Драгослав Павков: Војвода МекМарфи и прикљученија

„тешко да Народни фронт може ући у сараднички однос са било ким из деснице. Разлог је једноставан – приоритетни циљ у односу на ниже циљеве! Рецимо, изборни систем се не свиђа никоме, било које оријентације да је, изузев ако није већ у власти. Око захтева за промену изборног система можемо разговарати… али изнад тих разговора ће увек бити суштина: Интереси радника – интереси капитала! То је суштинска битка која ће нас увек раздвајати и спречавати да будемо на истој страни. ЧОВЕК ИЗНАД СВЕГА је мото који је тотално у супротности са десничарским КАПИТАЛ И (квази)СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ ИЗНАД СВЕГА и зато десничарима никада неће бити место у било чему што има префикс НАРОДНИ…“

%d0%bb%d0%b5%d1%82%d0%b8%d0%b7%d0%bd%d0%b0%d0%b4

Ово писаније је релативно изнуђено сталним наваљивањем дугогодишњег пријатеља да се „ухватим пера“ и коначно објасним зашто ме све мање занима политика и зашто се  опредељујем да остатак живота проведем као политички идиот уместо да се прикључим организацији са високим циљевима, те тако допринесем изласку  Србије и „региона“ на зелену грану. Оно, јес’ да је мало депримирајуће када човеку са којим се дружим већ десетак година морам да цртам како не само његова дружина већ никаква идеја осим оне која гласи: „дај одмах и дај све!“ овде нема будућности, али к’о велим да учиним тај,  још један напор.

На овом месту а уосталом и широм Међумрежја постоји крш текстова у којима сам описао шта мислим, зашто тако мислим и какве су шансе да се то што мислим икада оствари. И поред тога, многима а испоставило се и људима са којима блиско сарађујем, још увек није јасно шта ја то годинама тамбурам… Зато, ово неће бити текст о мојим фикс-идејама, већ о човеку чију каријеру познаје сваки Србин који држи до себе, о проф. др Војиславу Шешељу. Јер, након свега изнетог, очигледно је да се моји текстови читају дијагонално, укосо и на прескок, па се и најдобронамернијем саговорнику може десити да испусти поенту или да једноставно превиди нешто што сам покушао да објасним. За разлику од мене анонимног и ирелевантног, Војислав Шешељ је лик који је неспорно обележио епоху и само Србину потпуно утрнулог мозга може да се деси да о њему нема мишљење.  Па да видимо шта је тај човек проповедао и радио током задњих четрдесетак година.

Као прво, проф. др Војислав Шешељ је данас најпаметнији политичар у Србији (а и шире), и то је један од кључних разлога због чега сви остали са „оригиналним“ идејама овде испадају смешни.  Ова моја тврдња може да иницира отварање филозофског питања да ли човек који је неспорно бескрупулозан и у складу са уобичајеним схватањем чиститости – покварен, може да се назове паметним, али надам се да неће. Његову „памет“ у овом тексту третирам искључиво у склопу питања ефикасности и сврсисходности, са чим част, честитост, лично поштење и етика овде одавно не функционишу на истој фреквенцији.
Још као млади доктор правних наука схватио је како функционише свест модерног Балканца (homo iliricus), па је решио да то своје (са)знање капитализује и претвори у чврсту валуту. Елем, након што је постао асистент на сарајевском Правном, врло брзо је утврдио да оно што је научио о социјализму, диктатури пролетаријата, једнаким шансама и братству/јединству може да окачи мачку о реп; као „најмлађи доктор наука у историји“ могао је да претендује на блиставу „научну“ каријеру, али то би било само осредње мување на универзитету и партијским форумима… Он је међутим хтео све, и одлучио је да узме највише што је могуће. У томе је стварна величина Војислава Шешеља: Себи је поставио високе циљеве и целог живота се труди да их досегне.  Ни он није сигуран да ће успети, али сигуран је у то да ће покушати и трудити се до крајњих граница. Код њега нема трулих компромиса… Када се он повлачи, то није узмицање већ хватање дужег залета. И сваки следећи скок је дужи од претходног. Може да делује како ово до сад написано нема везе са чињеницама али полако – дуга је ноћ…

Почетком осамдесетих година двадесетог века, већина „пристојних“ Срба се фрапирала пред вешћу да је најмлађи доктор постао народни непријатељ… Шта му би, па у сопственом докторату је раскринкао главне непријатеље социјалистичког самоуправљања – милитаризам и фашизам, млад је и перспективан кадар, сва врата су му отворена, мора да је презупчио у глави… Међутим, то је размишљање карактеристичног српског вола, оног који није срећан кад му газда у јасле убаци навиљак сочне детелине и пет кила зоби; просечан србски во је срећан кад му је сигурна свакодневна порција ку’рузовине и кад је реално очекивати да ће га газда само шибати камџијом, а не к’о неки – левчом или вилама. Шешељ је хтео више од „снопа кукурузовине“, он је хтео да га људи слушају и следе. У том циљу је баталио доцентуру на комунистичком универзитету и постао дисидент. Што значи – одрекао се зихерашења и сигурног државног посла, здравственог, пензионог и свих „бенефита“ којима су Титовци подмићивали радничку класу и поштену интелигенцију, већ се упустио у неизвесност у којој су извесни само сукоби са веома опасним непријатељем. Могуће је и вероватно да је Шешељ ускоро постао сарадник служби… Али, у време када је дигао глас против плагијатора и његових ментора – био је само један храбар интелектуалац који се не мири са мувањем и злоупотребама. Јер његова интелигенција, луцидност и блистави ум у тврдим босанским главама моћника нису могли да надоместе чињеницу да је он само дете сиромашног кондуктера…  Да је студирао математику или неки од инжењерских факултета, не кажем – можда је и могао да се издигне изнад просека неким бриљантним открићем или проналаском; као правник, он као син кондуктера никада не би дошао у прилику да напише научни рад који би нешто променио, никада не би добио прилику да као тужилац гони неког попут Бате Тодоровића, Вање Шпиљка или било ког директора великих система где су у оно време вршене најкрупније финансијске малверзације… Такав какав је, да би постигао свој максимум, Шешељ је могао или да се отисне у адвокатуру или међу противнике система. Како су успешни адвокати који не учествују у разним врстама корупције ретки попут белих врана (а за улазак у клуб опет је потребно оно све што Шешељ није имао – педигре или паре), одлучио је да ухвати систем за рогове.  И игранка која још траје је почела…

Уместо кратких новинских написа којима би приправници Ослобођења информисали залудне читаоце о томе где је најмлађи доктор наука одржао трибину о безалтернативном самоуправљању, Шешељ је добио непрестану пажњу агената  ЦДБ Сарајево (а и шире) који су описима његових активности марљиво пунили досије. Цео Београд, или барем цео центар града (они који су битни, јебеш Миријево или Угриновце) знао је за Босанца – двометраша који на Кнез-Михајловој продаје књиге у којима се тврди нешто сасвим супротно од оног из уџбеника… Младог „дисидента“ радо су примали у Француској 7, а чак и отац нације му је више пута помагао парама… Јавља ли вам се куда ово води?

На самом почетку вишестраначја „у Срба“, са Вуком Драшковићем оснива Српски покрет обнове, али тиква убрзо пуца; несуђени доцент са говорном маном, у борби за „алфа мужјака“ није имао никакве шансе против харизме коју је исијавао комунистички конвертит Драшковић. Зато је било неопходно изазвати сукоб, одвести пар својих присталица и основати своју организацију која ће баштинити „праве“ четничке традиције, а не оне фалш – које проповеда син партизанског крволока из Невесиња.
Тако су на србијанској политичкој сцени почеле да чинодејствују три „четничке“ странке: СПО која је окупљала „равногорску елиту“, бизнисмене – контраверзне и оне друге, већи број попова и калуђера… СНО – класичну УДБашку ујдурму која је најпознатија по томе што је врло успешно у пар наврата током рата у Хрватској дебело осрамотила српско оружје, и СРС – гологузију која без вође није способна да ни да оде у нужник већ сере на све стране, не водећи рачуна ко ће да угази. Ова последња је преживела до дана данашњег, што аналитичном човеку доста говори о односу снага на политичкој сцени Србије. Наравно, нису сви Радикали гологузија, има међу њима доста виспреног, образованог и свим фарбама намазаног света, али сви они су само бледа сенка свог лидера, Изногуди који ће од СРС након Шешељевог одласка, од те странке направити оно што су Коштуничини наследници направили од ДССа. Нико од њих нема ни делић Шешељевог ауторитета, из простог разлога – нико од њих ни приближно није посвећен циљу као Шешељ. Све њих занима мала количина моћи коју може да доносе коалициони или уцењивачки капацитет, новац или могућност застрашивања противника, Шешељ жели апсолутну моћ.

Од када је изашао на политичку сцену, Војислав Шешељ је велики играч. Само као такав, он на политичкој пијаци може да тргује утицајем. Није се једном десило да Шешељ у кампањи говори једно, а онда пресалдуми па почне да ради сасвим супротно… За шестогодишњаке – то значи да он за собом причајући патријотске приче, претећи зарђалим кашикама и атомским бомбама које му је донео Жириновски кад је задњи пут долазио увек води око милион Србаља. Наравно да то нису тоталне будале и наравно да му не верују све што говори… Али, он говори много лепо и његове речи милују дамаре сваког „правог“ Србина. Друго, за „правог“ Србина сасвим је нормално и прихватљиво да политичари лажу, због тога код нас никад нико није одговарао за неиспуњена обећања; лагати се мора, како би друкчије преварио гласаче?! У Шешељевом случају, гласачи СРС као што рекох – одлично знају да није све што он говори истина; једини разлог зашто за таквог човека ипак гласају је тај што желе да се надају како овог пута не лаже баш превише. Дакле, ипак је до гласача…
Толика гласачка машинерија је врло битна за свакога ко мисли да се бави политиком. У уређеним демократским друштвима политичари ноћима не спавају када примете да им је рејтинг пао за пар промила. Наши за разлику од њих, само ако имају довољно новца могу да спавају као бебе; какав год да им је рејтинг, увек могу да позову Шешеља и од њега купе барем пола милиона гласова, а то је чак и у земљама много већим од ове, више него довољно да за неку опцију обезбеди  превагу. Да не буде забуне – малочас сам рекао да он за собом води милион верних гласача; ако узмемо у обзир да су то ипак некакви људи а не роБОТ(ов)и, реално је очекивати да ће му многи отказати подршку након преласка на страну дојучерашњих противника. Барем док их не убеди да је то заправо генијална тактика којом ће уништити непријатеља…
Због тога је могуће да Шешељ као од шале на председничким изборима одува Зорана Лилића, а да на поновљеним изборима два месеца касније изгуби од љигавог и са дебелим слојем путера на глави Милана Милутиновића. Да се подсетимо – избори на којима је Шешељ добио 1.250 000 гласова поништени су јер није изашло довољно бирача (наводно је изашло само 48%). СРС и многи други неутрални актери избора су јавно посумњали да Милошевићев режим муља, Радикали су претили изласком на улице, а онда се све утишало… Расписани су нови избори, на њима је владајући СПС кандидовао актуелног министра иностраних послова, бившег амбасадора у Атини који је учествовао и(ли) политички покривао највећи број мућки и малверзација везано за неправедне и ничим изазване санкције (државни шверц у којем су се обогатили многи, али пажљиво одабрани  људи). Јавност је очекивала да ће га Шешељ очерупати к’о Бугарин ћурку, у револту због очигледне злоупотребе моћи излазак на изборе су најавили и многи који на претходним нису ни гласали, радикали су формирали ојачане штабове у општинама где су се десиле највеће злоупотребе и… Те недеље у децембру 1997. године, Албанци из Јуника, Малишева, Србице и Ораховца масовно су изашли на изборе на којима се бира председник Србије (претходних седам година су им се жене порађале код куће јер су бојкотовали чак и болнице, а деца су се школовала по приватним кућама због бојкота школа…) и кандидату Слободана Милошевића дали својих  фасцинантних 90% гласова. Режимски „аналитичари“ су такво једномислије и албанску саборност верном народу објаснили страхом од Шешеља. Четири месеца касније на Космету је почео отворени рат између терориста, Милутиновићевих гласача – ОВК  и оружаних снага Југославије (ваљда симпатизера Шешеља).
Након ове бравуре Слобиних спин-доктора, демонстрације против вређања интелигенције јавности су биле једино што је нормалан човек у Србији могао да очекује… Шешељ – губитник избора је међутим мудро ћутао као Сфинга. Убрзо након трпања целе приче под тепих многи радикалски прваци су добили лукративна постављења, појавиле су се приче о батајничком базену који се пуни морском водом, Шешељ је постао један од војвода србијанске  владе… Српски народ и Србија ускоро су добили нови предмет за размишљање, а он се звао рат на Косову и Метохији.

Након агресије снага НАТО на Југославију (током које је главни јунак наше приче био један од највиших државних функционера – потпредседник владе) његова звезда је помало почела да тамни. Неки су очекивали да ће радикали постати ударна песница режима против Отпора и опозиције, али су се као и обично зајебали. А зајебали су се првенствено због тога што (још увек) не могу да се помире да је Шешељ геније. Он је испратио све лоше потезе Милошевићевог режима, али је у њима учествовао само колико је било неопходно да не нестане из високе политике. Он никада није имао ескадроне смрти, нити је учествовао у класичном рекету попут његових политичких противника. До новца је долазио обмањивањем симпатизера,  уценама пажљиво одабраних противника и трговином утицајем. Ма колико изгледало контрадикторно – Шешељ са својим разваљеним устима никада није био бахат колико су то била фина господа из СПС, ДС, СПО, Г-17+ и НВО док су (била) убеђена да су недодирљива и изузетна. Као човек „из народа“ Шешељ је многим невољницима  помагао првенствено захваљујући томе што одувек зна да је човеку потребнији кров над главом него асфалт и канализација, запослење – пре него компјутер за децу и телевизор… Када је као председник општине Земун прогнаницима из Крајине по „синдикалним ценама“ поделио плацеве, цела „урбана Србија“ се дигла на ноге лагане да протестује јер се тамо куће граде без урбанистичког плана и „неопходне“ инфраструктуре. Шта зна неко ко је одрастао у национализованом „салонцу“ да се и без плафона може живети… А нарочито је тешко да се провали како становник Бусија има исто право гласа као становник Палмотићеве или Народног фронта.

Након „демократских промена“ Шешељ је ДОСманлије и остале петооктобарце типа Отпор џаракао само колико је неопходно да се остане близу центра пажње. Боље од свих, он је знао да је реч о покварењацима, дилетантима и незналицама, али и о људима који имају „добра леђа“. Запад је хтео да капитализује своју победу у распаду Југославије, а Србија није имала памети, снаге и воље да му се супротстави. Пред Шешељем се нашла једначина са превише непознатих, чије решење се своди на одговор: Шта је паметније –  залетети  се голим дупетом међ’ пијане сватове и јуначки страдати, или се склонити у други план и чекати да се „демократе и експерти“ самоуниште? Као (што би) сваки рационалан човек – Шешељ је одабрао друго.

Након председничких избора 2002. године на којима је уз подршку Слободана Милошевића из Хага добио 37% гласова изашлих гласача (овде ваља напоменути да се СРС за три претходне године прилично офуцала јер је изгубила позиције у државној управи и јавним предузећима), у јануару је „обелодањена“ оптужница коју је против њега подигло тужилаштво у Хагу. Дела за која га је тужилац теретио могла би се подвести под класични вербални деликт, а из Београда једни су га испратили четничким песмама а други уз препоруку Карли дел Понте: Водите га и више га не враћајте! Несуђени саветник хашке тужитељке  двадесет дана касније је „отишао“, и више се неће вратити.

Војислав Шешељ је 24. фебруара 2003. године са београдског аеродрома одлетео за Холандију где се предао службеницима Међународног суда за ратне злочине у Југославији који су га сместили у притворску јединицу Схевенинген. На том месту Шешељ је остао ван домашаја политичких противника али и криминалних кланова којима се на разне начине замерио. У односу на места која су раније имала част да га угошћавају, притвор у Хагу  му је изгледао као де лукс хотел. Иако је у притвору провео више од дванаест година, он тамо није дангубио, већ је писао књиге, управљао сопственом одбраном, сведочио у корист председника Милошевића, излуђивао судије, тужиоце и секретаријат суда, а цело време је управљао странком и опстајао у фокусу домаће јавности. Након што се победоносно вратио их „хашког казамата“ обилато запишавши и правду међународне заједнице и дилетанте из хашког тужилаштва, наставио је тамо где је стао вољом тренутно јачих. Годину дана касније и након „избора“ ове године, Војислав Шешељ предводи најкохерентнију посланичку групу у Скупштини Србије и ради оно што најбоље зна – тргује политичким утицајем.

Неко ће се запитати како сам након свега изнетог дошао до закључка да је „Шешељ најпаметнији Србин“, зар га није прешишао његов „политички син“ Николић који је постао председник републике, или  Александар Вучић који је тренутно најмоћнији човек у земљи?
Па лепо… Николић јесте достигао зенит своје политичке каријере, према његовим капацитетима ово је стварно врх, и све након овога може само да му поквари СиВи. Вучић јесте Шешељев најбољи ученик, али за разлику од свог гуруа – он неће јефтино проћи; Вучић је од Шешеља научио све, осим да се у свему мора имати мера, па и у плачипичкастом пренемагању. Јер, већ су се појавили први напрдњаци који су престали да верују како „Алек не може све сам, а нема с ким…“, него су им се попалили инстикти за самоодржање које поседује свака пристојна хијена, и траже одступницу. Када Вучић буде падао, мораће да одскочи берем пет-шест пута пре него што се нађе нека будала да приђе и пружи му руку. Шешељ је геније јер је способан да се после сваког посртања усправи још снажнији, а свака његова брљотина врло лако може да се рационализује као бриљантан план скован у блиставом уму.

Други ће се запитати како могу овако кварном човеку да лепим етикете типа „геније“ и „најпаметнији политичар“… И ту је одговор лак и једноставан:
Да је он припадник неког другог народа,  и да сам ја нешто друго а не Србин – Шешељ би био само једна од многих штеточина која на сваки начин покушава да се домогне утицаја, моћи, и свега споредног што уз то двоје иде. Међутим, овај народ нарочито цени баш лоше особине које красе овог човека. Овде није никакав грех узети нешто што нико не чува… Овде је сасвим у реду лагати у политичкој кампањи,  није никаква срамота о сопственом куму – човеку кога си сам одабрао да ти крсти прворођеног сина, написати књигу у којој га називаш „Вуком Ма’нитим“ и наркоманом на тешким дрогама… Овде није никакав проблем данас причати једно а сутра сасвим супротно, а твоје будалесање рационализују (лажу да би се осећали боље) управо они који су од њега имали највише штете. И тако даље.
Дакле, шта је то Шешељ урадио што српски народ и просечан гласач од њега није очекивао? Да ли је паметан онај ко покушава да заради а обећава „крв, зној и сузе“ иако зна да публика од све три ствари бежи к’о ђаво од крста, или је мудар онај ко лаже, маже, подилази аудиторијуму који од њега очекује управо то, све се надајући да „није све тако црно“ већ ће се и за њега лично пронаћи нека мрвица срушена са стола моћника?

Да закључим: Војислав Шешељ никад није освојио власт у Србији не зато јер не може, већ јер је свестан где живи и где његови потомци треба да наставе живот. Он се Србије никада није гнушао попут револуционара загледаних у Совјетски Савез или потомака госпође Хаџикараконстантиновић који се овде рађају само због лоше коби а виђени су за канску променаду или лондонски Сити. Он живи овде и са ОВИМ народом, са свим његовим добрим и лошим особинама, па се труди да међу овим народом оствари што већи утицај и наметне му сопствене идеје. Он то међутим не ради попут његових политичких противника позивајући се на  протестантску етику која овде никада неће (про)функционисати јер је број протестаната миноран и протестантска догма не постоји (знамо и зашто), нити на слепо подаништво иманентно „азијским тигровима“ који ће одавде отићи подвијеног репа и опљачкани и то врло брзо јер их запослени („генетски“ самоуправљачи) мрзе… Он филигрански прецизно одржава баланс између нереалног и ирационалног у бирачком телу и онога што може да уради и мора да обећа лично да би задржао тренутну позицију са које би се попео степеницу више. Нисам сигуран да ће Војислав Шешељ доживети да се српска и његова орбита икада укрсте, али сам сигуран да ће се то десити током еволуције, не јер је то нешто добро, већ јер смо недовршена нација састављена од претерано паметних појединаца од којих сваки вуче на своју страну па нам недостаје основно заједништво које је карактеристика успешних.

Тако да, господо и другови из „Народног фронта“, ако сте као што претпостављам ово предугачко писаније посвећено човеку кога мрзите и презирете, као већину мојих текстова прочитали „укосо“, ово је мали резиме. Ваше залагање за једнакост, слободу и братство лепо звучи, али већ у старту нема шансе да допре до већине бирача у Србији. Срби углавном не мисле да би требали да буду „једнаки“ а ни да буду „браћа“ са Ромима који су ако нисте знали већ потпуно циганизовали југ земље, а ови опет немају обичај да читају ни ваше велеумне ни моје предугачке и претенциозне текстове. Они ће дакле, на сваким изборима гласати или за Циганина, или за онога ко им више плати.
Срби такође не би да буду једнаки ни са Шиптарима који све када би вам и поверовали – ипак не би гласали за вас јер се плаше ОВК – такозване или стварне.
Мађари морају да гласају за „своје“ представнике пошто их Србија све више препушта матици, јер као што сам више пута поновио – Србија нема појма шта би почела ни са Војводином која је де факто и де јуре њена, таман посла да још лупа главу са људима који већ имају и пасоше суседне државе, тамо школују децу…
И тако даље… Значи – за вас би требало да гласају неки од Срба, што више њих то боље. Како инспиришете Србе да се одлуче за вас?  Тако што јасно у тексту једног од идеолога тврдите како ваш „фронт“ жели да окупи све који нису задовољни начином како се државом управља, али већ у наставку реченице кажете да од тога вероватно нема ништа јер десница нема легитимитет да се назове „народном“ опцијом?!

Ко вас је и како довео у заблуду да је већина у српском народу заинтересована за колективизације, национализације и остале реликте социјализма?! Јесте ли упознати са чињеницом да социјализма више нема, чак и колумбијски ФАРК је сео за преговарачки сто, пристао да се разоружа и трага за политичким решењима? Залажете се за некакву „директну демократију“, али пажљиво избегавате да поменете једину државу која има неспорну традицију директне демократије – Швајцарску, једину која би могла да послужи као идеалан пример за Србију. Зашто? Зато што вам се не уклапа у марксистичко-лењинистички трип, а превише сте умишљени или једноставно лењи да размислите о алтернативама. Швајцарска никада није и никада неће бити социјалистичка. Исто као Данска, Норвешка, Шведска…
Али  то јесу социјалне државе. Мој спор с вама је идеолошке природе, али сарадња није немогућа јер је ја не желим, већ јер ви нисте способни да размишљате изван самонаметнутих социјалистичких оквира. Вероватно – неко вам је рекао да сте ви „ин“ а да су сви остали ретроградни, „аут“, реликти прошлости… А није тако, то бисте и сами лако схватили када би вас стварно занимало да нешто мењате. Саме иделогије су углавном реликти прошлости и људи се у њих више не уклапају. Комунизам и фашизам су завршили у ропотарници историје, либерализам је данас сининим за људскоправашке НВО које пропагирају разврат, неморал и права без одговорности. Ако желимо да мењамо ствари морали бисмо почети да разговарамо о конкретним проблемима у друштву, без обзира на то да ли се неком више допада Маркс или Смит, да ли неко као државника више цени Лењина или Џеферсона… Овде је тема Србија, како да постигнемо да се у Србији живи боље него данас, како да што више људи добије посао на реалним радним местима, како да се побољшају здравствена заштита и општа безбедност грађана. Нисам сигуран да је добар модел за удруживање „суштина сваког Народног фронта је удруживање свих снага левичарске оријентације, некада чак због одређених циљева и левог центра, у остварењу циљева који су заједнички!„. Фронт какав је потребан србијанском народу је онај који је довољно широк да у њему буде места и за радикале и за комунисте, за социјалдемократе и за конзервативце, за „зелене“ и за јоги-летаче, ако за циљ имају повећање животног стандарда, јачање одбрамбене моћи и међународног угледа земље. Самоограничавање које пропагирате је добро описано у анегдоти о попу који је сам себи одсекао ону ствар јер га парохијани нису довољно уважавали. Ако се као могуће узме да у једном тренутку окупите чак и половину бирачког тела Србије, шта је сценарио? Опет политичка трговина, подметање и уцењивање, јер ћете на другој страни имати половину бирачког тела које је децидно против вас. Дакле – опет Шешељ, само овог пута социјалистички. Шта тачно ће се променити?
Даље, залажете се за меритократију – да великим системима и државом управљају најстручнији… Ко од вас оснивача Народног фронта је „најстручнији“ за управљање било чим? Алекса за министра правде, а Холден министар просвете? Други Алекса за министра информисања и културе“? Или је идеја да вам се ти најстручнији прикључе кад проуче Програм и Статут, а ви ћете им на тацни предати управљачке механизме за које сте се сами уз помоћ штапа и канапа, Фејса и Твитера изборили? Та немојте кас’ти, и  хајде да се уозбиљимо.

Ја сам имао сличну идеју, чак ми је један из труста мозгова својевремено и потврдио „да, то је то“… Наиме, моја утопистичка идеја је била да направимо организацију која би у народу пронашла најбоље, ставила их на изборне листе и практично унела у институције, где би они вршили власт у складу са програмом организације којој припадају, тј. која их је довела у позицију да се за нешто питају… Завршило се тако што су библиотекари, средњошколски професори, електроинжењери и маркетиншки менаџери утриповали како су баш они најстручније што срБска политика може да има и ене их по разним синекурама и лукративним позицијама. Па данас у Скупштини о вишедетним породицама дрви библиотекар кога је жена напустила, а куражи га агроекономиста до јуче запослен у пекари код братовог кооперанта.

‘Оћу да кажем како без основне свести да је за политичара (кандидата) најважније лично поштење и екстремна отпорност на лоше утицаје са стране, нема шансе да променимо било шта. А позивање мене екстремног десничара у организацију у којој „изнад тих разговора ће увек бити суштина: „Интереси радника – интереси капитала!“ што је „је суштинска битка која ће нас увек раздвајати и спречавати да будемо на истој страни. ЧОВЕК ИЗНАД СВЕГА је мото који је тотално у супротности са десничарским КАПИТАЛ И (квази)СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ ИЗНАД СВЕГА и зато десничарима никада неће бити место у било чему што има префикс НАРОДНИ…“ је смејурија.

Па, знате шта… Интереси којих радника? Радника код приватника, „страних инвеститора“  или радника у јавном сектору, или можда свих заједно? Како ћете се то посветити њиховим проблемима, а да не изазовете или масовна отпуштања или револуцију за коју данас сигуран сам нема заинтересованих? Хоћете ли можда основати неки фонд Црвене помоћи за људе које Фиат отпусти јер сте их наложили да се упишу у синдикат? Колико ће сваки од вас уплатити у тај фонд?
Друго, шта значи „човек изнад свега“ осим што је то још једна шупља фраза из комунистичког асортимана крупних речи? За мене су људи и они који су зарадили (наследили, на коцки добили…) неки новац, уложили га у посао СВЕ У СКЛАДУ СА ВАЖЕЋИМ ЗАКОНИМА, а онда се често нађу нови касапи (што кољу испод репа) који кажу  да су се ти људи обогатили док су неки други осиромашили, па им имовуну коју су СТЕКЛИ У СКЛАДУ СА ВАЖЕЋИМ ЗАКОНОМ треба одузети, јер јбг, нама је „човек изнад свега“.

У демократским друштвима па и у Швајцарској (земљи директне демократије) влада се помоћу закона. Њих су дужни да поштују сви, а пре него што се закони донесу свако има ПРАВО  да учествује у дебати о њима, и да својим аргументима спречава њихово доношење. У том циљу свако има право (рекао бих: и обавезу, осим ако нема ништа против да буде третиран као политички идиот)  да се образује, организује и ради све што му закон допушта како би се спречило доношење закона који му из неког разлога није по вољи. Али, када закон ступи на снагу свако мора да га се придржава. Наравно, ни један закон није Свето писмо и свако ко се због његовог постојања осећа угроженим одмах након његовог проглашења има право и обавезу да ради све како би он што краће опстао у употреби. Али ипак мора да га поштује као да му је аутор. Значи, ако је неко послујући у складу са законом стекао одређени капитал можете да му пљунете под прозор, без обзира на то ко је од његовог предузетништва имао користи а ко штете. Много би било поштеније, корисније, па и „директно демократскије“ окупљати симаптизере и чланство, обучавати их како да уз помоћ демократских процедура и владавине права спрече доношење штетних закона и споразума, покрећу иницијативе за преиспитивање одлука бивших режима, итд. Позивање на промену политичког система револуционарним методама (не видим како је друкчије могуће при данашњем односу снага) у друштву које је практично подељено у пропорцији пола-пола, по мом дубоком убеђењу није у интересу овог народа и његове државе, већ може да послужи искључиво као лансирна рампа за појединце жељне пажње.

На крају, свестан сам да се ово писаније неће допасти многима, и то не само због опширности. Српски народ воли да му се титра, подилази, да му се увлачи у… Лично знам Српкињу која покушава да превари Свевишњег тако што увек приликом причешћа покушава да буде задња у колони (јер „ко је задњи биће први…“),  једноставно – то нам је „у генима“, а нико не воли да о себи чита лоше ствари. Међутим, оно је сува истина поткрепљена голим чињеницама, и ма колико да се куробецао – у дубини душе сваки опонент  зна да је то тако. Ми и поред свега ипак можемо да бирамо шта желимо да постигнемо са собом и са својом државом. Да наставимо по старом и за пар година се окупимо испод оне Тарабића-шљиве, или да се пресаберемо док се потпуно не одузмемо. Нама је потребан свестан и поштен појединац, свестан да смо на лошем путу, а поштен толико да никада не ради другоме оно што не би желео да неко ради њему самом. Признајем да сам екстремни десничар. Врло сам екстреман по питању поштовања закона, то сам много пута јасно и гласно рекао. Али, ни на крај памети ми не пада да постанем левичар јер ме тако нешто одмах асоцира на државну лаж о социјалистичком самоуправљању (које није могуће али лепо звЕчи), Бадер-Мајнхоф, Бригате Роса или Поља Смрти. Зато хајде да се ресетујемо на почетак политичког организовања у модерној ери: Шта је поштено а шта не, шта је људима корисно а шта штетно, како до тога доћи, и да ли су од тога нечега веће користи или штете. Све прича о идеологијама данас је прстоблуд и замајавање незнавених.

 

 

 

Advertisements

29 mišljenja na „Драгослав Павков: Војвода МекМарфи и прикљученија

  1. Hm,hmm..pa, Narodni front, okuplja levicare, svojom parolom „ravnogorsko smece, pobeiti nece“..,medjutim, problem je u tome sto „vostala Serbije“, ima malo vise vrsta smeca,a, Seslj (sticenik Olivera Antica)..je, malo kabast da stane u propisane kontejnere, gradske cistoce..za staklo,papir,flase Coca Cola.., vojvodske i krunske savete..i slicno

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm..naravno, zivimo u miru, a spremajmo se kao da ce sutra biti „majski prevrat“..sto se tice „onog narodnog fronta“,kad utihnu jaganjci, pardon topovi sa Navarona,i zaveje sneg da prekrije breg,skupe se komsije, lopate u sake pa ga ciste, komsinica, zvali smo je „keva“,kad vidi da drugovi i drugarice, cupkaju po snegu, i duvaju u sake,ubaci u ORA, kilo domace..“drugarska se pesma ori, da nam zivi zivi raaad“.Ljudi vole da se druze ! Naravno,danas su neka druga vremena, uslovi u :klasnom drustvu“ nisu isti, ne prilici gospodi i gospodjama,lopata u sake pa cisti sneg.Kao i „pre“, neki „drustveno politicki radnik“, u nameri da postane „budza“, kao neki Nenad Canak, zajasi motorne sanke,orca po centru Novog Sada,skrece paznju „damama i gospodi“ i po nekoj „baba seri“, na sebe i gradku vlast da nije ocistil sneg, a vlast ko vlast, u pomenutom „klasnom drustvu“, nekom naplacuje kaznu za neciscenje snega, nekom NEnaplacuje kaznu.Kad vec pominjem „klasno drustvo“, posetite online alo.rs/U „Juri“ biju radnike,a posebno obratite paznju, na komentar negde kod Donjeg Milanovca…

      Sviđa mi se

  2. Hm,hmm..sto se tice „moderne ere“, ona je pocela, slavne 1917.godine,a, produzena, apelom, da se predje „na unutrasnje rezerve“..Staljin 1931g.odine,u, na nasu „levicarsku zelju“,vostala Serbije, nije nikada dosla..u 1931.godinu..“mi,zaostajemo, za zapadnim svetom, 50 i 100 godina, mi moramo pobeiti,ili ce nas rastrgnuti, nestacmo“..da bi, Slobodan Milosevic, 1989.godine, pobegao iz „tog bloka“,napustio saborca Stambolica i presao, na osnivanje „buvljih pijaca“..“jogurt revolucije“..i, ostalih „levih u desna skretanja“, sa, uvodjenjem pampers i slicnihpelena i HTZ opreme za zastitu radnika na radu.

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm..sto se tice „ministra za kulturu“, morao bi da predoci „progrm“ za mentalnu i kulturnu zastitu, “ istinskog proletarijata i postene inteligencije“, kao najbrojnije „populacije biraca“,restriktivnim merama za „Holivud ili propast“..“moda kao nacin razmisljanja“..“arene i stadioni“..“tamburica fest sa Cecom“..i, „tabloidi“, kao sredstva, za masovnu manipulaciju, „istinskog proletarijata,bez postene inteligencije, i veselih malih strumpfova na selu“,ima ih doduse i u gradu,navrate,otpevaju koju u skupstinskoj sali,ceskarese o poslanicke „dnevnice i jeftin restoran“, ponesu nesto u najlon kesi za usput..“vozi misko ministre“.

      Sviđa mi se

  3. 12. октобар 2016. 16.33, P R E V R A T је
    написао/ла:

    > prevrat posted: „“тешко да Народни фронт може ући у сараднички однос са
    > било ким из деснице. Разлог је једноставан – приоритетни циљ у односу на
    > ниже циљеве! Рецимо, изборни систем се не свиђа никоме, било које
    > оријентације да је, изузев ако није већ у власти. Око захтева“
    >

    Sviđa mi se

  4. После хоризонталног читања текста, имам утисак је можда боље да сам га читао вертикално.
    Не знам зашто ти је требало овакво и оволико објашњење зашто нећеш да дојиш левичарско недоношче.
    Твој напис је танким концем повезан са реалношћу. Не да нема никакве везе, или да је тотално контрадикторан, већ је превише натопљен произвољним оценама, упрошћавањем, стереотипима и сличним стварима.
    То што приписујеш преувеличано Шешељу, са мало труда можеш наћи код доста сличних ликова, или неких који су ишли другим путевима а дошли на исто место. Можеш да размотриш случајеве Ненада Чанка или Расима Љајића. Ту су сад негде сва тројица „у егалу“.
    И херр Амброз је „признавао само суд своје партије“, па од ситног сплеткара и убице догурао до фараона, превазишав Иди Амина. Шешељ није стигао даље од дворске луде наших владара. И Милошевић га је звао „она луда Шешељ“.
    Шешељ Хашком трибуналу није пера одбио. Држали га 12 година у притвору и онда шутнули – ај’ марш напоље. Показали Србима да могу да им/нам раде шта год хоће.
    Није баш тачно да Шешељ није посезао за насиљем… Обрачунавао се он и бејзбол палицама и свакојако другачије, а није без неке да је и убистава било.
    Коштуница је такође био дисидент, али је сушта супротност Шешељу, па ти прилично подрива општи контекст.
    Најслабији су у мантри „такви су Срби“… Па као да су Американци друкчији, итд… Само погледај какви су им председници кроз историју били – расистичке, геноцидне, ратно-злочиначке, сексуално-извитоперене и лоповске џукеле… Или Немачка… тек ту има вуцибатина, па ипак су бирани иако су бирачи знали да их лажу…
    О окружењу не морам зборит’.
    Но ипак, правиш грубу грешку са тим „Срби су такви“. Видиш, када је Вук Драшковић направио заокрет попут Александра Вучића – остао је без чланства. Вучићу се прикључило 90% радикала и јоште прелетача. И, од тих 90% радикалских конвертита вратило се Шешељу „који је је победио Хаг“ једва по који, а Шешељ у својој стратегији и тактици, наступу, није ништа променио. Тамо где је делио плацеве и Кровове над главама, сад гласају за Вучића који води политику Чеде Јовановића.

    Дакле, левичара у распону од Че Геваре преко Тита, Шешеља, Вучића, до Павелића, понуда на српском тржишту је енормна. Али и поред све медијске пресије, уцене егзистенцијом и „бугарских возова“, скоро половина бирача бојкотује све такве.

    Биће да се окупљање мора извршити на патриотској страни. Левичари то никад нису били, нити могу бити.

    Liked by 1 person

    • Zahvaljujem na interesovanju za tekst, mada i dalje ne shvatam čemu služe ocene bez obrazloženja tipa „tanka nit sa realnošću“, ali ajd, takav ti stil što poštivam.
      Nego,

      Можеш да размотриш случајеве Ненада Чанка или Расима Љајића. Ту су сад негде сва тројица „у егалу“.

      Ни близу. Тачно да им је свима модус операнди исти, али ова двојица ни приближно немају значај нити утицај Шешеља. Када би се изборни систем променио из накарадног хибридног у већински, ни Рајко ни Чанак не би могли да буду ни председници скупштине станара, а Шешељ би вероватно био проглашен за краља.

      Шешељ није стигао даље од дворске луде наших владара. И Милошевић га је звао „она луда Шешељ“.

      Уз сво уважавање твоје личне несклоности према њему, не могу да уважим недостатак аналитичности у овом случају. Како га је звао Милошевић није битно, важни су резултати: Шешељ се овако или онако вратио из Хага а већина Срба са правом гласа мисли да он ипак јесте победио инквизицију. По мом мишљењу, његова луцидност и тужиочева аљкавост уз галску непредвидивост судије Антонетија су биле кључне за ослобађајућу пресуду, мада би Вучићи жутаћи волели да у причу некако уклопе заверу великих сила. Ја коментаришем само оно што видим и чујем, а у случају Шешељ нисам видео да га је било који страни амбасадор узео у заштиту осим руског наравно; а колико РФ има утицаја на трибунал…

      Обрачунавао се он и бејзбол палицама и свакојако другачије, а није без неке да је и убистава било.

      Quod non licet feminis, aeque non licet viris. Ја оперишем фактима а не гласинама. Када се позовем на гласину, то јасно напоменем у тексту. Мислим да је то добар обичај кога би требало да се придржавају и други.

      Коштуница је такође био дисидент, али је сушта супротност Шешељу, па ти прилично подрива општи контекст.

      Не да га не подрива већ га потврђује: Коштуница је на пристојан начин покушао да (у)ради оно што Шешељ ради на свој, онај какав је описан у тексту. Уосталом, бивша браћа су га због тога и прозвала „Шешељ са пригушивачем“. Колико су то Срби благонаклоно прихватили и како су му се одужили говоре факти. Коштуница је данас заборављени мрзовољни старац коме се на грбачу терети и оно за шта јесте и оно за шта никако не може бити одговоран. Нико осим тебе га не брани, а и ти га браниш из принципијелних разлога – да би имао вечити шлагворт за контру. Ни у ком случају се не слажем са Шешељевим виђењем опоравка и јачања Србије, али му скидам капу на томе што је перфектно схватио какав му је аудиторијум, какву масу мора да моделира и он то перфектно ради. Грешиш ако мислиш да он не може да буде председник Скупштине или државе; он то неће да не би прошао као Коштуница. Он зна да учи на туђим грешкама, а „правим“ Србима то очигледно недостаје.

      Најслабији су у мантри „такви су Срби“… Па као да су Американци друкчији, итд

      Другачији су. Када би данас неко на ЦННу у преносу седнице Конгреса рекао да је на руке Вучићевог „стратешког партнера“ који је доведен да „спасе железару“ отишло дупло више новца него што је одузето пензионерима за годину дана – тај би морао да докаже своје тврдње пред анкетним одбором па ако се испостави да је тачно – одговорни би заглавили робију. Или се тај више не би бавио политиком. Код нас ништа, нико није обратио пажњу, јер наша јавност ради на кључне речи попут „скандалозно, страшно, брутално, неће те веровати, Србија ће заплакати…“. Овде је битна форма а не садржај. Шешељ то врло добро схвата и у том муљу плива без премца.

      када је Вук Драшковић направио заокрет попут Александра Вучића – остао је без чланства.

      Није он остао без чланства због заокрета, већ због тога што је плен поделио половини црногорског Санџака и Пиве док је шумадијско-поморавска четничка дивизија остала сувог …ца. Као и поцерско-мачванска група корпуса. Шешељ је крао и свима је дао, у томе се разликује од кума :), ови други су незајажљиви.

      Вучићу се прикључило 90% радикала и јоште прелетача. И, од тих 90% радикалских конвертита вратило се Шешељу „који је је победио Хаг“ једва по који, а Шешељ у својој стратегији и тактици, наступу, није ништа променио.

      Мислим да сам јасно рекао да су ти људи гологузија без идеологије, они гледају ко се намешта за вођу, па ко им се учини јачим иду за њим. Када га Вучић издува сви до једног ће се вратити Шешељу, осим оних који оду у ДС наравно.

      скоро половина бирача бојкотује све такве.

      скоро полоивина бирача бојкотује и „левицу“ и „десницу“. Та половина не излази на изборе јер се гнуша и једних и других, а нема ко да их окупи. Ја знам шта треба мењати, али не знам ко би то могао и хтео да уради. Који поштени патриота би се удостојио да саслуша шта ја и ти имамо да му кажемо?! Ко смо ми, зашто би нас било ко слушао? Добри смо ако гласамо за тачно одређену листу, у противном смо незналице, ботови и штатијазнам све друго. Кад патриоте попут ових у чију част сам натруковао оволики текст спусте своје српске носеве и престану да нуде инстант решења, можда нам и крене. До тада стагнирамо и трулимо, све док и задњи паметан Србин не оде одавде главом без обзира. Поздрављам Те.

      Liked by 1 person

      • Hm,hmm..“ ko bi to mogao menjati“..?
        Pa, Marks je bio misljenja, da to mogu da urade komunisti.Nakon,“demokratskih promena 1945.godine“, kojih se „mnogi gnusaju“,planeta je dobila,nilione pismenih,milione radnih mesta,novih tehnologija,novih pronalazaka, poput „tomovace“ u „vostaloj serbije“ pa to nije proizvod vise „srpskoga roda nego srBskog roda“.Sve se menja..“IV internacionala“ fukcionise,Kineska Komunisticka partija,sirom planete „otkupljuje firme-vlasnistva na sredstvima za proizvodnju“, cak je i u „Srbijici“,ostavila srbijicinu burzoaziju bez vlasnistva na zelezari Smederevo, pa ce,putujuci majstori, da se samoreklamiraju..“krpim loncee,seeerpee,koritaaaa, kineske proizvodnjeee“. I, tako,polako,pretvara burzoaziju drugih zemalja u „istinski proletarijat i postenu inteligenciju,doduse sa po nekom kupljenom diplomom“. A, „biracko telo“, se ne gadi Levice, gadi se lazne levice, secikesa i jajara.Prava levica, nema sredstava,niti moze, makar kao „posetilac“da istupi u javnost nekim kometarom,brizni moderatori i „botadzije“, rade svoj posao,lazu,mazu,baniraju „restauriraju“..“odavde do vecnosti“..

        Sviđa mi se

      • Ko bi to mogao menjati ?
        Hm,hmm..i Dragoljub Micunovic je mislio da moze da menja, pa je svog studenta, Djindjica,izuzeo sa svog „Crvenog univerziteta Kal Marks 68“..i „priveo“ profesoru Habermasu, inace, slebdeniku londonskog filozofa Maltusa..koji je, sav ushicen, uskocio u kabinet, takoje svoga profesora i akademika pok. Mihajla Markovica..i, uskliknuo s,ljubavlju..“radnik nema pravo na rad, kapitlista, nije duzan da mu obezbedi posao“, pa se tako i u „vostaloj serbije“, povecao broj „prirodne prenaseljenosti stanovnistva“..koje, nestaje, nesto u ratovima, nesto u pecalbu, dok veseli mali strumpfovi, tresu sljive i guzicice starleta na „ncionalnoj televiziji pink“, po tarifi imedju 50-400 evra, po drmusanju. A, preostali ucesnici u saobracaju, zive u “ novoj postkomunistickoj klasi Milovana Djilasa“ koju treba izdrzati, opet izgleda uz pomoc neke „Crvene armije“.

        Sviđa mi se

      • Да не би до бесвести прежвакавали једно те исто – Шешељ је у Хагу држан у ПРИТВОРУ 12 година и онда пуштен. И ником ништа. Ко сматра да је то шешељева победа, у реду. Тако смо и НАТО победили.
        Шешељево силеџијство није никаква гласина, само си поборавио. Рецимо шутирања пензионерки, вишекратног клизања на банану итд, итд…Не понаша се човек исто са 35 и 65 г. Ја бих био комплетни мазохиста кад бих имао трунку симпатија за човека који усред Београда витла пиштољем и виче омладини „Јебаћу вам мајку србијанску!“ – што сам својим очима и ушима видео и чуо. И није мој анимозитет према Шешељу нешто ексцентрично, већ је озбиљно питање зашто озбиљни људи према таквом идиоту имају трунку разумевања.
        Ако се „аналитички“ држимо чињеница, исте кажу да су му ватрене и бахате присталице окренуле леђа, и да му се нису вратили, већ су сада ватрени проевропљани. Ти мислиш да му време иде на руку, те ће, држиш ти све држећи се чињеница, још он владати Србијом. У реду. Ја мислим да ће имати онолико власти и масти колико му Вучић удели. Као што му је одувек било. И исто као и они други које сам поменуо. Рекох, можда су и ишли различитим путевима, али стигоше на исто место…
        Ти сматраш да он „учи на грешкама“. Можда. Скоро 40 година је марионета, највише ДБ, после изласка из Хага још сервилнији према најмоћнијем човеку на власти, и ти си сигуран да се перманентно коригује и напредује сваког дана у сваком погледу све више?

        Немој ме молим те учити зашто сам напустио СПО, и сви други које знам и који су напустили СПО. Нађи „Отворено писмо Вуку Драшковићу“. Написано је 1996. Не бих томе имао шта додати.

        Војислав Коштуница је једини српски државник са позитивним билансом по државу од WW2. Е, то је брајко мој – ЧИЊЕНИЦА. Могу ја бити једини који ту чињеницу признаје, али то ће свакако и даље бити необорива чињеница. Ваше „девет мачака“, „мрзовољан“, трте-мрте, је то што јесте – трте-мрте прича.
        Занимљиво је да НИКО не жели да узме у обзир депеше амбасаде УСА према Викиликсу, које апсолутно доказују да им је Коштуница био кост у грлу и једини кога нису могли ставити под контролу итд… Слободан Антонић цитира и „Зи дојче цајтунг“, али се поменутих депеша не лаћа. Кад неће он, није чудо што и други ноншалантно заобилазе неугодне против-доказе. На помињање ових депеша моји опоненти су давали овакве одговоре:
        – Нисам читао и не интересује ме.
        – Ха.800 депеша напише три службеника за три дана.
        – Нисам читао, али тачно знам шта тамо пише – да је Коштуница њихов човек.
        Дакле, ти моји опоненти, који су уважени на разним сајтовима као мудри људи, су лудаци у функцији.

        А шта да кажемо за колегу Пиваша који истовремено и брани и напада све Милошевићеве људе, а престолонаследника назива „Аца-гица“. То нормално? Ај’ ти напиши на НСПМ Ђоле-Вуна, Ђоле-Вла’… хоће ли те цензурисати? Па хоће. А по Карађорђевићима може да пљуска свака шуша.
        Е, зато што је тако, зато нам је овако.
        Да ли се може шта променити? Па ја једноставно не могу да верујем да ће ово лудо стање премазаног титоизма довека трајати. Ако потраје, неће нас бити. Заслужено, наравно.

        Sviđa mi se

      • Ти мислиш да му време иде на руку, те ће, држиш ти све држећи се чињеница, још он владати Србијом.

        Човече божији где си прочитао да сам ја рекао да ће Шешељ икада владати Србијом?! Па цела моја прича се своди управо на то да њега власт у пропалој држави ни не занима. Он најбоље функционише као „опозиција“ која окупља око себе довољан број будалетина чији гласови се могу уновчити код онога коме требају а ко има довољно новца. Јбг, нумем једноставније, мада простије као што знаш – умем 😦

        Коштуницу сам колико се сећам поменуо само на једном месту и то у релативно позитивном контексту – као поштеног патриоту који није успео јер је србски народ очекивао да је он исто што и Шешељ, само му се вокабулар нешто разликује, мало је пристојнији. Кад је његово бирачко тело схватило да он заиста мисли то што углађено говори (европске вредности, демократија, принципи, војна неутралност…) – окренули су му леђа.

        Sviđa mi se

      • Hm,hmm..u jednom momentu,TV STUDIO B, par sekundi, Dobrica Cosic je izustio : „najveci problem je,sto je ona budaletina Seselj, prvi otisao u Ameriku i pokupio pare“..eto, kako tata ima misljenje o svom sinu-svojoj deci.Voditelj, i mozda tada vlasnik, Roganovic je imao niz takvih „upecatljivih“ intervjua,Naravno, naj „jaci“,inace gubitnik na prvim i poslednjim izborima je bio Vlajko, sa pamfletom od 1.200.000 primeraka,“obznane“ „udruzenje staroseedelaca srbije“..pukao je ko zvecka, i nastavio, da se vajka..kako ga nazvase „boem“..da bi, „precednici“ opstina, Centralne Srbije,odrzali „historijski sastanak“ tada, neizbezni Bidza,Raka, Palma..“skupstinski pink pevaci“..koji je saopstio „komenike“, „mi, necemo beogradizaciju Srbije,mi hocemo dzulovizaciju, pardon,pardon srbijanizciju Beograda, tamo idu sve pare“..lep,odnos „nahijskog vodje“, za XXI vek, i biracku masu Beograda, oko 1.000.000 stanovnika,a, sa eventulno ne prijavljenim „polutanima“..1.200.000.Pusto tursko !

        Sviđa mi se

  5. Tek da se javim da sam pročitao tekst. Detaljno i pažljivo, a ne dijagonalno. Za sada, dok mi se “ne slegne“ i ne prenoći, mogu samo reći da sam zbunjen… Ne porukom, već nekim detaljima…
    Hajde, ovo i mogu da razumem: “Ко од вас оснивача Народног фронта је „најстручнији“ за управљање било чим? Алекса за министра правде, а Холден министар просвете?“
    Neka je i ironično, i ja sam se nasmejao (ni na trenutak se nisam osećao uvredjeno uprkos ironiji jer mi se u mom slučaju čini na mestu), ali mi nije jasno zašto je teško poverovati da bih ja to mesto ministra prosvete prepustio nekom stručnijem, bez obzira ako bih ja zbog tog mesta i krvario? Dakle, tu smo – gde smo, u čast, poštenje i iskrenost u Srbiji više niko ne veruje. Valjda sam se zato i pridružio Narodnom frontu, da pokušam (utopistički?) to da popravim, bar malo…

    O ostalim detaljima koji su me zbunili samo bih dalje tupio… Sada mi je vreme da ovaj tekst “prenoći“, pa nekom drugom prilikom o njegovoj suštini…

    Iskren pozdrav,

    Holden Kolfild

    Liked by 1 person

    • nije jasno zašto je teško poverovati da bih ja to mesto ministra prosvete prepustio nekom stručnijem, bez obzira ako bih ja zbog tog mesta i krvario?

      Pa opisao sam svoje iskustvo što ne mora da bude neki aksiom, ali nekako mi se ne čini da je među nama mnogo onih koji su za drugog, pritom i prilično anonimnog čoveka spremni da gurnu ruku u vatru i rizikuju da budu nasamareni. Mnogo loših iskustava se nataložilo. Ne sumnjam u lično poštenje bilo koga od vas, jedino što me od vaše organizacije odbija je zadato levičarenje i isključivost. A samo postojanje Narodnog fronta koristim kao šlagvort za priču o našim naravima i zabludama. Niti imam ambicija da nekom menjam uverenja niti mi u bilokom pogledu smetate. Jednostavno – razgovaramo. Pozz

      Liked by 2 people

  6. Povratni ping: ATOMСКИ ЗДесна - Драгослав Павков: Војвода МекМарфи и прикљученија - Народни Фронт | PEOPLE'S FRONT

  7. „ПРЕВРАТ: “ Човече божји где си прочитао…“

    1. „Када би се изборни систем променио из накарадног хибридног у већински, ни Рајко ни Чанак не би могли да буду ни председници скупштине станара, а Шешељ би вероватно био проглашен за краља.“

    2. „Коштуница је данас заборављени мрзовољни старац коме се на грбачу терети и оно за шта јесте и оно за шта никако не може бити одговоран. Нико осим тебе га не брани, а и ти га браниш из принципијелних разлога – да би имао вечити шлагворт за контру.“

    Sviđa mi se

    • 1) Da, šta je sporno? Misliš da će se nekada promeniti Zakon o izboru narodnih poslanika pa će Šešelj postati preCednik? Ne znam da li si primetio, ali U SVIM PARLAMENTARNIM STRANKAMA postoji apsolutno jednomislije da je postojeći zakon fantastičan i jedini koji ni u ludilu ne treba menjati. Sa ovim je 100% saglasan i vojvoda jer on kao što (višekratno) rekoh ni neće vlast, njega zanimaju samo pare. Uostalom, kome treba vlast u razvaljenoj kući ili komanda nad uništenom i razoružanom vojskom?!
      2) Ne zameram ti što ga braniš, branio bih ga i ja da vidim bilo kakvu vajdu od njegove principijelnosti. Kad je „vratio mandat narodu“ iako je znao da će na sledećim izborima ispušiti – bilo mi je jasno da on nije državnik. Pošten sam i ja, ali se ne trtim da menjam Srbiju, barem ne uz pomoć ljudi koji su njega doveli tu gde je sad.

      Sviđa mi se

      • Ти исто к’о Жељко Цвијановић, рек’о сам то ал’ нисам то мислио…
        Да се промени изборни закон, Шешељ би био изабран за краља… јес’ да тренутно нема подршке, јес да никад није ни био ништа друго до „омиљени опозиционар“, итд…
        Што се Коштунице тиче, нема шта ја њега да браним – њега бране егзактне чињенице.
        Ал’ ‘ајде, нека буде како ти кажеш, да се по обичају не натежемо до бесвести.

        Sviđa mi se

      • Бато, рек’о сам ти да он пуца на највише или не би да преузима одговорност. Био је и у власти али као „потпредседник за водовод“ – добро плаћено а одговорност – нула. За цара га не могу изабрати јер смо шака јада а царства су по правилу велика и „многонационална“, дакле – морао би да се задовољи краљевском чашћу. Не би тај имао ништа против ни да га изаберемо за патријарха или реиса, нема везе – главно је да изнад њега нема никог… јбг, нумем једноставније

        Изборни закон је тврд ко кремен-камен и неће се мењати без великог срања, а срање нема ко да направи јер су они који би можда и били способни – глупошћу и задртошћу ђутурума отерани у иностранство и боли их кеса и за нас и за Србију. Додуше, поштеније би било да га направимо ми, ми смо и зајебали ствар, али као што рекох – глупи смо и задрти па нисмо кадри.

        Sviđa mi se

  8. Ušao sam ponovo na ovu stranicu da bih prokomentarisao tekst, ali posle čitanja današnjih komentara sam zbunjeniji nego sinoć… što valjda nije ni čudo, kada vi koji se medjusobno poznajete ne možete da se sporazumete, kako ću onda ja…

    Došao sam sa idejom o nekoj podeli na primarne ciljeve koji bi mogli biti zajednički i sekundarne oko kojih se kasnije možemo raspravljati (i “ratovati“) kada za to stvorimo uslove realizacijom primarnih…

    Ali skrenuli ste mi misli sasvim na drugu stranu. Nakon čitanja komentara, tekst za mene dobija jednu sasvim novu dimenziju koju na prvo čitanje nisam primetio… Pa šta se želi reći? Da je Narodni front osnovan da oponaša Šešelja, da bude večita “opozicija“, odnosno, da obezbedi svoju grupu glasača čijim glasovima će trgovati…

    Citat: ‘Оћу да кажем како без основне свести да је за политичара (кандидата) најважније лично поштење и екстремна отпорност на лоше утицаје са стране, нема шансе да променимо било шта.

    Pitanja: Kako da se oformi ta osnovna svest? Kako da se pojavi takav političar?

    Čoveka sa takvim karakteristikama, ako bi i pokušao da se pojavi na političkoj sceni Srbije, očigleno čeka sledeći scenario: Od jednih će biti ignorisan i marginalizovan, dok će drugi sipati po njemu drvlje i kamenje čim pomoli nos…

    Ne kažem da sam ja takav čovek, ali pogledajte moj slučaj. Nisam se čak ni ispilio još na političkoj ili bilo kakvoj javnoj sceni Srbije, a moji prvi tekstovi na društvenim mrežama i pristupanje Narodnom frontu su dočekani komentarima: “Lažete, vi ste lopovi-početnici“, “Videli kako drugi kradu pa hoće i oni…“, “Ne smarajte više ovaj narod“, “Komunjare, jeste li svesni da ne postojite više…“ NVO lopuže, CIA, Soroševci, Čedinovci, Komunjare, SPS ispostava, kadar picoustog… sve u jednom!

    I kako bih ja kao čestit i pošten čovek sa najboljim namerama i motivima da zaštitim i svoju i tudju decu od života u ovakvoj Srbiji (meni zaista više ništa ne treba) trebalo da se osećam posle ovakvog dočeka? Da se zapitam šta mi je sve ovo trebalo u ovim godinama da se petljam sa šljamom koji ima ovakav stav i rečnik? Hajde, izguram prvi udar i očekujem neke konstruktivnije rasprave sa ozbiljnim ljudima, političkim oponentima, kad ono autor ovog teksta, koji lično poznaje jednog od predvodnika Narodnog fronta u tekstu napiše ovako:

    “Значи – за вас би требало да гласају неки од Срба, што више њих то боље.“
    “Дакле – опет Шешељ, само овог пута социјалистички.“

    a onda u komentaru:

    “Човече божији где си прочитао да сам ја рекао да ће Шешељ икада владати Србијом?! Па цела моја прича се своди управо на то да њега власт у пропалој држави ни не занима. Он најбоље функционише као „опозиција“ која окупља око себе довољан број будалетина чији гласови се могу уновчити код онога коме требају а ко има довољно новца…“

    Dakle, što na osnovu ličnih poznanstava, što na osnovu pretpostavki, Narodnom frontu (trenutno aktivnim članovima) se ne spori poštenje, ali se ipak dočekuje na nož…. Zašto? Zato što se levica i desnica bitno razlikuju i zato što sam ja to u jednom svom tekstu naglasio? Zato što je neprirodno da levica i desnica vladaju zajedno? A da pokušamo prvo zajedno da stvorimo uslove i atmosferu u kojima će gradjani moći da veruju i vlastima i jedni drugima, pa da im onda nudimo svako svoj program i neka bolji pobedi, to nikome ne pada na pamet? Da ublažimo stavove i retoriku zarad viših ciljeva i opštih interesa, bar dok se ne izborimo za funkcionisanje pravne države? Ne, prvo treba dočekati ovog nesrećnika koji se krije iza nekog pseudonima na nož, da se odmah vrati u mišiju rupu iz koje je pomolio nos. Vidi ti njega (njih), ‘oće i ono parče kolača…

    I zaista, uobičajen scenario dočeka poštenog čoveka sa časnim namerama na političku scenu umalo da upali i u mom slučaju. Ozbiljno sam se zamislio čemu svo ovo gubljenja vremena i energije, kada je srž Srbije toliko uništena da leka i spasa više nema… Idi i kupi štap za pecanje i vežbaj nešto drugo…

    Medjutim, ja kada krenem da nešto radim, onda radim do kraja. No pasaran! Tako da ću u narednom periodu ipak još malo vežbati…

    “ekstremnu otpornost na loše uticaje sa strane“…

    Sviđa mi se

    • Г. Холден, не може Вама нико да спори да се организујете како сматрате за најбоље. Да ћете наићи на свакојаке непријатности, то спада у рок службе.

      Био сам и сам некада, веровали или не, за неку сличну опцију. Ја сам то звао „србско-srpsko помирење“. Живот је те моје илузије тако лепо и темељно разбуцао, да сам оно „srpsko“ избрисао за сва времена. Ну, не лези враже! Сад изгледа не може ни „србско-српско помирење“.

      Sviđa mi se

    • Narodnom frontu (trenutno aktivnim članovima) se ne spori poštenje, ali se ipak dočekuje na nož…. Zašto? Zato što se levica i desnica bitno razlikuju i zato što sam ja to u jednom svom tekstu naglasio? Zato što je neprirodno da levica i desnica vladaju zajedno?

      У „једном свом тексту“ сте нагласили зашто сте ви левичари ексклузивни и богом дани, а онда се чудите зашто вас неко ко целог живота тврди да је „левица“ крива за већину неспоразума у свету „дочекује на нож“ уместо слатким и ‘ладном водом?! НЕМАМ НИШТА ПРОТИВ ДА СЕ ОРГАНИЗУЈЕТЕ КАКО ГОД ЖЕЛИТЕ и да се борите за власт и утицај како год вам се накриви, све док физички не угрожавате БИЛО КОГ неистомишљеника! Цело писаније које се коментарише изазвао је Ваш позив да у ваш Фронт приступе сви којима се не свиђа како се државом у овом тренутку управља, а већ у следећој реченици сте објаснили како то заправо значи „хајд’ Алија нек’је више војске“, али САМО ВАШИ ИДЕОЛОШКИ ИСТОМИШЉЕНИЦИ могу да очекују како ће њихово мишљење у оквиру организације бити уважавано. Што је сасвим легитимно, и врло поштено с Ваше стране, али мени се чини и врло несмотрено јер изазива овакве реакције пажљивих читача. Осим ако имати мишљење и блог, за неистомишљенике није дозвољено.

      Ozbiljno sam se zamislio čemu svo ovo gubljenja vremena i energije, kada je srž Srbije toliko uništena da leka i spasa više nema…

      Жао ми је што ћете на крају закључити да сте у праву, ја сам схватио одавно и овај текст је као што сам на почетку написао на неки начин изнуђен. Али Србија је таква какву сам је описао; нико сем Срба не може да трпи пет векова ропства, а ја толико времена немам. Не доцирам гледе забаве (којој ћете се препустити након што признате да сам (био) у праву, али мој хоби се своди на писање оваквих текстова (само много краћих, на фејсу и твитеру) за пар истомишљеника. Масовност апсолутно није битна ако вам дупе није зинуло на власт. Живети се може и без ове државе у којој свако-мало раја бира ко ће да је узјаше, један од начина је одселити се у неку другу земљу, коју су неки други, паметнији од нас уредили за себе и своје госте, повући се на село и производити храну за потребе породице или петљати попут Дела и Роднија. Поштени либерал („троши онолико колико си зарадио и не ради другима што не би волео да неко ради теби“) увек има избор, само комунизам нема алтернативу 🙂

      Sviđa mi se

  9. U redu, bio sam nesmotren u nekim delovima (sramota me da kažem – pogrešno interpretirao svoje misli), ali mislim da se takve greške potkradaju i iskusnim novinarima, pa kako neće meni koji do 45 godine života nisam imao ni FB nalog gde bih nešto “pametovao“ u kratkim postovima, a kamo li da sam se bavio nekim ozbiljnijim pisanjem…

    Mislim da je u ovoj rečenici sav problem:

    “Међутим, тешко да Народни фронт може ући у сараднички однос са било ким из деснице. “

    Zaista, nevešt sklop i odabir reči, pa smo onda dobili u ovoj rečenici potpunu kontradiktornost ostatku teksta. Ali, tako je to kad čovek napiše tekst i odmah ga objavi bez lične “redakcije“, puštanja da prenoći, da ga autor prvo sam prostudira pa onda ponudi drugima… Elem, hteo sam reći da desnica (pojedinci i organizacije desničarske orijentacije) ne mogu biti sastavni deo Narodnog fronta, pa onda dalje o tome… bla-bla-bla… Međutim, to ne znači da ne treba da sarađujemo oko zajedničkih problema i po pitanjima za koja predlažemo identična rešenja.

    Kako bilo, svi prave greške i priznajem da je ova moja veoma ozbiljna, daleko od banalnog propusta… Ali mi kao narod smo retka populacija koja tako vešto i sa uživanjem izvlači rečenice iz konteksta i pravi suštinu od nečega gde nema suštine, pa sve i da ne postoji takva namera, sa pravih pitanja i problema, skrećemo pažnju na stranputicu koja vodi samo prepucavanjima koja nikome ništa korisno neće doneti…

    Zašto se na primer niko nije dohvatio ovih rečenica iz autorskog teksta i komentara pa da oko njih pletemo raspravu (jer bi takva rasprava bila istinski svrsishodna):

    Али, као што ми рече један од оснивача Народног фронта: “Ни међу противницима не желим непријатеље! Разговараћу и са десничарима, ако имамо бар један заједнички циљ који ћемо лакше заједно остварити…“

    “…A da pokušamo prvo zajedno da stvorimo uslove i atmosferu u kojima će gradjani moći da veruju i vlastima i jedni drugima, pa da im onda nudimo svako svoj program i neka bolji pobedi, to nikome ne pada na pamet? Da ublažimo stavove i retoriku zarad viših ciljeva i opštih interesa, bar dok se ne izborimo za funkcionisanje pravne države?…“

    Levica je levica – desnica je desnica! Šta tu ima nejasno i oko čega bi se tu raspravljali? Ideološki je sve jasno i zna se ko će kakve stavove zastupati.

    Naravno da ću ja kao levičar zbog pojedinih stavova da napadam desničere i obratno. I naravno da sam svestan kakve ću udarce da primam kada sam se u ovo kolo uhvatio (mnogo jače, teže i ozbiljnije od ovih početnih i onih FB bljuvotina i gluposti među komentarima). Ali ne vidim još uvek zašto nekome izgleda kao da sam pozvao “podobne“ za Narodni front da prvo pobijemo sve “nepodobne“ pa ćemo onda da dovedemo stvari u red i stvorimo raj na zemlji?

    Obraćao sam se prevashodno potencijalnom članstvu Narodnog fronta i pokušavao da mu objasnim šta je to Narodni front i u tome mi se potkrala i ta nesrećna greška od rečenice.

    A što se tiče mog ličnog stava, ja sam uvek za pregovore i saradnju tamo gde postoje zajednički ciljevi. Nisam isključiv i nikada neću “ispljuvati“ dobru ideju ili akciju ako smatram da je zaista dobra, samo zato što dolazi iz nekog suprotstavljenog tabora. Takvi stavovi i usporavaju čovečanstvo i sprečavaju brži razvoj kvaliteta života i međuljudskih odnosa. Narodni front je između ostalog napadan jer smo…

    “За прихватање само оних цивилизацијских вредности, решења и стандарда Европске уније који су у интересу народа Србије, њене економије и потреба друштва.“

    Pa se onda nađu neki pametni da nas pitaju, što smo oprečni u stavovima i što vučemo ka EU? Neverovatno! Ko je ovde lud i zar je stvarno nejasno šta znači ovaj stav iz našeg Programa? Zar treba da zastupamo stav da u EU ništa ne valja i da ćemo mi graditi sve drugačije…?

    Ja sam i u robovlasništvu u stanju da vidim bar nešto što i nije tako loše (kako li bi se tek ova izjava mogla tumačiti i “rastumačivati“, na 100 i jedan način) za dati vremenski period istorije. Recimo, robovi su bili lečeni i hranjeni da bi mogli da obavljaju svoj posao, pa im je bar osnovna egzistencija bila obezbeđena. Ali nisu imali slobodu… U današnjem, modernom društvu, neo-robovi kod neoliberala imaju privid slobode, ali im ni osnovna egzistencija nije zagarantovana (pa gde je tu onda sloboda?). Imperijalizam je bio humanističko uređenje u odnosu na neoliberalni kapitalizam. Što opet ne znači da kod neoliberala ama baš ništa ne valja i da se ništa njihovo ne može primeniti u nekom budućem, srećnijem društvu…

    Tako da, za kraj, izvinjavam se još jednom na gruboj grešci i pozivam ponovo sve zdravorazumne snage da ne troše ni vreme ni energiju na isprazna prepucavanja (jer im vreme nije), nego da pođemo od zajedničkih ciljeva i interesa, pa ćemo posle gledati čija je ideologija bolja, ako ideologija ikoga više uopšte zanima…

    Liked by 1 person

    • Slažem se da treba prekinuti prepucavanje i mudrovanje, pa početi sa razgovorima. Najbolje o konkretnim pitanjima, pa ko ima bolji predlog – da se usvoji, napravi ZAJEDNIČKI PLAN kako ga sprovesti u delo, ALI ONDA VIŠE NEMA RASPRAVE. Pogađam se ciganski – plaćam pošteno. Ako može da probamo (samo kao proba, da vidimo da li šljaka) – ja bih kao prvu temu za razgovor delegirao obrazovanje.

      U tekstu koji sam komentarisao stoji da će se NF zalagati za besplatno obrazovanje na svim nivoima. Sa čim bih mogao da se složim (iako sam desničar), ali pod uslovom da se znatno pooštre kriterijumi za upis na fakultete (naročito na društvene nauke) i da se drastično kažnjavaju pokušaji zloupotreba prilikom upisa i polaganja ispita. Recimo, da se ispitivač koji bude uhvaćen da prima mito doživotno udalji iz nastave (uz krivičnu prijavu i postupak prema KZ), a studentu da se doživotno zabrani upis na bilo koji univerzitet u zemlji. Mislim da naročito obrazloženje nije potrebno. Jeste ekstremno, ali ja sam kao što rekosmo – ekstremni liberal. Najšire slobode, ali i oštre kazne za one koji ne poštuju pravila ponašanja (zakone). Haj’te vi.

      Liked by 1 person

  10. Povratni ping: Овако разговарају нове снаге којe ће променити Србију! - Народни Фронт | PEOPLE'S FRONT

  11. Na sajtu Narodnog fronta je novi članak: Ovako razgovaraju snage koje će promeniti Srbiju… Ovo je završetak članka:

    Ето, мало предуго али надам се да се исплатило онима који су прочитали до краја. Битно је да “Преврат“ покреће пробну тему за заједнички разговор и након увода позива “хај’те ви“. Наравно да ‘оћемо и одговорићемо у истом конструктивном смеру, али овај пут се на одговор мора мало причекати, јер… лако је као из топа испаљивати увреде и на глупост одговарати глупошћу. Озбиљни разговори на озбиљне теме захтевају мало више промишљања и не обављају се брзински… али најважније од свега је да су – почели!

    Koga zanima više, svratite, pogledajte… 🙂

    Liked by 2 people

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s