Меморандум САНУ – уклето сочињеније које се нико битан није потрудио да разуме

када је политика постала сама себи циљ, у економији се тежиште пребацило са привредног развоја на привредни систем, са формирања дохотка на његову расподелу, са производње на потрошњу.

зато што су волунтаризму били сметња, (и) план и тржиште су неутралисани да би се створио простор економији која се не ослања на економске законитости и економску принуду него све односе сматра арбитрарним.

Систем је у целини неконзистентан. У њему нема ни правог плана, ни правог тржишта, нити праве државе и правог самоуправљања.

tekst-memoranduma

Застој у развоју друштва, економске тешкоће, нарасле друштвене напетости и отворени међународни сукоби, изазивају дубоку забринутост у нашој земљи. Тешка криза је захватила не само политички и привредни систем већ и целокупни јавни поредак земље. Свакодневне су појаве: нерад и неодговорност на послу, корупција и непотизам, одсуство правне сигурности, бирократска самовоља, непоштовање закона, растуће неповерење међу људима и све безобзирнији индивидуални и групни егоизам. Распадање моралних вредности и угледа водећих установа друштва, неповерење у способност оних који доносе одлуке праћени су апатијом и огорчењем народа, отуђењем човека од свих носилаца и симбола јавног поретка. Објективно испитивање југословенске стварности допушта могућност да се садашња криза заврши социјалним потресима са несагледивим последицама, не искључујући ни тако катастрофалан исход као што је распад југословенске државне заједнице. Пред оним што се збива и што се може догодити нико нема право да затвара очи. Поготову на то нема право најстарија установа научног и културног стваралаштва у овом народу.

Српска академија наука и уметности сматра се обавезном да у овом судбоносном тренутку саопшти своја виђења друштвеног стања са убеђењем да тиме доприноси тражењу излаза из садашњих недаћа.

Природа овог документа, међутим, не дозвољава удаљавање од кључних питања југословенске стварности. (У та питања се нажалост мора сврстати неодређен и новијим збивањима силно актуализован тежак положај српског народа).

KРИЗА ЈУГОСЛОВЕНСKЕ ПРИВРЕДЕ И ДРУШТВА

1.

Привредна криза траје већ пет година, а излаз из ње није на видику. Са производном стопом раста друштвеног производа од 0,6% у периоду 1981-1985. године, Југославија се нашла у друштву привредно најмање успешних земаља у свету. Ни остали показатељи развоја нису утешни. Незапосленост од преко једног милиона затвара перспективу младој генерацији да у догледном времену реши своје егзистенцијално питање. Меру раста запослености одредили су социјални мотиви. Међутим, такав пораст у условима стагнације производње имао је за последицу снижење продуктивности рада. Бруто акумулација и реалан лични доходак опали су за једну трећину. Суфицит платног биланса, коначно постигнут захваљујући политици реалног курса и рестрикцијама свих видова потрошње, једини је позитиван резултат настојања да се криза превазиђе. Но одржавање спољноекономске ликвидности ваља оцењивати у светлу високе задужености, губљења економске самосталности земље у вођењу економске политике, а донекле и политике развоја, као и све несређенијег стања привреде, која никако не успева да изађе на путању ефикасног привређивања. Из таквог се стања распламсава инфлација која разара све економске критерије и мотиве, показујући истовремено немоћ друштва да каналише неукроћене привредне токове.

Што време више одмиче, све је јасније да се излаз из кризе не може наћи без темељних промена у привредном и политичком систему. Нарочито забрињава што званична политика избегава да призна праве узроке економске кризе, без чега се не могу предузети ни праве мере за оздрављење привреде. Избегавање је утолико мање разумљиво што су економске анализе тачно утврдиле те узроке. Супротно покушајима да се ови узроци сведу на неадекватно реаговање економске политике у раздбољу 1976-1980. године, анализе су указале да зачетке кризе ваља тражити у шездесетим годинама, када привредни развој почиње да малаксава да би 1980. године био коначно заустављен. Тадашња привредна реформа имала је и добрих замисли, као што су: дебирократизација привреде, давање већег простора тржишту, уклањање диспаритета цена, интеграција југословенске привреде у светску. Нажалост, само је диспаритет цена унеколико смањен, али не и потпуно отклоњен, док остале замисли нису биле ни делимично остварене. Томе насупрот, несрећне импровизације у стратегији развоја и неуспела решења у привредном систему не само што су остала, већ су доживела још неуспелија уобличавања седамдесетих година.

Привредни развој се нашао на странпутици већ у шездесетим годинама, када је 1964. г. опозван Петогодишњи план 1961- 1965. го дине, који је, у настојању да отклони уска грла, пораст производње сировина и енергије поставио као најважнији задатак. Добро је познато да ова уска грла ни до данас нису отклоњена. Да невоља буде нарочито велика, постарала се стратегија развоја са своја два крупна промашаја. Прво, она није уважавала основни захтев оптималног развоја привреде да производне чиниоце користи сразмерно њиховој расположивости. Опредељујући се за већу употребу друштвеног капитала, који је код нас најоскуднији чинилац, стратегија је у исти мах штедела живи рад који је најобилнији чинилац производње, Југославија се у међународну поделу рада није укључила са чиниоцем који јој даје компаративне предности. Привредни развој је због тога неизбежно био субоптималан, а истовремено је отваран широк простор за експлозивно ширење незапослености. Други стратегијски промашај био је у очекивању да ће пораст реалног личног дохотка без предузимања других мера бити снажан покретач раста продуктивности рада и производње по узору на развијене земље. Међутим, примена ове концепције у југословенским условима убрзо се показала као погрешка са многим економским последицама.

Промашаја је било нарочито много у избору основних решења у привредном систему. Пре свега, планирање је темељно разорено. За другу половину шездесетих година петогодишњи план уопште није донет, а каснији петогодишњи планови, без неопходне подршке средстава и мера, остали су декларације које никог нису обавезивале.Укидањем планирања угашене су координирајуће функције федерације, а спутавањем снага тржишта гушена је иницијатива привреде. Другачије речено, нити је привреда усмеравана, нити је препуштена законима саморегулисања. Покушај да договарање и споразумевање замене план и тржиште показао се потпуно неуспешним. Систем у коме сви са свима треба да се споразумевају о свему није имао ни каквог изгледа да добро функционише. Због тога се морало, више него што то може бити делотворно, апеловати на „субјективне снаге“ и предузимати политичко-пропагандне кампање ради регулисања привредних токова.

Децентрализација, првобитно замишљена као ослобођење привреде од бирократских снага, изродила се у дезинтеграцију по територији и по привредним гранама. Створено је осам привредних подручја са националним економијама као идеолошком подлогом. Јединствено југословенско тржиште било је тиме разбијено. Републике и покрајине су све више заокружавале и затварале своје привреде.

На ову „републиканизацију“ привреде надовезала се атомизација постојећих предузећа у виду основних организација удруженог рада. То је био један од најмање очекиваних корака. Уситњена предузећа вапила су за интеграцијом, не би ли искористила предности економије великог обима, а доживела су, са осамостаљивањем основних организација удруженог рада, даље уситњавање. Тако су два вида дезинтеграције одвукла привреду на антиисторијске путеве развоја. Једној привреди се ништа горе не може догодити.

Промашаји у стратегији развоја, уколико се о осмишљеној стратегији уопште може говорити, као и многи недостаци привредног система изразили су се у опадању не само стопе раста производње и запослености, већ и у квалитету привређивања од чијег је пораста, иначе, зависио и успех многих замисли привредне реформе. Стопа раста индвидуалне продуктивности рада у периоду 1966-1979. године, када се покушало са увођењем интензивног развоја, била је нижа него у периоду екстензивног развоја 1953-1965. године. Мотиви радника за повећање продуктивности рада нису ојачани упркос наглом успону реалног личног дохотка. Ова за носиоце економске политике неочекивана тенденција, колико доказује неодрживост концепције да је пораст личне потрошње довољан да покрене читав развој, толико открива неотклоњиве слабости официјелно прихваћене „договорне економије“ лишене економске принуде на рад.

Продуктивност друштвеног капитала доживела је чак и гору судбину. Ефикасност инвестиција је после 1965. године почела брзо опадати. Промашаји у привредном систему давали су погрешне сигнале предузећима и друштвено-политичким заједницама у доношењу инвестиционих и других одлука. Аутаркија републичких и покрајинских привреда није водила рачуна о оптималној структури југословенске привреде, нити о опасностима стварања сувишних капацитета. Широко и недовољно промишљено коришћени су инвестициони кредити које је инфлација већим делом отписивала. Обавеза да финансирају општу и заједничку потрошњу из дохотка сопствене привреде наводила је општине да без много размишљања улазе у нове инвестиције.

Било због недостатка информација, било што основна структура инвестиција није планирана, изграђени су сувишни производни капацитети. Атомизована, за привредне гране и територије везана акумулација отворила је широк фронт недовршених инвестиција са дугим периодом градње, уколико су ове инвестиције уопште биле довршене. Уситњена акумулација у патуљастим банкама наводила је инвеститоре да са малим средствима остваре што већи доходак и запосленост, што је довело до изградње сувишних капацитета у прерађивачкој индустрији и недовољних производних капацитета за производњу сировина и енергије. Површно проучени пројекти били су узрок великих инвестиционих промашаја. Економске и друштвене санкције за погрешна улагања нису постојале; политичари су остајали у сенци иако су често одлучујуће утицали на инвестиционе одлуке.

Сви наведени чиниоци ниже ефикасности инвестиција опредељени су привредносистемским решењима. Према томе, промашаји у привредном развоју и привредном систему, материјализовани у опадању укупне продуктивности привреде (продуктивности рада и капитала узетих заједно), основни су узрок кризе југословенске привреде.

Одговорност за кризу сноси и економска политика седамдесетих година која није користила праве мере за накнадна прилагођавања. Неутралисање утицаја опадања укупне продуктивности и погоршања услова размене због скока цена нафте, ради одржавања стопе раста производње, без пораста инфлације и дефицита платног биланса, изискивало је другачију расподелу укупног дохотка на акумулацију и потрошњу. Непостојање политике дохотка која би друштвено уредила односе између различитих видова потрошње било је утолико судбоносније што ни јењавање извоза није спречено уобичајеном политиком реалног курса динара и другим мерама. Сви ови недостаци, нарочито када су се изразили у спољно економској неликвидности, принудили су економску политику на закаснеле рестрикције свих видова потрошње које су могле спречити даље продубљавање кризе, али не и њено избијање.

Узроци привредних недаћа не дају се потпуно разумети без утицаја економске филозофије којом се надахњивао привредни систем. Запостављање економских законитости и принуде, ослањање више на свест људи него на интересе као мотиве економског понашања, признавање живог рада као јединог ствараоца дохотка, непотпуно уважавање трошкова и економских категорија у њиховом реалном изразу саставни су делови званично прихваћене економске филозофије и оних институционалних решења која су у пракси имала утолико теже последице што су уживала идеолошку подршку чак и онда када су се очигледно сукобљавала са захтевима економске рационалности. Између осталог, и тиме се објашњава трпељивост према економски искривљеним односима, привредној патологији и друштвеном расипништву, што све сувише дуго траје да не би оставило трага у начину мишљења и понашања привреде. Силни губици привреде показују да ни после четири деценије није постао обавезан принцип рентабилитета, да нема економских санкција за лоше пословање. Субвенције привреди преко кредита, подруштвљавање губитака, ниска стопа амортизације, попустљивост према лошем квалитету производа, дугогодишње кретање стопе раста реалног личног дохотка изнад стопе продуктивности рада створили су веома лагодне услове привређивања уносећи на широком плану разне облике паразитизма у пословање привреде и ван ње. Такви услови могли су опстати захваљујући порасту иностраних дугова које ће отплаћивати не само садашњи, него и будући нараштаји. Награђивање према резултатима рада није могло бити остварено у привреди било због нерешеног питања примарне расподеле, било што многа предузећа убирају ренту од друштвених средстава. Због социјалних разлика које се не заснивају на раду, мотиви радника за повећање продуктивности рада морали су бити слаби. Повлађивање нераду и други видови социјалне демагогије висока су цена за друштвени мир и одржавање материјалних привилегија владајућих слојева. Имајући све то у виду, није чудно што се у пооштравању комотних услова привређивања види напад на стечена права, као што то показују отпор увођењу економски позитивних камата и приоритет који се даје исплати личних доходака.

За отпор овом пооштравању привреда налази добре разлоге у великим доприносима које даје за издржавање гломазне администрације, чији трошкови представљају неподношљив терет за привреду. Засићена економским нерационалностима, економска клима није остала без утицаја и на понашање грађана, који су, захваљујући и задужењу земље у иностранству, све до избијања кризе брзо подизали животни стандард. Нагли пораст личне потрошње са лако приметним елементима расипништва, остао је у свести грађана као заслужени домет. Опадање реалног личног дохотка, у чему ваља видети и његово принудно усаглашавање са стварним нивоом продуктивности рада, доживљава се као нечије неоправдано насиље, а не као објективна нужност. Другачије не може ни бити ако се годинама у земљи троши доходак већи од створеног. Узимањем потрошачких и инвестиционих кредита, куповином увозне робе по ниским ценама, доделом друштвених станова и ниским станаринама значајан део грађана добијао је друштвене субвенције. Економске нерационалности и изопачени економски односи дуго трају и свуда су лако уочљиви. Због тога их грађани сматрају нормалним. Сваки је у таквим односима, полазећи од ужих интереса, тражио свој образац економског понашања који је за одређене групе могао бити и успешан, али је за друштво и привреду по правилу био погубан. Искрсло је мучно питање како поново афирмисати рад као основу егзистенције, друштвеног и економског положаја човека.

2.

Одговорност за будућност Југославије налагала је да се са избијањем опште друштвене кризе прво утврде њене стварне размере и прави узроци да би се одмах приступило изналажењу мера за излазак из стања рецесије и неизвесности. Тако се, међутим, није поступило. Требало је да прођу три године да би се у званичним документима употребио израз економска криза. До тога се дошло поступним и невољним признањем. У прве две године кризе говорило се о „малим“, „краткотрајним“, „пролазним“ недаћама, а понајвише о „тешкоћама раста“. Овакве оцене морају се повезати са тврдњама да привредни систем не треба битније мењати већ га само доследно спроводити. Kада су се те тврдње показале неодрживим, изишло се са тезом да је југословенска криза по размерама већа него што се првобитно мислило, али да је по својој природи искључиво економска, да су њени узроци у спољноекономском утицају и неадекватној економској политици после 1976. године. Тиме је истовремено учињен покушај да се политички чинилац изузме као могућ узрочник привредне кризе, да се инсистирањем на економској политици као главном виновнику привредни систем поштеди од критичког преиспитивања. Будући да ни тај покушај није могао трајно успети, учињен је уступак тиме што се најзад прешло на анализу политичког система.

Нажалост, та анализа је не само заобишла кључна питања политичког система, већ се у свом економском делу супротставила концепцијама „Програма стабилизације“. Признање кризе у етапама и поновно њено оспоравање, због чега се губило драгоцено време, изрази су лутања, неодлучности и неспремности званичне политике да изврши промене које су новостворени услови захтевали. Оклевање да се са правом дијагнозом и благовременим мерама дочека криза поткопало је поверење у државничку мудрост, политичку храброст и искрене намере људи који воде јавне послове, као и у њихову спремност да раскину са заблудама које су довеле земљу на руб пропасти. Избегавање да се истини погледа у очи и отпор да се било шта суштински мења огледају се и у томе што су тек под притиском Међународног монетарног фонда биле доношене неке економске мере које су се са мање потреса и са већим учинком морале много раније самоиницијативно предузети.

Но ништа тако убедљиво не говори о отпорима настојању да се ефикасно делује као чињеница да влада не спроводи сопствени Програм стабилизације. Испоставило се да су били у праву они који су тврдили да је тај документ могао бити усвојен само зато што је сувише уопштен да би било кога конкретно обавезивао. Због тога се предвиђало да ће његово спровођење у живот наићи на несавладиве препреке у сукобима интереса република, покрајина и привредних групација. Са остварењем ових предвиђања рађа се и недоумица да ли је Програм стабилизације заиста био замишљен као акциона основа за санацију привреде или му је намењена политичко-пропагандна улога, срачуната на стварање утиска у јавности да се нешто озбиљно чини на тражење излаза из кризе, док се у ствари даје отпор неопходним променама. Стабилизациони програм, који је изражавао реалистички приступ привреди, доживео је највећи удар од познате Kритичке анализе функционисања политичког система, која је рехабилитовала већ напуштену идеологију „договорне економије“, у највећој мери одговорне за недаће југословенске привреде. Југославија је доживела и то да су званично усвојена два документа са битно различитим економским концепцијама. Можда је за одржавање постојећег стања то најефикасније решење, али то не може бити решење за излаз из кризе југословенског друштва.

Оправдање за привредне тешкоће и споро реаговање на кризу понекад се тражи у ограниченим знањима економске науке и размимоилажењима економиста у кључним питањима. Размимоилажења у мишљењима економиста постоје и постојаће у свим земљама и временима, али је ствар владе да се определи којим ће мишљењима дати поверење и да за своје опредељење сноси одговорност. Проблем је, међутим, у томе што се од економске науке није на прави начин ни тражило мишљење. Она је била прихватљива у мери у којој је рационализовала званично заузете ставове. Због тога одговорне личности нису поклањале дужну пажњу благовременим упозорењима и драгоценим предлозима које је економска наука самоиницијативно давала. Систематско запостављање знања током читавог послератног периода мало је разумљива, а још мање разумна појава у социјалистичком друштву, које у принципу науку узима за основу свог развоја.

Запостављање научних сазнања, особито током последње две деценије, ваља схватити и као саставни део подређивања привредног развоја и економских рационалности јачању и чувању полицентризма и монопола друштвене моћи републичких и покрајинских врхова као недекларисаном циљу који ужива апсолутни друштвени приоритет.

Тај циљ произлази из симбиозе национализма, сепаратизма и властољубља, а остварује се настојањем политичког чиниоца да, уз ослонац на републичку државност, повећа своју моћ, да буде посредник и арбитар у сопственој привреди и друштву. Овај циљ је за ширу јавност постао очигледан тек у новије време када је злоћудна дезинтеграција као доминантна тенденција у привреди и друштву добила забрињавајуће размере. Опасност да политички систем еволуира у правцу полицентризма уколико се то благовремено не спречи стварањем радничких савета за привредне гране на нивоу читаве Југославије уочио је Борис Kидрич већ 1950. године. Његове сугестије, нажалост, нису прихваћене. Оглушило се о његово упозорење да, уколико се такви савети не створе, то води „у неколико државних капитализама партикуларистичких према целини, бирократско централистичких према радним колективима“. У Југославији данас постоји стање од кога је Kидрич понајвише зазирао.

Такво стање је плод еволуције од скоро три пуне деценије. Током педесетих и прве половине шездесетих година чинило се да су демократизација, замена државних органа самоуправним и депрофесионализација политике стекли чвршћу друштвену афирмацију. Изгледи да се развој у том правцу настави били су утолико већи што је са уравнотеженом структуром инвестиција и бољим односом између координације и иницијативе, привреда бележила уверљиве резултате како у порасту производње и запослености, тако и у квалитету привређивања и расту извоза. Продуктивност рада брзо је расла, ефикасност инвестиција је била велика, а економски односи са иностранством скоро уравнотежени. Kао да никаква значајнија препрека није стајала на путу да се политички и привредни систем изграде на основама које су дале убедљиве резултате. Истина, и у том периоду било је јасно препознатљивих наговештаја сепаратизма и национализма у облику крилатице „сваком своје“, „разјединимо се да би се поново ујединили“ и упорне кампање против прецењеног и измишљеног унитаризма.

Негативни обрт догодио се средином шездесетих година када су, неочекивано, ови наговештаји постали владајуће тенденције које су зауставиле прогресиван ток политичких промена. Неки скоро превазиђени односи поново су оживели. Уместо да ослабе, како се то очекивало, власт и држава су ојачали у републикама, покрајинама и општинама. То је имало за последицу потцењивање економских рационалности и ефикасности као императивних захтева савременог, цивилизованог друштва. Истина, и до привредне реформе из шездесетих година политика је доминирала над економијом, али је привредни развој био најважнији политички задатак. Но када је политика постала сама себи циљ, у економији се тежиште пребацило са привредног развоја на привредни систем, са формирања дохотка на његову расподелу, са производње на потрошњу. Све то указује колико се далеко отишло у занемаривању привредног развоја, заправо у одбацивању искустава развијених друштава и суспендовању економске науке. Таква мишљења су нашла најпотпунији израз у тези да се захтеви самоуправљања и ефикасност привређивања не дају измирити.

Неуспео покушај реинтеграције железница и других великих система један је од чврстих доказа да се и најочигледније економске рационалности жртвују без много колебања ако сужавају утицај републичких и покрајинских политичких врхова. Међутим, у томе ваља видети и снагу политичког волунтаризма који је отклонио све препреке за своје деловање. Озбиљне препреке могле су му бити план који, једанпут донет, не допушта произвољности ни оном ко га је донео, као и тржиште, схваћено као самосталност привредних субјеката у доношењу одлуке. Управо зато што су волунтаризму били сметња, план и тржиште су неутралисани да би се створио простор економији која се не ослања на економске законитости и економску принуду него све односе сматра арбитрарним. У нашим приликама привредни систем нема за основни задатак да подржава привредни развој и да уважава економске рационалности, него да служи јачању политичког чиниоца. Показало се да политички волунтаризам не застаје ни пред законима; ако му се они испрече, он их се једноставно не придржава. Волунтаризам несрећно удружује незнање и неодговорност и те своје особине издашно преноси на привреду коју држи у зависности и подређености. Надређеност политике над економијом ником не треба више доказивати. О томе отворено говоре политички људи као да нису главни виновници таквог односа.

Самоуправљање није зауздало политички волунтаризам. Разлог је једноставан: оно је наметнуто вољом политичких вођа, за које не представља никакву тешкоћу да му повећају или смање подручје утицаја или да унутар њега остваре контролу. Теза да се самоуправљање најпотпуније потврђује у основним организацијама удруженог рада у ствари је само изговор да му се не препусти онај суштински (макроекономски) делокруг у коме се доносе друштвене одлуке од виталног значаја. Тај делокруг политички чиниоци љубоморно чувају за себе. Самоуправљање је потиснуто у шездесетим годинама и ту је зачетак многих наших невоља. Оно реално не постоји на глобалном друштвеном нивоу, а никад није ни изграђено као целовит демократски систем, нити су из таквог стања извучене консеквенце. Због тога је самоуправљање улепшавајући принцип, а не подлога друштва. Систем је у целини неконзистентан. У њему нема ни правог плана, ни правог тржишта, нити праве државе и правог самоуправљања.

Наставак следи…

(Недељник)

Advertisements

2 mišljenja na „Меморандум САНУ – уклето сочињеније које се нико битан није потрудио да разуме

  1. Povratni ping: НАЧЕРТАНИЈЕ МЕОРАНДУМА САНУ | Народни Фронт | PEOPLE'S FRONT

  2. Hm,hmm…ima, jedan covek, koga niko vise ne spominje, a, razumeo je sve..kada ga je novinar,presreo na vratima kada je izlazio iz sale..“zasto ste poddrneli ostavku“..prof dr. Dragutin Zelenovic je kratko ogovorio, citirano“ ja, stvarno nisam znao d u Srbiji ima toliko nepismenih, ja stvarno ne mogu nista da uradim“..

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s