Мр.Бранимир: ПРЕВРАТричарије – ЛЕВИЦА и ПРИВАТНО ВЛАСНИШТВО

револуционарне идеолошке наративе треба преуподобити на изворне „старије и лепше“ из времена пре „класних борби“.

лада

„Усклађивање црногорских са стандардима ЕУ у области животне средине коштаће 1,42 милијарде евра, а највећи део финансирања обезбиједиће се из домаћих извора.“

директорица Директората за ЕУ интеграције и међународну сарадњу у Министарству одрживог развоја и туризма Марија Вукчевић.

Левица се уобичајено перципира као генерално непријатељска према приватној својини. На приватној својини над средствима за производњу се заснива (ла) експлоатација угњетених класа. У свим (пост) револуционарним „гибањима“ непоћудна приватна својина се проширила са средстава за производњу и на сву имовину која омогућава оплођавање капитала без личног рада (ренте за станове и земљу и сл.).

Нео (квази) марксистички штребери и данас инсистирају на овом анимозитету.
Но, укидање ренти које се заснивају на „власничким правима“ над ресурсима који су некада насилно узурпирании, беше и суштина бурзоаских (грађанских) револуција. Све одреда, укључујући и Краљевину Југославију, која је укинула нпр. Колонатски систем у Далмацији, спроводиле су и радикалне аграрне реформе, све у пакету са прогоном комуниста. Мала тајна зашто су и војвођански протоаутоноимаши мрзели Краљевину. (Хрватска сељачка странка која само своје постојање и еманципацију свог бирачког тела директно има да захвали либералном поретку, пре свега слободи изражавања, која у Аустро Угарској није постојала, па су могли на „пасја уста“ да вређају Прибићевић „Цигане“ и аграрној реформи коју је спровела „циганска“ краљевина, није одговорила ни лојалношћу, а камоли захвалношћу држави и поретку … која је, иначе разматрала и њихову забрану у пакету са забраном КПЈ из истих разлога – они су били чланови Стаљинове сељачке интернационале, а републикански програм им је био рушење уставног монархистичког поретка … шта би било кад би било – да су и њих забранили – нека се баве докони историчари Антић и Марковић, да не скрећемо са теме).
У СФРЈ је спроведен хибридни  модел власништва над „средствима за производњу“. У прво време државног власништва, као и у совјетском блоку, веома неефикасан. Међутим прелазак на самоуправни систем значио је јаснији титулар власништва, па и јасније одговорности и надлежности. Са комесарског начина управљања, у суштини спахијског, добро познатог још из Отоманског вакта, где феудалци нису били власници ко у Европи, него привремени управљачи, док су лојални султану, али свеједно, будући на пропутовању ка остварењу својих амбиција, суштински незаинтересовани трајно за моментално радно окружење. На оно што се у модерној америчкој теорији зове „анархистички корпоративизам“ и слови као једина алтернатива актуелном. Самоуправљање је значило повратак на поштовање и сигурност приватног власништва, јер су фабрике јасно биле у акциионарском власништву запослених, а ови пак животно заинтересовани и везани за просперитет своје фирме. Наглашавам, пишем о ономе што се у суштини дешавало, не о Бевцовим режимским интерпретацијама.
На сличан начин су сви запослени акционарски уплаћивали у обједињени стамбени фонд, па се централизованом огромном сумом новца која континуирано притиче лако могло ефикасно инвестирати у стамбену изградњу. Укратко, друштво је суштински било органозовану као било који капиталистички инвестициони фонд, само у „анархистичком“ контексту, што је била велика предност, јер се улагало са становишта интереса заједнице, а не трке за маскимализацијом профита. Дакле рационалнији. Иронично, врло успешно обртање пара у најкапиталистичкијем маниру, вршио је Пензиони фонд, улагањем у туризам углавном.
Покојна СФРЈ је имала две основе, а обе су супротност оном што југо- комуно- носталгичари величају – самоуправљање и геостратешко партнерство са САД, превасходно преко покрета несврставања, и са тим повезано озбиљну војску и фундаменталну науку. А величају Титову „ја-па-ја-нију“, комунизам и партију и братство са Совјетским Савезом – тегове који су успоравали Југославију и вукли је ка дну. Колико је био добар брод самоуправљања и просветитељства види се управо по томе колико паразита ипак није заустављало развој.
Слободан Милошевић је „избацио бебу“, укинуо оно што је функционисало – „анархистички корпоративизам“ самоуправљања, фондова ПИО и СДК (најбојле службе платног промета на свету, по признању самих Британаца, општепризнато најбољих на западу) и геополитичко партнерство са САД. А задржао прљаву воду „ја-па-ја“ охлократије описане од Радоија Домановића у Вођи, партијских, комесарских и удбашких паразита. Тековине које је легалистички продужила лажна револуција 5. октобра.
Укидање „самоуправног“ акционарског власништва био је предуслов за пљачкашку „пртиватизацију“. (Толико о „антиглобализма“ анонимног банкара који је изненада, након службовања у САД, право ниоткуда збацио комунистичког шефа Србије Стамболића)
Наиме, ко што већ написах – самоуправно власништво је већ приватно, па би приватизација била излишна. Сличног мишљења и аргументације је био и економиста који се мешао у свој посао – Оскар Ковач. Но, победила је доктрина великог Бориса др Беговића. Директна продаја, једна од теоретски и практично већих будалаштина у историји човечанства. Прва на удару била је баш „обртна“ профитабилна имовина ПИО фонда – хотели на Златибору, бање … Данас руине. Затим је Динкићевоим декретом наређено да сви запослени морају плату да примају преко комерцијалних банака, које заузврат ударају хараче „без мотике“. Тај наметнути харач чини и даље непропорционарно велики удео од укупне зараде банака у Србији.
Епилог „приватизације“ је да су „привредни субјекти“ данас у правно и формално „неухватљивом“ (по острвима, пореским рајевима) власништву. Права негација приватног власништва и јасних титулара. Фабрике напуштене и руниране, радници отпуштени, власници ослобођени плаћања пореза Србији неолибералним марифетлуцима.
Укратко трошкови сервисирања заједнице преносе се са оних који имају највише, на сво становништво. Порези на профит или „додату вредност“ учествују у све мањем омеру у буџету у односу на неофеудалне хараче свом становништву – акцизе, пренадуване рачуне за комуналне ускуге, парапорезе, особито за „вишедетне породице“ – „оно“ кад плаћате додатни харач на већу потрошњу струје, и веће рачуне због броја чланова домаћинства воде и канализације или кад плаћате харач – веће рачуне за инфостан – на локацију у којој вам се затекао стан.
Неолибералне парадржаве на све могуће начине присиљавају становништво да се лишава приватне имовине. Комунални харачи су ненормално високи, као и цене некретнина, вештачки, берзанско банкарским шпекулацијама изазване. Планетарно. ШТА у сиротињским раднички становима у низу с почетка 20. века нпр у Даблину вреди пола милиона евра? ШТА у монтажној кући купљеној у супермаркету у Канади вреди неколико стотина хиљада долара?
Становништво практично сваки месец плаћа огроман харач да би уопште задржало сопствену имовину. У којем објективном, а посебно логичком, параметру је заснован рачун за централно грејање знатно скупљи од технолошки најнерационалнијег- на ТА пећи, а вишеструко од од „најпримитивнијег“ – пећи на дрва?
Зашто смртник, глава петочлане породице, уопште плаћа порез на „имовину“, на већи стан? Зар је кров над главом луксуз? Зар се није већ наплаћао или приликом куповине или приликом наслеђивања?
Зашто смртници у граду који има 250 км обале уопште плаћају харач на убоге шикља које нове коштају 200 евра (уз мотор који полован може да се нађе за 100) – 15 000 динара годишње? У САД 10 долара на пет година …
Није ли време да се, у погледу приватног власништва, баш левица сети свог исходишта.
Подела на левицу и десни у би ла је непозна та пре септем бра 1789. године – ка да су у расправама око пр вог француског уста ва, у Народној скупштини Француске ре волуци је, сасвим случајно, на левој страни седели противнци монархи је и краљевског права вета, а на десној горљиви браниоци монархије
Лево је тако иницијално представљало синоним за политички покрет демократске револуционарне буржоазије, тј. Социјаног слоја који је отворио епоху националних грађанских држава и народног суверенитта насупрот дотада доминантном суверенитету монарха. То је историјски период када је пролетаријат још увек био „млад“ и чврсто везан за буржоазију ју, која је бранила његове интересе, онако како их је сама перципирала. Дакле, тада су буржоаски либерали чинили левицу „. https://www.academia.edu/9378226/FRANCUSKA_UMERENA_LEVICA_U_TRANZICIJI_OD_SOCIJALDEMOKRATIJE_U_OPOZICIJI_DO_SOCIJALNOG_LIBERALIZMA_NA_VLASTI
Исходиште „суверенитета монарха“ била су варварска освајања Римског царства и укидање поретка „Римског права“, уместо којег се временом успостављала „Рес публица Цхристиана“, како је Карл Шмит, најумнији апологет феудализма, дефинише. „“ Римско право је наставило да живи само на Балкану и Блиском истоку „, написа Карл Шмит (“ Номос земље „).
Темељна особина „Римског права“ била је универзална заштита и правна сигурност и најмањег поседа од моћника. На тој правној сигурности се темељио статус слободних грађана. Успостављање феудализма практично је значило насилну узурпацију ситних поседа и јавних ресурса – извора, енергената, шума, река, путева и сл., Након чега је становништво губило „одрживост“ и слободу. Види хттп://бранали.блогспот.рс/2014/02/блог-пост_27.хтмл
Ре-волуција (ре = поново), пре-врат (да се врати оно што је било пре, „стара правица“) вратила је правну сигурност и најситнијим поседници и ресурсе заједници.
Треба стварно бити јако слеп и јако аутистичан, па не видети да је историја, која се иначе циклично „креће“, обрнула још један круг. Шта је најочигледније на примеру борбе данашњих „смртника“ Грчке против следбеника „Рес публице Цхристиане“ (ЕУ), у суштини за голо очување личних, махом ситних поседа и јавних ресурса у најширем смислу.
Ово би требало поново да постане јасан циљ левице, ако жели да (п) остане левица, а не остану корисне будале које чине баш оно што противник хоће (од залагања за „одумирање државе“, до „људско правашке“ или „класне“ сегментације 99% популације којем је елементарно догорело до ноктију).
Грчка је посебно незгодан пример. Та држава лењиваца који још више од нас воле да запевају, заиграју и попију, остварила је у периоду од 1970 – до 1990. енорман привредни раст, уз Кину највећи на свету … И Турску, битну јер је била из исте „економске приче „, а данас је из исте деструктивне геополитичке … заснован на бујању ситног и средњег породичног предузетништва. Чист класични либерализам из пропаганде о „америчком сну“.
Поређење са ефектима економско политичког модела нове „Res publice Christiane“ од 2000. тих, интеграцијом у ЕУ, веома јасно показује који је ефектнији у сваком погледу.
СИРИЗА је испливала на потреби заштите ситног поседа смртника, исто као и сви покрети и левичарски и десничарски, који су алтернатива деструктивном и аутодеструктивном неофеудалном глобалистичком банкстер.

То се не може без новог преиспитивања искустава из „епохе националних грађанских држава и народног суверенитта“. Боливаризам у Латинској Америци је ТО – најексплицитније. Али ни без новог „братства слободних нација“. Варуфакисов покрет више личи на ТО, него на интернационализам Коминтерновских типова.
Зато и револуционарне идеолошке наративе треба преуподобити на изворне „старије и лепше“ из времена пре „класних борби“.

http://branali.blogspot.rs/

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s