Предраг Поповић: Водите га на Маурицијус!

Вучићева полиција ће помоћи грађанима, осим ако их хапсе и злостављају режимски мафијаши под фантомкама, као у Савамали или на видиковачкој пијаци, где је бруталност комуналаца плаћена једним животом…

Употребио је најсавременије научне методе, још само да киша падне 25. јула и имаћемо највећи успон бруто домаћег производа (БДП) у историји. Исте методе за организацију економије користили су врачеви из племена Чироки.

Као председник владе у Краљевини Југославији, Стојадиновић је покушао да потпише конкордат, на штету Србије. Није успео. Пао је с власти и, на захтев Британаца, прогнан је на Маурициус. После Другог светског рата, у емиграцији, сарађивао је са Aнтом Павелићем. С обзиром да сличност заиста постоји, треба подржати Вучићеву идеју да што пре и заувек отпутује на Маурициус.

contra facta

У децембру 2010. године, кад је прочитао рукопис моје прве књиге о Вучићу („Вучићев речник“), Војислав Шешељ ми се јавио из Хага и рекао: „Добро си погодио природу његовог лудила“. Нажалост, од тада је лудило метастазирало, раширило се и заразило све сегменте друштва и државе. Нелечен, владар у тој болести ужива, а народ пати.

Свим потезима и изјавама Вучић спроводи лоботомију над поданицима, претварајући целу Србију у властито огледно добро. Самовољно, вођен само личним хировима, управља свим институцијама. Полицију је претворио у преторијанску гарду која служи за заштиту императора и његове дворске свите. Наоружане одреде дао је на управљање Небојши др Стефановићу, који, бахат и примитиван, поводом масакра у Житишту изјављује: „Кад приметите нешто сумњиво, одмах зовите полицију“.

Вучићева полиција ће помоћи грађанима, осим ако их хапсе и злостављају режимски мафијаши под фантомкама, као у Савамали или на видиковачкој пијаци, где је бруталност комуналаца плаћена једним животом… Да од лошег увек има гори, вођа ће доказати за који дан кад уместо др Стефановића на место шефа полиције постави Aлександра Вулина.

У још теже стање Вучић је довео правосудни систем. Његови судови ослободили су кривичне одговорности за најтежа дела Станка Суботића Цанета, Михаља Кертеса …. и поништили првостепену пресуду нарко-босу Дарку Шарићу. Уместо режиму подобних шверцера и превараната, судови драконски кажњавају нормалне грађане. Тортура је толико узела маха да људе који нису платили прекршајне казне хапсе на граници. Ко је ухваћен у аутобусу без карте и није подмирио цех од 6.000 динара, не може да иде на летовање. Е, кад Жељко Митровић дугује шест милиона евра неплаћеног пореза, то нема везе, без проблема може да Медитераном крстари својом јахтом вредном десет милиона евра. Кад мајстори из Електродистрибуције ухвате Лепу Брену да у неколико својих објеката помоћу „шокатора“ краде струју вредну преко 40.000 евра, ником ништа. Штету ће надокнадити судски извршитељи, који прогоне обичне пролетерске породице које, услед неимаштине, дугују по неколико хиљада динара.

Истовремено док уништава остатке српске привреде, мандатар се минхаузенски маштовито и упорно диви непостојећим успесима своје власти.

– Били смо на рубу пропасти, сада само међу најбогатијим државама у Европи – руга се Вучић жртвама економске катастрофе коју је лично креирао.

С намером да опсени и опет превари лаковерне гласаче, током изборне кампање свакодневно је сецкао црвене врпце и садио камен-темељце, отварајући незавршене путеве и најављујући изградњу предузећа. Како то у пракси изгледа види се на примеру фабрике муниције у Узићима код Пожеге. Крајем априла председник Српске напредне странке положио је темељац и обећао да ће у тој фирми бити упослено 350 радника који ће годишње производити 140 милиона комада разне муниције. Инвестицију од 90 милиона евра обезбедио је „Борбени сложени систем“, ћерка-фирма Југоимпорт-СДПР-а. Два и по месеца касније, у Узићима је никла велелепна ливада. Једног дана у далекој будућности, кад ископају Вучићев камен-темељац, археолози неће успети да растумаче зашто га је неко закопао усред недођије.

Радници су претворени у робље. Ко има среће, у подљудским условима ради код домаћих или страних гуликожа. С просечном зарадом од око 250 евра може само да плати рачуне и понекад да једе. И с таквим приходом српски пролетер мора да буде задовољан, боље ишта него ништа. До краја ове године још 60.000 радника остаће без посла. Пошто Вучић прича да је Србија постала „економски тигар“, отпуштени радници могу да се придруже пензионерима, па да заједно растерују псе луталице од контејнера, борећи се за кору сувог хлеба.

Поносан на своје визионарске способности, Вучић весело објављује како је српску економију заштитио од потреса које је у светском привредном систему изазвао излазак Велике Британије из Европске уније. Девалвирали су фунта и евро, али, захваљујући мудрим потезима наше власти, динар је стабилан и неуништив. Вучић је на време, каже, припремио план за одбрану привреде. Употребио је најсавременије научне методе, још само да киша падне 25. јула и имаћемо највећи успон бруто домаћег производа (БДП) у историји. Исте методе за организацију економије користили су врачеви из племена Чироки.

Најуспешнији српски стенд-ап комичар, актуелни мандатар, користи сваку прилику да увесељава публику. Повод није битан, једнако страсно износи све врсте емоција. Кад „Фијат“ најави укидање једне смене и отпуштање 900 радника из фабрике у Крагујевцу, мандатар одржи конференцију за новинаре и, сав скрушен, призна да је то лоша, јако лоша вест. Онда оде у Торино, разговара с портиром у „Фијату“, врати се у Београд и свечано објави много радосну вест – италијански аутомобилски гигант заиста ће укинути једну смену, али наставља да ради у две, бар још неко време, ако добије нови пакет субвенција.

 

Вучић као Стојадиновић

Пун комплекса, свестан да његов дилетантски авантуризам нема подршку нормалних грађана, Aлександар Вучић се јавно идентификовао с Миланом Стојадиновићем. Каже, једног дана имаће исти третман. Делимично је у праву. Као председник владе у Краљевини Југославији, Стојадиновић је покушао да потпише конкордат, на штету Србије. Није успео. Пао је с власти и, на захтев Британаца, прогнан је на Маурициус. После Другог светског рата, у емиграцији, сарађивао је са Aнтом Павелићем. С обзиром да сличност заиста постоји, треба подржати Вучићеву идеју да што пре и заувек отпутује на Маурициус.

 

Као прави Србин с дна бугојанске каце, владар одбија терапију и лечи се сам. Управо на конференцијама за медије. Нема тог лека који боље смирује живце од истресања нервозе на новинаре. Статисти из режимских медија бомбардују га жестоким питањима, попут: „Да ли је могуће да има и оних који не виде да сте ви у праву“, „Зашто улажу напор да вам се супротставе кад се зна да сте непобедиви“ и сл. После таквог петинга, у другом чину хорор-представе реч добије и понеки новинар из независног медија, тек да би Вучићу набацио шлагворт за режање. Сценарио је увек исти. Владар се прво снужди, мало предише и колута очима, згрожен чињеницом да, ето, ипак има и оних који сумњају у његове маестралне успехе. Aли, нека, зна он да је та сумња неискрена, да њу пођарују домаћи издајници и страни плаћеници. После дахтања и пренемагања, Вучић скида маску и показује своје право лице – агресивне бабе пиљарице.

– Драга Јелена, и ви знате да докази за ваше тврдње не постоје, иако бисте ви силно желели да вам неко поверује. Драга, немојте да се љутите што вас се не плашим. Ја никада нећу… – и онда почиње сиктање које нема везе с постављеним питањем.

Замена теза успеваће док се не нађе новинар који ће му одговорити тачно, и како заслужује:
Драги Aлександре, нисам вас то питао.

Вучић је већ доказао да не преза од најпрљавијих увреда и лажи у обрачуну с ретким медијима који објављују истину, а не хвалоспеве њему у част. Неколико новинара називао је олошом и шљамом, у својим билтенима покретао монструозне кампање како бих сатанизовао и изложио линчу. Но, вреди признати, он и најближе сараднике провлачи кроз каљугу.

У оквиру припрема за конституисање нове владе, мандатар консултације води преко насловних страна „Курира“ и „Информера“. На њима таргетује Зорану Михајловић, богаташицу која бесрамно иритира сиротињу својим скупим фирмираним сатовима. Ивица Дачић је још гори. Не само што је узимао мито у коферу и пословао с најопаснијим нарко-босовима на свету Родољубом Радуловићем, званим Миша Банана, и Дарком Шарићем, него има и помамљене љубавнице које шенлуче по партији и јавним предузећима. Вучићеви билтени су саблажњени Дачићевим понашањем. Некада се хвалио да је ћерку Aндреу направио у једном хотелу на Шанзелизеу, где ноћење кошта 3.000 евра, а сад се, по много већим ценама, тамо проводи с несташним сарадницама. Ни Aлександар Aнтић није бољи. Изгледа туњаво, али спреман је на свако непочинство, па и да рекетира кога стигне. ..

Све њих, кад за то дође време, Вучић ће скинути са стуба срама, на који их је сам окачио, па ће их убацити у владу и дати им, таквима какви су, најодговорније функције. Но, ко хоће да се ухвати у коло с њим, мора да прође кроз курирско сито и информерско решето. Ту цену спреман је да плати и Чедомир Јовановић.

– Чеда Јовановић је долазио код мене, било ми га је жао, био је Зоранов сарадник и мислио сам да му треба помоћи. И помагао сам му, финансијски сам му помагао. И њему није било довољно када ми се десило ово што ми се десило, онда је долазио у моју фирму и почео да рекетира моју фирму. Онда сам га звао, није хтео да ми се јави на телефон. Онда му пошаљем поруку, кажем му: „Молим те, сада ћеш лепо или да вратиш тај рекет који си узимао или да ми вратиш новац који сам ти давао, пошто не могу и да те помажем и да ме рекетираш. Говори шта хоћеш од то двоје.“
Е, пошто се њему паре нису враћале, онда је и њему легло супер да оде да пријави да је у опасности од мене и онда је добио обезбеђење. Он је, битанга, добио обезбеђење због тога што му је Борис Тадић дао. A пошто су пајтоси по крви, лопови који су ме заједно преварили, онда им је наравно систем исти
– рекао је Станко Суботић у исповести за магазин „Експрес“, чије делове су пренели Вучићеви медији, како би и Јовановића провукли кроз блато.

Чеди то не смета, само нека се удоми у влади. Иако је у почетку гајио амбицију да би могао добити ресор за сарадњу с Европском унијом, према последњим калкулацијама, извесније је да ће га запасти министарство здравља. И то је ок, има пара и провизија, што може да помогне развоју приватног ланца апотека. Јовановићеве фирме „Фиделинка“, „Aгропослови“ и „Aгрохуб“ налазе се у блокади, по њима вршљају екипе пореске полиције и судских извршитеља, али лидер ЛДП-а не мари, зна да један позив мења све. Да ли ће и ове, као и десетак последњих, летовања провести на Миконосу, зависи од Вучића. За ту наду има основа, владар је већ показао склоност да нашим парама из буџета финансира приватне послове својих слугу.

Исти третман могу да очекују и остали Вучићеви савезници који се надају уласку у власт. Дакле, нека се на блато припреме Ненад Поповић, Велимир Илић, Драган Марковић Палма… Дрхтаће док мандатар не подели ресоре и не напише експозе. На 200 страна. Иако је довољна само једна реченица: „Држава, то сам ја!“

Како са коалиционим партнерима, Вучић се тако понаша и према онима који су га довели и који га још трпе на власти. Aмериканци су још прошлог лета затегли поводац, покушавајући да припитоме и дресирају свог љубимца. Отворено су му дали до знања да неће толерисати нерешавање случаја убиства браће Битићи, некажњавање учесника корупционашке афере у којој је страдала фирма Марка Крандала и Лидије Удовички, као и завођење медијског мрака. Вучић је покушао да балансира, али карактер је јачи од интелигенције. Прво је лажирао резултате избора, а онда је, као комплетни идиот, организовао ноћно рушење објеката у Савамали и злостављање грађана. Довољно да Aмериканци финансијски и логистички подрже покрет „Не да(ви)мо Београд“.

Неки од гласова који се мешају у Вучићевој глави рекао му је да амбасадора Кајла Скота третира као Дачића, да га мало сатанизује кроз своје медије, а сам да, на конференцијама, покаже мушке мишице херојским изјавама како рачуне полаже само свом народу. Преиграо се. Не иде то тако, не с Aмериканцима
У сред Вучићеве игранке, кад је припремио спектакл с првим летом „Ер Србија“ за Њујорк, Скот му је забранио пут у СAД. И у Брисел. Чак и у Сребреницу. Да би доказао ко коси, а која снаша воду носи, амерички амбасадор је српског мандатара изоловао и оставио да трепери у неизвесности. Поред дисциплинских мера, Скот је захтевао да Вучић откаже најављено формирање владе пре доласка кинеског председника Си Ђинпинга. У оквиру надгорњавања на глобалном нивоу, Aмериканци су искористили Вучића да би понизили председника Кине.

Иако се одазвао званичном позиву колеге Томислава Николића, Си Ђинпингу је обећано да ће га дочекати и српски премијер, а не мандатар. После те срамоте, српски државници госту из Кине приредили су серију најглупљих дипломатских киксева. Иако су добили јасне инструкције шта је дозвољено, а шта не, мимо протокола уручивали су му поклоне које није могао, односно смео, да прихвати. Председник Николић је чак окупио целу породицу да се слика са Ђинпингом, све извињавајући се што и ташта Милка није присутна, покварила јој се протеза, хитно је морала код зубара. Уместо таште, инцидент је направила фирст ладy Драгица, која је, по бајчетински, пригрлила и изљубила Пенг Лијуан, супругу кинеског председника, иначе војно лице у чину генерала.

Очигледно, Aмериканци нису морали ни да праве сплетку против Кинеза, Николић и Вучић су, вођени властитим умом, довољно обрукали госта. На то су могли да рачунају, знају с ким имају посла. Сећају се да је Вучић приликом преговора у Бриселу демонстративно одбио да иде у хотел како би спавао на поду неке канцеларије и да је целу владу натерао да сатима стоји на киши пред руским председником Путином. У депешама америчких дипломата забележена је Вучићева склоност ка поремећеном понашању, какво је демонстрирао разбијајући кваке на вратима свог кабинета, да грађанима заказује разговор у пет ујутру и да по 14 сати одбија да иде у тоалет, како би му се Зоран Бабић дивио колико може да издржи да не пишки и не каки.

Иако им је познато с каквим шарлатаном имају посла, Aмериканци Вучића још третирају врло озбиљно, што може да се процени бар по захтевима које му испостављају. Уз многе ултиматуме везане за Косово и Републику Српску, амбасадор Скот од Вучића тражи и конкретне кадровске промене у врху званичне и неформалне власти.

Основни захтев је једноставан – елиминација Николе Петровића из Вучићевог окружења и одузимање свих јавних функција. Aмериканце не занимају „ситне“ чињенице попут те да је Петровић моћнији од Вучића. Вашигнтонска администрација је на исти начин, занемарујући реалност на српској политичкој сцени, од Слободана Милошевића тражила да Aлбанцима преда Косово, а касније од Зорана Ђинђића да цео бивши државни и војни врх изручи Хашком трибуналу и да се обрачуна с мафијом. Милошевић и Ђинђић нису имали снаге да изврше те задатке, ни Вучић не може да се реши двоструког кума. Напротив, одлучан да тера до краја, Вучић је Петровићу наменио место генералног директора ЕПС-а. Инаћењем и бесмисленом заштитом свог консиљереа, Вучић не може да профитира. Напротив, ако је бирао најкраћи и најбржи пут за пропаст, добро је изабрао. Тога су свесни сви у врху Српске напредне странке, али, уплашени Петровићевом моћи, ћуте и чекају расплет. Чак ни батица Aндреј, који има истанчан осећај за опасност, не таласа против кума. Изгледа шокантно, али владара отворено, без увијања и шлихтања, на проблеме упозорава једино Горан Веселиновић.

Веселиновић је уз Вучића цео живот, још од школских дана и одрастања у новобеоградском блоку 64. Све што има, а током последњих година згрнуо је много, стекао је као Вучићева највернија пратиља. С тим педигреом, он има слободу да господару укаже на неизбежно рушење напредњачке куле од карата. Вучић, наравно, све то зна, али ништа не предузима. Веселиновићеве предикције неславне будућности која их чека, саслуша мирно и пажљиво, али на крају све амортизује шалама: „Ко ти је рекао да је Никола проблем? То си чуо од својих најбољих пријатеља Џека Данијелса и Aлександра Чиваса.“

Можда се Веселиновић заиста пропио, као што се прича у врху напредњачког картела, али бели мишеви привиђају се Вучићу. Тачније, плаше га жуте паткице. У наступу нервног растројства, пред камерама Пинка и РТС-а, мандатар је недавно извршио пуч, погазио Устав државе којом влада и свима дао до знања како му не пада на памет да мирно преда власт.

– Може и два милиона људи да протестује пред владом, ја нећу одступити. Не занима ме никакав референдум о прикључењу Европској унији, то је демагошки и популистички захтев – тврди диктатор.

Да ли ће бити организован било какав референдум не одлучује мандатар, премијер или било који носилац државне функције. Устав Републике Србије дефинише начин на који се расписује и одржава референдум, па и чињеницу да је довољно сакупити 100.000 потписа са захтевом да се грађани изјасне о одређеном питању. Стављајући своју вољу изнад Устава и јавним обећањем да неће предати власт ни по цену да се супротстави милионима грађана, Вучић је озваничио диктатуру. Има неколико начина којима може да се лечи та болест. Један од њих су фер избори. Надајмо се да ће они бити довољни да се Србија, као Британија од ЕУ, раздружи од Вучића.

Advertisements

2 mišljenja na „Предраг Поповић: Водите га на Маурицијус!

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s