Меморандум САНУ – 3. наставак

 

сељачка свест инспирисана схватањем да је све дозвољено што није изричито забрањено, и са склоношћу да уважава само непосредне интересе, док оне удаљеније и посредне потпуно занемарује, могла је дуго опстојавати да би се у кризним условима исказала као снага која темељно разара морал, стварајући широке могућности за криминал

У народу је завладало уверење да се поштеним радом у самој земљи не може пристојно зарадити ни добро живети.

Реформе које би данас могле поправити друштвену климу и можда обрнуле токове кретања, неће бити довољне сутра.

guma

4. Упоредо са економском и политичком кризом, и морална криза тешко притискује југословенско друштво. Њени многобројни узроци имају дубоке историјске корене. Али у својој суштини, у идеолошком друштву какво је наше, морална криза изазвана је идеолошком кризом, поразима идеолошког програма револуције, одступањима од прокламованих социјалистичких циљева и начела, несагласношћу речи и дела политичког вођства, неизграђеним правним поретком, лошим и зависним судством, бирократском самовољом и привилегијама, моралним конформизмом и подстицаним каријеризмом, одсуством слободне и отворене критике појава, идеја, носилаца власти и јавних функција, дакле, непостојањем демократског јавног мњења као дејствујуће моралне савести друштва. Бујици миграција са села и искушењима која она собом носи, ова пракса се није супротставила политиком цивилизацијског прилагођавања, са јасно постављеним нормама понашања и морала. Свуда присутна уситњена, сељачка свест инспирисана схватањем да је све дозвољено што није изричито забрањено, и са склоношћу да уважава само непосредне интересе, док оне удаљеније и посредне потпуно занемарује, могла је дуго опстојавати да би се у кризним условима исказала као снага која темељно разара морал, стварајући широке могућности за криминал и друге појаве које је тешко довести у склад са вредностима социјалистичког друштва.

Насртаји на друштвену имовину свуда се срећу, а крађе, утаје и корупција постале су део редовних допунских прихода за тако велики број грађана да се та врста прихода мора узети у разматрање при оцени висине личне потрошње. Није без дејства ни узор који пружа често некажњено кршење закона од стране радних организација, па понекад и административних установа. Привилегије се упорно одржавају упркос једнодушној осуди у народу. Свест о поштеном раду готово не постоји. Мало је оних који себи постављају питање шта су и колико урадили за доходак који примају. Услови привређивања су неуједначени, што води напуштању принципа награђивања према раду. Лични дохоци по предузећима често зависе мање од рада, а више од нечије вештине да се избори за веће цене или ниже доприносе. Систематско покривање губитака једних из средстава која су зарадили други дестимулативно делује на обема странама. Релативно велики број људи стекао је богатство на легалан начин мимо рада. Повећање социјалних разлика које произлази из несређеног стања у привреди и друштву утолико је економски неподношљивије и морално неоправданије што се догађа у сложеним условима кризе.

На морал маса разорно делује и незапосленост. Непотизам је свеопшта појава, давање првенства рођацима приликом запошљавања постало је скоро обичајно право. Незапосленост је тежак друштвени проблем не само зато што је велики број младих људи без самосталне егзистенције, већ и зато што велики део становништва, са старосном и квалификационом структуром бољом од оне коју имају запослени, остаје непродуктиван, иако би њихово одговарајуће укључивање умногоме побољшало стање. Мучни су и деморализација тих људи и њихових породица, безнађе ученика и студената који се школују без изгледа на запослење, као и психологија оних који, добивши најзад посао након вишегодишњег чекања, гледају у њему само ухљебије, лишени амбиција да се обележе значајним радним доприносом, утолико више што су се током чекања искључили из струке и заборавили велики део наученог. Није мање погубно ни деловање тзв. привременог рада у иностранству. У народу је завладало уверење да се поштеним радом у самој земљи не може пристојно зарадити ни добро живети. Губи се не само вера у савестан рад, већ и у социјализам, чији ореол тамни пред репутацијом система у земљама где раде гастарбајтери.

Губљење поверења и ниска мотивисаност јасно су видљиви изрази моралне кризе. Општа мобилизација свих народних снага у решавању постојећих друштвених проблема засад није могућа. Ширим слојевима недостаје јасна свест о смислу ангажовања и саможртвовања за опште друштвене циљеве. Званична идеологија која уместо стварног социјалистичког програма нуди празне политичке прокламације увелико је исцрпла своје мобилизаторске могућности. Јаз између социјалистичких принципа и окоштале стварности толико је дубок да масовно рађа апатију, приватизацију и све веће огорчење. Реформе које би данас могле поправити друштвену климу и можда обрнуле токове кретања, неће бити довољне сутра.

Разарање система вредности, које је било темељније уколико је време више одмицало, не односи се само на моралне норме. Стање је такво да је готово непозната лествица вредности за које се југословенско друштво залаже. Хоризонт потреба никада није озбиљно отворен за демократску расправу. Због тога се приоритети потреба спонтано образују, претежно под утицајем потрошачког менталитета.

Та психологија повезана са необузданим примитивизмом силно је ојачала склоност према шунду у литератури, музици, филму и забави сваке врсте. Развијање те склоности чак се и свесно и систематски подстиче посредством штампе, радија и телевизије. Под притиском агресивног шунда који суверено влада на сцени, праве културне вредности су остале без ширег утицаја, упркос многих и значајних дела југословенских стваралаца. Мало је смишљених напора да се та дела приведу ширем кругу грађана.

Kриза културе није само у томе што су праве друштвене вредности у сусрету са шундом неконкурентне. Kултура се све више регионализује, разбија се њено југословенско и универзално значење, она се добрим делом ставља у службу републичких, покрајинских, државних аспирација на сопствено властелинство и на том подручју.

Општа провинцијализација културе снижава критеријуме вредности и допушта много већу друштвену афирмацију мање даровитих стваралаца. Дубоко уврежени у провинцијалној култури, сепаратизам и национализам постају све агресивнији.

5. Ова свестрана и дубока криза југословенског друштва отвара многа питања, од којих се нарочито издвајају следећа два:

Шта се десило с пројектом изградње новог друштва за који су пале толике жртве? Где се ми данас налазимо у односу на модерну европску цивилизацију?

Објективна научна анализа, слободна како од идеолошке апологетике (која се опире било каквим променама система) тако и од идеолошког скептицизма (који одбацује систем у целини, и од самог његовог почетка) показује сву противуречност послератног развитка и објашњава зашто су иза периода уверљивог материјалног раста, постепене демократизације и духовне еманципације следили друштвени сукоби у касним шездесетим годинама, рестаурација ауторитарности у раним седамдесетим годинама, губљење стабилности и структурних пропорција, материјална стагнација и све већа духовна дезоријентација као крајњи исход.

Пад до којега је дошло не би био тако тежак и трајан да је он последица само једне погрешне политике. Нова политичка стратегија у шездесетим годинама није само пројект привредне реформе већ и крај процеса политичке и економске демократизације, разотуђења политике, дугорочног усмеравања друштвеног развоја, изградње јединствене федерације. Нови друштвени пројект афирмације групног и националног егоизма водио је непомирљивом сукобу са дотад признатим моралним вредностима и све већој деморализацији у масама народа.

Да би се објаснило зашто је након успешног развоја у периоду 1953-1965. дошло до фаталног прелома 1965. године морали би се узети у обзир многи чиниоци: давање изразите предности индивидуалним и групним интересима над општим, материјалистичке аспирације нове средње класе, доминација интереса најразвијенијих република, одбрана политократског монопола моћи пред растућим притиском за даље демократске реформе, жилави отпори које је еманципацији пружила патријархална традиција. Од спољашњих чинилаца ваља нарочито имати у виду притиске великих сила који су у сфери политике подржавали ауторитарност, а у сфери привреде тежили, и на крају успели, да доведу земљу у незавидну технолошку и економску зависност од иностранства.

При свем том не би могло задовољавати објашњење које би идеализовало пројект револуционарног преображаја и несумњиве успехе у току прве две деценије послератног развоја, и које би каснија лутања и падове схватало као просту деформацију тог пројекта од стране владајућих субјеката. Права је научна истина да постоје ограничености и у самом том пројекту – како у почетној визији, која (поред свих својих хуманистичких и еманципаторских идеја) пренаглашава улогу насиља и диктатуре у прелазном периоду, тако и у начину на који је та визија била протумачена и примењена у нашој земљи под притиском стаљинизма и коминтерновског наслеђа.

Успешан отпор стаљинизму мобилисао је значајне друштвене снаге, које су обезбедиле националну независност, индустријализацију земље, завидан привредни раст у периоду 1953-1965, почетне облике самоуправе и духовно ослобађање од уских идеолошких оквира у области културе. Ипак, једном успостављени хијерархијски односи нису могли бити превазиђени. Они су се показали као непрекорачива граница процеса демократизације. Тај процес је толерисан и подстицан док је ослобађао стваралачке снаге на нивоу друштвене микро-структуре и у областима делатности удаљених од политике. Он је строго контролисан кад се проширио и на политичке институције – захтевом за депрофесионализацијом и дебирократизацијом политике, а одлучно је заустављен кад је угрозио центре политичке моћи – захтевом за слободнијим изборима и за претварањем органа државе у органе самоуправљања. Привредна реформа 1965. године у суштини је промена основног стратегијског правца друштвеног развоја: пројект политичке демократизације замењен је пројектом економске либерализације. Идеја самоуправности, чија је суштина разотуђење политике, замењена је идејом децентрализације, која је довела до успостављања регионалних центара отуђене моћи. Етика солидарности и социјалне правде замењена је духом посесивног индивидуализма и апологијом групног интереса. Политички волунтаризам, смео и динамичан у првим послератним деценијама, кад је могао рачунати с масовном подршком народа, постаје сад статичан и одлучан у одбрани система, чак и онда кад постаје очигледно да је тај систем неконзистентан и неефикасан.

Основни проблем југословенског друштва није у томе што је непотпуно и деформисано остварен историјски пројект, настао у ослободилачком рату. Судбина је свих пројеката у досадашњој историји да је њихово остварење било праћено елементима рестаурације и да је на крају доводило до разноврсних мешавина старог и новог друштва. Међутим, и поред тога што нису испунили све своје еманципаторске циљеве такви хибриди су се доказали као напредне цивилизацијске тековине које су омогућавале излазак из кризе и убрзан друштвени развој.

У историји досад незапамћен јаз између нормативних прокламација и стварности даје југословенском друштву једно од битних обележја. Према званичној идеологији југословенско друштво је већ превазишло све тековине модерне цивилизације, и на Западу и на Истоку: остварило је највиши облик демократије, самоуправљањем обезбедило власт радничке класе, постигло братство и јединство народа, укинуло етатизам, први пут у свету доказало могућност постојања ефикасне тржишне привреде у социјализму.

У стварности се наше друштво налази испод нивоа модерне цивилизације. У Југославији се основна грађанска права личности још увек могу некажњено кршити, избори функционера су фикција, судска власт је зависна од извршне, слобода речи, организовање и јавно манифестовање су ограничене бирократском самовољом и законским прописима који омогућавају прогањање мишљења различитих од званичног. Радничка класа нема легално право самоорганизовања и штрајка, и не врши никакав стварни утицај на политичко одлучивање. Националне односе карактеришу сукоби супротстављених интереса, експлоатација и слаба сарадња аутаркичних националних економија. О јединственој политици развоја и о јединственом тржишту не може се више ни говорити озбиљно. Етатизам није укинут већ је пренет на републички ниво, где је он ирационалнији и злоћуднији.

Kад су се већ 1967-68. јавиле нежељене последице: спој инфлације, стагнације и незапослености, цела лоше смишљена „привредна реформа“ је напуштена и никад се није доспело до модерне тржишне привреде регулисане инструментима једне целовите развојне политике. За разлику од других савремених мешовитих друштава, специфична југословенска мешавина елемената предмодерног ауторитарног друштва, грађанског друштва и социјализма, дефинитивно уобличена Уставом од 1974, не поседује минимум потребне кохерентности да би обезбедила даљи друштвени развој.

Без промене тога Устава и на њему изграђеног политичко-економског система немогуће је решити ниједан суштински данашњи проблем нашег друштва, немогуће је зауставити садашњи процес дезинтеграције и пада у све дубљу кризу. Неопходно је трагати за решењима имајући у виду следеће велике цивилизаторске принципе који су неопходни услов успона модерног друштва.

а) Сувереност народа – У самом темељу модерне цивилизације налази се идеја да је највиши извор политичке моћи сам народ, да је једини легитимни политички ауторитет онај који потиче из слободно изражене воље народа, па да према томе не постоје морални и правни основи да било каква елита (по милости божјој, по крви, религији, раси, класи, идеолошкој припадности, историјским заслугама или било каквом другом оправдању) присвоји себи право да говори, одлучује и служи се силом у име народа. Народ може само препустити политичку власт на одређено време својим представницима, с правом да их бира, контролише и смењује, а по потреби и силом збацује – уколико прекрше „друштвени уговор“ и уместо општих народних интереса почну да следе своје посебне интересе. Принцип суверености народа афирмисала је демократска политичка филозофија и пракса демократских револуција осамнаестог века. Међутим, крајње радикалне консеквенце овог принципа извела је социјалистичка теорија.

Ако је монопол економске моћи такође једна од основа за образовање елита које се могу наметнути друштву и постићи пуну контролу над његовим политичким животом, онда су с принципом суверености народа неспојиве и све институције које омогућују тај монопол, било да је то капитал или бирократска држава. У том смислу би пуна сувереност народа била остварена тек у једном бескласном друштву у коме би и политички и економски и културни живот био организован на демократски начин. Претпоставка такве демократије („демократија савета“ или „интегралне самоуправе“) је слободан избор и смењивост свих функционера, јавна контрола над њиховим радом, подела власти, одсуство бирократских привилегија. Ти предуслови су одавно остварени у модерном друштву. Југославија тај ниво није још достигла иако је већ давно прокламовала идеје самоуправности, дебирократизације и депрофесионализације политике.

б) Самоодређење нације – У модерном друштву је свако политичко угњетавање и дискриминација на националној основи цивилизацијски неприхватљиво. Југословенско решење националног питања је у почетку могло бити схваћено као примеран модел многонационалне* федерације у којој је принцип јединствене државе и државне политике био успешно спојен с принципом политичке и културне аутономије нација и националних мањина. У току последње две деценије све више је слабио принцип јединства и пренаглашаван је принцип националне аутономије, који се у пракси претворио у сувереност делова (република, које по правилу нису национално хомогене). Слабости које су од почетка биле присутне у моделу, постајале су све видљивије. Све нације нису равноправне: српска нација, на пример, није добила право на властиту државу. Делови српског народа, који у знатном броју живе у другим републикама, немају права, за разлику од националних мањина, да се служе својим језиком и писмом, да се политички и културно организују, да заједнички развијају јединствену културу свог народа. Незаустављив прогон Срба с Kосова на драстичан начин показује да она начела која штите аутономију једне мањине (Албанаца) нису примењена кад су у питању мањине у оквиру мањине (Срби, Црногорци, Турци и Роми на Kосову). С обзиром на постојеће облике националне дискриминације данашња Југославија се не може сматрати модерном и демократском државом.

в) Људска права – Модерна епоха почиње афирмацијом људских права. То су првобитно била грађанска права: на слободу мисли, савести, говора, кретања, договора, организовања, јавног манифестовања, демонстрација, избора својих представника. У нашем веку грађанским правима су додата социјално-економска права: право на рад, на слободан избор занимања, на школовање, на једнаку награду за једнак рад, на социјалну сигурност. Генерална скупштина Уједињених нација је формулисала сва ова права у својој Универзалној декларацији о правима човека прихваћеној 10. децембра 1948. године.

Наша земља је једна од држава чланица које су донеле ову декларацију; Југославија је такође потписница Хелсиншких договора и свих сличних међународних докумената. Несумњиво је да има доста савремених држава које се у погледу степена остваривања људских права налазе испод наше земље. Али и у нас се још увек гоне „вербални деликти“, забрањују и уништавају књиге и скидају с репертоара позоришне представе које су „идејно неприхватљиве“, спутава се јавно изношење мишљења, забрањује се организовање, манифестовање и демонстрирање, коришћење уставног права на слање протестних петиција државним органима квалификује се као непријатељски акт, прогањају се иницијатори протестних обустава рада, избори функционера се претварају у фарсу самоименовања. Док се све то догађа не можемо се сматрати цивилизованим и просвећеним друштвом.

г) Рационалност – Модерно доба је доба рационалности. Друштвене установе и начин организовања целокупног друштвеног живота морају положити испит пред судом разума. Није то увек рационалност циљева: велика слабост наше епохе је раздвајање политике, етике и науке. Али инструментална рационалност и способност проналажења адекватних средстава за једном усвојене циљеве и ефикасно спровођење у живот одређене политике јесте conditio sine qua non  сваке модерне државе. То, даље, значи да је свака модерна држава велики систем чији се поједини делови на јединствен начин регулишу, усклађују и усмеравају, да су правила игре јасна, стабилна и променљива само након озбиљног проучавања и припреме, да се државни чиновници бирају пре свега по критеријуму компетентности и личног интегритета, да се доношење одлука у највећој мери ослања на поуздане информације и анализу трошкова и вероватних добити.

Ниједан од тих услова рационалне политике није у нас задовољен: нашу државу чине осам одвојених и слабо повезаних система, јединствена политика развоја не постоји, а и кад би на папиру и постојала не би се могла реализовати у пракси; правила игре се стално ад хоц мењају и у најбољем случају се могу знати само за једну годину унапред; функционери се бирају пре свега на основу критеријума лојалности, па су у великој мери некомпетентни и поводљиви; одлуке се доносе на брзину, произвољно и пристрасно, без претходне јавне дискусије, на основу непоузданих, једностраних информација и не узимајући у обзир могуће алтернативе. Док овакав нерационалан стил рада преовлађује у нашој политици, ми се не можемо сматрати модерним друштвом.

Из ове анализе следи да су политичка демократизација и коренита кадровска обнова, истинско самоодређење и равноправност припадника свих југословенских народа, укључујући и српски, пуно остварење људских грађанских и социјално-економских права, и доследна рационализација југословенског политичког система и политике развоја они неопходни предуслови без којих се не може ни замислити излаз из садашње кризе југословенског друштва.

*у време писања овог текста реч „национално“ је колоквијално означавала оно што данас називамо етничким. Због тога није потребно отварати дебату на тему да ли су академици побркали лончиће по овом питању, јер нису – тако се у то време говорило.

(Наставиће се…)

(Недељник)

Advertisements

2 mišljenja na „Меморандум САНУ – 3. наставак

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s