Закон кружења балеге у природи

„На дарове природе не треба чекати, него их од ње отимати“, говорио је Мичурин. То се јако свидело Лењину, а још више Стаљину, јер је подупирало тезу да је у социјализму све могуће, па су Мичурину дали велико пољопривредно добро, на коме је он покушавао да калеми крушке и поморанџе, грожђе и трешње, а дуго се трудио и да укрсти парађз и кромпир, како би добио биљку која под земљом даје кртоле, а над земљом укусне плодове.

Рачуна се да је у то време око 3000 совјетских генетичара који су гајили скепсу према Мичуриновој теорији завршило у логорима.

Зар није боље да одбацимо предубеђење и лажну гадљивост, и да говно употребљавамо у чистом виду као витамин.

ALEKSANDAR VUCIC

Написао: Дејан Анастасијевић

Мичурин наших дана

Таман сам се био зарекао да се премијеровим експозеом нећу бавити ни мишљу, ни речју, ни делом, када ме је једна његова готово узгредна опаска натерала да прекршим завет. „Знате ли ви шта је то чери парадајз?“. питао је Александар Вућић посланике у Скупштини. „То је модификација гена једне одвратне животиње и једне биљке и то сад једемо и уживамо у томе и причамо како једемо генетски немодификовану храну и много смо паметни „. Дан касније, појаснио је да под „одвратном животињом“ подразумева рибу-лист и поновио да је чери парадајз настао „мутацијом“ ове две врсте.

Вероватно никада нећемо сазнати одакле премијеру ова невероватна „информација“. У сваком приручнику за повртаре лепо пише да је чери парадајз сорта настала укрштањем обичног домаћег парадајза са дивљом јужноамеричком варијантом која даје плодове налик на бобице, да су га гајили и стари Ацтеци и да је у Европу донесен у 17. веку, мада је постао популаран много касније. Генетски инжињеринг, дакле, нема ништа с тим, мада риба лист и сос од чери парадајза дају веома укусну комбинацију у тањиру (ко хоће рецепт нека пише редакцији).

Мени је, као несвршеном биологу, Вучићева теза о укрштању рибе и воћке занимљива јер ме је подсетила на Ивана Владимировича Мичурина (1855-1935), руског ботаничара-аматера који је веровао да се генетски удаљене врсте могу укрштати ако им се обезбеде одговарајући услови и да су Менделови закони наслеђивања обична глупост. „На дарове природе не треба чекати, него их од ње отимати“, говорио је он. То се јако свидело Лењину, а још више Стаљину, јер је подупирало тезу да је у социјализму све могуће, па су Мичурину дали велико пољопривредно добро, на коме је он покушавао да калеми крушке и поморанџе, грожђе и трешње, а дуго се трудио и да укрсти парађз и кромпир, како би добио биљку која под земљом даје кртоле, а над земљом укусне плодове. Ово последње је, иначе, сјајно описано у роману „Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“ Владимира Војновича, издатом и код нас.

Мичуринови експерименти били би смешни да његова теза о „амбијеталном детерминизму“ за време Стаљина није била дигнута на ниво званичне доктрине, док је класична генетика проглашена за буржоаску измишљотину. Тако су деца у совјетским школама уместо о Грегору Менделу учили о Мичурину, а на пољопривредним изложбама су постављане гипсане макете чудесних Мичуринових хибрида, који у стварности никада нису постојали. Рачуна се да је у то време око 3000 совјетских генетичара који су гајили скепсу према Мичуриновој теорији завршило у логорима. Мичуринова теорија је била толико привлачна совјетским властима да је остала на снази дуго након његове и Стаљинове смрти, па су је у школама и на факултетима предавали све до краја шездесетих година прошлог века, што је имало тешке последице на развој биологије у целом совјетском блоку. Овај „гигант совјетске науке“ је данас готово заборављен, мада улице у многим градовима Србије, укључујући Београд, Нови Сад, Суботицу и Kрагујевац, и данас носе његово име.

Премијеров необични излет у поље генетике оставио ме је у убеђењу да је Вучић идеолошки следбеник Мичурина, мада можда и није чуо за њега. Он Србију доживљава као своје огледно добро и у тој чудесној башти покушава да накалеми Макса Вебера на Милоша Обреновића, протестантску етику на деспотију, тржишну привреду на државни диктат и европске вредности на примитивни национализам, све верујући да ће ти хибриди кад-тад уродити плодом. Ту не треба бољег коментара од монолога који у горе поменутом Војновичевом роману изговара Мичуринов следбеник Гладишев: „Видиш Вања, ми смо навикли да се према измету односимо са таквом гадљивошћу, као да је то нешто рђаво. Али, ако се боље погледа, то је можда најдрагоценија материја на земљи, јер цео наш живот произилази из гована и опет одлази у говна. Просуди сам : за добар принос, земља мора да се нађубри балегом. Од балеге ниче трава, коров и поврће, које једемо ми и стока. Стока нам даје млеко, месо, вуну и остало. Ми све то употребљавамо и прерађујемо у говна. Ето, тако да кажем, настаје циркулисање гована у природи. Поставља се логично питање, зашто би смо та говна употребљавали у виду меса, млека, па чак и хлеба, односно, прерађена. Зар није боље да одбацимо предубеђење и лажну гадљивост, и да говно употребљавамо у чистом виду као витамин. У почетку, наравно, можемо да отклонимо природни задах, а затим кад се човек навикне, да оставимо онакво какво је. Али то је већ ствар далеке будућности и успешних достигнућа науке.“

(Време)

Advertisements

Jedno mišljenje na „Закон кружења балеге у природи

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s