Меморандум САНУ – 4. наставак

 елементарним увидом у основне показатеље нивоа развијености у пописној 1948. години могло се установити да Србија није могла имати економски привилегован положај између два рата.

Њен смисао (тезе о сталноприсутном „великосрпском хегемонизму“ – прим ДрП) лежи у томе да се српском народу усади осећање историјске кривице не би ли се тиме осујетио његов отпор политичкој и економској подређености којој је стално изложен.

положај Србије ваља посматрати у склопу политичке и економске доминације Словеније и Хрватске, које су биле предлагачи промена у свим досадашњим системима.

psi-red-obrok-702x336

6. Многе невоље које муче српски народ изникле су у приликама које су заједничке свим југословенским народима. Међутим, српски народ притискују и друге недаће. Дугорочно заостајање развоја привреде Србије, нерегулисани државно-правни односи са Југославијом и покрајинама, као и геноцид на Kосову, појавили су се на политичкој сцени са удруженом снагом која чини ситуацију напетом, ако не и експлозивном. Ова три мучна питања, која произлазе из дугорочне политике према Србији, својом драматиком угрожавају не само српски народ, већ и стабилност читаве Југославије. Због тога се она морају наћи у средишту пажње.

Није требало много знања и података да се утврди дугогодишње заостајање привреде Србије. Ипак је то званично учињено тек у Плану 1981-1985, у коме је било записано да ће се у том раздобљу предузимати мере за заустављање такве тенденције. Та је обавеза брзо пала у заборав. Петогодиште је прошло у новом испитивању да ли Србија губи корак у развоју. Налази су, међутим, аргументовано потврдили оно што се и раније знало, да се по релевантним показатељима њена привреда стално креће испод југословенског просека уз све веће заостајање. Успоренији развој није имао довољно снаге да савлада економску неразвијеност на делу њене територије на којој живи 1,5 милиона становника са народним дохотком по становнику преко 30% нижим од одговарајућег дохотка у три недовољно развијене републике.

Испитивања нису оставила ни трунку сумње да је релативно заостајање Србије првенствено настало због мањих инвестиција по становнику, а не због слабије ефикасности инвестиција. Према званичним статистичким подацима ефикасност инвестиција је у Србији за читав послератни период нижа само од оне у Словенији и Војводини, а током последње деценије (период 1976-1983) највиша је у Југославији. Већа ефикасност могла је само делимично надокнадити губитак друштвеног производа због мањих инвестиција, али није била у стању да спречи формирање вредности основних средстава по становнику на нивоу од свега 80,5% југословенског просека, што је чак ниже од Црне Горе и Босне и Херцеговине, двеју република које имају статус неразвијених.

Током читавог послератног периода привреда Србије је била изложена нееквивалентној размени. Актуелан пример такве размене је ниска цена електричне енергије која се у великим количинама испоручује другим републикама. Инструменти и мере текуће економске и кредитно-монетарне политике, а нарочито допринос Фонду Федерације за развој привредно недовољно развијених подручја су у новије време најважнији чиниоци њеног релативног заостајања. Дода ли се томе да су најразвијеније републике, због оскудице средстава акумулације Србије, са својим капиталом ушле у њену привреду (пољопривреда, прехрамбена индустрија, трговина и банкарство), добија се слика једне подређене и запостављене привреде у оквиру југословенског простора.

Доследна дискриминација привреде Србије у послератном периоду не да се потпуно разјаснити без уважавања међунационалних односа између два рата како их је видела и оцењивала Kомунистичка партија Југославије. На те погледе одлучујуће је утицала ауторитативна Kоминтерна, која је у напорима да оствари своје стратешке и тактичке замисли на међународном плану, тежила разбијању Југославије. Налазећи своје идеолошко оправдање у сучељавању српске „угњетачке“ нације и осталих „угњетених“ нација, таква политика је драстичан пример узмицања марксистичког учења о класној подељености сваке нације пред политичким прагматизмом, који је, у настојању да користи међунационална трвења, потиснуо у позадину класни интернационализам. То донекле објашњава зашто се KПЈ није потрудила да сопственим истраживањима дође до праве истине о економској природи међунационалних односа. Оцена тих односа, која се своди на то да је политичка хегемонија српске буржоазије праћена и одговарајућом економском доминацијом Србије, преузета је у ствари од сепаратистички оријентисаних грађанских партија. Ни пре, ни после рата KПЈ није била вољна да непосредним сазнањима утврди право стање, нити да улази у било какву расправу која би могла довести у питање давно дате оцене и заузете ставове на којима је истрајала све до данас. Доследност је била утолико необичнија што се и без посебних студија, елементарним увидом у основне показатеље нивоа развијености у пописној 1948. години могло установити да Србија није могла имати економски привилегован положај између два рата. На заостајање у индустријализацији је јасно указивао наглашенији аграрни карактер њене привреде. Учешће пољопривреде је било веће, а удео индустрије у формирању друштвеног производа индустрије мањи него у југословенском просеку. KПЈ не само што на основу ових чињеница није ревидирала своју оцену, већ није поклонила ни најмању пажњу радовима научних установа у којима је већ почетком педесетих година документовано утврђен битно другачији економски положај Србије између два рата. Упорно понављање предратне оцене током четири деценије указује на узузетно велику политичку и економску заинтересованост да се таква погрешна оцена одржи. Њен смисао лежи у томе да се српском народу усади осећање историјске кривице не би ли се тиме осујетио његов отпор политичкој и економској подређености којој је стално изложен.

На предратној оцени заснована је и послератна политика према привреди Србије, која је довољно јасно декларисана у експозеу о Првом петогодишњем плану. Србији је у том плану неосновано одређен, после Словеније, најспорији темпо индустријализације. У пракси је та политика започела пресељавањем у друге републике индустријских погона за производњу авиона, камиона и оружја, да би се наставила обавезним откупом, маказама цена на терет сировина и пољопривредних производа, нижим инвестицијама по становнику од југословенског просека и доприносом за развој неразвијених подручја. Но ништа тако убедљиво не показује подређен положај Србије као чињеница да ни у једном кључном питању политичког и привредног система она није имала иницијативу. Стога, положај Србије ваља посматрати у склопу политичке и економске доминације Словеније и Хрватске, које су биле предлагачи промена у свим досадашњим системима.

Словенија и Хрватска стартовале су са највишег нивоа развијености, а оствариле су и најбржи развој. С побољшањем њиховог релативног положаја јаз између њих и осталог дела Југославије јако се продубио. Такав ток догађаја, који одступа од прокламоване политике равномерног развоја, не би био могућ да привредни систем није био пристрасан, да те две републике нису биле у положају да наметну решења која одговарају њиховим економским интересима.

Прерађивачке делатности, које релативно више учествују у њиховој привредној структури, уживале су током читавог послератног периода повољније услове привређивања, на које су снажно утицали диспаритет и режим цена, као и царинска заштита. Већи простор дат тржишту у шездесетим годинама погодовао је више развијеним подручјима. Суспензију Петогодишњег плана 1961-1965. године, који је тежиште ставио на развој производње сировина и енергије, ваља тумачити као избегавање република да улажу у неразвијена подручја која су релативно богата у природним изворима. Развој Југославије из тог времена заснивао се више на саставу чинилаца производње двеју развијених република него осталог дела земље. Због тога радна снага није добила адекватно место у развојној оријентацији, чиме су били погођени Србија и неразвијена подручја.

Економска подређеност Србије не да се у потпуности схватити без њеног политички инфериорног положаја који је одредио и све односе. За KПЈ економска хегемонија српског народа између два рата није била спорна, независно од тога што је индустријализација Србије била спорија од југословенског просека. На тој идеолошкој платформи формирала су се мишљења и понашања, што је пресудно утицало на каснија политичка збивања и међунационалне односе. Словенци и Хрвати су пре рата створили своје националне комунистичке партије, а задобили су и одлучујући утицај у ЦK KПЈ. Њихови политички лидери постали су арбитри у свим политичким питањима током и после рата. Ове две суседне републике делиле су сличну историјску судбину, имале су исту религију и тежњу за што већом самосталношћу, а као најразвијеније, и заједничке економске интересе, што су били довољни разлози за трајну коалицију у настојању да остваре политичку доминацију. Ту коалицију је учврстила дугогодишња сарадња Тита и Kардеља, две најистакнутије политичке личности послератне Југославије које су уживале неприкосновен ауторитет у центрима моћи. Kадровски монопол им је допуштао да битно утичу на састав политичког врха Југославије и свих република и покрајина.

Свима је познато изузетно велики допринос Едварда Kардеља у припремању и доношењу одлука АВНОЈ-а и свих послератних устава. Он је био у положају да у темеље друштвеног уређења уграђује и личне ставове, који реално нису могли бити предмет оспоравања.

Одлучност са којом се Словенија и Хрватска данас супротстављају свакој уставној промени показује колико им Устав од 1974. године одговара. Погледи на друштвено уређење нису имали никаквих изгледа да буду прихваћени уколико су били другачији од схватања двају политичких ауторитета, а није се могло учинити ништа ни после њихове смрти, будући да је Устав могућношћу вета осигуран од било каквих промена. Имајући све то у виду, не може бити спорно да су Словенија и Хрватска утемељиле политичку и економску доминацију, којом остварују своје националне програме и економске аспирације.

У таквим условима а под сталним оптужбама да је „угњетачки“, „унитаристички“, „централистички“, „пандурски“, српски народ није могао постићи равноправност у Југославији, за чије је стварање поднео највеће жртве. Реваншистичка политика према Србима започела је пре рата тиме што се сматрало да Kомунистичка партија и није потребна „угњетачкој“ нацији. У ЦK KПЈ Срби су били релативно мало заступљени, а неки од њих су се, ваљда зато да би се одржали, декларисали као припадници других нација. Србија током рата није била у положају да потпуно равноправно учествује у доношењу одлука које су прејудицирале будуће међунационалне односе и друштвено уређење Југославије. Антифашистичко веће Србије основано је у другој половини 1944. године, касније него у другим републикама, а Kомунистичка партија Србије тек по завршетку рата. За Друго заседање АВНОЈ-а већници су бирани из српских војних јединица и чланова Врховног штаба који су се затекли на територији Босне и Херцеговине, за разлику од већника неких других република, који су дошли на заседање са своје територије и који су иза себе имали националне политичке организације са изграђеним ставовима и програмима.

Ове историјске чињенице указују да током рата Србија није била формално, а поготову не суштински у равноправном положају када су доношене одлуке од далекосежног значаја за будуће државно уређење. То не значи да се Срби не би добровољно одучили за федерализам као најпогодније уређење за вишенационалну заједницу, већ се има у виду да су се они без претходних припрема и подршке својих политичких организација нашли у положају да у ратним условима прихвате решења која су отварала широке могућности за њихово разбијање. Положај Срба морао је бити благовремено размотрен и регулисан са становишта њиховог националног интегритета и несметаног културног развоја, а не да то изузетно питање остане отворено за решења која погађају виталне интересе српског народа.

Озбиљност друштвених и економских последица које у послератном периоду из оваквих односа произлазе захтева да се без одлагања престане са злоупотребом тезе о угњетачкој и угњетеним нацијама која је Србију довела у незавидан економски положај. Ослобођење Србије од доприноса Фонду Федерације, не би ли тиме ојачала акумулативну способност и убрзала привредни развој, било је прилика да се наговести крај такве политике. Очекивало се да ће политички представници Србије изићи са овим логичним и оправданим захтевом и да ће на његовом прихватању до краја устрајати. Утолико је било веће изненађење када су они пристали на плаћање пуне стопе уз прихватање утешног и потпуно неизвесног обећања да ће допринос бити материјално компензиран на другој страни.

Овај исход је у супротности са налазима о економском заостајању Србије, а истовремено је историјски неодговоран чин према сопственом народу. Kапитулација политичких представника Србије наводи на многа размишљања, пре свега о њиховом праву да такав корак учине. Поставља се питање ко је овлашћен да прихвати одлуку којој се привреди Србије изриче пресуда о дугорочном заостајању у будућности са неизбежним политичким последицама. Реч је о огромним средствима неопходним за покретање привредног развоја Србије и решавање егзистенцијалног питања великог броја младих људи без посла, већег него у било којој другој републици. Без референдума српског народа, једино овлашћеног да кроји себи судбину, нико не би смео узурпирати право да се иза затворених врата договара, одлучује и пристаје да економском развоју тог народа поставља озбиљна ограничења.

Србија је мирне савести и саосећањем да је увелико испунила свој дуг солидарности могла поставити захтев да се ослободи доприноса Фонду. Истинске жртве за развој три неразвијене републике и САП Kосово поднела је само она, плаћајући помоћ другима сопственим заостајањем. Са три развијена подручја то није био случај. Примена стопе доприноса пропорционално друштвеном производу није се држала основног правила да се обавезе одмеравају према економској снази обвезника. Пропорционална стопа поштедела је Словенију, Хрватску и Војводину прогресивног доприноса, што им је омогућило не само да се нормално развијају, већ и да побољшају свој релативни положај према југословенском просеку. За Србију су, међутим, такве стопе представљале огромно оптерећење. Њена привреда је издвајала око половину нето акумулације за неразвијена подручја, због чега се сасвим приближила привредама неразвијених република.

И поред тога што је својим доприносом помогла развој неразвијених подручја и олакшала терет развијенима, Србија за своје заостајање не наилази на разумевање ни једних ни других. Обострани интерес упућује два типа подручја на коалицију ради одржања постојећег стања у коме задовољавају своје интересе на рачун Србије.

Антисрпска коалиција наступила је у случају стопе доприноса отвореније и са мање политичког такта него било када раније. С неприкривеним притиском Србији је наметнуто да прихвати стопу доприноса у целини. Овај притисак важан је и као знак да већ традиционална дискриминација Србије није ослабила, ако се чак није повећала.

Имајући у виду шта се све догађало у послератном периоду, такав притисак не представља ништа ново. Нов би могао бити одлучан отпор Србије том притиску. Нажалост, то се није догодило. Отпора је било нешто више него раније, али ипак сасвим недовољно. Српски руководиоци нису искористили ни сва правна средства, као што је могућност употребе вета, које им једино преостаје у ситуацији када се нађу усамљени са својим оправданим захтевима, а изгледа нису ни помишљали на одговарајући одговор који подразумева и отварање политичке кризе ако се другачије не може. Политичари Србије су се показали неспремним за историјски задатак који им је наметнула изузетно тешка констелација унутрашњих односа у југословенској заједници. Историјски тренутак је од њих захтевао да одлучно ставе до знања да је дошао крај послератној пракси смењивања политичара који су постављали питање равноправности Србије, праксе дискриминације економиста, социолога, филозофа и књижевника из Србије који су благовремено указивали на друштвено малигне појаве и упозоравали на последице погрешних решења, као и праксе удаљавања способних привредника којим се разоружавала привреда Србије у појачаној конкуренцији на тржишту.

(Наставиће се)

(Недељник)

Advertisements

2 mišljenja na „Меморандум САНУ – 4. наставак

    • „jbt još konstatuju .. sad još i „paušalno““
      Па не баш:

      Српски руководиоци нису искористили ни сва правна средства, као што је могућност употребе вета, које им једино преостаје у ситуацији када се нађу усамљени са својим оправданим захтевима, а изгледа нису ни помишљали на одговарајући одговор који подразумева и отварање политичке кризе ако се другачије не може. Политичари Србије су се показали неспремним за историјски задатак који им је наметнула изузетно тешка констелација унутрашњих односа у југословенској заједници.

      Дакле, „српски“ политичари и поред јасно представљених проблема земље „изгледа нису ни помишљали“… Зато јер су пичке, зато јер су стварно веровали да тако треба да буде, или пак зато јер су од одржа(ва)ња баш таквог стања имали личну корист? Гласам за треће.
      Ниси ваљда од академика очекивао да подигну барикаде испред Академије и позову народ србски на устанак?!

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s