Меморандум САНУ – последњи наставак

или

Све је исто, само сада „њега“ нема

Под дејством владајуће идеологије културне тековине српског народа отуђују се, присвајају или обезвређују, занемарују или пропадају, језик се потискује, а ћирилско писмо постепено губи.

ми ћемо стварати, и стварамо, генерације које ће све мање бити Југословени, а у све већој мери незадовољни национални романтици и саможиви националисти.

Постојеће депресивно стање српског народа, са све жешћим испољавањима шовинизма и србофобије у неким срединама, погодује оживљавању и све драстичнијем испољавању националне осетљивости српског народа и реаговањима која могу бити запаљива, па и опасна.

serem-se-na-diplomu

9. Носећи на себи дуже од пола столећа печат и оптерећење да је био тамничар другим југословенским народима, српски народ није био у могућности да ослонац потражи у сопственој историји. У многим својим видовима и сама та историја била је доведена у питање. Демократска грађанска традиција, за коју се Србија борила и изборила у деветнаестом веку, због ускогрудности и необјективности званичне историографије остала је све донедавно потпуно у сенци српског социјалистичког и радничког покрета. Тиме је историјска слика истинских правних, културних и државничких доприноса Србије грађанског друштва толико осиромашена и сужена да тако изобличена није никоме могла да послужи као духовна и морална потпора или као ослонац за очување и обнову историјске самосвести. Честити и храбри ослободилачки напори босанскохерцеговачких Срба и читаве југословенске омладине, којој је припадала и Млада Босна, доживели су сличну судбину и пред историјом били потиснути у други план доприносима класне идеологије чији су носиоци и творци били аустромарксисти као осведочени противници националних ослободилачких покрета.

Под дејством владајуће идеологије културне тековине српског народа отуђују се, присвајају или обезвређују, занемарују или пропадају, језик се потискује, а ћирилско писмо постепено губи. Област књижевности у том смислу служи као главно поприште самовоље и безакоња. Ниједном другом југословенском народу није тако грубо оспорен културни и духовни интегритет као српском народу. Ниједно књижевно и уметничко наслеђе није толико разровано, испретурано и похарано као српско наслеђе. Политичка мерила владајуће идеологије намећу се српској култури као вреднија и јача од научних и историјских. Док се словеначка, хрватска, македонска и црногорска култура и књижевност данас интегришу, српска се једина систематски дезинтегрише. Идеолошки је легитимно и самоуправно да се слободно врши подвајање и растурање српске књижевности на војвођанске, црногорске или босанско-херцеговачке писце. Од српске књижевности откидају се њени најбољи писци и најзначајнија дела да би се вештачки установиле нове регионалне књижевности. Присвајање и распарчавање српског културног наслеђа иде тако далеко па се у школама учи како Његош није српски писац, да су Лаза Kостић и Вељко Петровић војвођански, а Петар Kочић и Јован Дучић босанскохерцеговачки писци. Kолико јуче Меши Селимовићу није било допуштено да се изјасни као српски писац, а ни сад се не поштује његова воља да се води у српској књижевности. Српска култура има више неподобних, забрањених, прећутаних или непожељних писаца и интелектуалних стваралаца но иједна друга југословенска књижевност, многи су шта више и сасвим избрисани из књижевног сећања.

Угледни српски књижевници једини су на црним листама свих југословенских масовних медија. У обавезној школској лектири српска књижевност је тешко оштећена јер је механички подређена административном мерилу републичко-покрајинског реципроцитета, а не мерилу количине или вредности. У школским програмима неких република и покрајина историјска прошлост српског народа је не само грубо идеолошки редукована, него и изложена шовинистичким тумачењима. На тај начин српска културна и духовна баштина се чини мањом но што она јесте, а српском народу се измиче важан ослонац моралне и историјске самосвести.

Импозантан и одиста револуционарних размера културни полет првих послератних деценија, изражен и у заснивању широке мреже просветних установа, од основног образовања до високог школства, спласнуо је крајем шездесетих година. Ступило се у фазу стагнације и све израженије регресије, па је данас наше образовање и васпитање са постојећим школским и просветним системом, врло екстензивно и примитивно и са тешко надокнадивим заостајањем иза потреба и циљева савременог друштва и цивилизације у којој живимо. Школски систем заснован на тзв. усмереном образовању, са ниским квалитетом наставе, доживео је потпун крах. Неколико генерација су духовно осакаћене и осиромашене; добили смо хиперпродукцију примитивних полустручњака, неспособних да се квалификовано укључе у привреду и друштвене делатности, неприпремљених за стваралачки и интелектуални развој. Нема земље на свету која је своје образовање средила разгранатијом правном регулативом. Укупно у Југославији има стотину и десет савезних, републичких и покрајинских закона, који се баве разним видовима школства, и од којих су многи вишекратно новелирани, тако да је понекад потребан истраживачки рад да би се дошло до пречишћеног текста неког закона. И упркос томе, у Југославији школство никад није било толико екстензивно, рашчињено, ниског квалитета као данас. Законодавна пракса законито ствара осам просветних система који се све више удаљују један од другог и никакво договарање о заједничким језгрима не може да заустави такав правац развоја који је законима утемељен.

Већање и договарање о заједништву, учестало у последње време, после петнаест година систематског разједињавања југословенске заједнице личи на бесплодну утопију. Потребно је најпре уклонити законе који доводе до разједињавања да би се могла продужити она црта заједништва и јединства која је на овом простору вучена више од стотину и педесет година. У противном, ми ћемо стварати, и стварамо, генерације које ће све мање бити Југословени, а у све већој мери незадовољни национални романтици и саможиви националисти. Земља која нема јединствен просветни систем не може рачунати на то да ће у будућности бити јединствена.

Од времена хуманизма, од 15, до 16, века, траје мисао о томе да школа има да служи остваривању пуне животне мере сваког појединца, остваривању свих антрополошких и умних могућности које човек доноси својим уласком у живот. Погубна је идеја о томе да школа има да служи само раду и струци и њима да буде условљена. Она је последица непревазиђених пролеткултовских седимената, који, у крајњој црти, воде стварању једне ропске и примитивне свести. Усмеравање дечака и девојчица од њихове 14 године ка једном занимању творење је фундаменталне неслободе.

Идеолошка битка против „елитизма“ уродила је несрећним плодом: ми смо најмање две деценије, на свим друштвеним подручјима и у просвети, угађали просечности. Ниједно друштво се не бори против елите знања и умења, науке и новаторства. Борбом против такве елите, ми смо створили елиту добростојећих појединаца који су кадри да својој просечној деци створе могућности стицања већих знања, које основна и средња школа више не даје. Материјални положај школства обезвредио је његов друштвени положај, а одредница „морално-политичке подобности“, особито на Универзитету страховито је подстакла морални и политички конформизам и каријеризам, па је Универзитет, а нарочито неки хуманистички факултети, лишен најбољих интелектуалних кадрова наше генерације. Ни у једној европској земљи просвета није доведена у овакав стагнантан материјални и друштвени положај.

Управо у време када су се немилице расипала средства додатне акумулације вођена је рестриктивна политика према Универзитету, који је добијао све мање средстава. Деценију и по факултети нису имали могућности за бирање нових асистената, тако да најстарији југословенски универзитети, поглавито београдски, никада нису имали виши старосни просек наставно-научног кадра. Оно што је у свим земљама основна полуга развоја у времену технолошко-компјутерске револуције, универзитет и наука, у нас је потпуно запостављено. „Реформе“ Универзитета, најчешће наметане политичком силом, а не научним разлогом (тростепена настава, „оуризација“ факултета и томе слично) биле су промашене. Нарочито је велику штету нанело одвајање науке од Универзитета, стварање преграда, системских и административних, између „институтске“ и „универзитетске“ науке: Универзитет је изгубио лабораторијску базу, стварали су се паралелни програми, наука се кадровски разјединила, онемогућен је нормалан проток научних радника са универзитета у институте и из института на факултете.

Према томе: ваља мењати школски систем, просветне законе, модернизовати и хуманизовати школске програме, отварати специјализоване школе, посебно потпомагати даровите ученике, изменити у целини неповољан материјални положај школства, обратити посебну пажњу на духовни, а не само идеолошки профил наставника, привући на Универзитет најјаче научне и интелектуалне снаге и законом остварити јединство просветног система у СР Србији.

У овом тешком кризном тренутку морамо већ данас почети размишљати и о сутрашњици, о 21. веку, иако нам друштвено-економске околности нису наклоњене, стварати визију сутрашњег света у коме ће цивилизација бити заснована на микро-електроници, артифицијелној интелигенцији, роботици, информатици, вештачком оплођавању, манипулацији вештачким генима. Ради свега тога Српска академија наука и уметности предлаже да се одмах и без икаквих догматских идеолошких оптерећења и „самоуправне“ инерције приђе студиозној и темељитој реорганизацији друштвене, институционалне основе наше науке у правцу модернизације и ефикасности, са већим материјалним улагањима, већом бригом за научни подмладак, са ширим слободама и самосталношћу стваралачких личности у креирању научних и истраживачких програма. Једном речју, потребно је што пре и са целокупним научним потенцијалом укључити се у савремене токове светске науке.

10. После драматичних међунационалних сукоба током Другог светског рата изгледало је да је национализам нагло спласнуо, да је био на путу да потпуно ишчезне. Такав утисак се показао варљивим.

Није дуго потрајало, а национализам је започео свој успон, да би се са сваком уставном променом употпуњавале институционалне претпоставке за његово бујање. Национализам је стваран одозго, његови главни иницијатори били су политички људи. Основни узрок вишедимензионалне кризе лежи у идејном поразу који је национализам нанео социјализму. Дезинтеграциони процеси свих врста, који су југословенску заједницу довели на руб пропасти, заједно са распадањем система вредности, последица су тог пораза.

Његови корени налазе се у идеологији Kоминтерне и националној политици KПЈ пре рата. У ту је политику уграђен реваншизам према српском народу као „угњетачкој“ нацији који је имао далекосежне последице на међунационалне односе, друштвено уређење, привредни систем, судбину моралних и културних вредности после Другог светског рата. Српском народу је наметнуто осећање историјске кривице, а једино он није решио национално питање, нити је добио државу као остале нације. Због тога је као прво и основно потребно да се скине хипотека историјске кривице са српског народа, да се званично оповргне тврдња да је он имао економски привилегован положај између два рата, да се не пориче његова ослободилачка историја и допринос у стварању Југославије.

Успостављање пуног националног и културног интегритета српског народа, независно од тога у којој се републици или покрајини налазио, његово је историјско и демократско право. Стицање равноправности и самосталан развој за српски народ имају дубљи историјски смисао. За мање од педесет година, у двема узастопним генерацијама, два пута изложен физичком уништењу, принудној асимилацији, покрштавању, културном геноциду, идеолошкој индоктринацији, обезвређивању и одрицању од сопствене традиције под наметнутим комплексом кривице, интелектуално и политички разоружаван, српски народ је био изложен претешким искушењима да то не би оставило дубоке трагове у духовном стању које се на крају овог столећа великих технолошких узлета људског ума не би смело занемарити. Уколико рачуна са својом будућношћу у породици културних и цивилизованих народа света, српски народ мора добити могућност да поново нађе себе и постане историјски субјекат, да изнова стекне свест о свом историјском и духовном бићу, да јасно сагледа своје економске и културне интересе, да дође до савременог душтвеног и националног програма којим ће се надахњивати садашње и будуће генерације.

Постојеће депресивно стање српског народа, са све жешћим испољавањима шовинизма и србофобије у неким срединама, погодује оживљавању и све драстичнијем испољавању националне осетљивости српског народа и реаговањима која могу бити запаљива, па и опасна. Дужност нам је да ниједног тренутка и ни у једном случају не превидимо и не потценимо те опасности. Али при том се, у принципијелној борби против српског национализма, не може прихватити владајућа идеолошка и политичка симетрија у историјским кривицама. Одбацивање те симетрије кобне по дух и морал, са овешталим неправдама и неистинама, услов је за мобилност и делотворност демократске, југословенске, хуманистичке свести у савременој српској култури.

Што грађани и радничка класа нису у Савезној скупштини заступљени у одговарајућим већима не може се приписати само фаворизовању националног, већ и тежњи да се Србија доведе у неравноправан положај и на тај начин ослаби њен политички утицај. Но највећу невољу чини то што српски народ нема државу као што је имају сви остали народи. Истина, у првом члану Устав СР Србије садржи одредбу да је Србија држава, али се неизбежно поставља питање каква је то држава која се проглашава ненадлежном на сопственој територији и која нема на располагању средства да заведе ред на једном делу свог подручја, да обезбеди личну и имовинску сигурност својих грађана, да стане на пут геноциду на Kосову и заустави пресељење Срба са вековних огњишта. Такав положај показује политику дискриминације према Србији, поготово ако се има у виду да јој је Устав СФРЈ наметнуо унутрашњу федерализацију као трајан извор конфликата између Уже Србије и покрајина. Агресивни албански национализам на Kосову не може се сузбити ако Србија не престане бити једина република чије унутрашње односе уређују други.

Уставом СФРЈ формално утврђена равноправност свих република у стварности је обезвређена наметањем Републици Србији да се одрекне доброг дела својих права и овлашћења у корист аутономних покрајина, чији је статус у највећој мери регулисан Уставом Федерације. Србија мора отворено рећи да јој је то уређење наметнуто.

То се нарочито односи на положај покрајина, реално промовисаних у републике које се осећају неупоредиво више као конститутиван елемент федерације него као део Републике Србије. Поред тога што није водио рачуна о држави српског народа, Устав СФРЈ је стварао и несавладиве тешкоће њеном конституисању. Ради задовољења легитимних интереса Србије, неизбежно се намеће ревизија тог Устава.

Аутономне покрајине би морале постати прави саставни делови Републике Србије, тако што би им се дао онај степен аутономије који не нарушава интегритет Републике и обезбеђује остваривање општих интереса шире заједнице.

Нерешено питање државности Србије није једини недостатак који би требало отклонити уставним променама. Југославија је са Уставом из 1974. године постала веома лабава државна заједница у којој се размишља и о другим алтернативама, а не само југословенској, као што показују скорашње изјаве словеначких јавних посленика и ранији ставови македонских политичара. Оваква размишљања и темељно извршена дезинтеграција наводе на помисао да Југославији прети опасност од даљег расточавања. Српски народ не може спокојно очекивати будућност у таквој неизвесности. Због тога се мора отворити могућност свим нацијама у Југославији да се изјасне о својим тежњама и намерама. Србија би се у том случају могла и сама определити и дефинисати свој национални интерес. Такав разговор и договор морао би претходити преиспитивању Устава. Наравно, при томе Србија не би смела заузети пасиван став, ишчекујући само шта ће други рећи, као што је то до сада много пута чинила.

Залажући се за авнојевска опредељења, Србија мора рачунати и са тиме да то не зависи само од ње, да остали могу имати и неке друге алтернативе. Због тога се пред њу поставља задатак да јасно сагледа своје економске и националне интересе да не би била изненађена догађајима. Инсистирањем на федеративном уређењу, Србија би допринела не само равноправности свих народа у Југославији, већ и решавању политичке и економске кризе.

Равноправан положај за који се Србија мора залагати подразумева и иницијативу у решавању кључних политичких и економских питања у мери колико таква иницијатива припада и другима. Четири деценије пасивног положаја Србије показале су се лошим и за читаву Југославију, која се лишила идеја и критике једне средине са дужом државничком традицијом, изоштреним осећањем за националну независност и богатим искуством у борби са домаћим узурпаторима политичких слобода. Без равноправног учешћа српског народа и Србије у читавом процесу доношења и реализације свих виталних одлука Југославија не може бити снажна; и сам њен опстанак као демократске и социјалистичке заједнице дошао би у питање.

Једна развојна епоха југословенске заједнице и Србије очигледно се окончава са историјски истрошеном идеологијом, општом стагнацијом и све израженијим регресијама у економској, политичкој, моралној и културно-цивилизацијској сфери. Такво стање императивно налаже корените, дубоко промишљене, научно засноване и одлучно спровођене реформе целокупне државне структуре и друштвене организације југословенске заједнице народа, а у сфери демократског социјализма и бржег и плодотворнијег укључења у савремену цивилизацију. Друштвене реформе треба да у највишој мери активирају природне и људске снаге читаве земље како бисмо постали продуктивно, просвећено и демократско друштво способно да живи од свог рада и стварања, моћно да даје свој допринос светској заједници.

Први услов нашег преображаја и препорода је демократска мобилизација целокупних умних и моралних снага народа, али не само за извршавање донесених одлука политичких форума, него и за стварање програма и пројектовање будућности на демократски начин, чиме би се први пут у новијој историји на општедруштвеном задатку стварно сједињавали знање и искуство, савест и храброст, машта и одговорност на основама дугорочног програма.

Српска академија наука и уметности и овом приликом изражава своју спремност да се свесрдно и целокупним својим снагама заложи на овим судбоносним задацима и историјским налозима наше генерације.

(KРАЈ)

(Недељник)

Advertisements

11 mišljenja na „Меморандум САНУ – последњи наставак

  1. Поздрављам напор, да се Меморандум пренесе. Питање је, да ли је могуће, да га „читамо“ на исти начин. Поднаслов указује, да ће то бити мало теже.

    Sviđa mi se

  2. За мене је просто. Ако су га паметнији од мене написали и о томе се усагласили, зашто би то било погрешно. Наравно, да меморандум „критикује“ једноумље, али је за претпоставити, да је писан са жељом, да га што више људи подржи и прихвати. Зашто би и то било једноумље? Нисам приметио, да се у тексту позивамо, да сваки о свему мисли у смислу „свака вашка обашка“. Верујем, да су аутори очекивали „једноумље“, када је у питању Меморандум.

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm..patrijarh „pavao“ je rekao..“sve ce doci na svoje mesto“..uprkos stavovima „udruzenje starosedelaca srbije“,Srbi iz Hrvatske su dosli u „vostalu serbije“..a, osnovana je i nova http://www.Srpska kraljevska akademija nauka“..pozdravno „slovo“,uprilicila je i Slvica DjukicDejanovic..SPS

      Liked by 1 person

  3. Istina je da nije Akademija, kao institucija, formirala taj stav, nego je u Akademiji bila grupa ljudi koja je plasirala takve ideje i raspamećivala srpski narod. Moje je ubeđenje bilo da je Akademija i njena reč od značaja za srpski narod. Akademija je neka vrsta ustanove koja treba da opamećuje srpski narod, a ne da ga gura u nacionalizam koji će dovesti do prljavog rata. Grupa ljudi u Akademiji, koja je vodila glavnu reč, kroz Memorandum, počela je raspamećivanje koje je dovelo do prljavog i suludog rata.
    http://www.slobodnaevropa.org/a/mirko-simic-sanu/28024025.html

    Sviđa mi se

    • „Simić: Kao ubeđeni Jugosloven, bio sam od samog početka protivnik stavova…“
      Kako je to slatko… Akademik Simić se najpre odluči da postane „ubeđeni Jugosloven“ a onda čita Memorandum, pa ako se njegova ubeđenja uklapaju u činjenice – OK, ako jok – ne valjaju ni Memorandum ni autori ni kompletna SANU. Što mi ovo poznato majku mu…

      Sviđa mi se

      • „RSE: Da li je bilo razloga da se u Jugoslaviji otvori srpsko nacionalno pitanje?

        Simić: Teško je odgovoriti na tako postavljeno pitanje. “
        Ma, jebo ja tebi gospoja-mamu…

        Sviđa mi se

  4. @prevrat
    Немојмо се једити због накнадне памети и курте и мурте. Има човек право, да пише „мемоаре“. А меморија памћења је чудо. Мој друг из детињства, са којим сам до 2000 играо рекреативно фудбал изјави и оста жив. Рече, како сам ја одлично играо главом у смислу ударања лопте. А ја носио наочаре и ни у сну ми није падало на памет, да покушам лопту главом, да ударим. Тако и Симић. Прича неке своје приче, матора дртина, која није смала ни реч да проговори, а сада све зна. И онако, успут, узима кинту, за своје „успомене“.
    @branadelmar
    Није ми баш јасно, шта сте желели, да саопштите? О каквом „распамећивању“ пишете? Ако Академија Меморандум није претворила у званични докуменат, очигледно је, да исти није има подршку. Зашто мешате оне који су писали Меморандум са САНУ о којој пишете са поштовањем?

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm…naravno, moj „licni,Licki stav“..pa, zato, sto kako se to kaze „moz da bidne al ne mora da znaci“..pamflet u 1.200.000 „udruzenje starosedelaca srbije“, nije prosao kroz „Akadmiju“, kao ni Memorandum, ali,kako to rece Mao Cedung..“revolucionar, pliva kroz narod,kao riba kroz vodu“..tako i „navedeno“proplivalo do naroda.kroz „tzv krunski savet“,“vojvodski savet“..i „slicne institucije sistema“..? i ostalih „mudrih otaca“..

      Sviđa mi se

    • Hm,hmm..pa, nije isto,kad neku temu „proteramo kroz kafanu“ ili Francuzku 7,u ptanju su „jaka damu“..Vasilije Krestic,Antonije Isakovic,Dobrica Cosic,Dusan Mihajlovic, i ostali „cetnici pocetnici’..skloni akademiji, kao vodilji poput Djoga,Kapora,Crncevica,Vucelica..Filareta,Kacavende,Nikanora…itd.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s