Меморандум САНУ – 5. наставак

Истина је да су аутономашке и сепаратистичке снаге инсистирале на проширењу аутономије, али би то тешко оствариле да нису добиле моралну и политичку подршку од република у којима сепаратистичке тенденције никада нису ишчезле.

Многима су зато масовни нереди 1981. године више изгледали као истрчљивост, него као каква нова појава, опасна и по читаву земљу, као што се касније свака истина о прогону Срба на Kосову сматрала „копање по цријевима Албанаца“, а писања „београдске штампе“ о збивањима на лицу места, узимала готово за већу кривицу од почињених паљевина, убијања, силовања, скрнављења – многих до данас политички и кривично неидентификованих.

кад се агресија порази, да се политички обрачуни не врше више хапшењима, „диференцијацијама“, лажним лојалностима, већ одистинском револуционарном борбом, отвореним суочавањима, са правом слободног изражавања, па и демонстрирања супротних мишљења.

marionete

7. Однос према економском заостајању Србије показује да реваншистичка политика према њој с временом није слабила. Напротив, храњена сопственим успехом све више је јачала да би се коначно изразила и у геноциду. Политички је неодржива дискриминација грађана Србије којима су због паритетне заступљености република мање него другима доступна места савезних функционера и делегата у Савезној скупштини, а глас гласача из Србије вреди мање од онога из било које друге републике или покрајине. У тој светлости Југославија се не приказује као заједница равноправних грађана или равноправних народа и народности, него као заједница осам равноправних територија. Ипак ни ова равноправност не важи за Србију због њеног посебног правно-политичког положаја, који одражава тежње да се српски народ држи под сталном контролом. Идеја водиља такве политике била је „слаба Србија, јака Југославија“, која је напредовала у утицајно мишљење: ако би се Србима као најбројнијој нацији дозволио брз економски развој, то би представљало опасност за остале нације. Отуда коришћење свих могућности да се њеном привредном развоју и политичкој консолидацији поставе што већа ограничења.

Једно од таквих, веома акутних ограничења јесте садашњи недефинисан и пун унутрашњих конфликата уставни положај Србије.

Уставом од 1974. године Србија је фактички подељена на три дела. Аутономне покрајине су у свему изједначене са републикама, сем што нису дефинисане као државе и што немају исти број представника у појединим органима Федерације. Овај недостатак оне надокнађују тиме што се преко заједничке републичке скупштине могу мешати у унутрашње односе Уже Србије, док су њихове скупштине потпуно аутономне. Политичко-правни положај Уже Србије је сасвим неодређен, то није ни република ни покрајина. Односи у републици Србији су конфузни. Извршно веће које је орган републичке Скупштине у ствари је Извршно веће Уже Србије. То није једина нелогичност у разграничавању надлежности. Преширока и институционално чврсто утемељена аутономија покрајина ствара две нове раселине у српском народу. Истина је да су аутономашке и сепаратистичке снаге инсистирале на проширењу аутономије, али би то тешко оствариле да нису добиле моралну и политичку подршку од република у којима сепаратистичке тенденције никада нису ишчезле.

Проширење аутономије образлагано је уверавањем да ће се постићи већа равноправност између нација и боље обављање јавних послова. Догађаји на Kосову крајем шездесетих година били су опомена шта се све може догодити уколико се аутономија повећа. Разлога за већу аутономију Војводине поготову није било. То проширење дало је силног подстрека бирократском аутономаштву, озбиљним појавама сепаратизма кога раније није било, затварању привреде, политичком волунтаризму. Порастао је утицај оних ван покрајина и у Војводини који ширењем дезинформације настоје да српски народ поделе на „Србијанце“ и „пречанске Србе“. Покрајине су уз свесрдну помоћ других постале „конститутивни елеменат Федерације“, што им је дало повода да се осећају и понашају као федералне јединице, занемарајући чињеницу да су саставни део републике Србије. И овом приликом равнотежа у дуализму овакве врсте није се могла одржати.

Садашње понашање покрајина показује да су у пракси потпуно надвладале сепаратистичко-аутономашке снаге. Републици Србији је онемогућено да у виталним питањима наступа јединствено у интересу народа коме припада.

Сплет нерешених односа у републици Србији логично произилази из њеног уставног положаја и избора сепаратистичких и аутономашких кадрова, који су управо због такве оријентације уживали благонаклоност оних који су држали кадровски монопол у Југославији. Без одговарајуће противтеже у координацији, регионализација се по правилу претвара у провинцијалну ускогрудност и слепило за шире националне интересе.

Они који су свесрдно помогли да се клице унутрашњих сукоба усаде у уставе данас се јављају као арбитри – измиритељи који по добро познатој симетрији једнаких кривица деле лекције и ужој Срби ји и покрајинама, сугеришући да се решења траже у доследној при мени тих истих устава. На тај начин једном замршена ситуација остаће каква је била, а Србија ће и даље трошити своју друштвену енергију у превазилажењу конфликата без изгледа да у томе потпуно успе.

То се ваљда и хтело са проширењем аутономија покрајина, поготову што одражавање конфликтних ситуација у Србији даје могућност другима да се мешају у њене унутрашње односе и на тај начин продуже доминацију над њом. После извршене федерализације СKЈ такво мешање у унутрашње односе једне републике могуће је једино у Србији.

Односи између Србије и покрајина не могу се свести једино, а ни претежно на формално-правна тумачења два устава. Реч је првенствено о српском народу и његовој држави. Нација која је после дуге и крваве борбе поново дошла до своје државе, која се сама изборила и за грађанску демократију, и која је у последња два рата изгубила 2,5 милиона сународника, доживела је да јој једна апаратски састављена партијска комисија утврди да после четири деценије у новој Југославији једино она нема своју државу. Гори историјски пораз у миру не да се замислити.

8. Изгон српског народа са Kосова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један одиста специјалан, али отворен и тоталан рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и државноправних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи – погубнију и од оне која је долазила из суседства – тај отворени рат, коме се још увек не гледа право у очи и који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година. Он, дакле, траје много дуже него читав ослободилачки рат у озој земљи, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године. Балистичка побуна на Kосову и Метохији, пред сам крај рата, дигнута уз садејство нацистичких јединица, била је 1944-45. војнички разбијена, али показује се, не и политички побеђена. Њен садашњи вид, прерушен у нов садржај, успешније се развија и приближава победничком исходу. Прави обрачун са неофашистичком агресијом је изостао; све до сада предузимане мере само су уклониле с улица испољавање те агресије, а у ствари су јачале њене расистички побуђене, неопозиве циљеве, које треба постићи по сваку цену и свим средствима. Чак и смишљено драстичне казне младим преступницима изрицане су да изазивају и продубљују међунационалне мржње.

Пет година дугог албанског рата на Kосову увериле су његове предводнике и поборнике да су јачи него што су и мислили, да уживају подршку по разним центрима моћи у самој земљи неупоредиво већу него косовски Срби од Републике Србије, или ова Република од осталих у Југославији. Агресија је у тој мери охрабрена да се и најзваничнији представници Покрајине, као и њени научници понашају не само арогантно, већ и цинично, проглашавајући истине за клевете, а уцене за своја закинута права. Организоване политичке снаге наше земље, које су извршиле револуцију у готово немогућим условима, под најмоћнијим непријатељем у читавом овом веку – од једном се показују не само неефикасним, неспособним, већ готово и незаинтересованим да се на отворени рат одговори како једино и мора: одлучном одбраном свог народа и своје територије. А кад се агресија порази, да се политички обрачуни не врше више хапшењима, „диференцијацијама“, лажним лојалностима, већ одистинском револуционарном борбом, отвореним суочавањима, са правом слободног изражавања, па и демонстрирања супротних мишљења.

Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Kосова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким борбама што их је водила Србија од Орашца 1804. до устанка 1941. године. Одговорност за тај пораз пада, пре свега, на још увек живо коминтерновско наслеђе у националној политици Kомунистичке пар тије Југославије и следбеништво српских комуниста тој политици, на прескупе идеолошке и политичке заблуде, незнања, недораслости, или већ окореле опортунизме генерација српских политичара после овог рата, увек дефанзивних и увек у већој бризи шта други мисле о њима и њиховим бојажљивим „постављањима“ положаја Србије, него о објективним чињеницама које условљавају будућност народа којим руководе.

Равноправни национални односи, за које су и на Kосову и Метохији највише ратовали управо српски борци – једном врло одређеном политиком, „развојно“ спровођеном, са испланираним поступцима и јасним циљем – албански националисти у политичком руководству Kосова почели су да преокрећу у њихову супротност.

Аутономна област у погодном тренутку добија ранг аутономне покрајине, затим и статус „конститутивног дела федерације“ – са већим прерогативима од остатка Републике којој само формално припада.

Даљи корак „ескалације“ , који се јавио као и албанизација Kосова и Метохије припреман је, дакле, најлегалније. Исто тако и унификација књижевног језика, националног имена, заставе, удџбеника – према инструкцијама из Тиране – била је сасвим отворена, као и сама граница између две државне територије, уосталом. Завере које се обично тајно кују, на Kосову су се стварале не само очевидно, већ и демонстративно. Многима су зато масовни нереди 1981. године више изгледали као истрчљивост, него као каква нова појава, опасна и по читаву земљу, као што се касније свака истина о прогону Срба на Kосову сматрала „копање по цријевима Албанаца“, а писања „београдске штампе“ о збивањима на лицу места, узимала готово за већу кривицу од почињених паљевина, убијања, силовања, скрнављења – многих до данас политички и кривично неидентификованих.

Посебну тежину има однос одговорних чинилаца и власти на Kосову према насиљу чија је жртва српски народ. Прећуткивањем и заташкавањем злочина, избегавањем да се одмах каже сва истина, завлачењем истраге и судског поступка, охрабрује се ситни и крупни терор, уједно се ствара лажна, улепшана слика о приликама на Kосову. Поред тога, трајна је тежња да се за насиље над Србима нађе политички алиби у тобожњој узајамности мржње, нетрпељивости и реваншизму, а у последње време све чешће и у измишљеном дејству „спољашњег“ непријатеља – ван покрајине, српског национализма „из Београда“. Случај Мартиновић је значајан не само због нарочитог, невиђеног насиља, које подсећа на најмрачнија времена турског набијања на колац, него и због упорног одбијања да се у редовном судском поступку установи и призна истина. Уместо да буде повод за потврду врховне вредности закона и људских права, тај случај је на Kосову схваћен као прилика да се истакне сувереност покрајине, коју она ни по Уставу нема, те да се СР Србији наметне принцип „немешања у унутрашње послове“ покрајине, као да се ради о међудржавном, међународном односу.

Срби на Kосову и Метохији имају не само своју прошлост, оличену у драгоценим културноисторијским споменицима, већ и живо присуство својих духовних, културних, моралних вредности; имају матичну земљу свог историјског постојања. Насиља која су кроз векове проређивала српско становништво Kосова и Метохије – у овом, нашем времену, добијају своју неумољиву завршницу. Исељавање Срба са Kосова и Метохије у Социјалистичкој Југославији по своме обиму и карактеру превазилази све раније етапе овога великог изгона српског народа. Јован Цвијић је у своје време процењивао да је у свим сеобама од оне велике под Арсенијем Чарнојевићем 1690. до првих година нашег века, изгнано преко 500.000 Срба; од тога броја између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба морало је напустити своја огњишта под суровим терором локалног и повлашћеног албанског башибозука.

У току последњег рата, протерано је преко 60.000 српских колониста и старинаца, али је после рата овај талас исељавања доживео праву плиму: за последњих двадесетак година Kосово и Метохију напустило је око 200.000 Срба. Остатак остатака српског народа, не само што стално и несмањеним темпом напушта своју земљу него се, према свим сазнањима, гоњен зулумом и физичким, моралним и психо лошким терором, припрема за свој коначни егзодус. За мање од десетак следећих година, ако се ствари битно не промене, Срба на Kосову више неће бити, а „етнички чисто“ Kосово, тај недвосмислено исказани циљ великоалбанских расиста, утемељен још у програмима и акцијама Призренске лиге 1878-81, биће у потпуности остварен.

Петиција 2016 Срба из Kосова Поља, поднета Савезној скупшти ни и другим органима у земљи, законита је последица овога стања.

Никаквим се форумским оценама не може српском народу оспорити право да се од насиља и уништења штити свим законским средствима.

Ако ту заштиту не може остварити у Покрајини, народ је може и мора тражити у Републици и Федерацији. Израз је грађанске свести о томе праву и посета грађана Покрајине Савезној скупштини. Само се са једног аутономашко-сепаратистичког и шовинистичког становиштва ови кораци грађана могу осуђивати као неприхватљиви и сматрати као непријатељски.

Данашња судбина Kосова није више „сложена“, нити се и даље може сводити на празна самооцењивања, изувијане, нечитљиве резолуције, уопштене платформе – већ је, једноставно, питање југословенских консеквенци! Између покрајинске сегрегације која постаје све искључивија и савезних арбитража које само паралишу сваку пра ву, често и неодложну меру – сплет нерешених ситуација затвара се у круг нерешивих. Судбина Kосова остаје животно питање читавог српског народа. Ако оно не буде решено јединим правим исходом наметнутог рата; ако се не успостави истинска безбедност и недво смислена равноправност за све народе који живе на Kосову и Метохији, ако се не створе објективни и трајни услови за повратак исељеног народа – тај део Републике Србије и Југославије постаће и европско питање, са најтежим, недогледним последицама. Kосово представља једну од најважнијих тачака унутрашњег Балкана. У складу је са етничким профилом Балканског полуострва етничка измешаност на многим балканским теренима, и захтев за етнички чистим Kосовом, који се спроводи у дело, не само да је директна и тешка претња свим народима који су се тамо нашли у мањини, него ће, ако се буде остварио, започети талас експанзије представљати реалну и свакодневну претњу свим народима у Југославији.

Kосово није једино подручје у коме је српски народ под притиском дискриминације. Апсолутно, а не само релативно, опадање броја Срба у Хрватској довољан је доказ за ову тврдњу. Према попису из 1948. у Хрватској је било 543.795 Срба, или 14,48%. По попису из 1981. године њихов број се смањио на 531.502, што је од укупног броја становника у Хрватској износило 11,5%. За 33 мирнодопске године број Срба у Хрватској је опао чак и у односу на оно послератно време, када је извршен први попис и када су последице рата по број српских становника биле добро познате.

Лика, Kордун и Банија остали су најнеразвијенија подручја у Хрватској, што је силно подстакло емиграцију Срба у Србију, као и сеобе у друге крајеве Хрватске, где су Срби, као дошљачка, мањинска и друштвено инфериорна група, веома подложни асимилацији. Уосталом, и иначе је српски народ у Хрватској изложен рафинованој и делотворној асимилационој политици. Саставни део те политике је забрана свих српских удружења и културних установа у Хрватској, која су имала богату традицију из времена Аустро-Угарске и међуратне Југославије, затим наметање службеног језика који носи име другог народа (хрватског) оличавајући тиме националну неравноправност. Тај је језик уставном одредбом учињен обавезним и за Србе у Хрватској, а националистички настројени хрватски језикословци систематском и одлично организованом акцијом све га више удаљавају од језика у осталим републикама српскохрватског језичког подручја, што доприноси слабљењу веза Срба у Хрватској с осталим Србима.

Овакав учинак спремно се плаћа кидањем језичког континуитета код самих Хрвата и уклањањем међународних термина драгоцених за комуникацију са другим културама, нарочито у области науке и технике.

Но српски народ у Хрватској није само културно одсечен од матице, већ матица нема могућности да се о његовој судбини, о економском и културном положају обавести ни приближно онолико колико неке нације у Југославији имају везе са својим сународницима у другим земљама. Интегритет српског народа и његове културе у читавој Југославији поставља се као судбинско питање његовог опстанка и развоја. У општу слику прилика уклапа се и судбина српских установа насталих у рату и непосредно после рата. У Народноослободилачкој борби и непосредно по њеном окончању национални живот Срба у Хрватској интензивно се развијао у њиховим посебним политичким, културним и образовним институцијама. Тако је начелном одлуком Извршног одбора ЗАВНОХ-а од 10. новембра 1943. године најпре основан, а 12. јануара 1944. у ослобођеном Оточцу и конституисан Српски клуб вијећника ЗАВНОХ-а као национално и политичко вођство српског народа у Хрватској. По окончању рата, а на иницијативу Српског клуба, 30. септембра 1945. у Загребу је одржан Први конгрес Срба у Хрватској, на којем је преко 30.000 учесника образовало Главни одбор Срба у Хрватској као „широку политичку организацију јединственог српског народа у Хрватској“ у саставу Народног фронта. Уз непосредно ангажовање ових политичких тела Срби су потом основали своје културне установе и почели радити на обезбеђивању националне просвете. Тако је 22. октобра 1944. на рушевинама глинске цркве, у којој су извршени страховити усташки покољи, основано Српско певачко друштво „Обилић“, а непун месец касније, 18. новембра, поново у Глини, образовано је Српско културно-просветно друштво „Просвјета“. Уз „Просвјету“, у чијим оквирима се развила и издавачка делатност са сопственом штампаријом, 4. јануара 1948. године основани су у Загребу Централна српска библиотека и Музеј Срба у Хрватској. Уз све то, од 10. септембра 1943. па даље, НОП се српском народу у Хрватској обраћао посебним гласилом, штампаним ћирилицом, које се звало „Српска ријеч“. У послератним годинама „Српска ријеч“ је променила назив и тако је постала „Просвјета“. Већ током 1944/45. школске године НОП је српској деци у Хрватској обезбедио ћирилички буквар, а Председ ништво ЗАВНОХА-а је својом одлуком 18. јула 1944. гарантовало ћирилици пуну раноправност са латиницом и истовремено првенство у школама са српском већином на подручју Хрватске.

Све је ово за српски народ у Хрватској имало већи и дубљи значај од обичног признања за његову улогу у НОБ-и. Посебним прогласом „Српском народу у Хрватској“ од 12. јануара 1944. Српски клуб вијећника ЗАВНОХ-а образложио је сопствену појаву као „знак равноправности Срба и Хрвата“ и „гаранцију да ће интереси српског народа бити правилно заступани у слободној Хрватској“. Главни одбор Срба у Хрватској приликом оснивања означен је као „политичка организација јединственог српског народа у Хрватској“, чији је задатак да омогући „развијање слободне мисли“, и као „довољна гаранција да ће Срби у Хрватској и даље уживати благодети равноправног народа“. Сами Срби су ове своје крвљу стечене тековине осећали као „видна обиљежја равноправности српског и хрватског народа у Хрватској“.

Такво је стање било у време рата и непосредно после рата, а потом, све се изменило. Није познато да су Срби било када оценили да им је нека од ових установа непотребна, да је треба укинути, или заменити неком другачијом која би више одговарала духу времена.

Ипак, све те установе редом су укидане током педесетих година одлукама надлежних републичких органа Хрватске. Последње у низу укинуто је Српско културно друштво „Просвјета“ одлуком РСП-а Хрватске од 23. маја 1980. године. У правдању тог свршеног чина ангажовала се Републичка конференција ССРНХ. Закључци њеног саветовања, одржаног 2. октобра 1980. године, говоре о радикалном заокрету у односу на ратно и послератно време. Ти закључци у суштини не остављају места било каквим захтевима за оснивање посебних установа српског народа у Хрватској: „брига за комплекс питања културе, историје, живота и стваралаштва хрватске или српске нације у СРХ не може бити препуштена никаквим посебним националним друштвима или организацијама“. Такав став образложен је следећим тумачењима: „Док је оправдано да наше народности самостално развијају културне установе и клубове, није оправдано да такве институције отварају припадници народа и то било где у Југославији, а посебно не Срби у Хрватској или Хрвати у Хрватској“. На крају је речено ово: „Треба се борити да Срби у Хрватској не буду прећуткивани као народ, да их се као у неким уџбеницима не назива малтене дошљацима. Заједничка нам је хисторија, култура и језик, али специфичности треба уважавати“. На саветовању се чуло и то да треба радити на томе да се у Хрватској више учи ћирилица.

Оваквим ставом Републичке конфереције ССРНХ, против којег није устало ниједно политичко тело у Хрватској, а ни ван ње, дефинитивно и јавно престали су да постоје сви видови националног живота српског народа у Хрватској који су стечени током дуге историје и у НОБ-и. Радикално су ревидирани погледи на међунационалне односе које је формулисао НОП, а доведене су у питање и уставне гаранције националних права и слобода, као и права грађана. Практично значење изјава: „морамо бринути“, „треба се борити“, „више треба учити ћирилицу“ итд. може се процењивати само у њиховом суочењу са стварном језичком политиком која се води у СРХ.

Острашћена ревност којој је циљ конституисање засебног хрватског језика што се изграђује у противставу према свакој идеји о заједничком језику Хрвата и Срба не оставља дугорочно много изгледа српском народу у Хрватској да очува свој национални идентитет.

Изузимајући прериод постајања НДХ, Срби у Хрватској никада у прошлости нису били толико угрожени колико су данас. Решење њиховог националног положаја намеће се као прворазредно политичко питање. Уколико се решења не пронађу, последице могу бити вишеструко штетне, не само по односе у Хрватској већ и по читаву Југославију.

Битну тежину питања положаја српског народа даје околност да изван Србије, а поготово изван Уже Србије, живи веома велики број Срба, већи од укупног броја припадника појединих других народа. Према попису из 1981. године ван територије СР Србије живи 24%, односно 1.958.000 Срба, што је знатно више него што је у Југославији Словенаца, Албанаца, Македонаца, узетих појединачно, а скоро исто колико и Муслимана. Ван ужег подручја Србије живи 3.285.000 Срба или 40,3% укупног њиховог броја. У општем дезин теграционом процесу који је захватио Југославију, најтежом дезинтеграцијом погођени су Срби. Садашњи ток којим се креће наше друштво у Југославији потпуно је обрнут од оног којим се оно деценијама и вековима кретало док није створило заједничку домовину.

Тај процес усмерен је ка потпуном разбијању националног јединства српског народа. Kао најбоља илустрација колико је све подређено таквим циљевима може да послужи данашња Војводина са својом аутономијом.

Војводини је дата аутономија између осталих разлога и зато што је српски народ у Хабзбуршкој монархији њој тежио већ од краја 18. века. Срби у Аустрији и каснијој Аустро-Угарској тежили су стварању аутономне области (деспотовини или војводини коју су, међутим, називали Србијом) стога да би, окружени бројнијим и над моћнијим Мађарима и Немцима, сачували своју националну индивидуалност и своју верско-православну припадност. Стварањем посебне аутономне области на туђој државној територији Срби су радили на слабљењу те државе, а све са циљем да се у погодном моменту што лакше издвоје из ње и уједине са својом сабраћом јужно од Саве и Дунава.

Тако је то било у прошлости са Српском војводином, чије стварање су у револуцији 1848/49. године својом крвљу помогли и Срби из Србије. Данас је све обрнуто. Политички руководиоци АП Војводине нераде на зближавању и спајању, већ на што већем осамостаљивању и издвајању из СР Србије. Ма колико тај процес био не природан, супротан историјској логици, он даје очигледне резултате, моћно доприносећи дезинтеграцији српског народа.

(Наставиће се)

(Недељник)

Advertisements

2 mišljenja na „Меморандум САНУ – 5. наставак

  1. ако се не успостави истинска безбедност и недво смислена равноправност за све народе који живе на Kосову и Метохији, ако се не створе објективни и трајни услови за повратак исељеног народа – тај део Републике Србије и Југославије постаће и европско питање, са најтежим, недогледним последицама.

    konkretnih li predloga i objašnejnja KAKO… halall vera

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s