Драгослав Павков: Одговор на „одговор“

Ако у рату изгине 45 пута мање Американаца него Руса, то не значи да су Американци способни политичари, државници, војсковође и војници, то значи да су Руси већи јунаци!?

Када је неписмени књаз од својих турских, руских и швапских ахбаба сазнао шта му је то натруковао Димитрије Давидовић, да је ћатина намера била да заправо ограничи његову, а не власт београдског паше – истог момента је Устав ставио ван снаге а његовог аутора наградио ногом у пречанско дупе.

Малој држави попут Србије било је важно да преживи,  развија се и модернизује, васпостављање „трећег Рима“, уједињење Словена и облокавање слатким православљем у ТОМ тренутку и у том историјском контексту за озбиљног државника какав је био србијански краљ нису биле опције вредне озбиљне пажње.

posetioci

Бата и ЊКВ уништавају један од симбола колонијализма

У свом тексту Ђорђе Ивковић по старом добром обичају не износи контрааргументе већ извикује пароле. Оно што је у целој заврзлами најодвратније а што је препознатљиви манир овог аутора, он своје „истине“ доказује непрестано понављајући историјске чињенице које нико никада није ни оспоравао, па у најбољој демагошкој традицији славних му претходника Миле Штуле, Илије Гузине или Смиљка Шагоља непријатеље србства(хрватства) и јединства проналази тамо где их нико нормалан никада не би очекивао. Због тога (јер се г.Ивковића понаша попут студента који не одговара оно што га испитивач пита, већ бифла оно што мисли да зна) – прокоментарисаћу само његове утуке у којима се покушавају „раскринкати“ моје лоше намере или проста површност иманентна кафанским аналитичарима.

Елем, на почетку свог „одговора“ г.Ивковић покушава (ваљда!) да оспори моју тврдњу како је менталитет нешто што се стрпљивим и просветитељским радом елите може променити и од губитничког премакарити у победничко стање свести, а канда га је нарочито погодила моја опаска о кукавном србству уштројеном, импотентном и безопасном за конкуренцију… Дакле, о срБству какво одговара баш виђи врага – српским душманима. Да нисам у праву, аутор доказује цитирајући најпознатији и најцитиранији члан Сретењског устава. Једино (али Бата не би био Бата да је друкчије) – изоставио је да каже следеће: Sretenjski ustav je prvi ustav u istoriji Srbije, i na prostoru bivše Jugoslavije. Ovaj kratkotrajni ustav je bio jedan od modernijih, demokratskijih i liberalnijih ustava svog doba, a predstavljao je najistočniji odblesak Francuske revolucije. али Ukinut je pod pritiscima Turske, Rusije i Austrije 17. marta 1835. godine, samo mesec dana od donošenja, a njegov tvorac je isteran iz službe.[1] Што ће рећи, чега се паметан стиди – тим се будала поноси.
Сретењски устав је био компилација неколико либералних европских устава и садржао је све најбоље што је европска парламентарна традиција тог времена поседовала. И људска права, и грађанске слободе, и националну уместо феудалне државе и механизме који грађанина штите од бахате и неконтролисане власти, и … Када је неписмени књаз од својих турских, руских и швапских ахбаба сазнао шта му је то натруковао Димитрије Давидовић, да је ћатина намера била да заправо ограничи његову, а не власт београдског паше – истог момента је Устав ставио ван снаге а његовог аутора наградио ногом у пречанско дупе. А онда је верном му срБству саопштио како је он ето, хтео народу свом поклонити права и слободе, али чиниш ‘волико – не дају Турци, а и браћа Руси кажу да нам те беспослице не требају… Слична ствар је и са Душановим закоником кога аутор овог пута за дивно чудо не помиње, али ето, покушаћу да исправим ту неправду епских димензија. Средњевековним закоником кога је владар донео како би регулисао односе Царства му и поданика – курчи се народ који је истовремено поносан јер му се судије не држе закона к’о пијан плота, који рационализује безакоње полиције (пошто је „јасно“ да су чатмаре у Савамали ругло и да онај ко их је срушио заправо треба да буде одликован чим се окуражи да скине фантомку, коју је натакарио да га не би препознали саветници амбасаде САД…), који на ванредним „изборима“ масовно гласа за Врховног Фантома и кловна због којег нам се ‘ладно смеје цео цивилизовани свет… Коме не смета што министар полиције има фалш докторат каквим се овенчао и крадоначелник престонице уз многе друге угледнике, коме је сасвим нормално да председник скупштинског одбора за НАУКУ и ОБРАЗОВАЊЕ буде верски службеник – хоџа, итд. Мрзи ме да тражим по медицинској енциклопедији, али за овакво стање колективне свести народа једноставно мора да постоји неки латински назив.
Тако да, разумем што се Сретењским уставом и радом Димитрија Давидовића поносимо БрМ, ја и пар српских либерала, али шта његовим наслеђем има да се поносе људи који би да се дочепају неког утицаја били грђи од Милоша Великог и београдског паше заједно – Бог свети зна.

Ако се због свега до сада реченог сложимо да Књажевством Србије нису владали Устав и закони него Књаз и његови наследници, дакле – да смо имали неку врсту средњевековне аутократије (додуше без аристократије у класичном смислу речи) – г.Ивковић ипак исправно поентира да је скромна и мала кнежевина, па затим краљевина Србија, сразмерно имала највећу имиграцију на свету после USA. Насупрот Аустроугарске монархије, дике европске цивилизације, из које се највише бежало. Краљевина Србија је била земља будућности и добре наде. Није васкрсење Србије било ни лако ни безболно, али КРАЉЕВИНА СРБИЈА се дигла из пепела показујући целом свету своје сјајно и пркосно лице. Али већ у следећој реченици тврди како су последњи Обреновићи „утилитарно“ хтели да све то пониште и Србију претворе у Аустроугаску губернију, морали су пасти. После тога, Србија је победила у „царинском рату“ са Аустроугарском. И није чудо што је храброшћу свог народа победила у оба Балканска рата. Затим је 1914. одзив на мобилизацију био 103%.
Па како побогу брате?! Шта би тим добрим људима па одлучише да „земљу будућности и добре наде“ која је под њиховим мудрим и пожртвованим вођством „имала највећу имиграцију после USA“ поклоне алавим комшијама са севера и постану некаква губернија?!  Би то господине Ивковићу, и ти то одлично знаш (само се правиш блесав јер тако изгледаш србскије) да су Обреновићи желели да да њихова прћија буде велика колико год је то могуће и снажнија од свих прћија „у региону“, а велике силе су покушавале да по сваку цену „очувају светски мир“ на апаратима одржавајући Болесника са Босфора, све да би трговачки путеви били стално отворени, како би се санирале последице стогодишњих ратова, Наполеонових освајања, буржоаских револуција по Европи, итд, и брзо напуниле дворске касе у Лондону, Петрограду, Стамболу… Тамница народа је такође желела још новца, али није имала против кога да ратује,  осим тога – у време Индустријске револуције понешто су се променили обичаји па је паре зарађивао онај ко је имао јаку трговачку флоту и контролисао трговачке коридоре, а не онај ко је држао војску на полигонима и хранио је „за не дај боже“. Део једног од тих коридора држала је Отоманска империја, њен сусед са истока за заштитнике својих интереса на Балканском полуострву одабрао је Бугаре… Са северним суседима Србија вековима није имала озбиљне сукобе, ако се изузму покушаји Аустрије да се прошири без обзира на чији би то рачун било, и Србије да учини исто – онолико и на начин на који је то могуће. Шта је у таквим околностима био логичнији  потез краља Милана и његовог задртог сина? Да „антиципира“ Вучића и представља се као највернији савезник империје која га гласно и јасно неће, која је управо изабрала онога кога (из неког само њој јасног разлога) за савезника хоће? Приближавање Обреновића Аустрији наступило је из политичких и прагматичниох разлога, као сили која је била заинтересована за сарадњу. Малој држави попут Србије било је важно да преживи,  развија се и модернизује, васпостављање „трећег Рима“, уједињење Словена и облокавање слатким православљем у ТОМ тренутку и у том историјском контексту за озбиљног државника какав је био србијански краљ нису биле опције вредне озбиљне пажње. Подржати неки часопис, дати стипендију неком бриљантном ђаку – у реду, али одбијати пружену руку једне империје у ситуацији када друге две империје покушавају да те држе под водом – извини, али мени то и са ове дистанце делује будаласто. И за крај – одзив на мобилизацију 1914. био је 103% јер друге опције није било. Или мислиш да је неко смео да поведе антиратне демонстрације? Јеси ли баш сигуран да су сви Срби били срећни што је Принцип убио принца, да су једва дочекали прилику да се освете Швабама? За шта уосталом? За то што су их Леополд и компанија зајебали да се дигну против султана, а онда их оставили да их Турци натичу на коље? Што су престали да купују мачванске мангулице?Не, мислим да ипак не.
Одзив на мобилизацију је био толики јер је Аустро-Угарска по сваку цену желела рат са државом која је од савезника преко ноћи, само са пар удараца издајничких сабљи постала непријатељ и савезник њеног главног конкурента на Балкану. Србин је у Србији тог времена ипак имао за шта да се бори (за своју њиву и забран, за своју радњу и ћепенак…) а са друге стране, он све и да је хтео једноставно није имао где да побегне… Све до појаве премудрог Александра, другог од Карађорђевића, који је и идејни творац свих каснијих србских победа, Титиних у немачким офанзивама, и ових последњих у којима је одлучујуће учествовао пуковник Јевтовић… Али, о том по том.

Друго на чему ми г.Ивковић замера је покушај разликовања победничког менталитета који одликује народе који „једу шта ко има а у рат иду заједно“ и губитничког који уништава оне друге, „који једу и пију за истим столом, али у рат иду свако за себе“ па их непријатељ (пре)често тамани све док их страх од потпуног уништења не ПРИСИЛИ на минимум заједништва. Као пример навео сам догађаје из историје када су поданици краљице Викторије не са флотом, већ са пар дрвених једрењака и пар стотина људи ишли да освајају Индију, и војне обвезнике САД који су на позив своје владе два пута у задњих сто година кренули у рат мада њихову земљу нико није директно угрожавао. Једноставно – за разлику од неких других који су имали на стотине „добрих“ разлога да војну обавезу избегну, њима тако нешто није падало на памет, слично оним старим Србима из времена Великог рата. Ово сам наравно покренуо да бисмо покушали да дођемо до одговора на питање „Шта се променило у српском доживљају државе и одговорности, зашто су западњаци спремни да на позив државе гину на Фокландима, Средњем истоку или Вијетнаму, а Срби (углавном) нису били спремни ни да изађу на Дунав и Дрину када их је држава очајнички позивала? Шта лоше образованог просечног Американца мотивише да се упути у рат и брани бившег колонизатора Британца, а Србину недостаје да би кренуо у одбрану браће преко поменутих река?“ Ђорђе Ивковић има одговор у свом стилу:

Истина је – мобилизација у УСА за ратове у Нормандији и на Пацифику, није прешла 5% становништва -радника, сељака, гангстера и нешто поштене интелигенције, а број погинулих (цца 450.000) не више од 0.3%,  што ће рећи – ако припреме за рат нису биле дилетантске, засноване на поверењу у шизофреног Хитлера и његову реч, ако владари западних држава непосредно пред рат нису направили чистку у којој су побили све кључне генерале, ако у првој години рата нису препустили половину територије неспособни да је одбране и изгубили велики део елитних војних обвезника – ту никаквог јунаштва нема, целокупан допринос западних савезника победи над нацизмом не постоји, јер Хенри Форд је био симпатизер нациста. Ово је ментОлитет и ово је лузерско размишљање. Ако у рату изгине 45 пута мање Американаца него Руса, то не значи да су Американци способни политичари, државници, војсковође и војници, већ значи да су Руси јунаци? Што није тачно. Руси су веће жртве… А жртве су јер о њиховим животима никада нико није превише бринуо – од царева преко Лењина и Стаљина до Јељцина када су се регрути Црвене Армије која је ономад освојила Берлин и дошла главе Фиреру у алармантном проценту подавали педерима за конзерву хране или чашицу вотке. Као што ни о српским војницима нико није нарочито бринуо, од Рожне долине преко касарни широм Хрватске све до Вуковара, од Добровољачке улице и Брчанске малте, па све до караула на Дрини ’99. када су „југословенске“ војсковође граничаре саветовале да америчке јуришне хеликоптере – фамозне Апаче, ако се појаве гађају „зољама“ јер су „Американци глупи и то не очекују“, а онда седали у „пухове“ и одлазили у добро укопане бункере да се диве својој домишљатости којом ће победити агресора и освојити новобеоградске станчуге. У све ово г.Ивковић се могао уверити својим очима, од ’91. до ’99.године, само да није имао другог, паметнијег посла већ да се угледао на свог деду или барем на његовог коња*.

Закључак:

Није могуће егзактно утврдити шта је за српски народ и његову државу погубније – хронични недостатак принципа или постојање квази елите која сваку брљотину рационализује и даје јој „научно“ утемељељење. И на Западу има корупције, али тамо се нико не усуђује да онога ко прима мито оправдава дебилним рационализацијама типа: „Морао је да уплати рату за летовање, да му не пропадне…“ или „… и ти би то исто радио, само да можеш“, а нарочито се нико не усуђује да му се диви „у поверењу“. Тамо код њих, тако нешто сви мисле у себи, али нико се не би усудио да изговори јер је непристојно, коси се са основним принципима на којима почива јудео-хришћанска цивилизација и не мање важно – јер би правдајући тако нешто, сваки политичар или активиста аутоматски из руку бацио најмоћније оружје којим покушава да доминира над конкуренцијом. Код нас, у нашој криптокултури, вредност човека мери се висином мита којом га људи „чашћавају“… Па се тачно зна колико се носи којем лекару, колико којем тужиоцу, колико којем професору.
И на западу има корупције у здравству, али тамо да би сенилног деду, оболелог од старости сместио у болницу (о трошку Фонда за здравство) уместо у старачки дом (о свом трошку) – потребно је да стиснеш петљу и одрешиш кесу за мито начелнику одељења – минимално… Код нас такве ствари могу да „среде“ и угледне чистачице, о лекарима да не говоримо**. И тако даље…

Док се ми у пустом интернет-активизму бавимо заверама Илумината, Ротшилда, ЦИА и МИ6, нас уништавају наше ситне пакости и крвопије из комшилука. Како полицајац да ради свој посао ако мора да пусти бабу која вози бицикл у пешачкој зони јер је „боле ноге“ а личну карту не носи јер „… је зна командир интервентно, трећа кућа од ње“, иако баба својом вожњом угрожава ситну децу која се играју на улици?
Како лекар да добије специјализацију ако је посао нашао негде у Кучајским планинама, пошто су радна места у градовима резервисана за рођаке већ запослених или чланове странака, да не говоримо о томе како у болницама не могу да плате лекаре и сестре јер директори здравствених центара морају да испуне страначке квоте и запосле све оне „носаче“, браваре, возаче, спремачице који су ономад пожртвовано и самопрегорно лепили плакате и махали транспарентима? И није подвала у запошљавању тих несрећника, има тога на западу такође… Подвала се састоји у томе што је Србима (и осталим Илирима) коначно дозвољено да се хвале како су се запослили не јер су стручни, већ јер су лојални одређеном феудалцу, чега такође има на западу, само не у фабрикама гаћа и штекера за струју већ се „своји људи“ постављају на места одакле се утиче на процесе. Али се о томе не говори јер је то корупција, то је срамотно и то је неприхватљиво, а онај кога у томе ухвате сноси последице.
Србија је морално сломљена када је постало „нормално“ да се први полицајац у држави закити преписаним докторатом, а председник републике не види никакав проблем са купљеном или на поклон добијеном дипломом.
Слом је наступио када је српска елита за неки ситан ћар пристала да преко овога пређе, да се приче о дипломама не доведу до краја, па је данас свако ко о томе прозбори виђен за црну овцу која мути бистре патриотске воде. А елита је прогутала понос (јер се ни понос не сипа у трактор) да би се увалила на државне јасле, све у нашем интересу – како би могла да се бави високом „науком“ на ползу народа и његове државе.
Шта уосталом очекивати у земљи где се пред милионима очију, јавно и безобразно, поступак против професора крагујевачког правног факултета гура у застару, мада је све јасно и мада су корумпирани гадови (продавали оцене студентима) да је ово држава одавно требали бити иза браве уз конфискацију све имовине за коју немају доказ о пореклу? И тако даље…

То су теме о којима треба говорити и злочини против којих се треба борити, да би србијанска деца пожелела да остану овде уместо што већ у трећем разреду средње школе ломе мозгове да ли ићи на курс норвешког или немачког језика (енглески уче од забавишта). Да ли је неки народ „добар“ или „лош“ шупља је прича. Државе постоје не да би исправљале историјске криве Дрине или сведочиле о нашој супериорности над другима, већ да би својим држављанима животе учиниле бољим, једноставнијим и садржајнијим. Докле год се овдашња елита бави космичком правдом и пресипањем из шупљег у празно – неким другима се препушта простор да раде, зарађују, наплаћују порезе и из њих финансирају развој науке, културе, спорта, стратешких грана привреде… А то је оно због чега је пост револуционарна Милошева Србија била земља са „другом највећом имиграцијом, одмах после САД“. То је била земља Јована Ристића и Љубе Ненадовића, Нушића и Домановића, Светозара Марковића и Лазара Пачуа… А онда смо почели да се спрдамо са моралом и етиком, да народу подижемо цркве а себи фабрике и руднике… Онда су неки себи узели за право да деле атесте ко су „прави“ Срби, ко обични а ко никакви (јер нису крштени 0од овлашћеног службеног лица СПЦ) , па је почела игранка без престанка која траје до данас и неће се скоро завршити. Док из земље не оде и последњи радно способан и стваралачки настројен човек, а овде не остану само политичари и пандури који им чувају небројено благо, пензионери којима је „добро док не туку“ и гласачи из сендвич-дивизија запослени по комуналним службама и индустрији доњег веша коју држава задуживањем код странаца држи „на апаратима“ за потребе предизборних кампања.

Са г.Ивковићем и његовом аналитиком проблем је као и са већином учених Срба данас. Они једноставно не знају да размишљају, јер их то нико није научио, већ се целокупно њихово образовање свело на покушај да запамте оно што им је речено или задато да прочитају. Зато њихови написи обилују „референцама“ којима се као доказује истинитост онога што тврде. Са овим аутором је посебан проблем што (изгледа) стварно покушава да анализира, али га омета „радна хипотеза“ по којој о томе да су Срби у праву и када очигледно нису – нема збора, а све до чега се дође истраживањем мора да се уклопи у њу. У случају да чињенице тврде друкчије – горе по чињенице.
Српска круна је последња тачка ослонца овог аналитичара, једноставно јер се испоставило да превише Срба не испуњава његове високе стандарде… Комунисти који су му малтретирали оца и опљачкали деду, дођоши који су му да би имали где да држе козе разјурили тазбину, радикали који слепо верују УДБашу Шешељу, дангубе које га једе на сајту Динка Грухоњића, либерали са Преврата, нацисти Горана Давидовића, љотићевци из Националне партије, и многи други – све су то никакви Срби, круна и ЊКВ су једино за шта је вредно лити јуначко мастило и мрчити свијетлу ‘артију… Све док  новопечени монархиста једног јутра не востане на погрешну ногу и не оплете по дебелом паразиту који не зна језик земље којом би да влада, а поред живе и здраве  Бебе Лончар или Вере Чукић оженио Гркињу…
Наравно Бато, и гледе тога да бих ја „пре са собом нешто учинио него што би се ставио на располагање српској Круни.“ грешиш. Као што знаш, ја сам се кад год је требало стављао на располагање својој држави – ма ко да јој је био на челу и ма колико да сам се слагао или противио начину на који се њоме управља. Као у поенти мог писанија о ментолитету и лицемерју (које има и други део, али не постизавам) – када су држава и део њеног народа угрожени, они се бране а ситне свађе се остављају за касније. Тако да, ако данас-сутра оно што након черупања остане од Србије буде имало некакву круну – ја или моји наследници ћемо јој се радо ставити на располагање. А како ти стојиш с тим? Оћеш и ти са мном или по обичају?

* Деда г.Ивковића је 1918. на белом коњу први ујахао у једну од Паланки, не сећам се тачно коју

** Лично сам био цимер са погубљеним и везаним деведесетогодишњаком кога је син „угледни“ сомборски полицајац преко једног од хирурга сместио на „његово“ одељење јер се очекује да стари неће дуго живети

 

Advertisements

10 mišljenja na „Драгослав Павков: Одговор на „одговор“

  1. Елем, Драгославе, немој да се браниш и рукама и ногама, нико ти зло не мисли, него си написао ономад погрешан чланак из погрешне свести. Напис ти је ко шупље буре. И други мој савет је да ако и пишеш овакве утуке, не ради то под стресом. Нервоза најчешће изроди интелектуалне папазјаније. Ништа добро и корисно од тога не буде.

    Нисам ја једини који ти је указао на контарадикције. Тврдиш да влада штетно уверење да менталитет не може да се промени ж што је штетно, и то тврдиш аргументацијом човека коме је очигледно свест/менталитет промењен – на штетан начин. Кад ти се наведу „општепознате историјске чињенице“ – а какве бих ја друге могао износити (?), нисам историчар да нове чињенице откривам – ти запнеш да те чињенице, које су такве какве јесу, изокренеш баш оно кафански, да извинеш сељачки.

    Сретењски устав јесте укинут, али многе (поменуте) одредбе су остале на снази, и допуњаване у осталом. Да ли је у србији после укидања Сретењског устава било робова? „Ми ово у Швајцарској немамо“ – рече један представник некакве међународне делегације, који бејаху у визити Србији.

    Тако олако напишеш да су Карађорђевићи „побегуље“ те да су „Аустријанци Ђорђија водили као мечку да покажу шта бива кад се неко царевима супротстави“. Нема смисла тако писати Драгославе, макар колико ти не волео Карађорђевиће. Хтео је Карађорђе да потпише мир са Турцима 1807. под сличним условима као и Обреновић али нису дали Руси, јер су били у рату са Турском. Тада ни Руси нису могли знати да ће их напасти Наполеон. Кад је до тога дошло, морали су и са Турском и са Шведском на северу да на брзину склапају мир. Након победе над Французима, поново су се окренули према Балкану и решили ствар. То су једноставно историјске околности. Оно што си ти прећутао је да су у то време и Аустријанци подржавали Србију, па је то што си написао о „вођењу мечке“ обична, рекосмо кафанска, поганштина.

    Но, знаш ли зашто се Мркоњић-град у Босни тако зове? Ко је био Мркоњић? И то „побегуља“? Знаш ли можда за случај у новијој светској историји да стари краљ уђе у прву борбену линију са два сина и поведе јуриш? А „Чика Пера“ није једном тако радио. Па како те бре Драгославе није срамота?

    Последњи Обреновић (који чини се и није био Србин већ Румун, а жена му аустроугарска курва) јесте потписао тајни споразум за Аустроугарском, јесте намеравао да Србију припоји АУ, јесте правио дугове држави, и јесте зато свргнут. Монархија није демократска творевина да се Монарх мења изборима. То има само код Козака на њиним скупштинама. Разлика је што је краљ заштитник народа. Е сад, шта је „социјализам-фашизам“? Да ли смо ми могли Тита сменити „оловком“ (гласањем), или да ли су Хитлера Немци могли тако уклонити? Е такви су Србима променили менталитет (знамо којим методама), и сад српски менталитет треба вратити Србима. Па ти – ево опет си показао – жив нећеш да ти се врати.

    Да ли је спорно да су се СКЈ, СУБНОР и ЈНА распали пре државе и да су сепаратисти у целини из њихових редова?

    Што изврћеш питање о броју погинулих у ратовима? Твоја тврдња је да у империјалним земљама постоји велика солидарност и да људи без размишљања крећу у ратове чим их њихова држава позове, док на истоку људи седе и блену у празно. То је сасвим произвољно, површно, неутемељено, тенденциозно, ограничено. Ајд нешто новије – у УСА постоји око сто милитантних патриотских организација. Једна од њих се зове „3%“ – толико је Американаца учествовало у рату против Енглеза за независност.

    Оно што си пред крај писао је обична пљувачина. Но да видимо то на једном примеру. Елем земља, имовина. У тезама:
    – Кулаци (екс комунисти) се отимају за „државну“ земљу коју ова даје у бесцење. Огромне површине. Писао си и сам о томе. Јесу ли спремни ти новокомпоновани кулаци гинути за Србију, или дати у рат своје наследнике?
    – Држава се буквално изругује људима којима је отела имовину. Знаш ли да ја треба у Ниш (земља је код Смедерева) да идем на „рочишта“ у вези тога. А тамо постављају такве услове да их је једноставно немогуће испунити. Неће да врате отето. И смеју ти се у лице. Па имам ли ја мотив да браним такву државу?
    Јесу ли државни службеници са таквим „доживљајем“ народа спремни да бране ту државу коју воде и која их плаћа?
    – Потпуно супротан закон о повраћају имовине у Србији важи за Јевреје. Они дођу као виша раса. Па хоће ли они, Јевреји, бранити Србију?

    Де, сабери се ти мало.

    Sviđa mi se

  2. И да, ипак да поменем, мада нерадо…
    Јесте мој деда Живота био у коњичком ескадрону Дунавске дивизије (у коњичким ескадронима су могли служити у главном синови богатих сељака, јер су могли да држе посебног јахаћег доброг коња) само његов коњ није био бео већ алатаст. Ујахавао је у све паланке које је Српска војска ослобађала 1912-1913., али 1918. није могао. Стао је на Добром Пољу.

    И знам да те пече што је Аустроугарска пропала све навлачећи Србију, јер само та чињеница руши све твоје тезе до темеља и претвара их у оно што и јесу – баљезгарије, али шта ја ту да ти радим? Не терам те ја да пишеш којешта.

    Sviđa mi se

  3. Е, није ми Нимбус Небески дао мира, те премерих – ДРП-е, овај твој типично надничарски (по ментолитету) трудодан има 20.551 карактер. Ај сад објасни своје ментолитетско понашањење?!
    Али, како-год, џаба ти је.
    Ти на „Видовдану“ за свој текст имаш два лајка, тако да сумња се да ни БРМ те није подржао.
    Ја имам 31. :))))))))))))))))))
    ЈБГ, у сваке ситуације мора да се зна ко је горњи.

    Sviđa mi se

    • БрМ не иде на Видовдан, а познат сам као једини поштовалац рада ЂИвковића на кугли земаљској, његовом карактеру унаточ .. иначе доста сличном ДрПовом, али ДрП је Сремац па је јасно зашто ..
      – једини који има нормалан став према краљевини Југославији и врло јасне резоне о србијаснтвуи (ЂИ)
      ја то ценим, тако да ми није јасно откуд ти идеја да се ја по дифолту опредељујем против тебе

      Sviđa mi se

    • „Ти на „Видовдану“ за свој текст имаш два лајка, тако да сумња се да ни БРМ те није подржао.
      Ја имам 31. :))))))))))))))))))“
      Naravno, evo i ovaj ti je lajkovao tekst 🙂
      Аватар
      Mile Kanada • pre dan

      ZANIMLJIVO

      samo malo dugacko. nisam uspeo sve procitati


      Одговорити

      Поделити ›

      Ako si blagoizvoleo pogledati i na svom sajtu imam samo jedan lajk, a ti vidi kud ćeš sa svojim srbstvom kad ga i BrM počeo podržavati odostrag hihihi… Bez zezanja, potpuno je normalno da istina boli, a kod Srbalja je to naročito tragično 😦

      Sviđa mi se

      • Mа 31 је веће од 2 за 1550%, а ти се даље доказуј. Мораш да радиш више на себи.

        РЅ. Волим и ја вас.

        Sviđa mi se

      • Баш ме занима колико би било који текст добио лајкова када би фан своје „лајковање“ плаћао… 10рсд на пример?

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s