерења од Стојадиновића, држава се реформише у правцу „ампутације“ Хрватске, тј. поновног успостављања имена Србија у будућности

–          Немачком  окупацијом Недићева окупациона зона враћа име Србија

–          Победом баштиника британског концепта социјалистичких револуција, настаје СР Србија. За обе творевине беше заједничко да је идеологија интегралног југословенства била једина забрањена. Као и концепт етносегрегација уместо јединствене нације …

–          Кога реафирмише и после лажне петооктобарске либералне револуције – лидер странке чланице, гле чуда,  народњачке демохришћанске интернационале, двогубим етноцентричним уставом  у ком се држава дефинише као  земља „… Срба и свих грађана Србије…“ Ко је реко папска енциклика Rerumnovarum из 1891.?

–          Лидер најинтелектуалније странке деснице у којој су многи доктори друштвених наука, који, гле чуда, углавном сарађују са Фрајбуршким католичким универзитетом и на „сиси“ су Фондације Конрад Аденауер.

–          Да би се круг завршио очигледним – експлицитним вазалством лидера Напредне странке, садашњег владара Србије,  који верно спроводи директиве колеге Курца, аустријског премијера и тиме и похвалама од Ангеле Меркел се хвали и поноси.

Ово (условљеност српског политичког програма немачким миленујумски дугорочним стратегијама) је крајње ненаучна конструкција. А ви научници нађите ми један изузетак.

ПС указао бих на још једну паранаучну „ситницу“.

Католичка социјална доктрина је, понављам да се упамти,  исходишно феудална – равнодушни су на  културолошке, етнолошке особине становништва, важне су територије. Краљевина Славонија је Славонија, без обзира ко живи у њој, етнички састави становништва се мењају кроз миленијуме, територија остаје. Везивно ткиво је католички (верски) универзализам. Некатоличко становништво легализовано је и заштићено посебним правним статусима, али је изузето из политичког народа.

Уочимо колико ово има везе са доминатном особином срБских националиста – не дају Косово, иако на Косову данас нема ни 3% Срба, кукају за Великом Србијом, уопште не разматрајући ставове и осећања другог становништва осим православног, као да не постоји, власност над Босном заснивају на катастарским листама власништва над пашњацима (Караџићев аргумент), посегли су за Албанском обалом у Балканским ратовима, свим здраворазумским аргументима о етничком саставу Димитрија Туцовића унаточ … истовремено би и Косово, аргументима историјског права и Војводину, аргументима природног права и обрнуто – Книнску Крајину аргументима природног насупрот Хрватског историјског …  све чекајући распад садашњег правног поретка да би се успоставило пређашње стање … „кад Путин освоји Константинополис ко што старци монаси проричу“ … Сличности су фрапантне, а теоријска исходишта очигледна.

Али, ово је епоха краја идеологија. Хаха. И Post-truth politics (also called post-factual politics).

http://branali.blogspot.rs/

Advertisements

12 mišljenja na „Мр. Бранимир: ТИСУЋГОДИШЊЕ DEUTSCH SERBISCHE FREUNDSCHAFT – РЕЧИМА ДЕТЕТА

  1. Почех да читам, дођох до „С обзиром да је ово прича за децу..“. Сетих се: Рече ПРЕВРАТ: „Такав му стил🙂 Организована збрка кажу…“. Ако је за децу, а ја још нисам у другом детињству, одустајем од читања. Надам се, да ће ДЕЦА читати.

    Liked by 1 person

  2. Hm,hmm..to su, tumacenja visokog stila..a,pazljivo sam slusao, narodnog heroja Simu Dubaica..pustio covek kosu do ramena,izdljao krst oko pola kile, stavio ga od grla do pupka, covek, vernik-pokajnika..na TV STUDIO B, mislim, Roganovicu..“isao sam „dolje“ i ponudio im da im pomognem,dolje u Kninu.Ideja je, da naprvimo, knezevinu Knin, knezevinu Banja Luka, Srbija kao monarhija, ustvari, cekacemo da vidimo sta ce da uradi Sumadija“, i poce, neko gusle,neko gajde,..“vozi misko“. Blazeno pocivsi, pinc Tomislav, se ponudio RS, da im bude „suveren“, ali ga je dr Dabic, procerao ka fukaru, Plavsicka kaze da je Radovan,planirao sebe za kralja.Procerani, je presao u RSK,avust,ili septembar, 1993,pa sa Marticem,popovljem,razgovarao, sa bivsim JNA.da se, nekako iz Srbije, prebaci, oko 200 tenkova,u RSK, a da ce on, da obezbedi,vozace i ostale, za, nesecam se koliko dolara plate.Na, pitanje, sta ce vama „visocanstvo tenkovi“, nije dao odgovor, na pitanje, mozda bi vi mogli da nabavite tenkove, a mi da damo, obucenu posadu bez plate…Grupa boraca je htela da vidi „kralja“,dopusteno im je,malo ih je stipao dim za oci odranja, i voda curila na usta..“hocete li da nam budete kralj ?“ hocu, naravno, oslobodite se, zovite me i ja cu doci da vam budem kralj..“ali, mi videli da ste dosli u maskirnoj uniformi, misli li smo da ste dosli da se borite zajedno sa nama..digose se,a u spavaonici, skupimo se da evociramo „uspomene“..predlagac posete,uze kapu, bajonet i iskopa krunu na kapi,ostali takodje. Napustio je RSK..poslao na liniju, dve kartonke, masters cigareta danhill „za nase borce“..na primedbu, komandanta brigade, „visocanstvo,mi kad obezbedimo cigare delimo svima“..kako ste rekli “ i vasoj i nasoj vojsci“..?

    Sviđa mi se

  3. Недавно случајно налетех на овај портал и морам признати да одавно не ишчитавах урадке домаћих аутора који поседују тако истанчану историософску интуицију коју, авај, базирају на погрешним идеолошким премисама, а често и чињеницама, мада им је накнадни след аргументације логички доследан (овде понајпре мислим на Бранимира и Томића). Ево пар примера из текста:

    „… и краљевине Србије, што је први историјски помен те „синтагме“ (…) наше средњевековне државе су се звале „обласно“ – Рашка, Босна, Дукља, Хум, Паганија“

    Далеко од тога да је у питању „први историјски помен“. Ако и занемаримо раније бизантске и латинске изворнике пре 11. века у којима се експлицитно наводи Србија, барем је сигурно да су се Немањићи УВЕК потписивали као краљеви „свој српској и поморској земљи“ (ређе Србије), али (и ово је кључно) САМО У УНУТРАШЊОЈ УПОТРЕБИ ИЛИ У ДИПЛОМАТСКОЈ КОРЕСПОДЕНЦИЈИ СА САВЕЗНИЦИМА, док су се пред „Западом“ користили оним именом којим је и сам тај католички свет Србље називао без прекида све до 19. века: „рашки“/“раЦки“ краљ/живаљ. Међутим, то уопште не значи да католички Запад (и Север) није у зрелом Средњевековљу користио појам „Србија“, само што тим термином НИЈЕ БИЛА ИМЕНОВАНА ДРЖАВА НЕМАЊИЋА (сем једног изузетка, о чему доле), већ једна друга територија:

    ”in provincia Bosnae sive Serviae” (фраза папе Николе V, коју је преузео од својих претходника још док Босна није била под Душаном).

    Инваријанта папског дипломатског дискурса спрам Немањића је свесно и срачунато избегавање да се они назову српским владарима и истовремено инсистирање да се владари Босне (како правоверни католици, тако и шизматички крстјани) баш тако именују. Исто или слично важи и за Дукљу, као и за Драгутинову „сремску Србију“, по свој прилици силом прилика поунијаћену.

    А ево о чему се ради, ствар је проста: Срби своју државност, чак и прву формалну црквену аутономију у Бару (totius regni Serviae primas) дугују искључиво Риму. Католичком Риму. Још од Михаила (1074.), тек пар деценија после Великог раскола, Срби од мање-више уређеног скупа племена која су се раније на једвите јаде с променљивом срећом уобличавала у привремене кнежевине, коначно постају хришћанска нација. Штавише, насупрот бесмисленој и ничим доказивој тези да смо покрштени од стране „Мајке Цркве“ (sic!“), тј. Константинопољске патријаршије, више је него ноторни труизам да су крштење могли обавити само и искључиво домицилни прелати, тј. свештенство Илирикума за које је канонски утврђено да још минимум од 4. века (Помесни сабор у Сардици, данашњој Софији 347. год.) подлеже ИСКЉУЧИВО ЈУРИСДИКЦИЈИ РИМА! Чак и каснији процес описмењавања Словена (мада испрва замишљен као византијска политичка ујдурма анти-папског патријарха Фотија, исто као и неуспело „оправослављивање“ Бугара), морала је да прође кроз ригорозну, па и инквизиторску контролу италијанско-германског клира, који је тај процес обрнуо у своју, тј. папску корист (о да, то значи да је Методије, брат Ћирилов био сремски бискуп под папином влашћу, као и Ћирилови ученици, тзв. петочисленици). Византија је у Централном Балкану имала само урбана острвца у данашњем доњем Шоплуку, Македонији, Албанији и дукљанским градовима (онима које је касније Немања разорио тако да се, по речима Стефана Првовенчаног, „грчко име у српској земљи истребило“). Али о томе неком другом приликом, као и о чињеници да и другу обнову краљевства од стране тог истог Стефана, Срби добијају од папе, па после праве лукави, подмукли, генијални, коперникански (тј. светосавски) обрт.

    Суштина је у следећем: тзв. Света столица и њоме благословена секуларна традиција Свештеног римског царства (у свим својим сукцесивним фазама и преименовањима), са чисто „овоземаљског“ становишта апсолутно имају право да присвајају Србију и да је сматрају сопственом прћијом. Проблем за Запад (а ништа мање и за Бизант) настаје када се у процепу између њих појављује најчуд(ес)нији феномен у хришћанској и европској повести: Жичка, тј. Пећка архиепископија, потоња патријаршија, и њен државом спровођен прозелитски атак и на једне и на друге (мада исто тако рецептибилан за културалне моделе и једних и других). Трагика за Српство настаје када тај чудесни, еклектички, источно-западни стожер вековног идентитета свога народа, бива укинут 1776. год. од када се црквеност у Србаља своди на обичајну маскоту, безмало орнамент на здању секуларизоване државности, туђинским идеологијама створене и одржаване, а потом као кондом одбациване кад одради своје.

    „Ерго, данашње мнење да су Срби истовремено баштиници Византије и Немањића је врло шизфренио, између осталог, а највише, зато што су Немањићи били типично племство западног типа које је укидало „римско право“ – сигурност имовине и малих власника, читај отимало земљу слободним сељацима, док је Византија била простор где се владавина „римског права“ наставила. То не лупам ја неко тврди Карл Шмит.“

    Тотална бесмислица. Штавише, ствар је обратна: док позни Бизант напушта традиције класичне Ромеје, уводећи, пред 4. крсташки рат, низ супра-феудалистичких „реформи“ (пронијарство, харистикар, пауперизацију сељаштва, нарочито војно обавезаних), дотле један хиландарски архимандрит племићког порекла пуних 15 година проучава, а потом систематизује и преводи на старосрпски језик кључне правне списе римског права којих Бизант полако али сигурно напушта (Јустинијанове Дигесте и Новеле, као и класичне византијске Синтагме и црквени Номоканон), прилагођавајући нека решења менталитету владара и пастве своје будуће Цркве коју је замислио да оствари можда највештијом дипломатском финтом свих времена. Управо је та специфична немањићка „анти-феудална“ племићка идеологија породила оне будуће рацко-влашке „шизматике“ који од цезара бечког траже, па и захтевају својинска, аутономашка права, на чуђење и згражавање хорватске и славонске тлачитељске властеле. Уосталом, нађите ми један народ на свету који у својој поезији толико слави своје „господаре“ и „виши сталеж“, готово се поистовећујући са њиховим ратним и моралним успонима и државничким падовима.

    „Мала тајна ничим изазваног настанка моћне државе Немањића на дотадашњој територији легитимног Римског царства (Византије) је поход крсташа Фридриха Барбаросе и сарадња са Стефаном Немањом“

    Тај савез никад није остварен, упркос Немањиној жељи (у фазону, био згрожен што Швабе рукама једу месо, а Срби боц-боц).

    „Србијом у доба Обреновића, пред и по међународном признању и добијању статуса краљевине, владали су напредњаци (Напредна странка), као и данас (…) па напредњаци немају везе са Бечким империјалним интересима ни колико радикали са Руским, а либерали са Француским. Никакве ту синергије „нема“.“

    А председник владе и главни преговарач на Берлинском конгресу је био: 1. либерал 2. русофил 3. анти-демократа који се противио англо-француском условљавању о уласку Јевреја у србијанске државно-финансијске институције. Хм.

    „И канал Дунав Морава Вардар Егеј је изворно немачка идеја.“

    Наравно. И логика и хидро-географија и дипломатска историја на такав закључак упућују. То треба да кажете Томићу.

    „После слома мађарске револуције 1848., на, правно посматрано, дотадашњој Угарској територији, настаје војводство Србија под управом Немаца, као казна Мађарима и награда Србима, војним најамницима, сервима, за верно служење царству и католичкој цркви у сузбијању протестантских буна још од Ракоција.“

    Јок, требало је да устану на онога ко им је обновио Цркву, дао права (макар и нерадо) и да се прикључе бунтовницима као њихови преци 1690. и 1740., који су се (гле исторјиске ироније!) прикључили про-аустријским бунтовницима против законите царске (по допуштењу Божијем, ако не и по вољи) царске, султанске власти. Да није Милетић („Доситеј на стероидима“) био у праву што је народ хушкао на колаборационисте у мантији“?!

    „Уочљиво је да је устројство тог војводства стриктно феудално – дата интерна самоуправа, црквени сабор Срба као верског народа, „Етничких Срба“ како би се данас рекло, стриктно је одвојена од управљања војводством као делом државне територије.“

    Нетачно. Шупљикац је изабран на Скупштини и то вољом патријарховом, чијом је руком посвећен за војводу. Каснији покушаји изазивања раскола на линији црква-граџанство плод су политикантсва.

    Итд., итд. Све у свему, добар чланак, начелна теза је више него сувисла, само ми се чини да је аутор мало прећерао у „ненаучној“ историософској деконструкцији. 🙂

    Liked by 1 person

    • lepo je polemisati sa neistomisljenicima koji misle svojom glavom
      elem
      Немањићи УВЕК потписивали као краљеви „свој српској и поморској земљи“ (ређе Србије)…preciznije kraljevi sveh srbljem .. stp po tumacenju 99% akademske zajednice znaci svih srba, a po Jiriceku i mjj malenkosti / svih zemalja kojima vadaju srbi kao plemici, sto NISTA ne govori o njihovom etniickom sastvu kao ni npr. zemlja habzburga.. to se moze prevesti kao Srbija al ne u smislu definisane i grbom ovekovecene teritorije ..

      у зрелом Средњевековљу користио појам „Србија“, само што тим термином НИЈЕ БИЛА ИМЕНОВАНА ДРЖАВА НЕМАЊИЋА … tacno, Srbija se iz gornjeg razloga seta, a najcesce se odnosi na Hercegovinu, Herceg NOvi i zaledje … a li i to ma veze sa nemackim uticajem .. hercog a ne vojvoda .. ”in provincia Bosnae sive Serviae” ( bi bilo to

      Срби своју државност, чак и прву формалну црквену аутономију у Бару (totius regni Serviae primas) дугују искључиво Риму… ako preskocimo cenzurisanu arijansku apostolsku solinsku arhepiskopiju, stariju od rimske, uzrok i kljuc vecine nasih nevolja

      мнење да су Срби истовремено баштиници Византије и Немањића је врло шизфренио, Тотална бесмислица.. dokazana tihovanjem nekog monaha i netipicnim delovanjem vizantijskih vladar u najdekadentnjem delu njihove istorije

      специфична немањићка „анти-феудална“ племићка идеологија породила оне будуће рацко-влашке „шизматике“ који од цезара бечког траже, па и захтевају својинска, аутономашка права,

      ne nego ugpvor iz 3 godine NE po kom Iliri dobijaju status slobodnih gradjani Rima, dela politickog naroda, i odtada imajju/mo najvse rimskih cezara .. veze to s nemanjicima nema

      крсташа Фридриха Барбаросе и сарадња са Стефаном Немањом“
      Тај савез никад није остварен, упркос Немањиној жељи .. sta to dokazuje.. a ti je i Nemanjin tast Dandolo koji nagovara krstase na razaranje zadra .. sve slucajnosti

      дата интерна самоуправа, црквени сабор Срба као верског народа, „Етничких Срба“ како би се данас рекло, стриктно је одвојена од управљања војводством као делом државне територије.“

      Нетачно. Шупљикац је изабран на Скупштини и то вољом патријарховом.. na skupstini crkvenog sabora, ali vlast nad vojvodstvom vrsili su nemacki vicekralj i nemacko administrativno osoblje

      аутор мало прећерао у „ненаучној“ историософској деконструкцији… lepa definicija zahvaljujem vam se

      Sviđa mi se

  4. Недавно случајно налетех на овај портал и морам признати да одавно не ишчитавах урадке домаћих аутора који поседују тако истанчану историософску интуицију коју, авај, базирају на погрешним идеолошким премисама, а често и чињеницама, мада им је накнадни след аргументације логички доследан (овде понајпре мислим на Бранимира и Томића). Ево пар примера из текста:

    „… и краљевине Србије, што је први историјски помен те „синтагме“ (…) наше средњевековне државе су се звале „обласно“ – Рашка, Босна, Дукља, Хум, Паганија“

    Далеко од тога да је у питању „први историјски помен“. Ако и занемаримо раније бизантске и латинске изворнике пре 11. века у којима се експлицитно наводи Србија, барем је сигурно да су се Немањићи УВЕК потписивали као краљеви „свој српској и поморској земљи“ (ређе Србије), али (и ово је кључно) САМО У УНУТРАШЊОЈ УПОТРЕБИ ИЛИ У ДИПЛОМАТСКОЈ КОРЕСПОДЕНЦИЈИ СА САВЕЗНИЦИМА, док су се пред „Западом“ користили оним именом којим је и сам тај католички свет Србље називао без прекида све до 19. века: „рашки“/“раЦки“ краљ/живаљ. Међутим, то уопште не значи да католички Запад (и Север) није у зрелом Средњевековљу користио појам „Србија“, само што тим термином НИЈЕ БИЛА ИМЕНОВАНА ДРЖАВА НЕМАЊИЋА (сем једног изузетка, о чему доле), већ једна друга територија:

    ”in provincia Bosnae sive Serviae” (фраза папе Николе V, коју је преузео од својих претходника још док Босна није била под Душаном).

    Инваријанта папског дипломатског дискурса спрам Немањића је свесно и срачунато избегавање да се они назову српским владарима и истовремено инсистирање да се владари Босне (како правоверни католици, тако и шизматички крстјани) баш тако именују. Исто или слично важи и за Дукљу, као и за Драгутинову „сремску Србију“, по свој прилици силом прилика поунијаћену.

    А ево о чему се ради, ствар је проста: Срби своју државност, чак и прву формалну црквену аутономију у Бару (totius regni Serviae primas) дугују искључиво Риму. Католичком Риму. Још од Михаила (1074.), тек пар деценија после Великог раскола, Срби од мање-више уређеног скупа племена која су се раније на једвите јаде с променљивом срећом уобличавала у привремене кнежевине, коначно постају хришћанска нација. Штавише, насупрот бесмисленој и ничим доказивој тези да смо покрштени од стране „Мајке Цркве“ (sic!“), тј. Константинопољске патријаршије, више је него ноторни труизам да су крштење могли обавити само и искључиво домицилни прелати, тј. свештенство Илирикума за које је канонски утврђено да још минимум од 4. века (Помесни сабор у Сардици, данашњој Софији 347. год.) подлеже ИСКЉУЧИВО ЈУРИСДИКЦИЈИ РИМА! Чак и каснији процес описмењавања Словена (мада испрва замишљен као византијска политичка ујдурма анти-папског патријарха Фотија, исто као и неуспело „оправослављивање“ Бугара), морала је да прође кроз ригорозну, па и инквизиторску контролу италијанско-германског клира, који је тај процес обрнуо у своју, тј. папску корист (о да, то значи да је Методије, брат Ћирилов био сремски бискуп под папином влашћу, као и Ћирилови ученици, тзв. петочисленици). Византија је у Централном Балкану имала само урбана острвца у данашњем доњем Шоплуку, Македонији, Албанији и дукљанским градовима (онима које је касније Немања разорио тако да се, по речима Стефана Првовенчаног, „грчко име у српској земљи истребило“). Али о томе неком другом приликом, као и о чињеници да и другу обнову краљевства од стране тог истог Стефана, Срби добијају од папе, па после праве лукави, подмукли, генијални, коперникански (тј. светосавски) обрт.

    Суштина је у следећем: тзв. Света столица и њоме благословена секуларна традиција Свештеног римског царства (у свим својим сукцесивним фазама и преименовањима), са чисто „овоземаљског“ становишта апсолутно имају право да присвајају Србију и да је сматрају сопственом прћијом. Проблем за Запад (а ништа мање и за Бизант) настаје када се у процепу између њих појављује најчуд(ес)нији феномен у хришћанској и европској повести: Жичка, тј. Пећка архиепископија, потоња патријаршија, и њен државом спровођен прозелитски атак и на једне и на друге (мада исто тако рецептибилан за културалне моделе и једних и других). Трагика за Српство настаје када тај чудесни, еклектички, источно-западни стожер вековног идентитета свога народа, бива укинут 1776. год. од када се црквеност у Србаља своди на обичајну маскоту, безмало орнамент на здању секуларизоване државности, туђинским идеологијама створене и одржаване, а потом као кондом одбациване кад одради своје.

    „Ерго, данашње мнење да су Срби истовремено баштиници Византије и Немањића је врло шизфренио, између осталог, а највише, зато што су Немањићи били типично племство западног типа које је укидало „римско право“ – сигурност имовине и малих власника, читај отимало земљу слободним сељацима, док је Византија била простор где се владавина „римског права“ наставила. То не лупам ја неко тврди Карл Шмит.“

    Тотална бесмислица. Штавише, ствар је обратна: док позни Бизант напушта традиције класичне Ромеје, уводећи, пред 4. крсташки рат, низ супра-феудалистичких „реформи“ (пронијарство, харистикар, пауперизацију сељаштва, нарочито војно обавезаних), дотле један хиландарски архимандрит племићког порекла пуних 15 година проучава, а потом систематизује и преводи на старосрпски језик кључне правне списе римског права којих Бизант полако али сигурно напушта (Јустинијанове Дигесте и Новеле, као и класичне византијске Синтагме и црквени Номоканон), прилагођавајући нека решења менталитету владара и пастве своје будуће Цркве коју је замислио да оствари можда највештијом дипломатском финтом свих времена. Управо је та специфична немањићка „анти-феудална“ племићка идеологија породила оне будуће рацко-влашке „шизматике“ који од цезара бечког траже, па и захтевају својинска, аутономашка права, на чуђење и згражавање хорватске и славонске тлачитељске властеле. Уосталом, нађите ми један народ на свету који у својој поезији толико слави своје „господаре“ и „виши сталеж“, готово се поистовећујући са њиховим ратним и моралним успонима и државничким падовима.

    „Мала тајна ничим изазваног настанка моћне државе Немањића на дотадашњој територији легитимног Римског царства (Византије) је поход крсташа Фридриха Барбаросе и сарадња са Стефаном Немањом“

    Тај савез никад није остварен, упркос Немањиној жељи (у фазону, био згрожен што Швабе рукама једу месо, а Срби боц-боц).

    „Србијом у доба Обреновића, пред и по међународном признању и добијању статуса краљевине, владали су напредњаци (Напредна странка), као и данас (…) па напредњаци немају везе са Бечким империјалним интересима ни колико радикали са Руским, а либерали са Француским. Никакве ту синергије „нема“.“

    А председник владе и главни преговарач на Берлинском конгресу је био: 1. либерал 2. русофил 3. анти-демократа који се противио англо-француском условљавању о уласку Јевреја у србијанске државно-финансијске институције. Хм.

    „И канал Дунав Морава Вардар Егеј је изворно немачка идеја.“

    Наравно. И логика и хидро-географија и дипломатска историја на такав закључак упућују. То треба да кажете Томићу.

    „После слома мађарске револуције 1848., на, правно посматрано, дотадашњој Угарској територији, настаје војводство Србија под управом Немаца, као казна Мађарима и награда Србима, војним најамницима, сервима, за верно служење царству и католичкој цркви у сузбијању протестантских буна још од Ракоција.“

    Јок, требало је да устану на онога ко им је обновио Цркву, дао права (макар и нерадо) и да се прикључе бунтовницима као њихови преци 1690. и 1740., који су се (гле исторјиске ироније!) прикључили про-аустријским бунтовницима против законите царске (по допуштењу Божијем, ако не и по вољи) царске, султанске власти. Да није Милетић („Доситеј на стероидима“) био у праву што је народ хушкао на колаборационисте у мантији“?!

    „Уочљиво је да је устројство тог војводства стриктно феудално – дата интерна самоуправа, црквени сабор Срба као верског народа, „Етничких Срба“ како би се данас рекло, стриктно је одвојена од управљања војводством као делом државне територије.“

    Нетачно. Шупљикац је изабран на Скупштини и то вољом патријарховом, чијом је руком посвећен за војводу. Каснији покушаји изазивања раскола на линији црква-граџанство плод су политикантсва.

    Итд., итд. Све у свему, добар чланак, начелна теза је више него сувисла, само ми се чини да је аутор мало прећерао у „ненаучној“ историософској деконструкцији. 🙂

    Sviđa mi se

  5. Само што корумпирана и пацификована Аустрија нема никакве шансе да се дигне без Немачке. IMHO, oно што је Европи и свету потребно је Kontra-Anschluss, тј. формално присаједињење Немачке Аустрији (при чему би фактички пруско-баварска елита засела у Бечу). Тако би Немци, користећи гарантовану неутралност из аустријског уставног поретка чији би део постали, успели да се извуку из НАТО-вске канџе где су још од ’45.-е маргинализовани и војно осакаћени, и почели да са Русијом, као природним савезником, граде војни савез. Постоји, додуше, једна озбиљна препрека том плану, а то је један тврд орај који по правилу бива скрцкан при било каквом руско-германском дилу, али по правилу им доака на крају, уз Божију помоћ. 🙂 http://true-news.info/jesus-christ-made-king-of-poland/

    Sviđa mi se

  6. odlican tekst glede razmislajnaj o kontinuitetima i ishodistima
    http://pescanik.net/zadruga/

    Nedić i Ljotić su zadrugu videli kao jedinstveno rešenje ekonomskih, društvenih i državnih problema. U društvenom smislu ona je trebalo da u staleškoj državi postane organ koji proizvodi „sklad i međusobnu solidarnost za izmirenje suprotnosti“, neophodan činilac za „usklađivanje međustaleških i međuljudskih odnosa“. U jednoj rečenici tu jedinstvenu ekonomsku, društvenu i državnu funkciju zadruge precizno je izrazio Ljotic: „Zadruge moraju činiti osnovu političkog uređenja… biti osnova ekonomskom poretku i državnom redu. Tek tako će država postati organizam“.

    uporedite ovo sa ustrojstvom vojvodstva SRbija o kome polemisem s Rudnicaninom pa cete videti da nista novo pod kapom nebeskom ..

    Kod Ljotića i Nedića ona postaje strogo hijerharhizovana zajednica, sa snažnim autoritetom domaćina ili starešine na čelu. Nedić, koga su i zvali starešinom i domaćinom, preslikavao je model patrijarhalne porodične zadruge direktno na državu:

    a ovo sa novim pod navodniciam snagama srBskog parlamenarizma

    lepo kazem Nimbusu austrosrbi su pleonazam

    Sviđa mi se

  7. Popović insistira na novom početku. Njegovo intelektualno preduzeće je konstruktivističko. Za njega je teza o kulturnom kontinuitetu tek ideološka tlapnja, koja kao autentičnu prošlost nudi mitsku skasku o nečemu čega nikad nije bilo
    Evo kako Lompar vidi politiku koja bi trebalo da konačno oslobodi srpsko stanovište: “[srpska kulturna politika] treba da sledi načelo integralnosti koje podrazumeva zajedničke kulturne konstante u bilo kom teritorijalnom ili državnom području. To znači da je pojam srpski osnovni pojam naše kulturne politike i da se on ne može zameniti ni sa jednim regionalnim ili teritorijalnim pojmom.
    http://pescanik.net/izmedu-proslosti-buducnosti/

    shvatili ste valjda da sam kontra obojici

    PS nidje Srbin bez Nemaca … “mi Srbi“ smo ovde definisani na način koji nije lako razumeti. Čini se zato da nam je gotovo neophodan neki ovlašćeni tumač da nam obelodani koordinate i sadržaj našeg kolektivnog identiteta. To je Schmitt davno shvatio. Narod koji je politički svestan sebe zove se Nacija.[22] Političku svest Nacije, koja se kod Lompara zove “stanovištem”, Schmitt naziva znanjem o “egzistencijalnom karakteru situacije”. To je nešto što ljudi od krvi i mesa ne mogu spoznati, pa nam je zato neophodan vodič. Vodič se ne bavi trivijalnim svakodnevnim upravljanjem. On, Schmittov suveren, “ukazuje” se samo kad je situacija kritična. To Schmitt naziva vanrednim stanjem. Lomparov opis ukazanja suverena i vanrednog stanja malo je slikovitiji:

    „Kralj je, kao i uvek, van neposredne igre i – poput spoljnopolitičkog arbitra – uključuje se samo u završnici: kao deus ex machina koji dolazi sa neba i razrešava istorijski zaplet.“[

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s