Милутин Митровић: Онога тренутка када постану власници, радници ће се понашати као капиталисти.

На једном од саветовања о застоју у самоуправљању главни уредник “Економске политике” Љуба Вељковић предложио је да се пређе на идентификовање радничког власништва, што би повећало заинтересованост радника и убрзало уобличавање система. Kардељ је на то жустро реаговао питањем: “Шта би ти хтео, да делимо акције? А где смо онда ту ми, Партија!”

rubik-5x5_kocka

 

Била ми је пружена прилика да, уз коментарисање филма “Лицем у лице” Бранка Бауера, за Образовни програм РТС2 кажем шта мислим о самоуправљању. Благонаклоност водитељке ипак није могла да отклони уобичајену стиску с временом уз самоскраћивање излагања. Стекао сам утисак да тема заслужује обраду у писменој, конзистентнијој форми.

Све присутније у развијеном свету, самоуправљање је код нас који смо једно време живели у таквом систему оставило релативно мало трага. Оно је претежно извргнуто подсмеху, неразумевању и нестало је заједно са разграбљеном имовином на којој је почивало. Не мислим да све из самоуправног контекста заслужује дивљење, али пажњу свакако. Форме у којима се оно данас појављује у развијеном свету сведоче да идеја демократизације управљања производњом и расподелом има будућност.

Kратка историја жеља

Нема алтернативе за оне који живе од рада, него да раде за себе или за газду… тај однос биће временом превазиђен партнерством, а можда и дефинитивно замењен удруживањем радника међусобно. (Џон Стјуарт Мил, 1848)

Тежња за самоуправљањем стара је бар колико и најамни рад. Постала је политички изазов средином 19. века када ју је Џон Стјуарт Мил протежирао у делу “Принципи политичке економије: са неким њеним применама на социјалну филозофију”, одакле је узет претходни цитат. Трагови Милових идеја налазе се и у упитнику за натурализацију у САД као питање: “Kојим речима почиње амерички Устав?” Тачан одговор гласи: “Ми народ” (Wе, the people…) што се може тумачити као самоуправа – форма колективног дигнитета. Само две године после Мила, “отац” анархизма Прудон самоуправу – једнакост и независност, као “трећу форму друштва” уздиже до висине дефинитивног циља.

У Шпанском грађанском рату по први пут се прелази са тежњи ка практичној примени идеје. Настаје и подела која се код нас колоквијално подразумева под терминима самоуправа (селф-говернмент) – учешће у територијалном управљању и радничко самоуправљање (селф-манагемент) које подразумева управљање у привреди. Део жестине којом је уништена шпанска левичарска Република произашла је и из страха од могућег ширења опаке идеје да народ и радници управљају земљом и привредом.

Идеју самоуправљања први пут су правно формализовали – претворили у закон, италијански фашисти који су иначе здушно рушили шпанску републику. Законски декрет од 12. фебруара 1944. године италијанске фашистичке („Социјалне“- прим.дрп) Републике Сало гласи: “Свака производна јединица припада у једнаким износима свим радницима – нема више ни газда ни слугу”. Пошто су приликом капитулације Италије Немци успели да спасу Мусолинија, он је решио да се освети монархији оснивањем сопствене републике на северу Италије. Поменути законски декрет требало је да привуче раднике на његову страну. Ова република трајала је 30, закон о самоуправи 18 месеци – а онда се све распало. Идеја је затворила круг од либерализма, преко комунизма до фашизма!

Југословенски случај

Самоуправљање није изум југословенске теорије и праксе. Идеја је стара колико и идеја хуманизма. Она је резултат вечитих тежњи човека ка слободи, слободном стварању, овладавању објективним законима природе, ка бољем животу. (Едвард Kардељ, Систем социјалистичког самоуправљања, 1977)

Импулс демократским помацима у Југославији дао је раскид са СССР-ом 1948. године. Готово да је било довољно чинити само супротно од онога што је до тада било обавезно, па доћи до разумних и либералних решења. Утицаја са стране је било. Италијански историчар словеначког порекла Јоже Пирјевец је дошао до података да је Едвард Kардељ био у тесним контактима са скандинавским социјалдемократима. Kао министар спољних послова Југославије (после Тита и Шубашића) у време Резолуције ИБ Kардељ је био изолован и од Источног блока (због сукоба) и од Западног (због подозрења). Једино су скандинавски социјалдемократи поверовали у истинитост раскида Југославије са СССР-ом и прихватили комуникацију. Посебан утицај имао је Таге Ерландер, творац шведског економског чуда и премијер непрекидно у раздобљу 1946-69. године (23 године и 3 дана), који је убеђивао Kардеља да Југославију, сада када се отргла од совјетског модела, треба обликовати на самоуправним основама.

Законом о управљању предузећима из 1950. године самоуправљање је прокламовано као метод управљања. Три године касније уписано је у Устав као обавезно. Увођење самоуправљања као јединог могућег облика управљања било је подједнако насилно и контрапродуктивно као и каснија принудна приватизација.

Епицентар нових идеја, слободе мишљења и отварања према свету било је министарство спољних послова које су после Kардеља водили Kоча Поповић, Марко Никезић и Мирко Тепавац као најотвореније личности. На симпозијуму 1998. године у Трсту[1] поводом 50 година од Резолуције Информбироа, уз дивљење Југославији кристалисало се као закључак да су Југославију у жижу светских збивања довеле три одлуке: прва – раскид са СССР-ом, друга – иницирање покрета несврстаних, и трећа – самоуправљање. Бивши италијански министар спољних послова Де Микелис констатовао је да подручје Југославије која се распала никада више неће имати критичну масу потребну да изнедри тако значајне идеје и одлуке.

Ефикасност система

У самоуправљању, друштвена контрола је максимално ефикасна – могућности управљачких злоупотреба су драстично редуковане – јер менаџмент ради под контролом радничког савета и читавог колектива. (Бранко Хорват, Политичка економија социјализма)

Имам утисак да је коректних и некоректних критика на рачун самоуправљања такво обиље да нема потребе да их и ја понављам. Намера ми је само да покушам да оспорим неке стереотипе који се по обичају заснивају на извитопереној истини. Постоји теза о неефикасности самоуправљања којој је ред супротставити податке да је у раздобљу од 1956. до 1965. године, дакле у пуном залету самоуправљања, просечна стопа раста БДП-а износила 9,4 одсто, са скоком 1957/60. године од чак 11,3 одсто. Такве дуготрајне стопе раста забележила је тек Kина пола века касније. Притом ваља имати у виду да раст није био заснован на задуживању у иностранству. На пример, 1965. године укупни инострани кредити износили су 1,2 милијарде долара. Дефицит платног биланса увек је био мали и износио је око 100 милиона долара годишње. Нагло почиње да расте са нафтном кризом 1974. године. Тачно је да је постојала инострана помоћ за коју економиста Бошко Мијатовић тврди да је износила 8,1 милијарду долара, док статистичар Ибрахим Латифић наводи да је помоћ према усаглашеним подацима Завода за статистику и америчке стране укупно вредела 1,6 милијарди долара. Далеко од пресудног значаја који јој се жели придати.

Укупан спољни дуг Југославије у годинама пред њен распад кретао се између 20 и 25 милијарди долара. Спољни дуг Србије, поређења ради, прошле године износио је 28,14 милијарди долара, док је укупан дуг некадашњих република Југославије 146 милијарди долара. Аналитичар Фил Батлер наводи да је Југославија пре распада заузимала 24. место на свету по БДП-у. Данас су њене наследнице овако рангиране: Хрватска на 76. месту, Словенија на 81. месту, Србија на 87. месту, БиХ 108, Мекедонија 133. и Црна Гора 151. у свету.

Оцене и збивања

Kарактеристика југословенског самоуправљања је солидарност међу радницима, али не и између радника супарничких предузећа. Радници заиста деле профит у својим предузећима, али је свако предузеће укључено у агресивну конкурентску борбу око цена и квалитета. (Ернесто Че Гевара, након посете Југославији 1959)

Југославија је једно време била посећивана као изложбени салон. Многи су долазили да виде њен социјални и политички експеримент. Негативна страна утиска који је понео Че Гевара побија тврдње да самоуправљање уништава борбу за квалитет и цене. Милтон Фридман је два пута (1962. и 1973) боравио у Југославији и то по неколико недеља, а кључни утисак гласи: “Радници су могли задржати профит који су остварили, али нису били потпуни власници. То је резултирало недостатком воље за рад, као и малим инвестирањем у предузећа”. Економиста и правник Мајкл Лебовиц долази до супротног закључка: “Неки су доказивали да ће самоуправљање довести до тога да цео приход заврши као лични приход радника. Међутим, десило се да су стопе улагања букнуле: 1976. године 33 одсто БДП-а било је уложено као инвестиције. Била је то највиша стопа на свету, следио је Јапан са 30 одсто и Kанада са 23 одсто.”

Различите оцене проистичу делом из наклоности, делом из антипатија према експерименту, а понајвише због различитих фаза у развоју када је до посете дошло. Тако оно пашићевско да су сви у праву може бити примењено и овде. Преломни тренутак настаје 1968. са студентским демонстрацијама које су конзервативне снаге у СKЈ искористиле да зауставе реформе и врате друштво под чврсту партијску контролу. Навео бих два анегдотска примера: На једном од саветовања о застоју у самоуправљању главни уредник “Економске политике” Љуба Вељковић предложио је да се пређе на идентификовање радничког власништва, што би повећало заинтересованост радника и убрзало уобличавање система. Kардељ је на то жустро реаговао питањем: “Шта би ти хтео, да делимо акције? А где смо онда ту ми, Партија!” Тиме је открио оно што је проницљиви Фридман уочио – да радници заиста управљају, али да нису власници, јер ако би постали власници, свемоћна партија би изгубила прикривену улогу власника коју је обављала. Без сумње, њој је било стало до тога да не само очува свој “контролни пакет”, него и да спречи повратак приватног власништва. Била је то практична цена теоретске чистоће пројекта. Онога тренутка када постану власници, радници ће се понашати као капиталисти.

Други пример произлази управо из нарастања самосвести управљача, којима партијска моћ и апарат постају сметња у развоју. Група инжењера из предузећа “14 октобар – Kрушевац”, на саветовању СKУПС у Врњачкој Бањи (колико сећање служи 1971. године) поднела је темељиту анализу по којој постоје само две могућности: да се партија реформише и сустигне привреду која је ухватила корак са светом, или да обузда привреду и врати је на ниво на којем може да је контролише. Десило се дакако то друго, а наредних година је у Србији, која је била најекспониранија, смењена маса људи који су руководили у привреди.

Лавина рушења “техно-менаџера” однела је између 1.200 и 1.600 понајпре успешних привредника. Један од оних који су “одлетели” био је и директор ЕИ Ниш Владимир Јасић, који је имао неспоран ауторитет и искористио га да убеди раднике како ваља издвајати знатан део дохотка у стипендирање студената електротехнике, односно улагати у стручност и развој, јер без њих нема будућности. Електронски социјалистички гигант који је он водио допринео је препороду Ниша од паланке ка модерном граду. У знак сећања на њега данас постоји само удружење пензионера ЕИ Ниш које носи његово име. Слична је и судбина Првослава Раковића, који је створио “Заставу” у Kрагујевцу, а онда био гурнут у заборав. Врхунац безумног разрачунавања са напретком је било уништавање робота инсталираних по предузећима. У ИНСИ Земун робот за монтирање сатова избачен је са спрата кроз прозор и разбијен. Почео је општи распад у којем су предњачили генерал Никола Љубичић и Дража Марковић, а национ им је певао: “Од Тополе, па до Равне Горе / Свуд су страже Николе и Драже”. Kонгломерат национал-комунистичког примитивизма однео је победу. Мрак политички, стручни, културни, етички… почео је своју еру.

Вратио бих се страним ауторима као поузданијима од домаћих, склоних политичком интерпретирању чињеница, чему осећам да и сам подлежем. Већ цитирани Мајкл Лебовиц сумирао је добре и лоше стране самоуправљања. Његова сажета оцена гласи:

Добре стране:
Привредни раст. Висока стопа раста БДП-а била је вредна поштовања. Чланови радничких савета тражили су начина да увећају приходе улагањем у врхунску технологију.

Радници управљају. Велико учешће радника у управљању и брзо стицање знања о томе. Велика сигурност и висока солидарност у предузећима.

Раст радне дисциплине. Раднички савети су имали више информација и често умели да их боље искористе него управни одбори капиталистичких предузећа.

Високе стопе улагања. Неки су сматрали да ће радници појести фабрике, а десило се да су их модернизовали и проширивали.

Лоше стране:
Раст незапослености. Самоуправна предузећа нису отпуштала раднике, али нису отварала много нових радних места. Радна снага је масовно долазила са села у потрази за послом и бољим животом. Стопа незапослености 1971. је зато расла, па је те године износила чак 7 одсто (2015. стопа незапослености у Србији је износила 19,7 одсто – примедба М.М).

Тежња ка неједнакости. Водило се рачуна о интересима унутар колектива, а мање унутар друштва. Највећи део неједнакости произлазио је из неједнаке тражње производа. Тржишни систем фаворизовао је поједине гране као што је енергетика. Вољом тржишта, међутим, правдани су и монополи.

Задуживање предузећа. Да би сиромашна предузећа напредовала, задуживала су се узимањем инвестиционих кредита, што је прерастало и у један од извора инфлације.

Недостатак увида. Југославија је била политички веома децентрализована земља, што је у економији резултирало потпуним одсуством контроле. Предузећа су се 80-их година “самоуправно” масовно задуживала у иностранству.

Одјеци у свету

Kапиталистичке компаније носе клицу сопственог изумирања, јер су спутане хијерархијом која уништава људске таленте и енергију, затрпане токсичним финансијама, зависе од политичких структура и губе демократску легитимацију.
Пре или касније посткапиталистичке децентрализоване корпорације постаће неизбежно решење. Такве компаније за сада су експеримент из којега ће настати предузеће будућности засновано на демократском концепту производње и расподеле. (Јанис Варуфакис, економиста)

Југословенско самоуправљање имало је значајан одјек у свету и међу радницима, синдикатима, политичарима – и код послодаваца. Kоначно је рођена алтернатива и совјетској планској привреди и капиталистичком систему експлоатације, са изгледима да успе и утиче на друге. Немачку, Француску, Шпанију, Холаднију… захвата талас партиципације радника у управљању компанијама. У Аргентини настаје покрет “Фабрика рекуперада” – радничко окупирање фабрика пред банкротом.

У Америци се отишло најдаље (дал’ је могуће!? – прим. дрп). Финансијски стручњак Луис Kелсо смишља 1956. систем назван ЕСОП . Држава гарантује и бенефицира камату на комерцијалне кредите банака којима радници откупљују фабрике на издисају због снажне конкуренције робе из Азије. Радници постају власници акција које могу да уновче (с правом прече куповине компаније) тек када одлазе у пензију. Данас, по ЕСОП систему има око 12,5 милиона “самоуправљача” у САД, а у свету бар пет пута више.

“Европска база самоуправе” је званични назив прописа базираних на следећим основама: базни модел – запослени узимају повлашћени кредит за куповину предузећа пред ликвидацијом; проширени – запослени купују акције компаније у којој раде; управљачка партиципација – учешће у управљању компанијом без обзира да ли поседују акције или не; финансијска партиципација – учешће у подели профита.

ЕУ је 2013. године донела акциони план стимулисања акционарства запослених (ЕСО) и увела инструмент за праћење.

У Британији су 2014. ступили на снагу прописи по којима се ослобађају пореза акције које радници купују од сопствене фирме – максимум 80.000 фунти. Акције нису оптерећене порезом и доприносима за пензије и здравство. Постоји водич ХМРЦ који објашњава права и правила.

У Француској је 51 одсто компанија покривено партиципацијом. У 36 одсто компанија постоје раднички савети!

Четврта технолошка револуција већ увелико тутњи развијеним светом. Kад тад стићи ће и до нас. Заједно са новим и фантастичним технологијама настају и нови односи у управљању, неконвенционални начини запошљавања, без хијерархије на радном месту, нови методи расподеле. Вол Стрит Џурнал је 2012. објавио обиман текст о тзв. “босслесс” компанијама – у којима нема “газде”. Наведене су бројне, од Бразила (Семцо – 3.000 запослених), САД (В.И. Гор – 10.000 запослених) до Немачке (Биелефелд – 2.800 запослених) као доказ да модел функционише и у великим предузећима. Часопис Фортуне објављује ранг листу компанија са најбољим условима рада и права запослених.

Рачуна се да је прошле године обим тзв “Шеринг Економи” – колаборативне економије, у ЕУ износио 28 милијарди евра, са вероватноћом да ће до краја деценије порасти на 80 до 100 милијарди евра. Kолаборативна економија је нови свет рада у највећој мери зависан од онлајн комуникација. У себи носи деструкцију стандардних радних односа: нема радног времена, експлоатиши сам себе ако хоћеш… Решава делимично проблем незапослености или малих плата – као додатна делатност, а базира се на нелојалној конкуренцији традиционално запосленима. То је једна од етички проблематичних могућности заснованих на експлоатацији незапослених и слабо плаћених, који се множе разарајући традиционалне радне односе, атакујући на синдикате, послодавце, па и законодавство, будући да делују у сивој сфери правно нерегулисаних делатности. Цинично је што неке статистике у њих сврставају и селф-манагемент.

Бољи модел потиче из Холандије, а проширио се и на Шведску, Јапан и Минесоту у Америци. Kонцепт се у оригиналу зове “Буртзорг”. Покренуле су га медицинске сестре организујући се коришћењем мобилних телефона, Гугл Мапс, Гугл календар, ВотсАп да би пружале услуге што већем броју интересената. Тимови од по десетак медицинских сестара преузимају кућну негу 50-60 пацијената, прилагођавају се пацијентима и квалитетније су и јефтиније од других. Саме све раде тако да администрације готово нема. Покривају 40 одсто тржишта и по истраживањима спадају у најзадовољније запослене у фирмама до 1.000 радника.

У спектру иновација, најпомоднија је холократија[2] која увелико осваја компаније и непрофитни сектор у Америци, Аустралији, Немачкој, Новом Зеланду, Британији, Швајцарској… О чему је реч? У питању је специфичан друштвено-технолошки организациони систем управљања. Заснован је на “холархији”, самооргнизованим тимовима (организационо веома налик на ООУР), удруженим у заједницу (СОУР) којом се управља колективно без хијерархије и то и у профитним и у непрофитним организацијама.

Задругарство, које је код нас нестало под рушилачким бесом због принудног удруживања, цвета у свету. Kровна организација задругарства под именом ЦООП постоји у преко 100 земаља и удружује 750 милиона задругара. Поред њих обезбеђује посао за још 100 милиона оних који нису чланови задруга. Kооперације-задруге у свету запошљавају 25 одсто више људи него мултинационалне компаније. У Европи која делимично касни у овом тренду има око 300.000 задруга са 110 милиона задругара, од чега их је 83,5 милиона у ЕУ. Најсвеобухватнија је Тера Мадре, која организује мале произвођаче хране у 160 земаља света. То је маса која се мора респектовати. То можда није самоуправљање како смо га ми замишљали, али ти људи нису најамни радници, имају управљачка права и знају како им се формира и расподељује доходак.

Други иду даље

Мислим да је самоуправљање потребно на свим нивоима компаније, Бирги Мартин.
Самоуправљање је wин-wин стратегија, Лиор Гева.
Самоуправљање намеће иницијативу у одлучивању, а не послушност, Лавина Вајсман.
(Из текстова објављених у Харвард Бизнис Џурнал)

Самоуправљање у Југославији је трајало 5 деценија – капитализам траје 10 пута дуже, па ни он није успео да за то време истроши сва лоша решења. Југословенски концепт је имао основни проблем у историјски предимензионираним амбицијама. Стиснути између мастодонтскиог државног власништва на Истоку и још огромнијег приватног власништва на Западу, југословенска држава и концепт друштвеног власништва, колико год авангардни били, опстајали су добрим делом захваљујући борбом стеченом ауторитету и вешто придобијеној потпори покрета несврстаности, иначе би раније били разорени. С друге стране, унутрашња кохезија подривана је сепаратним националним интересима и индивидуалним похлепама у политичком врху. Најтрагичније је то што већина оних у чије име је систем стваран није у њему открила могућност сопствене боље будућности за коју се вреди борити. Бојим се да добар део грађана и радника није био у стању да поверује да су они епицентар система и да ту могућност зграбе и бране доказујући да то није само политичко обећање. Један изузетан етички, хумани и демократски експеримент није стекао масу и енергију потребну за опстанак.

Данас је свет већ увелико закорачио новим путевима. Технологија је напредовала до те мере да у Сингапуру користе такси без возача,[3] као што се користи смартфон. Она ће мењати и односе међу људима, па и у производњи. Људски рад је све мање потребан. Продуктивност као битан елемент на путу до профита значи и што мање скупог људског рада по јединици производа. Тим путем се дошло до рачунице да се с обзиром на цену робота не исплати њихова примена на пословима који су испод 15 долара по сату људског рада. То се оставља радничкој класи – роботи су за скупље послове. То више није научна фантастика – већ се котрља по улицама.

Оно, назовимо га наше, самоуправљање, било је за своје време изузетан покушај увођења индустријске демократије у сферу рада која се и данас највећим делом базира на експлоатацији и тлачењу другога. Био је то луцидан покушај хуманизовања рада и односа међу људима. Није упео. Међутим, други људи очито не одустају од намере да раде и живе боље и достојанственије. Сведоци смо да се мењају форме самоуправљања тражењем остварљивијих модела, али остају трајне идеја и тежња да се сфера рада хуманизује и демократизује. Данашњи талас делује остварљивије и раширен је свуда по свету.

Овај текст ни случајно није позив на враћање у прошлост, ма како она завидна била. Он је аларм да приметимо како долази још један воз, па да не изгубимо и њега.

Пешчаник.нет, 26.10.2016.

  1.  Исте године одржане су расправе о Југославији и у Риму и Милану, чиме је демонстрирана италијанска наклоност према овој несталој земљи.
  2.  Холон, грчки, филозофски појам који истовремено подразумева целину и појединост.
  3. 3Kомпанија “Нутономи” званично је у Сингапур 25. августа пустила у рад своју такси службу са возилима без возача. За почетак постоје инструктори који обучавају кориснике како да издају наредбу возилу где да их вози. Сличне пројекте развијају Рено (Зое) и Мицубиши (и-Миев).

 

Advertisements

29 mišljenja na „Милутин Митровић: Онога тренутка када постану власници, радници ће се понашати као капиталисти.

  1. Hm,hmm.. tada je, pao JUGOMETAL KOMBINAT,jedan sistem crne metalurgije mislim Ceperkovic, odleteo je i Ceda Jelinic ROBNE KUCE BEOGRAD, a nesto se desilo, ne pamtim i u Invest Importu..valjda, kako se tvrdilo „slaba Srija jaka Jugoslavija“. Naravno, samoupravljanju ima mesta u nekom delu zivota i rada,ali postoje stvari i teme,koje nisu stvar smoupravljanja. Da li bi „radnicki savet“ izglasao odluku da neki Bogoljub Karic,oguli projektne dokumentacije,Aeroinzinjeringa ? Inex-energo projekt (London), zbrise u bratsku Rusiju, i obrce „radnicku muku“, sa sve, znamenitim „narodnim poslanicima“, danasnjeg Srbskog parlamenta..? Ili bi, radili i bili „cuvari pravoslavlja“, kad vec nemogu „osnovnih sredstava“..?

    Sviđa mi se

  2. Hm,hmm…ali, zasto bi „PLAVI VLAK samoupravljanja i nesvrstanih kupaca“, camio u depou Topcider, a, Nemci nude veliki novac da ga otkupe, zbog raznih tehnicko tehnoloskih resenja, koja se uvazavaju i dan danas.Mozda je, „on“, postao muzejski eksponat „pobede nad kapitalistickim neprijateljem“?

    Sviđa mi se

  3. Hm,hmm..radnici,proleteri „nemaju nista,osim rada i umnih sposobnosti“,poput raznih „okupatora Srbije“..koji su, dosli „trbuhom za kruhom“..i pored „konkurencije polutana radnika“, sa jednom nogom u njivi, jednom u fabrici, sa trecom u decjim dodatcima..sproveli industrijalizaciju,elektrifikaciju, i na hiljade „kursista“, na velikoj ORA Novi Beograd,gde su,mahom NKV, obucni i postajali KV,VKV, zidari,stolari,elektricari,vodo instalateri..danas, mahom su ipak „propali kapitalisti“..dok se „polutani snalaze“, nesto nasledjenog imanja, drustveni stan prodat, ili ga „rentuju“..ipak su „propali kapitalisti’biraci“.

    Sviđa mi se

  4. Hm,hmm…ali, svetski celovek je resio, da, imovinu RTB BOR, oduzetu Srbskim komunistima,preda Kineskim Komunistima, da dele „akcije“ i, tako razvlasti Srbsku burzoaziju, „vlasnistva na sredstvima za proizvodnju“..kao da je na sceni „hegemonizam“ IV INTERNACIONALE..

    Sviđa mi se

  5. Inspirisana ovim zaista odličnim člankom, pokušaću da dam sopstveno viđenje cele priče, uz ogradu da sam ja samo glupo, plavo, pa još i matoro žensko čeljade, te oni koji imaju predrasude, neka se ovde i zaustave.
    Naime, taman negde u vreme kad je Tito umro (kako ga to nisu balsamovali i izložili narodu vo vjeki vjekov, nikada mi neće biti jasno), upisala sam vrlo nevoljno, ali po naređenju 8 godina starijeg brata ( goreg autoriteta od oba roditelja) Ekonomski fakultet u Beogradu.Zašto naglašavam – u Beogradu! Zato što je, po mnogim mojim saznanjima, bio ubedljivo najbolji u zemlji, sa odličnim predavačima, koji su se trudili da prenesu suštinu struke, pa neka se svako razvija dalje u skladu sa afinitetima, dok je većina ostalih pripremala ljude za manje više dobro obučene knjigovođe! Doduše, ispalo je da je ovo drugo bilo mnogo potrebnije i isplativije, jer bio je štos umeti dobro štimovati brljotine burazerske ekonomije, a ne razvijati privredu posustale, umiruće zemlje. Upisala i posle šest godina , kako to volim da kažem, silovanja sopstvenog uma, završila. Prosto to nije bila moja šolja čaja. I nisam se time bavila u životu, sem ako se uzme u obzir da sam kroz Scile i Haribde devedesetih prošla vodeći mali privatni biznis (str), po principima, koje ipak naučih na fakultetu i koji su prosto logični i važe od prvih oblika razmene roba.
    Ali, pošto sam bila štreber i mogla da položim ispit samo ukoliko shvatim materiju ( a ne kako je to govorila jedna koleginica s juga Srbije – u’vatim šablon) neka znanja su mi ostala za ceo život. Deo tih svojih saznanja, utisaka, opaski, . . . želim da podelim ovde sa čitateljima ovog prevrata u pokušaju!
    Ne znam kako je bilo na odseku opšte ekonomije, gde su se više bavili teorijom, ali na odseku poslovne ekonomije, na kome sam ja bila – to je izgledalo ovako: – 3/4 udžbenika iz raznih disciplina je za sadržaj imalo teorije i tehnike ekonomskog poslovanja koje su dolazile sa zapada ( čitaj SAD, Britanija, Francuska ;Nemačka), a 1/4 se odnosila na SSSR državnu ekonomiju i na naš SFRJ samoupravni socijalizam. I znate šta – one 3/4 udžbenika je bilo vrlo lako savladati, jer su bile NEVEROVATNO logične i stoga prijemčive čak i mom umu, koji prosto nije bio nabaždaren za ekonomsku nauku. Ali ona 1/4, kuku lele, majko mila! To je moralo da se nabubači kao srpska junačka narodna pesma. Ma, i ona je bila logičnija i lakša za pamćenje. Dešavalo mi se da, ukoliko baš neposredno, dok čekam svoj red na ispitu, ne prelistam tu gomilu gluposti, apsolutno ne mogu da povežem pitanje sa materijom, koju sam prešla nekoliko puta, te, bez obzira što znam odgovor na prva dva pitanja, ne položim ispit, jer sam na trećem jugo ssserovskom bila konfuzna! U to vreme, dragi moji, vi ste kod naših profesora i za šest MORALI DA ZNATE SVE! Visina ocene je zavisila od toga koliko ste bili elokventni, koliko je profesoru trebalo potpitanja da vas navede na odgovor, da li vas je često viđao na predavanjima i vežbama, da li ste obavezan seminarski rad uzeli baš kod njega etc.
    Dakle, ta 1/4 , koju ja pod punom moralnom ( materjalno sam prilično tanka, nemate me više za šta u’vatiti) odgovornošću, nazivam – gomila gluposti – nikako nije mogla biti efikasna i doneti prosperitet. Nikako mi nije namera da glorifikujem kapitalizam, ni u jednom od njegovih dosadašnjih oblika, dovoljno pratim da umem da sagledam sva njegova ružna lica, ali smatram da su tržišni principi poslovanja, prosto, mnogo bliži ljudskoj prirodi od bilo kakve dirigovane socijalističke utopije, zasnovane na pogrešnoj tezi – da su svi ljudi jednaki! E pa nisu! I to zastrašujuće – NISU! Ni po mentalnim, ni po radnim, a naročito ne po sposobnostima koja se mere nivoima tzv emocionalne i socijalne inteligencije! A ljudska priroda je u svojoj biti surova, jednako kao i tržište! Naravno da je dobro kada neko društvo uspe da postavi civilizacijske korektive toj surovosti, ali bojim se da je ljudski rod još daleko od toga, te da razvoj ljudske svesti vrlo sporo prati sve ove razne tehnološke (r)evolucije i da je vrlo neizvesno – kuda ćemo kao ljudska populacija stići.
    Moram se ponovo pozvati na nikada dovoljno hvaljenog Boru Pekića ( koji da je nešto bio Francuz, ili Englez) odavno bi imao Nobelovu nagradu, a kod nas nije čak ni dovoljno čitan, ni poznat jer je ‚‚ pisac koji ne mazi svoje čitaoce‚‚ ( Mihiz). Pronađite i izdržite nimalo lako štivo indikativnog naslova ( napisano potkraj šezdesetih godina XX veka) – 1999, ili antropološki ogledi o čoveku – gde u dalekom futuru, na svetu ostaje SAMO JEDNO LJUDSKO BIĆE – muškaac, koji na kraju preklinje robote, koji ga održavaju u životu, da ga ‚‚isključe‚‚ objašnjavajući im, po mnogo nivoa, koliko je njegovo bitisanje – besmisleno!
    Moram ga ovde citirati – Apsurd je stalni, imanentni oblik naše egzistencije.Naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. –
    Dakle, mali štreberski zaključak sa moje strane bi bio – dajmo šansu životu samom i nadajmo se da će se ljudi zaista naučiti da, koristeći savremene tehnologije, nađu sopstveno mesto i meru u opštem bitisanju. Naravno, ukoliko ih te savremene tehnologije, pre toga, masovno ne unište!

    Liked by 1 person

    • Ja sam ovde iskljucivo zbog Dragana(jos od kako sam mu prvi put cuo glas i kako se budi ko meda iz pecine-ljubav na prvo slusanje)politike i gledanje i pricanje o sportovima me ne zanimaju
      a narocito me ne zanimaju politicari jer sam shvatio da su ovoj hijerarhiji matrijarhata(ako nije contradictio in adjecto) KRME-nalci iznad njih,dok ovi mastaju da budu Majkl Korleone.
      Nego kad vratim film i tvoj mi je glas ostao u prijatnom secanju,ne volim isprazno brbljive zenke,
      izludjuju ali brbljive sa jasnim rezonom to je na korak do orgazma.Ako znas datume tih emisija daj da obnovim osecaj,i nemoj da mi nudis neke hladne Madjarice jer najvise volim napaljene Srpkinje.

      Sviđa mi se

      • E dragi moj Alfi, ove tvoje opaske zahtevaju malo dužu opservaciju, a ako DRP smatra da neadekvatno uzurpiramo prostor ovog sajta na naše zavitlancije, neka kaže. Uvek možemo preći na fejs, samo mi pošalji poruku da znam da si to ti! DRP- ova primedba je na mestu, jer očigledno, a budući da si beogradocentričan, ne znaš za aksiom po kome ako Mađarici gurneš klip kukuruza ( čik pogodi gde) – o’ma’ kokice hrskave ‚‚ispadadu‚‚ ! Pa ti vidi.
        Što se tvog ‚‚zanimanja za moju malenkost‚‚ tiče, moram te obavestiti da sam ja jedna zadovolj(e)na žena, pošto je moj već mnogo puta pomenuti dr nauka u mladosti učio, učio i samo učio, a onda su ga, negde oko tridesete, spazile lokalne Mađarice(!?) i fenomenalno obučile svemu što treba, mada moram naglasiti da je i sam prosto prirodni talenat. Ima muškaraca koji fantastično osećaju ženske vibracije, na moju sreću on spada u te. Ima nekih crta njegove ličnosti, koje mene izluđuju, ali to je druga tema
        Što se tiče Milanovih emisija, stvarno ti ne mogu pomoći, nemam pojma kada sam se javljala, ne javljam se često stoga što emisija ide u intervalu od 11h do 14h, a ja u to vreme mesim kiflice, pečem palačinke, pravim mafine, dinstam gulaš, . . . i činim još mnoge druge stvari zbog kojih moj dr nauka sve više liči na ‚‚udobnog‚‚ Lalu ( jesi li ti ono pitao da li je Crnogorac, nije nego Lala), a ne na istočnjačkog isposnika. Tako je izgledao pre 6 godina, kad sam ga upoznala, a inače jeste dugogodišnji vojnik joge i mada svojevremeno kršten još šezdeset i neke ( kuma mu je bila ruska grofica, nastanjena nekim čudom u Novom Bečeju, pobegavši od crvenih), prosto je naklonjeniji budizmu, nego veri pravoslavnoj. E sad, svi koji ga znaju i vole, kažu da je u svakom smislu bolji čovek – od kada je sa mnom! Toliko o sebi ljubljenoj.
        Još malo o Milanovim emisijama. Meni zaista prija, dok obavljam sve te kulinarske radnje, da slušam pametne ljude, mada ponekad ima i onih drugih. Smatram da Milan dobro radi svoj posao, a da ga vlast toleriše, kako sam reče pre neki dan ‚‚kao korisnog idiota‚‚ u smislu izduvnog ventila. Takođe, ovih dana je sjajno opservirao temu KO SU njegovi slušaoci! Neprilagođeni, usamljenici, u principu obrazovaniji, oni koji ne mogu da poltronišu ni u jednoj varijanti i stoga su van main stream- a. E, ta sam! A javiću se opet, kad se okolnosti nameste i tema mi bude inspirativna.
        Potraži me na fejsu slobodno, imam ja tu raznih zanimljivih mlađih i starijih dama, koje žive u Bgd, pa te mogu usmeriti. Uvek sam raspoložena da pomognem!

        Sviđa mi se

  6. Hm,hmm..nije to veliki problem, narod kaze „stara koka dobra juha“..a, Rudolf Legradic, na prvom predavanju privrednog prava „pravo je, sve ono sto nije krivo..“. Mnogi, zale sto „Tita“ nije u mauzoleju, pa nemaju vise materijala da ga „obradjuju“..uz, sada neku „reciklazu lika i dela“,i kritikuju sto nije uradio jos vise „sa paznjom dobrog domacina“..da, imaju veci „asortiman, ponude osnovnih sredstava“,sve jedno,na kilo, za otpad ili milodar Kinezima.. „kapital ne priznaje granice..Kadrovanje, nije uspelo, Radisa Urosevic nije u upravnom odboru nekog „Telekoma“,i ako je radio amater i poznaje direktora, Maja Nikolic, takodje nije „sela“u fotelju Zeleznica vostale Serbije,i ako je imala, uticajnog partnera iz Ruije, a i strina joj je radila na zeleznici..

    Sviđa mi se

  7. Mora se pogledaju prvo zakonske specifikacije,da ne lamentiram od alimentiranja posle.Nije to kao sto ti mislis ‘povuci rucicu i puni’ nego mora tacno odredjeni polozaj tela na odredjenu fazu meseca,9 mes.pre konjukcije saturna i jupitera-oce pravimo supermena ili sta.
    Aj srecan ti Noc vestica!

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm..steta, sto to nisi mnogo ranije objavio, pa ko zna u kom je polozaju tela, i zvezda bila, bivsa ministarka poljoprivrede, Ivana Dulic,kad je od PIK BECEJ, pravila kokice, samo je,pogresila rucku, pa je ispalo „kukuruzno brasno“..propraceno izjavom „ponosni smo, na svaki hektarkoji smo oteli od PIK BECEJ…itd,pa se preorijentisala na „GMO SOJU“..kazu, munula je u „mlin“ oko 30.000 tona,uvoznog „podrijetla“.

      Liked by 1 person

  8. Trenutno sam ginocentriran…Samo kazem,iz mog iskustva sa gospodjicom Faltoyano,da moraju da imaju nesto u sebi cim su toliko zastupljene u porno-masinskoj industriji(ne moz emotivna dusa to)… a i imaju finsku dzenetiku

    Liked by 1 person

    • Da, da, za dženetiku si u pravu, mada je to za njih najveća uvreda, ne znam zašto! Ali mnogo se razlikuju od nas i neverovatno je koliko su ‚‚ jače ‚‚ od svojih mužjaka! Nemam sada vremena, opisaću ti situaciju od pre neko veče, kod našeg venčanog kuma na slavi, u kojoj je jedna pripadnica te populacije – napravila haos, demonstracijom sopstvene ‚‚ličnosti‚‚! U pravu si, proračunate su maksimalno!

      Sviđa mi se

    • Sva sreća te nismo u ‚lijepoj vašoj‚‚ gde ste i ‚‚zrak‚‚ u vreme nekih izbora, prodavali u limenkama sa šahovnicom! Ovde se još uvek (a nadam se da će tako i ostati) DUHovitost ne plaća evrima!

      Sviđa mi se

      • Hm,hmm…pa, zahvaljujuci, intlektualcima: Mihizu,Seslju,Tadicu,Cosicu, i nizu drugih potpisnika peticije, Tudjman i Alija su,pusteni iz „Titinih kazamata“,pa su, uz coca-colu, konzervirali i cisti Rvacki zrak..???

        Sviđa mi se

      • Hm,hmm..ovde je, kod „vac“, na pravnom fakultetu u Beogradu, asistent, i dan danas „budza“, studentkinji, oduzeta flasica sa „rvackom vodom“, zguzvana i bacena, koju je ona kupila u obliznjoj prodavnici kao „legalno uvezenu,ocarinjenu-nacionalizovanu“,od strane, „branitelja srbstva.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s