Ђорђе Ивковић: Мојковачка митоманија

 ваља рећи да је црногорска војска бројала 50.000 војника. Ако се око Таре борио 6.500 људи, а Ловћен бранило 8.000 хиљада, куд се деде „остатак“ од 35.000 „јуначина“? За Србијанцима нису пошли, бранили своју земљу нису. Разбежало се све то као последња фукара, бабама под сукње. Дакле 2/3 Црногораца су били кукавни дезертери.

Величина јунака са Мојковца није у томе што су штитили одступницу Србијанцима, већ што су како-тако држали своје положаје иако су сазнали да су сви други црногорски положаји срамно напуштени, а краљ Никола брже-боље капитулирао.

Не без разлога, Руски генералштаб и дипломатија су тражили да се Црногорци у опште не укључују у војне операције, већ само у случају крајње нужде као помоћне јединице.

Карикатура на којој је краљ Црне Горе Никола I Петровић приказан као чувени Спартанац Леонида на Мојковцу, постала је прави хит, настала је заправо 1913. године.Foto: Library of Congress Prints and Photographs Division Washington

Нема хвала, нема извини
Можемо ли се сетити некога да је рекао „Хвала Србијо!“, „Извини Србијо!“? Толике је Србија ослободила, удомила, нахранила, заштитила, и нигде „хвала“ нити „извини“ због незахвалности и нанетог зла. Кад упропасте што им је Гегула својом муком створио, избегну у Србију, и опет Србија није вредна једне добре речи. А Србијанци се зарад братске љубави свакоме захваљују и клањају. Свачије је веће и важније. Показало се да је такво размишљање погрешно. Нема братске љубави ако поштовање није по заслузи. Што је горе, држава тако страда, јер почињу да је воде отуђеници којима је свако ближи од Србијанаца.
Од свих, ево свакодневно имамо горке прилике да се уверимо, најгори су Црногорци, вечито изнова доказујући истинитост пословице о братском копању ока. Мојковачка битка као мит је типично црногорска ствар – мегаломанија, лажињање, митоманија. Цела историја црногорска почива на самообмани и покушају да се од ништавила направи нешто велико. Немамо никакву историју али ћемо да је измислимо – то је мото Црногораца. Да грдило буде веће, у Црној Гори је владајућа паśја академичарска струја дугоносих и кратконогих напуваних гузичара, надри-хисторика са високом вечерњом школом, без мозга и образа, која другог посла у свом животу не види до да Србију приказује као најгорег непријатеља Црногораца. „Најволе“ да то чине из Бијограда. Ишли су дотле да говорну аберацију, своје фрфљање, а по хрватским инструкцијама (сами се не би śетили), прогласе за поśебан, не-српски јеźик. Уз то, како би Црногорци били виśљи народ од Србијанаца да им јеźик није богатији бар за две блесаве „фонеме“.

Србијанци, супротно, зарад своје претеране љубави ка сународницима других племена и све ради труда да се као једнородан народ саберемо, уврнуте трпељивбости, бришу своју историју и своје хероје. Тек примера ради, ко је чуо за МилорадаПлазину и његов „Летећи одред“? А Плазина је епски херој који је храброшћу и способношћу од обичног војника заслугама дошао до чина пуковника. Он је са својим ненадмашним јунацима у склопу „Дринско-албанског гонећег одреда“ први избио на Јадранско море 1912. године.

Колико људи је чуло за пуковнике Антонија Милошевића, Душана Туфегџића и Јована Ивковића и Космаjско-Варовничку битку? Колико је широј јавности познато шта је у оквиру те битке осам батаљона трећепозиваца ручним бомбама урадило вишеструко надмоћнијем непријатељу заглављеном у замку од глоговог трња, те је поришту битке остало име Касапско брдо?

Коначно, поменућемо и пуковника Љубомира Милића и „Лесковачки против-удар“? Ко о томе нешто више зна? Српска војска није спашена на Мојковцу, већ је у оквиру опште и страдалне Битке на Морави. Током повлачења под борбом, извршен је, можемо рећи војно-тактички маестрални а за војску спасоносни контра-удар противБугара код Лесковца у реону Пусте Реке. ( разбијање бугарске 9. дивизије / формацијски бугарска дивизија је одговарала јачини две српске/). Једини правац за повлачење српске војске остао је тако преко Косова, ка Албанији. Због овог подвига пуковник Љубомир Милић унапређен је у чин генерала. Сваки војни историчар (ако није дукљанерски историјско-усташки шверцер, или патолошки титовац) ће потврдити да је и по обиму и по значају неупордиво битнији Лесковачки маневар од Мојковачке битке.

Мала битка од Дукљана презрених јунака
Свака од поменутих битака, као и небројене друге српске битке, по размерама, значају, употребљеним трупама, жртвама на обе стране, рангу и вредности официра који су их водили, превазилази значај Мојковачке битке. Не оспоравамо ми све високе вредности и жртву Мојковачких јунака, али ваља једном рећи праву истину и релације довести на разумну меру. (Макар монтенегриско-хрватски стрвинари, међу којима и бригадир који је Црногорском капитулацијом узнапредовао до„дивизијара“ па чак и до „ђенерала“ кад су његови још једном капитулирали, Митар Мартиновић, умеју отићи у потпуну мизерију). Није природно да име неспорно великог човека и јунака сердара Јанка Вукотића свако зна, а да су сви горепоменути србијански пуковници и генерали, бољи од Јанка Вукотића, потпуно заборављени.

Мојковачка битка није имала онај смисао и важност којом је ките. „Да није било оног крвавог Мојковца, не би било ни васкрса на Кајмакчалану“…и сл., само су песничке маглине и бескорисно подилажење црногорској шупљој гордости. Када је почела Мојковачка битка, на територији Црне Горе налазила се још само заштитница српске војске – делови „Гвозденог пука“ и четници. Још месец дана раније, 29. новембра 1915., немачка Врховна команда је издала саопштење: „Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта“.
…Дана 16.Децембра 1915г.,прве српске трупе стижу у Скадар (Студија:,,Голгота и васкрс Србије,, стр.642 Зборника) и у току следећа три дана, већи део трупа стиже у околину града.Такође, у књизи ,,Кроз Албанију,, на стр.56 пише:српска се војска се у другој половини децембра налазила на албанском приморју. Значи,црногорска војска није осигуравала одступницу српској војсци у повлачењу, већ је два дана бранила Црну Гору а онда капитулирала (а питање је да ли би и толико издржали да им маме нису дошле на фронт као потпора) .
Међутим, потпуно се забашурује да су истовремено са притиском на Мојковачки сектор, где је коначни резултат био нерешен, Аустријанци напали и са друге стране, из Боке Которске, Ловћен и Цетиње. Заправо, може се рећи да су Аустријанци остварили циљ, јер су тим „нерешеним резултатом“ оне нешто боље Црногорске трупе приковале за Тару. Али, битнија је пропаст „лоше брањеног“ Ловћенског фронта. Главни напад аустроугарске војске није био ка Мојковцу, већ је усмерен на Ловћен, брањеног чудно малобројним снагама, под командом „неискусног“ принца Петра Петровића. 8. јануара отворена је артиљеријска ватра на ловћенске положаје и до 11. јануара аустроугарска војска је овладала свим стратешким тачкама у масиву Ловћена, да би 13. јануара ушла у небрањено Цетиње и до 15. овладала потпуно градом и околином.“. Свака част шаци храбрих војника Ловћенског одреда. Али, ваља рећи да је црногорска војска бројала 50.000 војника. Ако се око Таре борио 6.500 људи, а Ловћен бранило 8.000 хиљада, куд се деде „остатак“ од 35.000 „јуначина“? За Србијанцима нису пошли, бранили своју земљу нису. Разбежало се све то као последња фукара, бабама под сукње. Дакле 2/3 Црногораца су били кукавни дезертери.

Величина јунака са Мојковца није у томе што су штитили одступницу Србијанцима, већ што су како-тако држали своје положаје иако су сазнали да су сви други црногорски положаји срамно напуштени, а краљ Никола брже-боље капитулирао.

Коначно, када се чита о Мојковачкој битки, мислио би човек да су ту десетине хиљада изгинуле. Непристојно је претеривање у томе. Колико је стварно изгинуло Црногораца тада, сасвим тачно се не зна. Негде сам наишао на податак да се тај број креће око 390 људи. У извјештају команданта Прве санџачке дивизије, о борби на Бадњи дан 1916. бригадира Петра Мартиновића стоји: “Колашинска бригада је имала 55 погинулих и 101 рањеног борца, а само Доњоморачки батаљон 19 погинулих и 50 рањених”… Према подацима из Војно-историјског института у Београду, само у борбама 6. и 7. јануара бројно стање ових батаљона сведено је на по 150 војника од 716 колико је, по регрутским пописима, имао сваки батаљон у почетку рата. А, Божо Бауцал наводи да је “Трећи регрутски батаљон, некада елитна јединица, остао са 110 бораца, или мање… Моја чета сведена је на 47 бораца од некадашњих 186…” Према другим изворима аустоугарски губици на Мојковцу су били око 700 људи избачених из строја, од чега 224 погинула, а црногорски 204 погинула. Не може та жртва да се мери са са онима где се број мртвих пише са пет и шест цифара. Негде бар педесет пута више него на Мојковцу. Само је „Гвоздени пук“ пет пута потпуно променио борбени састав, и само се, да се испуни ћеф савезника, „На Легету Тимок улио у Саву“, са 6,500 погинулих војника Тимочке дивизије првог позива.

(Митар Мартиновић Ратне Године 1912- 1916 Службени лист СРЈ 1996 на страни 143) :“Ја се нећу упуштати у даљу оцјену улоге коју је санџачки црногорски одред извршио у погледу заштите одступања српске војске,само ћу навести оцјену коју је о тим операцијама вођеним у Санџаку од стране црногорског Санџачког одреда под командом дивизијара сердара Јанка Вукотића, дао шеф Штаба заједничке њемачко-аустријске Врховне команде генерал Фалкхајм који је, у својим мемоарима о Првом свјетском рату написао ово „да су аустријске трупе лако потискивале пред собом мала раштркана одјељења црногорске војске по Санџаку и да Црногорци нијесу засвједочили своје ратничко име из њихове прошлости“. Толико од Митра Мартиновића, трећег човека Црногорске војске.

Црногорска војска – гомила дешперадероса
Црногорска војска се од почетка рата показала као лоша до неупотребљивости. Не без разлога, Руски грнералштаб и дипломатија су тражили да се Црногорци у опште не укључују у војне операције, већ само у случају крајње нужде као помоћне јединице.

За разлику од Црногорске војске која је била тзв „милицијског“ илити „паравојног“ карактера, Српска је била професионална (оновремени термин), са професионалним официрима, са пруским дрилом и гвозденом пруском дисциплином, тада већ 30 година примењиваном.
Оптужбе монтенегринских квази-историчара да је Србија намеравала сасвим да потчини себи црногорску војску су сасвим неосноване. Већ у октобру 1914-те, након пробоја у Босну, показало се да црногорска војска благо речено није довољно дисциплинована, нарочито када треба да се после претрпљеног удара повуче на нове положаје. Њено „нагло повлачење“ изазвало је оштре оптужбе са српске стране па је војвода Путник претио и прекидањем сарадње. Ипак преовладао је став који је заступао Никола Пашић да је политички једино оправдано „неговати досадашње односе с Црном Гором и појављене несугласице братски решавати“.
“На сам дан Гласиначке битке, баталион умјесто да врши напад, према већ издатој диспозицији од стране Врховне команде – напуста позицију и иде, самовољно, под команду Раичевића“. (Сведочење Лазара Рашовића)*
Србијанци су о Црногорској војсци, још за време рата са презиром писали. Примера ради, након поменуте неуспеле офанзиве у источној Босни, за шта одговорност сноси управо Санџачка војска (без стварног разлога се изненада и у нереду 21. октобра 1914. повукла на положаје чак 20 километара северно од Горажда, и тиме потпуно оголила крило Ужичке војске), српска Врховна команда је захтевала да се прекину сва заједничка дејства са Црногорском војском. Српски посланик на Цетињу М. Гавриловић пише 28. октобра да је у црногорској војсци завладала таква анархија да је чини неупотребљивом за какву озбиљну акцију. Та војска претворила се у хорде… Од 35 батаљона побунило се…11 батаљона. Старешине шаљу очајне извештаје о нередима. На пример : Херцеговачки одред заузео је важан положај Гат. Црногорци се одмах после тога разишли у пљачку. Непријатељ се прикупио, разбио их и повратио отете топове ( Архив Југославије, 80-3-33-34)

Прави хаос је настао када су разуларени Црногорци напали без ичијег знања и стварне потребе Скадар. Краљ Никола наредио Старосрбијанском одреду да заузме Скадар. Приоћало му се. Из протеста због ове акције Црну Гору је демонстративно напустио српски генерал Божа Јанковић. Ђенерал Јанковић није макар-ко. Дошао да помогне браћи Црногорцима. Замислите какво је стање у тој јадној држави било кад ђенерал-Штаб не зна шта војска ради?! Само благонаклоном интервенцијом Русије, афера око Скадра је заташкана. Монтенегрини ће загуслати: „Оно што је извјесно јесте да је начелник црногорске Врховне команде српски официр Петар Пешић, „у интересу српске Врховне команде и државног врха“, у току повлачења црногорске Санџачке војске ка Тари и Лиму, средином децембра 1915, послао сердару Јанку Вукотићу наређење у коме, између осталог стоји: „Издајте најстрожије и најенергичније наређење да се наши положаји на Тари имају бранити најодсудније и до последњег човека“. Значи, до посљедњег Црногорца! А шта мисле Црногорци, као се има бранити држава? Мојковац је био северна граница тадашње ЦГ. Дакле, напала војска друге државе а Црногорци јој на својим границама природно пружили отпор (мада мизеран). И онда од тога направе конструкцију да су заправо бранили не своје границе већ неку војску друге државе која је већ била у Грчкој у време битке. Права истина је да су пуковник Петар Пешић и други србијански официри напустили Црну Гору међу последњима, тек када више нису имали коме командовати јер су се Црногорци разбежали кућама.

И опет, не можете да се браните од уникума црногоског хвалисања…“епопеја“, „историјски феномен“, „легенда“… „Опјеван и као “Термопилска епопеја”, Бој на Мојковцу убраја се међу оне историјске феномене који свједоче о томе како један историјски догађај, с временом, надраста себе и прераста у легенду.“ Све ненадмашиво и чудо херојства, незапамћено у свјетској хисторији….“ Црна Гора је тад убрала нове ловорике. Битка на Мојковцу саставни је дио ланца славе који се вјековима ковао у Црној Гори. Она је блистави примјер највећег херојства и самопожртвовања. Том битком исписане су златне и ненадмашиве странице у историји ратовања, нације и свијета…“
(Црногорски министар спољних послова, др Перо Шоћ, у београдском листу Време, од 1. септембра 1940. године) И ову неумерену разметљивост, Србијанци су зарад братске љубави истрпели.

Али, не, ту је тек почетак црногоризирацији историје:
89„Док из црногорске војске, упркос очајном стању, тих дана нико није дезертирао, (sic!) из српске војске се то чинило масовно, непријатељу су се предавале цијеле јединице. Овдје нећемо наводити лицемјерне апотеозе црногорској војсци оних који су криви за њен и државни слом. Историчар и ректор Београдског универзитета др Владимир Ћоровић је о учешћу Црне Горе у Првом свјетском рату написао: „Црна Гора се за време овога слома Србије држала веома бедно. Њена војска се уопште, за читаво време овога рата, није истакла ниједном сјајном победом … Једна ружна љага у њеној новијој историји биће женско упуштање Ловћена, који је ма да са онако владајућим положајем, заузет од Аустријанаца, са мање жртава него ма које мачванско село“… Слично је писао и др Владан Ђорђевић. Благо, одвећ добронамерно према Црногорцима су писали Владимир Ћоровић и Владан Ђорђевић.

Истина од које се бежи: Српска Голгота над Голготама кроз Црну Гору
Врховна команда Србије је уочила да је сасвим извесно да ће, у случају новог напада Централних сила, српска војска морати да се склони у Црну Гору, па је направила план да изгради прометан пут: Косовска Митровица – Пећ – Андријевица. Своје обавезе према путном пројекту, Влада Србије је извршила и Влада Црне Горе је требало да обави грађевински део посла. Краљ Никола је, за ове послове, наименовао свог интимног пријатеља Смодлаку. Рашовић каже да је Смодлака био инжињер, али му не наводи име, ни порекло. Према презимену, сигурно је да је из Аустроугарске. Градња пута је започета, али се остало на томе. Руководиоци пројекта, под управом Смодлаке, одуговлачили су с радовима. У Београду су сазнали за ово, па су понудили црногорској Влади и материјал и радну снагу. И оно што се не би могло очекивати, уследило је. Влада Црне Горе је потпуно обуставила рад на деоници пута Пећ – Андријевица! Да не бисмо о последицама овакве одлуке Цетиња нагађали, преузећемо о томе текст Лазара Рашовића. Он их је, непогрешиво, био свестан:
“Да је овај пут био готов, читави догађаји – иза бугарског напада на Србију, ишли би другим током. Србија би, полагано одступајући, пренијела тешку артилерију, аутомобиле и комору у Црну Гору, ту би се утврдила и са црногорском војском давала успјешни отпор непријатељу. Овако је српска војска морала сву своју тешку артилерију, све аутомобиле и кола да уништи у Метохијској равници, јер се од Пећи нијесу могла даље вући. Сва ратна спрема српске војске уништена је због тога, што је неискрена и небратска политика са Цетиња спријечила довршење пута Пећ – Андријевица и тиме проузрочила ону страшну катастрофу и оне неописиве патње српске војске преко снежних гудура албанских планина“. На жалост, и мало је рећи, бруку и срамоту, то је тек почетак пострадања србијанског кроз црногорске пределе.

Блебеће црногорски филистар…“Баш ових дана један српски историчар, професор Универзитета и академик САНУ, тврди да је краљ Никола свим силама саботирао дјејства црногорске војске, те да је ,,ликовао када је гледао те јадне и несрећне Србијанце… како прелазе и повлаче се преко Црне Горе.“ (НИН, 26. 06. 2014) Да је краљ ликовао, свједочи, наводно, италијански посланик на Цетињу. То је, наравно, потпуна неистина. Као доказ да овај историчар говори неистину, наводим реченицу о истом догађају из његове књиге ,,Италија и Црна Гора 1914-1925“ (1998), у којој каже да је краљ Никола ,,био запањен и разочаран оним што је видео“ (стр. 172). Др Андријашевић о улози Црне Горе уПрвом свјетском рату

Наравно, свако добре памети може закључити да се и друга наведена тврдња може оборити првом. Верујемо да је краљ Никола, као дупла личност, имао различите емоционалне испаде. Дела међутим говоре.

„…Српска војска је прешла црногорску границу на неколико мјеста… Било је јединица које прије доласка у Метохију нијесу по три дана ништа за храну добиле. Али, војници још нијесу губили наду. Пред њима је била Црна Гора, а тамо ће наћи окрепе и души и тјелу. Али су се мученици у нади преварили. Већ око Рожаја, на путу до Андријевице, попадао је велики број војника – од глади. На путу од Пећи до Плава, уз Ругову, на сваких десет метара, могли сте видјети српске војнике, гдје леже крај пута, изморени глађу, жеђу и страшним штрапацима! Многи су већ били мртви. Арнаути, као хијене, нападали су на ове мученике, скидали са њих одијела, претраживали их ради новаца, а са многима су задовољавали своје дивље нагоне, размрскавајући им главу камењем, или му сијекући уши, руке, ноге, вадећи очи и томе слично. На једном мјесту усред Ругове, на мјесту Ханови, осам српских војника је нађено потпуно голих и одсјечених глава“.
Честити Лазар Рашовић, види се, не може а да не исприча истину до краја. Без обзира што је она болна, јер је у питању српско самосатирање, такво да је нација била на граници биолошког опстанка. Погледајмо шта је даље пратило војску и народ Србије кроз Црну Гору:
“Заједнички циљ је свима лебдео пред очима: не пустити да буде окаљано српско име… Вођени тим мислима, сваки појединац је ишао напријед. Једни су падали покрај пута, ту остајали – умирали. Тела су разносила гладна звјерад и тице грабљивице, мрцварили их дивљи Арнаути. Други, који су имали још мало снаге, стремили су напријед. И што год су дубље улазили у Црну Гору, све је било теже. На цијелом путу од Пећи и Рожаја па све до Подгорице, црногорска влада није подигла ни једне коморске станице“. (…)
“У Пећи је, например, било толико хране да је сва војска могла бити лако снабдјевена до Подгорице. Говорили су да није било довољно пећи. У том случају, оскудица у хлебу, могла се надокнадити месом. А стоке у Метохији је било доста. Зашто се нијесу подигле коморске станице у: Плаву, Андријевици, Матешеву, Биочу и Подгорици?… Сам народ, и поред свих оскудица, могао би организовати те станице. Али, то црногорска влада није дозволила. У Кучима су села сама, бесплатно, износила на пут храну војницима. Међутим, власти су и то забраниле, с мотивацијом да ће се о њима држава побринути“.
Рашовић, на крају овог дела своје књиге, закључује да је краљ Никола имао на уму две обавезе према Аустроугарској: да помогне што масовнији помор становника Србије и да постави темеље за неслогу и поделу српског народа – да отуђи житеље Црне Горе од оних у Србији.

Може се донекле разумети и да народ није прискочио измученој браћи јер је краљ Никола забранио народну помоћ; може се разумети да су Црногорци и сами у великој оскудици били. Али да не ураде ништа, да пасивно гледају док измучени људи на сваких десет метара падају, да их не примају ни да се огреју „због патријархалног морала“ (јер је женске чељади у кућама било, па би им полумртви Србијанци што срамотно учињели?), који је иначе пљачку кућа тих истих мученика касније дозволио, једноставно је паśја лаж. И кад се помисли да је братско око довољно дубоко ископано, Црногорци могу дубље: Краљ Никола даје новац шиптарским бандама – да убијају Србијанце
Лазар Рашовић нас обавештава да је истина о антисрпској политици краља Николе откривена захваљујући и изненадној афери у Банци Црне Горе. Све је почело тиме што је црногорски конзул у Скадру Алекса Мартиновић, несмотрено, некоме испричао да је благајник Црногорске банке (извесни Ђурашковић) однео аустроугарском конзулу у Скадру 300.000 златних круна. Новац је искоришћен, што су на Цетињу знали, за организовање шиптарске племенске војске, која ће се побунити против власти у Тирани и кренути да убија српске војнике и народ у албанским планинама.

Аустроугари расрбљивају Црногорце
Успостављањем власти у Црној Гори, Аустроугари показују предусретљивост породицама блиским династији. Издају им пасоше, да би отпутовале у Француску. Краљеве присталице присно сарађују са окупатором (митрополит Митрофан, Филип Јерговић, Славо Рамадановић, др Перазић, Поповићи – Јабучани), шаљу неподобне у аустроугарске логоре, а пријатељима Аустроугарске дају задатке. Главни се састоји у обавези хрваћења Црногораца. За ту сврху, из Босне и Херцеговине су допутовали фрањевачки (католички) свештеници. Српски уџбеници су паљени, ћирилица забрањена и српско име се није смело изговорити. Црногорци су могли да се називају само Хрватима. Црногорцима је ваљда највећи терет на кривој мождини Његош. Јес’ да би волели да је њихов, али није. Зато су његове земне остатке под аустроугарима, као мародери под окриљем ноћи, склањали из гроба. Посматрао је Лазар, испод старе букве, како војници „кришом као лопови“, сносе низ Ловћен Његошеве земне остатке. Сјутрадан је, с двојицом Чеха, отишао на раскопани гроб Владике Рада, на којем су Аустријанци спремали ломачу, да „гробу нестане и трага а камење растуре“. Матковић је сишао у празну раку и „нашао један краљешак, који је вирио из земље. Костур владике Рада био је расут“. Потом је нашао „пету и затиљак“. Понијели су те три кости. Србин и два Чеха су о томе ћутали.
Е, муко наша црногорска, бољи је вама усташа Сракотић од Ловћена (Саркотић је 1916. заповједао западним крилом током похода на Црну Гору из морнаричке базе у Котору. Његове трупе су за тет дана овладале Црном Гором), и коме је наśледник Анте Павелић – од Србина, Владике Рада.

И после свега, на усташким „е-новинама“прочитаћете нацистички памфлет:
Голгота, коју је преживљавала Србија за време евакуације кроз албанске гудуре, ни приближно није равна оној Голготи, коју је Црна Гора преживела за време Уједињења“. Управо то искривљавање догађаја након Мојковачке битке служило је као оправдање за нечувене злочине над црногорским народом и насилну анексију Црне Горе од стране Србије.“

Црна Гора без заштите Србије – безимена урвина
Читамо, ђе велики капо ди бандо од црногорских шверцера дувана и надалеко чувене „Албанке“, Мило Ђукановић вели:Ни Мојковачка битка, ни Дубровник нису били у интересуЦрне Горе “ На страну што нема везе једно с другим. Но, питање је: А шта је икада било „у интересу Црне Горе?“ Ако Бока Которска „није у интересу“- а сами је не задобише – што је не врате ономе чија мисле да јесте? Дугоноси и кратконоги хисторици дукљанерски ће подржати свог „наркотрафиканте“ преśједника Мила, па ће свједочит: „Да сте некога од званичника на Цетињу тада ( = 1914.) питали: „што је наш циљ у овом рату?“, он би вам једино могао одговорити: да побиједимо Аустро-Угарску. Тек је почетком 1915. године краљ Никола правио неке планове о стварању ,,велике“ Црне Горе, који су били нереални и мегаломански. “ Истина је да од тог гмизавог патрљка од државе не би остало ништа без заштите Србије и тек затим Русије.

Пре Балканских ратова, Црна Гора је била бедни прцмољак, виђена као ћесарски плезир неком напаљеном војничком племићу нижег ранга и без довољно дворских манира. Само пар година пре Мојковачке битке први пут у састав Ц.Горе улазе и Мојковац и Пљевља и Бијело Поље и Беране и Рожаје и Српска Бока. А све то је Србија уступила Црној Гори. Зашто о томе шуте дугоноси теоретици?

Црна Гора пре Балканских ратова

Српска војска је 1912 ослбодила Санџак, да би јужни Санџак 1913 поклонила Црној Гори. Српска војска помагала црногорској у борбама око Скадра 1912-13. Српска војска 1918 ослободила Боку и Паштровиће и поклонила Црној Гори иако су у већини живјели Срби у Боки а и у Санџаку. Краљ Александар је 1918. године припојио Црној Гори Боку и још 25% више од тадашње територије Краљевине Црне Горе. Карађорђевић обнови Капелицу стрица коју оштетише Аустријанци, да би и то срушили и пљунили на Његошев аманет. Ни Боку не умеште сачувати но вам Хрвати узеше милионе км2 Боке и мора. Бруке једне, за све вам је крива Србија. Иначе, да није било Србије не би вас окупирала Аустрија?… Шугавци!

Бановина Зетска

Никада Црна Гора не беше већа него за време Карађорђевића. И никога Црногорци нису на крв грозније напали него Карађорђевиће. Биће да су Црногорци слободнији данас под НАТО? Нису, него воле да имају моћног владара коме су покорни.

Гејачка разметљивост од које се повраћа


„Лево крило руске армије“

Изгубили све ратове али никад Црногорци нису трпели поśљедице. Руско-јапански рат 1904.1905. је био рат између Русије и Јапана. Неколико дана што је Русија објавила рат Јапану Црна Гора је такође објавила рат Јапану.

Сто година касније стигло Обавијештење из Бјеле куће у Америку да је Црна Гора дала одобрење Пентагону за напад на Сирију.

Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО-пакта током агресије на СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута, прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе. На референдуму 21. маја 2006., већина од фалсификованих 55,3% се изјаснила за опцију независне Црне Горе. Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године.

Тренутно, у пуном јеку је рат санкцијама између Црне Горе и Русије, јер је Црна Гора увела санкције Русији, а такође и Криму и Севастопољу. Нема код Црногораца лабаво.

 

Издаја, средње име Црногораца
Вазда у првијем редовима…Па тако курве признаше Косову. „Влада Црне Горе вечерас је једногласно донела одлуку о признању Косова, саопштио је министар иностраних послова Милан Роћен“ Нису ми браћа ко признаје „државу“ Косова. Нису ми ни браћа, него су ми род таман колико и талибанци из неке ИСИС-ове вукојебине. Учиње „влада“ Црне Горе једногласно тај голопркновски монтенегрински чин, све славећи краља Николу. То је онај што бјеше пјеваше

„Онамо, онамо… за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!

Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.“

Разумију голопркнови свог праоца боље него ми…

„И кад је Књаз ишчитао химну свог ослободилачког програма, у којој су се у осам катрена ритмично и пјевно смјењивали десетерци и деветерци стихови, Марко Миљанов је у сузама рекао: „Дај ми је, Господаре!“ Пу! Боље да си Миљанове тражио да ти балегу људску у руке ставе.

Голопркнови знају да Никола ништа није давао, него или је камчио, или отимао или продавао. Како онда тако и данас. Прокламација Црногорцима краља Николе коју је објавио Глас Црногорца у броју 39 од 25.07.1914. /Човјек се мора дивити кад промотри са каквом је разметљивом театралношћу своје глуматање изводио бивши краљ Црне Горе приликом објаве рата Аустроугарској. Та, ко би могао посумњати у патриотизам овог човјека! Али, касније се показало да је он морао тако радити, јер је било немогуће, узевши у обзир расположење духова онда у Црној Гори, друкчије радити. Уствари, он је и даље остао вјерни пријатељ Беча, с којим ни у најкритичније доба рата није прекидао везе“. /

Судбоносни час је куцнуо! Црно-жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегази.

Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство!

Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!

  1. VII 1914.
    Глас Црногорца, 25. VII 1914, бр. 39.“

Рашовић описује да је мир трајао месецима и да су обостране мере на фронту договаране приликом честих сусрета краљевића Петра и бившег војног аташеа Аустроугарске на Цетињу – Хупке. Хупка је, чим је рат почео, допутовао у Котор. Састајао се с краљевићем Петром, тајно, источно од Тивта у Пољу Кртолама. Сазнало се да су у друштву Краљевића, тим приликама – и у командном шатору, виђане жене несумњивог морала. Школовани омладинци у “Ловћенском одреду“ су схватили да је на овом делу фронта дошло до отвореног савезништва Аустроугарске и Црне Горе. Дипломатски кор се узнемирио и тражио је објашњење од чланова Владе. Пламенац, министар иностраних послова, рекао је дипломатама да о томе ништа не зна. Они су отишли на двор. Примио их је краљ Никола. Није могао порећи сусрете краљевића Петра и Хупке, па је обавестио да је у питању сусрет ради избегавања нехуманих последица ратовања. Краљ им је, уз осмех, рекао: “Ах, та шта сте се узрујали. Ја већ знам за то. Перо је имао само да се договори са командантом аустроугарске војске, како не би аеропланима нападали наше вароши“. А, сутрадан по овом објашњењу краља Николе, Аустроугари су аеропланима бомбардовали Цетиње, ранивши 3 особе.

Мали црногорски ђеличак“
Влада Аустроугарска је схватила да би била лако откривена проосовинска политика црногорског владара, па су одустали од уласка у Црну Гору – док колоне српских паћеника не напусте њено тло. И други обзир је зауставио Аустроугаре да остваре овај план уништења преживелих српских војника. Бојали су се да би Црногорци могли да откажу послушност краљу Николи и да се, заједно са Србијанцима, одлуче за борбу. Немачка и аустријска команда је рачунала с тим да би се рат на овом делу фронта продужио, а њима су трупе требале на западном и источном фронту. Зато су се определиле на договор са краљем Николом – да војска Србије напусти Црну Гору и да Црногорци не дају отпор Аустроугарима на фронту код Ловћена. Тако је 26. децембра 1915. године почела реализација ове замисли.

Огрешили бисмо се ако бисмо препричавали оно што Рашовић говори о ситуацији у команди “Ловћенског одреда“ у време аустроугарског бомбардовања Ловћена, па ћемо навести његове речи: “Кад је отпочело бомбародвање, Штаб команданта “Ловћенског одреда“ књаза Петра налазио се у селу Належићима, код Будве. Прије почетка бомбардовања, књаз Петар је послао био своме оцу нарочитога курира и дуго послије тога разговарао с њим телефоном. Бомбардовање је отпочело у 6,00 сати ујутру. У 8,00 сати, књаза Петра је, наједном, нестало… Телефон из Врховне команде непрестано је зврчао, али узалуд… Тек у три сата послије подне, књаз Петар се вратио из Поља Кртоле, гдје је са Хупком имао последњи састанак“. Краљевић Петар је тешио своје подређене да се не боје, јер црногорска ствар стоји добро. Тачно онако како је краљ Никола говорио присталицама, додајући да ће само српство пропасти. Командант фронта краљевић Петар је наредио одступање са Ловћена и кад су се, томе, успротивили официри, викнуо је: “Шта ви знате! Тата боље зна од свију нас. Десно крило је потучено, па и ми мора да одступимо!“  Кнегиња Ксенија потврђује очево савезништво с Аустроугарском. И ова писмена изјава црногорских официра, да је Врховни вођа довео црногорску војску у безизлазан положај, поред прикупљених чињеница пуковника Лазара Рашовића, уверљиво упућује на закључак да је краљ Никола Петровић био притајени ратни савезник Аустроугарске и Немачке у Првом светском рату. Овако нешто, вероватно, није забележено у светској историји – суверен је желео победу непријатеља, против којег је ратовала његова држава и његов народ!

Трагајући за још каквом потврдом да је овако нешто било могуће (нажалост, у крилу српског народа), прочитаћемо писма кћерке краља Николе – кнегиње Ксеније. Кнегиња ће одагнати сваку сумњу у забелешке пуковника Лазара Рашовића и групе црногорских официра и подофицира. Садржај текста писан њеном руком (не писаћом машином) изазива језу.

Оставимо наше ствари. Него, Тата, што ово би са Њемцима? Рекох ли Ви да ће војнички бити бијени?

“Краљ Никола је знао да ће Бугарска напасти Србију. У том случају, више је него сигурно да ће Србија морати подлећи. Стога, треба бити начисто шта он има да очекује, у том случају. И зато је послао Данила, да за тај случај склопи са Централним властима уговор. Према томе уговору, краљу Николи су Централне власти гарантовале опстанак његове династије на српском престолу; Црна Гора имала би да обухвати дио Херцеговине, до близу Требиња, затим би ишла граница иза Гацка – у правцу ка Фочи, даље – између Пљеваља и Таре до Сјенице. Од Старе Србије, припало би Црној Гори од Косовске Митровице, правцем јужно од Косова до Феризовића. Призрен би био престоница краља Николе“.

Није никаква тајна да је краљ Никола осудио атентат на Аустроугарског престолонаследника Фердинанда и тако дао јасан сигнал непријатељу, који је имао намеру да збрише Црну Гору. Њујорк Тајмс 1887. објавио, пишући о „мисији“ Црне Горе и објашњавајући зашто Црна Гора „има претензије на вођство на Балканском полуострву, без обзира на простор који заузима и број становника, и зашто је принц Никола убјеђен да може остварити унију балканских држава под његовом влашћу, ништа мање вјероватну него уједињење Италије под Виториом Емануелом Савојским“. Ширећи идеју српства по Црној Гори Никола I Петровић Његош је желио да преузме звање „пијемонта међу српском расом“ и „поврати велико царство краља Душана, које је постојало прије Турске”. Да није предухтрио све објавом рата Аустроугарској, краљ Никола би највјероватније био проглашен издајником са кобним посљедицама по њега.

Истовремено, Никола је већ утаначио капитулацију са Аустроугарском. Отуда, види се колико су тачни били ставови Руског генералштаба и дипломатије, да јачање црногорске војске може донети само штету, користи ни мало.

Хрватски историчар Жељко Караула, како преноси Бета, представио је на скупу у Мојковцу дневник аустроугарског генерала, Хрвата Стјепана Саркотића, у коме је наведено да су председник српске владе Никола Пашић, високи официри Божо Јанковић и Петар Пешић „плански радили на капитулацији Црне Горе”. „Пешић је издао братску и савезничку земљу, братску и савезничку војску која га је прихватила са поверењем”, записао је генерал Саркотић, а Црногорцима пренео хрватски експерт. Без коментара. Паметноме доста.

И, шта се нуди као алтернатива аусто-фашистичкој менталној дресури…??? Патетични шупљи патос…Матија Бећковић казао је да су и Христос и Мојковац рођени на Божић и да зато „нема Божића без Мојковца, ни Мојковца без Божића“. Итд. А шта ћемо са реалним чињеницама? Уместо да се демеистификује најподмуклија превара у српској националној историји, диже се у небеса смоквин листић којом је та најбеднија превара спроведена…

По наредби српске владе, из Црне Горе се повлаче српски официри, а начелник штаба Врховне команде, Петар Пешић, напушта Црну Гору 17. јануара. Два дана касније то је урадио и краљ Никола, који је претходно за начелника Врховне команде именовао мученог Јанка Вукотића. Већ 21. јануара Скадар је заузела Аустро-Угарска. У општој пометњи, министри који су остали у Црној Гори, уз сагласност Јанка Вукотића и краљевог сина Мирка, донијели су одлуку о распуштању војске. Одредба о полагању оружја је потписана 25. јануара 1916. Црна Гора је фактички капитулирала, иако акт о томе није никада потписан. Наводимо прецизно и у цјелини депешу коју је лично аустријском цару Фрањи Јосифу упутио краљ Никола 31 децембра 1915 год. Сматра се да је то срамна и стидна депеша. Затим ћемо навести у цјелини депешу коју је истога дана црногорска Влада упутила Влади Аустроугарске. Затим ћемо навести одговоре на оба телеграма које је сјутрадан упутила аустроугарска Влада.

Николин телеграм: „Величанство, Пошто су ваше трупе ушле данас у моју престоницу, то је Црногорска Влада принуђена да се обрати Вашој Царској и Краљевској Влади с молбом за примирје и склапање мира између државе Вашег Царског и Краљ. Величанства и моје земље. Пошто би услови срећнога побједника могли бити сувише строги, то се унапријед обраћам вашем Величанству молећи Вас да се заузмете како би се склопио частан мир, који би био достојан једног народа, који је увијек уживао Вашу високу благонаклоност, Ваше поштовање и симпатије. Ја се надам да ваше племенито и витешко срце неће допустити да тај народ претрпи никакво незаслужено понижење“.

Истога дана црногорска влада је послала аустроугарској влади следећу депешу: „Аустроугарској Влади у Бечу „Краљевска Црногорска Влада моли (деманде) Аустро-Угарску Владу да склопи мир са Црном Гором. Исто тако моли и Царско- Краљевску Владу да одреди своје изасланике као и мјесто дан и час њиховог састанка са изасланицима Црногорске Владе. Црногорска Влада моли Аустро-угарску Владу да изда потребна наређења за престанак непријатељстава и да утврди дан и час престанка да би и Црногорска Влада могла издати исте заповјести својим трупама….Краљевска Црногорска Влада моли Команданта да достави Њег. Вел. Цару и Краљу телеграм Њег. Вел. Краља Црне Горе. Овај телеграм предаће Вам наши парламентари г.г.мајор Љумовић и први поручник Поповић. Молимо истовремено Команданта за дозволу да наши парламентари могу чекати у његову логору одговор Царске и Краљевске Владе. 31 децембра 1915 (13 јануара 1916). Предсједник Министарства Мијушковић, Министар Правде М. Радуловић, Мин Унутрашњих Дјела Р Поповић, Министар Војин Вешовић. (ово би био буквалан препис са свим тачкама, зарезима, великим и малим словима итд.) Обадва телеграма су послата истог дана, само је један датиран по новом а други по старом календару.

Ево садржине одговора: „Њег. Величанству Краљу Николи од Црне Горе, Мило ми је што је Ваше Величанство готово да престане са отпором (ла ресистанце) који је сад постао некористан. Услове за престанак непријатељства поставио је већ В.Величанство Командант Моје војске. На захтјев Црногорске Владе, Командант ће доставити одговор Моје Владе. Фрања – Јосиф“

Одговор владе Аустроугарске на телеграм црногорске владе: „Краљевској Црногорској Влади, „Краљевска Црногорска Влада увидјела је да је бескорисно наставити са отпором и изјавила да је готова да престане са проливањем крви. Царска и Краљевска Влада, чим буду услови – које је Царска и Краљевска Влада поставила – испуњени и непријатељство буде обустављено, именоваће изасланике, које је тражила Црногорска Влада, да би се састали на Цетињу са изасланицима Црногорске Владе Буриан.“

Срећом, сачувано је и писмо краља Николе сину Данилу, књазу. У њему се отац захваљује сину за огроман новац у швајцарској банци, а тај новац је добијен, како приређивач династичких писама тврди, од Немаца и Аустроугара за слабљење српског отпора на ловћенском и херцеговачком ратишту 1914. и 1915. и за капитулацију Црне Горе. Новац је добијен за сатирање српске војске и српског народа, али краљ Никола се весели том новцу – то не крије у писму свом сину Данилу, хвалећи сина због дебелог депозита (deopot-a) у Швајцарској. Краљ 800.000 франака зове “мали ђеличак“: Сад ћу се повратити на они твој depot у Швајцарску – Да сам ти, Дано, препоручен, један мали ђеличак за сиромаха твојега Тату! ма мали, мали, мали, од цигле 5, 6, 7, 8 стотина хиљада франака, па ћу те слушати и бићу ти покоран и благодаран.

Кошмарни епилог
Србија је спасила Црну Гору. Али, није могла спасити Црну Гору од Црногорца. Историју Срне Горе иśписују попишљиви Šербо Растодер су сарадницима Саитом Шаботићем и Аднаном Прекићем…. Највећи јунак у историји ЦГ ће ускоро постати Нуман-паша Ћуприлић.

КАКАВ ЈЕ ТО СВЕТ КОМЕ ЈЕ КРСТО ЗРНОВ ПОПОВИЋ „ЛЕГЕНДАРНИ ХЕРОЈ“?
По чему је Крсто Поповић легендаран кад му је бјелашка омладина за два дана срушила побуну и поћерала га са све макаронама назад у Италију? Крсто Поповић, „генерал свијех црногорскијех усташа“, је био обична кукавица. Али, како то објаснити онима који немају историју већ митоманију? Био покоран Мусолинију, Хитлеру… а Јово Капичић му нудио опроштај „зато што је ‘добар Црногорац’“. Мало пре тога, Крсто Зрнов Поповић на кољенима моли краља Александра:

Смрт блаженопочившег Краља Николе разријешила ме је заклетве а при томе је Црна Гора постала саставни дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је примила као таква на себе сва права, као и све обавезе. Усљед тога покорно молим Ваше Величанство, да ме ослободите свих одговорности за вријеме грађанског рата у Црној Гори од децембра 1918. до смрти блаженопочившег Краља Николе и са тим дозволите ми слободан повратак у домовину, према којој имам и обавеза а и мојих права наслијеђених од Црне Горе, која је постала саставни дио Ваше Краљевине. Вашем Величанству и домовини бити ћу вјеран као што сам био вјеран Њ. В. Краљу Николи и Црној Гори.

Крсто Поповић
Бригадир бивше Црногорске војске.

Чим се указала прилика, Крсто Зрнов Поповић је пљунуо на своје јавно покајање и придружио се старим савезницима. Црногорци су несразмерном већим снагама него што су се 1915/6 бранили од Аустроугара, навалили у пљачку 1944. у Србију. Но ту их је дочекао Драгутин Кесеровић. Што је побио Црногораца, побио. Није крив што се маса Црногорска у паничној бежанији подавила у Морави. Затим су дошли Совјети и Црногорци су окупирали Бијоград. Тако је шуга од шуге, Никола Крстов Поповић, постао „командант“ одбране Бијограда. Дошло зло време. И, дошло до тога да веле, ако тражиш да се Престони град очисти од фукаре, ниси добар Србин.

.——–

* “ЦРНА ГОРА У ЕВРОПСКОМ РАТУ“- Лазар Рашовић, Сарајево, 1919.
Приредио Слободан Јарчевић под називом „Полуге српског самосатирања“

https://angusyoung111.wordpress.com/2011/07/07/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%B3%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%BE%D1%81%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B0/

(Нимбусов подрум)

Advertisements

11 mišljenja na „Ђорђе Ивковић: Мојковачка митоманија

  1. „може се разумети да су Црногорци и сами у великој оскудици били. Али да не ураде ништа, да пасивно гледају док измучени људи на сваких десет метара падају,“ a par rečenica pre: “ У Кучима су села сама, бесплатно, износила на пут храну војницима. „

    Sviđa mi se

  2. Ради напомене – цитати су Црногорца Лазара Рашовића. У осталом, пажљивији читалац ће приметити да се овај текст се у главном ослања на сведочења и оцене Црногораца. Коначно, да је било како је описано потврђују и дукљанерски аутори, није тешко проверити…

    Sviđa mi se

  3. opovrgao si čitavu zvaničnu istoriju. čestitam.
    mora da je izmišljotina i ono da su držali front od valjevske Mionice do Mojkovca nedeljama, da bi se srbijanska vojska povukla … napiši nešto i o tome

    Sviđa mi se

    • „…Дана 16.Децембра 1915г.,прве српске трупе стижу у Скадар (Студија:,,Голгота и васкрс Србије,, стр.642 Зборника) и у току следећа три дана, већи део трупа стиже у околину града.Такође, у књизи ,,Кроз Албанију,, на стр.56 пише:српска се војска се у другој половини децембра налазила на албанском приморју. Значи,црногорска војска није осигуравала одступницу српској војсци у повлачењу, већ је два дана бранила Црну Гору а онда капитулирала“

      Sviđa mi se

    • Чекај бре БРМ-е,
      Ево ме један Мрчо изазв’о на двобој због „оповргавањЕ званичне историје“. Спремам свијетло оружје за мејдан јуначки, па ако претекнем, можемо даље зборит’.

      Са’ћу ти, за сваки случај (ако не претекнем) укратко одговорит’: Што ти је то јадан „званична историја“? Јер то оно што ти континуирано оповргаваш? Званична историја с методологију и научни’ инструментаријем признаје Седам офанзива у WW2, а ми сви знамо да је од свега тачна само Осма офанзива. Свакојака историја, и званична и свака друга, признаје да нијесу Црногорци држали поменути фронт неђељама но дуже, цијелу 1915.-ту годину. Само што, јбг, није било бојева на фронт. Ништа. Зироу. Или ти имаш неке тајне податке? Српску војску је повлачење под борбом (што је најтежи вид ратовања, питај неког ко зна) коштало 200.000 војске. А Црногорци? Спасли српску војску „по званичној историји“ у битки у којој је тукло 6.500 часних јунака (нико не спори). Па колико је ту погинулих могло бити за два дана? Свакако не више од неколико стотина.
      Да је толико Србијанаца помрло од глади и умора, није спорно да је добрим делом због непријатељског „дочека“ кроз Црну Гору. Да ли је било и часних примера? Па наравно да јесте, али, у целини, војска помре по јендецима, а Црногорци мучаше. И око тога, тражи којегод хоћеш „историјске изворе“, дилеме нема. Што Црногорска брука не беше политички коректна па се гураше под тепих, јебе ми се. ПУ! и још једном: ПУ!
      Ево ти за крај неколики цитати честитог Црногорца Лаза Рашовића, па виђи куд ћеш с образом:

      „Краљеви дворјани проричу пропаст Српства

      Лазар Рашовић пише да краљ Никола није за команданте војске у Првом светском рату поставио своје синове, који су то били у оба балканска рата. Он сликовито представља ангажовање чланове династије у балканским ратовима, одајући им признање. Похваљује и краљеве кћерке Вјеру и Ксенију. Оне су се кретале од болнице до болнице, носећи поклоне рањеницима. Трећа кћерка, Милица Николајевна, супруга руског кнеза, о свом је трошку подигла болницу на Цетињу. Кнежеви Мирко и Данило су командовали армијама, а краљ Никола је сам пратио ситуације на фронту, командујући и лично. У Првом светском рату је црногорска династија била нешто сасвим друго. Извлачење из командне структуре кнежева Мирка и Данила, Рашовић тумачи краљевом одлуком да што више ослаби црногорске армије. Чињеница да је на командно место “Ловћенског одреда“ поставио најмлађег сина Петра, неискусног, још је један прилог за овакав закључак. Посебно, зато,што ће се видети да је Петар био тајно задужен да одржава редовне везе са аустроугарским емисарима…“

      „…“Грмљавина топова била је тако страшна, да се нешто страшније ни замислити не може. Дан и ноћ су одлијегале црногорске планине страшном јеком. У унутрашњости земље, завладала је забринутост. Људи, пак, који су познавали стратешку важност Ловћена нијесу се плашили, јер су знали да топови са утврђења из Боке и флоте на мору не могу да добаце високу ловћенску купу, и Црногорац може слободно на Ловћену да шета, пркосећи тој пакленој грмљавини“. Али, наједном, као гром из ведра неба, пронесе се кроз Црну Гору вијест – Кук и Крстац заузети!… Да ли је ико жив претекао?… Већ су се чуле приче о страшном покољу. Неко је рекао да је пало 100.000 Аустријанаца… Нико није ни слутио да Ловћен, у овој борби, није оквасила ни једна једина капља крви“.“

      „…Ове људе око краља Николе зове “Аустријанцима“ и овако их набраја: др Перазић, митрополит Митрофан, Поповић (Јабучани)… Наводи да је др Перазић отворено говорио како је пропаст Српства сасвим извесна, а његове су кћерке приређивале, нескривено, домаће забаве у част сваке победе Централних сила на фронтовима. Касније ће кћерке др Перазића, кад Аустроугари буду марширали према Цетињу, изићи изнад Бајица и дочекати их. Ухватиле су под руку поручника Швајнбаха, командира јединице “Јегер“ из Тирола, и са њим, славодобно, ушетале у Цетиње. Другог дана по окупацији Цетиња, др Перазић, лични лекар краља Николе, је позвао на свечаност, у свој дом, све аустроугарске официре. Својим поступцима је показао да је био аустроугарски обавештајац. То је било тачно, јер је предао Аустроугарима и припремљен списак Црногораца – ради хапшења и слања у заробљеничке логоре. Убрзо је напустио Црну Гору, одселио у Аустрију и тамо добио чин мајора аустроугарске војске…“

      Sviđa mi se

  4. Оно Рашовићево је Карађорђевићевски памфлет.
    Далеко од тога је Никола био цвећка, али ово је најобичнији пропагандни памфлет.

    Ђаво их онднео и једне и друге па и треће (мислим на вајне српске династије).

    Sviđa mi se

    • Писање које је у потпуној сагласности са током догађаја и чињеничним стањем мислим да се не може назвати памфлетом. У питању је лично сведочење.

      Sviđa mi se

  5. To je hvala sto je Crna Gora objavila rat AustroUgarskoj i stala na stranu Srbije, od ovakvi Smrdijanaca mi se povraca, pa da je sve to i istina a dje ti je pijetet prema poginulima. Posaljite ovo Milu i DPS objavice u Dnevniku a dobicete i dosta para. Mi smo SRBI ali ne zbog vas Vlasko Mandovsko Cincararsko Bugaraskih isprdaka. Pozdrav braci Srbima a vi Smrdijanci ist ste Montenegrini. A koji ste junaci vidjelismo i 91 i 99.

    Sviđa mi se

  6. Hm,hmm..mnogo pisanija,a nidje,kako je Petar Mrkonjic, sa 1.500 francuskih vojnika,Srbima iz BiH i Rvacke,oslobadjao Crnu Goru od Crnogoraca..bilo je paljevina, ubijanja,zenama su macke ubacivali,pod suknju i vezali…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s