Милко Грмуша: Престати са политиком проблема, креирати политику рјешења

Онај дио који никако не разумијемо јесте да је подручје Балкана већ структурисано, и тај процес уобличен је још у вријеме Берлинског конгреса. Овај простор трајно је додијељен интересној зони Запада.

Србија, технолошки унапријеђена, институционално ојачана и економски просперитетна, на корист ће бити Србима и ван својих граница.

концепт Републике Српске мора бити конститутиван, а наша политика мора бити одређена позитивно. Ми од Републике Српске морамо престати да представљамо проблем, односно морамо послати поруку да Српска није проблем, него рјешење.

hajmokuci

Доминантан начин размишљања српских политичких елита у посљедњим деценијама, поготово кад је ријеч о односима са комшијама, али и  великим глобалним силама, био је заснован на идеји и поруци да ми можемо да направимо велики проблем. Српски политички програм, тако, није био позитивно одређен него је био заснован на тихим пријетњама да се српско питање  силом мора наметнути факторима који одлучују, иначе ће Срби да створе многима многе проблеме. Илустративна је реченица у том смислу да „Срби не умеју да раде, али зато умеју да се бију“.

Доминантан српски политички концепт, сходно томе, није био оријентисан на развој државе у којој су Срби живјели (Југославија, Србија и друге републике у којима су Срби живјели) у дубину, односно политичка елита није била заинтересована да земљу модернизује, да смањи технолошки јаз између српског и западноевропских народа, да ојача владавину институција и права умјесто самовоље политичке олигархије и бирократије, да хуманизује живот људи стварањем квалитетних модерних здравствених и других социјалних система, да се посвети изградњи ефикасне тржишне привреде засноване на приватној иницијативи грађана. С једне стране, такво опредељење би не само модернизовало и материјално обогатило Србе и све грађане који са њима живе, него би створило реалне предуслове националне еманципације српског народа, односно омогућило би да Срби, по први пут у својој модерној историји, живе од свога рада и минимално зависе од воље великих сила. С друге стране, српска порука комшијама на Балкану, али и цијелом свијету, била би да Срби напуштају ратнички концепт, да своје национално питање не вежу за освајање и повезивање територија, да је њихова идеја привреда, развој, модернизација, бољитак. То је здрава порука и са таквим понашањем стичете симпатије и пријатељства.

Супротно од тога, српска порука је била, како је већ речено, да ми можемо да направимо велике проблеме. Политичко руководство Срба у БиХ, почетком деведесетих година, уопште као свој политички циљ није прокламовало Републику Српску, него останак БиХ у оквиру Југославије. У супротном, пријетило је распадом БиХ. Милошевић је легитиман интерес српског народа за опстанком Југославије `бранио` тако што је пријетио распадом република у Југославији које би се одлучиле на излазак из Југославије. Данас, Србија покушава да добије подршку свијета за формирање Заједнице српских општина на Kосову, док истовремено Република Српска оспорава уставну структуру БиХ залагањима за трећим ентитетом, оспоравањем Уставног суда БиХ који, иако често вођен искључиво политичким, односно неправним мотивима, ипак неспорно јесте предвиђен Уставом БиХ и слањем поруке да је дисолуција БиХ неминовност. Дакле, као народ поново шаљемо поруку да можемо да направимо проблем и да је свијету боље да нам да то што мислимо да нам припада, ако не жели проблем са нама.

Нажалост по нас, и свијет нас управо тако посматра.
Ми кажемо „можемо да вам направимо проблем“, а они кажу „можете да нам направите проблем“. Ми кажемо „ако не добијемо то што желимо, направићемо вам проблем“, а они кажу „ви нас уцјењујете“. Ми се, упркос бројним различитим тумачењима, дакле, заправо одлично разумијемо са свијетом. Та наша концепција „направићемо вам проблем“ направила је и повратно историјско дејство, те тако нас многи у свијету данас оптужују и да смо ми криви за Први свјетски рат, да смо ми иницирали и балканске ратове, да Срби стално праве проблем и изазивају ратове. А ми им у свему томе својом реториком само помажемо.

Онај дио који никако не разумијемо јесте да је подручје Балкана већ структурисано, и тај процес уобличен је још у вријеме Берлинског конгреса. Овај простор трајно је додијељен интересној зони Запада. Својом политичком концепцијом, ми смо у посљедњих стотину и педесет година покушавали да реметимо тај поредак чиме смо стекли својство реметилачког фактора на Балкану. Данашња западна политика на Балкану, стога, јесте заснована на принципу да су Срби проблем и да их треба на сваки могући начин пацификовати. И та оријентација по нас је имала, али и даље може имати, крајње негативне и претјеране консеквенце. То је просто тако, то је реалност и илузија је да ће Русија или Турска да промијене тај устаљени ток ствари на Балкану. Ми ту илузију, наравно, можемо гајити, можемо изгубити још неколико ратова, претрпити још неколико националних голгота и свести се на милион или два Срба да бисмо коначно све то схватили, а можемо почети и одмах да размишљамо рационално.

Kакво је то рационално размишљање у нашем случају данас? То је, одмах и прије свега, прихватање овог дефинисаног система односа. Ми не можемо да уцјењујемо свијет. Ми морамо престати да прижељкујемо Трећи свјетски рат да би се српско национално питање коначно ријешило. Наша национална стратегија, умјесто у територијалну ширину, мора постати фокурисана на развој у стратешку дубину. Дакле, треба да нас интересује демократски и модерни преображај Србије, у границама које ефективно контролише. Треба нам Србија која се не исцрпљује процесима на које не може да утиче, него која се посветила свом привредном развоју, владавини права, развоју институција, комуникацији са регијом и свијетом, а не конфликту са свима око себе. Таква Србија, технолошки унапријеђена, институционално ојачана и економски просперитетна, на корист ће бити Србима и ван својих граница.

Ми у Републици Српској требамо да свој политички концепт градимо на поруци да је Босна и Херцеговина, таква каквом је Дејтоном дата, могућа као одржива, функционална и просперитетна држава, те да јој Република Српска даје тај импулс развоја, модернизације и прикључивања евроатлантским интеграцијама. Дакле, концепт Републике Српске мора бити конститутиван, а наша политика мора бити одређена позитивно. Ми од Републике Српске морамо престати да представљамо проблем, односно морамо послати поруку да Српска није проблем, него рјешење. То не радимо, односно радимо управо супротно у свим овим годинама: ми се у Српској залажемо за стање што горе то боље, умјесто да смо свим важним факторима послали поруку да ми представљамо функционалну компоненту и у БиХ, али и у цијелој регији.

Срби у Црној Гори, Хрватској и Македонији, колико год да их има, требају своју политику да базирају на афирмацији владавине права, јачању демократских институција држава у којима живе, односно на стављању на побједничку страну историје. Дакле, Срби у земљама регије морају бити не фактор нестабилности тих држава, него фактор њиховог цивилизацијског напретка, материјалног обогаћења, прихватања либералних тековина. Примјера ради, не требају Срби у Црној Гори да пријете њеној независности и суверенитету, него да буду кључни фактор промоције владавине права и демократских начела у тој земљи, односно фактор модерније и свим њеним грађанима угодније Црне Горе. То је паметна национална политика, а не избор перманентног конфликта.

Дакле, морамо бити свјесни да су деценије пред нама један веома изазован период, будући да егзистирамо у регионалној структури која политички није наклоњена Србима, будући да су се Срби деценијама оштро опирали тој структури. Зато се ми у наредном периоду морамо базирати на економском јачању, инсистирању на владавини права у свим државама Балкана, слободном протоку капитала, људи, робе и услуга, индивидуалистичкој концепцији и либералним тековинама. Наш циљ мора бити демографски опстанак, потом обнова, а упоредо економско и вриједносно јачање. У наредних педесет година такве стрпљиве и мудре политике морамо изградити кредибилитет да смо способни да представљамо фактор стабилизације и пацификације Балкана, те да смо као народ историјски сазрели да преузмемо своје мјесто и улогу у глобалном поретку. Тренутно, ми смо регионални проблем који представља вишак у глобалној структури, и ако тако остане, нас као народа неће бити за стотину година, а већ данас нисмо уопште релевантни. Стога, концепт мора бити радикално другачији, фокус мора бити на пружању доприноса регионалној стабилности, унутрашњој модернизацији и економском јачању.

Ми, дакле, морамо коначно прихватити дефинисану архитектуру овог простора, која представља само сегмент глобалне архитектуре, и требамо се престати заносити илузијом да ми можемо промијенити ту архитектуру, а на шта смо потрошили деценије и деценије времена, као и стотине хиљада и милионе људских живота. Ми то не можемо урадити, можемо само сами себе прецртати са свјетске мапе. Оно што, пак, можемо јесте да се прилагодимо том систему, да прихватимо његова правила и да пошаљемо поруку у наредним деценијама да смо кредибилан партнер, у домену који се нас тиче, и да прихватамо дефинисан систем вриједности и глобалног поретка.

(Фронтал)

Advertisements

3 mišljenja na „Милко Грмуша: Престати са политиком проблема, креирати политику рјешења

  1. У основи се слажем са ауторовом тезом да треба бити конструктиван и позитивно орјентисан. Не зашта нисмо, па ако нам се то не свиђа-растурамо по сваку цијену, него зашта јесмо и то „гањамо“. Теза да смо ми моћан народ који растура царства, можда је и тачна, али нас, и из тог разлога, нема 20 и више- него само 10-так милиона…Што рече руска историчарка:мали народ с менталитетом великог.
    Аутор каже: „Онај дио који никако не разумијемо јесте да је подручје Балкана већ структурисано, и тај процес уобличен је још у вријеме Берлинског конгреса. Овај простор трајно је додијељен интересној зони Запада.“
    Ово ипак није скроз тачно, а шта је са Јалтом (СССР 50% Запад 50%) ? Сад када се Русија буди, ово је насрећу или нажалост, како се коме свиђа, ипак није потпуно ријешена ствар. За вријеме Горбачова и Јелицина ова ауторова теза је била 100 % тачна, али сада…Ствари се мијењају…а надам се да би и ми требали доћи памети, да себе подижемо и при томе будемо реални.

    Sviđa mi se

  2. Аутору овог текста (и осталим заинтересованима) покушаћу да, сажето, кроз једну своју песму објасним ЗАШТО је његов одлично замишљен концепт – тешко остварив у пракси. Ако је неко украде и прикаже као своју, – њему на част, немам ту врсту сујете. „ Оца, Сина и Светог Духа„ схватите као – континуитет – реч тако тешко пријемчиву за наш народ Да пробам на српском: – континуитет – непрекидност, стално трајање, непрекидна веза, блиска повезаност, . . .

    ПОРУКА МОМЕ НАРОДУ

    У немиру своме морам опевати
    ту невољу, коб што народ мој прати;
    кроз трагање тешко ваља потрајати
    да вољом и умом стару славу врати.

    У векове дуге зла навика поста’
    да изда син оца, или отац сина;
    таштина њихова к’о клетва нам оста’
    да прати и потире род наш од давнина.

    Ми, женски сведоци, уз зебњу у души
    рађасмо синове са жељом и надом
    да молитва може клетву да гуши,
    да синови ће поћи за миром и радом!

    Ал’ клетва моћ не губи у времена ова,
    још мрежу плете и у њу нас хвата;
    сујета јака, уз безброј изазова,
    док мудрост се крије иза тешких врата!

    Појавите се, о мудри, иза камених зидина,
    кроз гласове ваше да допре нам до слуха;
    не може се у име оца, или у име сина,
    мора се у име Оца, Сина и Светога Духа!

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s