ЈАВНЕ ТАЈНЕ СРБИСТАНА

 

holcer

Пише: Слободан М.Маричић   /Академедиаcрбија/

Већ доста дуго тражим сродну душу која ће да ми објасни неке ствари у овом нашем животу. Али безуспешно. Матор сам и немам лове, а ко нема лове: не само што је матор, већ и ружан, досадан, бесперспективан, иако може да јебе, не јебе како јебу они који имају лове. Дакле, јасно ми је зашто не могу да нађем „раме за плакање“. Е таквима као ја, не преостаје ништа друго него да се баве политиком. Тако је то код нас, а неки кажу да је „напољу“ другачије.

Тај израз „напоље“ потиче иначе из педесетих после другог великог рата и сви смо га веома често користили. Те: „Ја бришем ускоро напоље“, па онда : „Напољу свако има веспу или ауто“, „ Кад добијем сошку, одмах фурам напоље„ ;Напољу имају куплераје, уђеш и бираш рибу која ти се свиђа „ ; „Напољу и у ћорки свако има радио и ТВ“ и тако даље и тако ближе. То је значило да смо ми „унутра“ а остали „напољу“ – у иностранству, а у ширем смислу у слободи и демократији. Али прошло је тек неколико деценија, и показало се да неки који су маштали како је „ напољу“ и коначно отишли, сада се враћају кући и говоре да је боље „унутра“ и да нису требали ићи „напоље“. Тако тај појам и израз и даље живи у нама и нашим причама али не за дуго, тек колико и наша генерација.

Да би маторци као ја и старији ипак могли да буду активни и успешни бар у политици, показује нам пример деда Мићуна са 86 лета опет у скупштини , који је док је био на челу неког одбора са пуне 82 године, само у једној години путовао у преко педесет земаља да шири демократију. И богме добро је раширио, па га сад боли матора кита за све осим да нешто чалабрцне на неком пријему, попије које пиће и онда жури кући да промени пелене. Да, али ја нисам учествовао у рату против демократије после другог великог рата, па променио сто шињела и значака, чупао браде поповима и учествовао у пет културних револуција и коначно у контрареволуцији петог октобра за нову демократију. Јебига ко ми је крив.

Али политика је и кибицовање и додавање са стране, ватрени говори у кафани, на славама, па и псовање пред телевизором. Дакле, ипак није немогуће. И сад ја као потенцијални политичар на основу неких од тих поменутих пасивних референци хоћу да кажем нешто о политици за коју је моја покојна мајка говорила још у давно време : „Сине политика је курва…“ , и још нешто чега се, као и разлога за то, више не сећам. Ја сам већ одавно то мало преформулисао, када сам закључио : „Политика је курвање политичара у виду заната“. И даље се држим те дефиниције. Е сад проблем је што је код нас тешко одредити шта је то политика, јер се она као рак у метастази, проширила свуда. И зато често нешто може да буде политика или политички, а и не мора да буде, како би рекао покојни Пашић. Најгоре је што у неким важним политичким догађајима или догађањима важним за политику учествују неки ликови који који не би требало да се нађу ту или по вокацији посла и живота нису за политику. Међутим ту се све изокренуло па бих рекао да жене не само да су равноправне него надмашују мушкарце, као шатро јачи пол.

Ето гледам неке бабе како се у јавности курцобоце политички, иако не знају да су већ мртве, мислим политички. Са женама у политици је зезнуто, јер пола од њих се умисле да су мушкарци, а друга половина тако чак и изгледа. Сетите се оне бивше председавајуће скуштине, јеботе та само што није делила шамаре. Додуше имала је породично васпитање за политику и знања, а што би рекли није баш била почетник, као већина фолиранткиња данас. Првак је међу овим полит-бабама рекао бих госпођа Шлихт, која води неки фонд за неку политичку изузетност. Уствари лупам, фонд води њен ментор Ђерђ Сорош, а она изиграва у Србији политичку изузетност. Листао сам им по сајту и читао шта су све радили и шта раде и закључио да је то невероватно лапање лове као проточни бојлер. Маторо ђубре Сорош шаље лову нашим тј. његовим вашкама овде у Србију, а они то деле по разним фондовима, агенцијама, невладиним организацијама, па онима за људска и педерска права, женама у белом и црном и тако редом, а ови се крајњи тале међу собом. Наравно то није никаква тајна, али је бар за мене недокучива тајна како је тај „изузетни фонд“ скрцкао неколико милиона, наравно не динара у разне пројекте који су нас сви до једног едуковали да је демократија све оно што на неким елитистичким симпозијумима тамо негде по белом свету кењају неки набеђени научни радници о демократији и људским правима. То код нас постаје одмах званично штиво које треба да нам према директивама ЕУ служи да се едукујемо и постанемо „изузетни политички шљамови“ . Много тога сам скапирао, али никако то како је госпођа Шлихт као оснивач тог „Изузетног фонда“ ( пази назив је : Фонд за политичку изузетност) могла да као шатро невладина организација постане партнер владе, а госпођа Шлихт саветник премијера и председника Србије Томе Тарабића, да седи стално са њима на свим састанцима са странцима и даје савете, или се шетка по свим кабинетима, као да је амерички саветник на раду српској влади и војсци. Дакле за мене је то нерешива мистерија како се ова госпођа, која као да је дошла из земље патуљака, са својим фондом као метастаза проширила свуда у све могуће владине и невладине службе, а онда „изузетно“ углазбила на место председника управног одбора дневног листа Политика са неком занемарљивом динарском накнадом од неколико стотина хиљада, што је права сића у односу на донације и платицу у њеној матичној кући.

Додуше има она српска пословица : „У малу флашу стоји отров“ , али све мислим : много бре отрова у флашу од 1,45см. и 99 кила терета. Е сад један другар ми рече , немој бре Марика ту да чачкаш, то су јеврејска посла, има да најебеш. И помену ми случај оне набеђене велике новинарке Исмаиловићке, бивше уреднице Политике у два мандата која се посвађала са Шлихтовом, па попила не једну, него две педале. Али успела је да у кратко сјебе ту нашу новину – симбол традиције штампе у Србији, измени јој форму,изглед, садржај и доведе разна говна на одговорна места и то све за бедну плату од пола милиона динара. Па добро мислим ја, стварно што ја да најебем уместо оних који Шлихтову гурају у владу и на сваку параду. Али моја питања остају, јер њу још увек свако мало виђам како заступа час владу, час жене у црном и слично. Ало, па зар то није и вама енигма?                       

Е сад кад већ поменух новинарку Исмаиловић која управо доби другу педалу из Политике, сетих се како је богме и она педалирала друге из нашег најстаријег листа и неким случајем баш оне оне који су јој изгледали или говорили сувише национално. За њу се не зна како се створи овде у време рађања демонкартије у Србији почетком деведесетих, иако би човек и за њу помислио да је дошла из земље патуљака. Госпођа је тада на сва уста причала како је наводно жарила и палила као новинар „ Ослобођења“ и дрмала Сарајевом. Е сад један мој пријатељ, иначе један од бивших уредника тог Ослобођења по имену Јово а презимену Скрајнут, дугогодишњи новинар дошао у Београд у Експрес, негде осамдесетих испричао ми је својевремено доста тога о госпођи са мишјим лицем и срцем лава. Дакле истина је да јесте била (другоразредни) новинар у сарајевском Ослобођењу, а захваљујући бившем супругу и његовој познатој породици, који су заиста жарили и палили по Сарајеву и шире, оде Исмајловићка у Америку на Оно усавршавање, на коме су биле све потоње демонкрате, борци за људска права, жене у црном и тако даље, не само у Србији већ и осталим и калифатима у околини. И тако недуго по повратку из Америке обре се госпођа сама у Београду (фамилију не спомињем). Сад баш не знам или се не сећам шта је и где радила у прво време ваљда као нивнарка у Данасу, али сам је упамтио као саветницу у београдској филијали АЈРЕКСА (IREX) широм света познате америчке агенције за помоћ медијима и „ширу помоћ“. Е ту је госпођа била бог и батина када се одређивало колико ће која медијска организација добити финансијске помоћи или опреме. Онај медиј који није био по укусу Исмајловићеве нестао је, јер тржишта није било у то време и могли су опстати само режимски или демонкратски медији. И тад први пут на неком састанку представника медија видех и чух колегу из Врањских новина, садашњег председника Нунс-а Вукашина силног, који је после више од деценије сталне помоћи америчких донаторских асоцијација , наравно и Сорошеве, успео да са тадашњег тиража од око три хиљаде примерака, тираж дигне за читавих десет посто. Тада је Вукашин био мали, али је примио за почетак огромних двадесетак хиљадарки $, што му ,лично сам чуо, није било довољно да се избори са режимским конкурентима ( као да су Волстрит џурнал, Њујорк тајмс и други имали дописништва у Врању ). Е сад шта је даље било нисам у току осим што је очито издржао у борби уз редовне донације, и купио (на себе) штампарију у којој штампа дониране новине и пружа остале штампарске услуге и тако постао Вукашин Велики. Исмајловићева је пак помогла да му се стави амерички ( Ајрексов) печат демократичности и тако је Вукашин сада колега Исмаиловићевој, која је мистериозно као и њен колега постала председник УНС-а. Како – нисам нашао одговор, као и на питање може ли уредник Политике (у то време) бити и председник професионалног удружења. Дакле, видите ли и ту америчку линију која повезује све демонкратске првоборце у Србији? Тако је израсла хидра невладиних организација и медија од разних фондова, до удружења анем, мрежа, нунс, анус и многа друга. Мала од новинарског заната се дакле налапала лове где год да беше, али наравно највише од своје сарадње са Ајрексом.

Е сад једном на тевеју она у некој исповести или интервјуу шта ли беше, на питање о лошем гласу Ајрекса, о мувању са донацијама и на приче да је газдовала тамо, брже боље рече да је она у Ајрексу који је иначе био у просторијама зграде на Андрићеном венцу тачно преко споредног улаза у резиденцију председника Србије ( Опа), била само обичан преводилац. Ха,ха,ха, рекли су многи, а и ја, јер мој извор, извесни господин Јохан Р. шеф представништва Ајрекса у Подгорици у то време, Немац са којим сам се имао част упознати и дружити много раније у време мога битисања и слободног новинарског посла у Немачкој почетком осамдесетих, много ми је у Подгорици испричао уз пиво о тој хуманитарној организацији, у којој је Исмаијловићева била – преводилац. Коначно и сам се уверио са двоје колега на лицу места, шта је била и како се понашала госпођа преводилац на том послу. Када срећа оће некога онда га Бог помилује. Додуше њу није помиловао Бог, али предсједник нам отађбине тадашње Тадић јесте ( у службеном смислу) , што се очитује на фотографији. Али доста о о малој од новинарског заната са мишјим лицем и лавовским срцем, која нађе снаге да издржи притисак толиких хонорара за превођење (жедних преко воде), и која још налази снаге да редовно нешто пише за ослобођење и друге сарајевске, односно бошњачке медије.

И сад видим да сам опет одужио па идем у завршницу. Дакле да споменем још две припаднице женског пола у нашој свакодневници, које нам улепшавају или удешавају живот. Нисам склон да чепркам то туђим несрећама, али у шоу бизнису а код нас је како рекох све политика и шоу бизнис, све је дозвољено и све се користи за придобијање наклоности масе. Тако да ми се не може замерити да желим поене ко у неком ријалитију.

Ето пре неки дан гледам теве и видим гђу Изидору , која је према сопственим речима ваљда десет пута у две године победила неку тешку болест сопственим методама, нешто као медитација и сопствени миксови лековитих ствари, уз мало донација што све нисам баш најбоље разумео. Међутим, била је у свом елементу, ведра и весела, нашминкана и са једним од оних великих шешира који сјајно скривају оно што јој штрчи на лицу. Било ми је баш драго да је видим насмејану. Прича ми један мој лик, својевремено на некој културној манифестацији, ваљда беше нека изложба, па онда пиће док га има, кад један страни гост кога неко довуче мало гасиран запази Изидору са неким огромним шеширом, па запита овог мог, ко је дотична дама са сомбрером? Отада овај надимак за дотичну. Иначе неки злобници кажу да је она једна од првих абер дама, али се не слажем, јер мислим да је то Крушка пушка, која је како причају на одмору у неком музеју воштаних фигура. И тако ја желим искрено госпођи са сомбрером да се излечи од свега и поново заузме своје место у шоу бизнису и списатељству, јер како каже баш завршава своју најновију књигу о томе како се сопственом вољом и још неким тајнама може излечити од свега.

Да је то могуће, па имамо пример некадашње глумице Еве Трас, која је према сопственој изјави била умрла , па је снагом воље, неких тајних лекова и опет мало донација поновно оживела и потом учествовала на некој фарми. Тамо је чак јурила неке младе фармере да им покаже сцене из њеног првог филма, али како један рече другоме: нећу бре да карам бабе ни за прво место, то утиче на мозак , те јој тако пропаде извесно последња прилика да још једном одради своју чувену улогу.

Е сад мислио сам да пишем и о најчувенијој улози наше Неде у филму : Гласање из Бодрума, иначе најјачој политичкој улози једне глумице у историји југо-српског филма. Баш сам хтео да покушам да разјасним ову чисту магију коју је Неда одиграла на два места у исто време: у српској скупштини и у турском летовалишту Бодрум и тако директно утицала на промену српске политичке сцене и долазак демонкрата на власт. Међутим, ту недавно јавили медији, Неда скочила са терасе да се убије, па сутрадан Неда пијана пала са терасе, па коначно Неда случајно пала са терасе – док је ширила доњи веш. Е сад за ту последњу верзију смета празна флаша вискија на тераси и Неда пуна алкохола на асфалту, као и недостатак веша. Злобници кажу да би Неда једно пијана могла да пере и качи веш, дакле остаје непознато коју је Неда хтела да одигра улогу. Али поменута улога у српској скупштини остаје најпрљавија рола глумице познате по улогама у којима је увек маестрално одиграла показивање мало гузе, или шумице, мало сиса или дупета. Можда је заиста гризла савест за упропашћених десетак година нашег живота, чему је својим актом (ма не полним као у филмовима) директно допринела, па хтела да се искупи.

И тако могао бих да набрајам редом како су славни и познати ликови директно или индиректно умешани у политику, али морао бих онда да пишем и о свињаријама типа : Брена краде струју , па, Ребрача мазнула милионе из Хуманитарног фонда и тако даље и мало ближе. Јесте у праву сте и ово сам одужио и ко зна хоће ли неко да то чита до краја. Али шта ћете , мало сам се занео, добра ова шиша, а мени као кроз маглу само истрчавају наслови јавних тајни. Иначе шиша је за медицинске сврхе – покушавам да оживим мој понос, а и да се зна ако ме неко намерава тужити да сам све ово ја писао као у бунилу због кана… пардон шише. Ето ту је крај, а где је почетак већ сам заборавио, ваљда одмах после другог великог рата. И да поновим, све правописне и граматичке грешке у тексту су намерне.

Па јавићу се опет, ваљда.

 

Advertisements

3 mišljenja na „ЈАВНЕ ТАЈНЕ СРБИСТАНА

  1. Поред приличног броја информација, које су можда непознате, или заборављене, текст има и добру поуку. Први пасус се може применити и на многе осниваче сајтова, као и на многе читаоце и коментаторе. Само је потребно реч ПОЛИТИКА, заменити речју ИНТЕРНЕТ. А ту нам је, на интернету и „раме за плакање“ за којим кука аутор.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s