Мр.Бранимир: СРБИЈАНЧЕЊE

Хајде да обрнемо ствар.

Шта би било кад би Хрвати напрасно почели да користе придев „српски“ означавајући дужноснике и становништво Србије,  уместо „србијански“, него баш свођење „српског“ на „србијанско“.  

Узгред, необавештен какав јесте, професор није приметио да се усташоиди управо ових месеци залажу за његове идеје, „увођење“ придева „српски“ уместо „србијански“ у јавни говор лијепе њихове, из поменутог идеолошког разлога.

 

sk

 

aporija (gr.) = zbunjenost, bespomoćnost, nejasnoća: logična teškoća; sumnjiva (ili: sporna) stvar.

Наше покољење изнедрило је заиста особен тип интелектуалца. Особу која се цео стваралачки век фокусира на одређену проблематику, али не дефинишући чак ни основни појам, кључну реч. Тако се професори Антонић и Ломпар у СрБство, чији су самоовлашћени самолиценцирани тумачи,  разумеју колико и Наташа Кандић у људска права или Беговић у либерализам и основе економије  или Тамара СкроЗЗа и Вукашин Обрадовић у медијске стандарде.

Још  хиљаду пута ћу понављати истину. Још почетком осамдесетих, као студент, замолио сам баш професора Антонића, на трибини поводом изласка темата „Срби и Европа“ у издању тадашње Нове српске политичке мисли (док су још имали натруха научности), да дефинише основни појам, тј. ко су (све) Срби. Још памтим то чуђење. Као да сам поставио најневероватније и најбесмисленије могуће питање.  Одговор наравно нисам  добио. Ни онда ни.. . још увек.

zbunjenost, bespomoćnost, nejasnoća: logična teškoća …“ из дефиниције појма апорија, промиче из свих писанија проф. Антонића.  А произилази управо из не-бактања мојим питањем.

Тако је и у новој поплави скрибоманије – [i]Докле више са „србијанчењем“.

Иако је и сам цитирао порекло разлике између придева српски и србијански – „Политичко разликовање придева „србијански“ од „српски“, како објашњава лектор Градимир Аничић, у јавном говору потиче из 1882. године, када је Кнежевина Србија постала краљевина. Тада је из Беча дошао протест у коме се тврди да краљ Милан „не може бити српски, већ србијански краљ“.

Не-случајно је цитирао и бесмилену идеолошку интерпретацију, коју и сам дели: “ „Аустроугарска је увек инсистирала  на  придеву `србијански`  јер им је свака Србија  ван Београдског пашалука била превелика“, подсећа Аничић.“ Замагљујући прост разлог – краљ Милан је (само) краљ Србије у њеним тадашњим границама, па његови поданици не могу бити и Срби држављани Аустро Угарске, припадници једног од бројних народа поданика суседног царства, популарно названог „тамница народа“.  Тај став је просто чињенични и етички неутралан, са становишта интереса те државе сасвим разумљив. Противно понашање  било  би „мешање у унутрашње ствари друге државе„.

Придев „србијански“ се просто односи на признату територију државе Србије у границама које су нпр. Аустро Угарска некад и Хрватска данас – признавале. За разлику од војвођанских сепаратиста који користе термин у скраћеном опсегу,  не рачунајући становништво северног дела данашње територије Србије, што би требало да буде једино спорно гледе коришћења  овог  термина да је здравог разума.  Међутим професор и њему слични се баш окомио на хрватско коришћење.

Хајде да обрнемо ствар. Шта би било кад би Хрвати напрасно почели да користе придев „српски“ означавајући дужноснике и становништво Србије,  уместо „србијански„, него баш свођење „српског“ на „србијанско„.  Узгред, необавештен какав јесте, професор није приметио да се усташоиди управо ових месеци залажу за његове идеје, „увођење“ придева „српски“ уместо „србијански“ у јавни говор лијепе њихове, из поменутог идеолошког разлога.  Но, струка је тамо јача него овде, ипак, ма колико и тамо спала на ниске гране.

И професор је убо ову проблематику (ко ћорава кока), па предлаже политкоректно решење – „свесрпско“ уместо досадашњег „српског“ и „српско“ уместо „србијанско“.  Све у духу темељне неутемељености у српској изворној традицији и политичкој мисли, његових и њему сличних погледа. „Новокомпонованости„.  Па опет долазимо до дефиниције „ко су Срби“ од које бежи ко ђаво од крста, уживајући у арбитрарном одлучивању по ком увек постоји скупина оних који „нису (прави) Срби“ и не спадају у „свесрпско„, која се најпрецизније може дефинисати као – „они (од нас) који нам се не свиђају„.

Још  хиљаду пута ћу понављати истину – такве будалаштине у  традицији нашег народа не постоје пре Франковаца – усташа, фалсификатора дЈела екавца Анте Старчевића, приватно љубитеља Шумадинаца, као „најбољег од Хервата„, који своје дело „На чему СМО“ (а не СУ) почиње поглављем о приликама у кнежевини Србији а завршава Аустро Угарском, после осврта на прилике у Турском делу.

У свом стидљивом и снисхдљивом (према за њега неоспорном ауторитету) одговору Србијанство – стваралачка сила српског народа[ii], извесни Срђан Станковић, за разлику од целокупног професоровог опуса, прецизно и поштено (јер знамо шта да критикујемо и о чему да расправљамо) дефинише своју идеологију (иако каже „Србијанство није идеологија“): „Србијанство је покретачка снага која мобилише и хомогенизује српски народ у циљу стварања и неговања једне и јединствене српске државе – Србије.“

Па прецизира: „Бити србијанац не значи искључиво живети у Србији. Србијанац је и онај Србин који у Црној Гори сања да Црна Гора једног дана испуни своју историјску мисију и постане саставни део Србије.Србијанац је и Србин из Републике Српске који своју стваралачку енергију несебично улаже у проналажење начина за присаједињење територије Републике Српске Србији. Србијанац је и онај Србин кетман у Хрватској, који стицајем историјских околности мора да доказује своју лојалност Хрватској држави на најпонижавајући начин, али свим мисаоним силама делује у правцу ревитализације српског народа на његовом историјском простору, свестан да докле год сеже српски народ, дотле се протеже природна граница једине српске државе – Србије.“

Спорно је „само“ исто оно што и у професоровом опусу – утемељеност:  „Србијанство је исцељујући пут Српства, дубоко утемељен у српској државотворној традицији.

Наиме, у српској државотворној традицији идеја унитарне државе НЕ постоји.  У химни се поје „српске земљЕ (множина) српски род (једнина)“  и само то би било довољно и неписменом да схвати „апорију“ тако несхватљивз у професору, између „србијанске“, једне од српских земаља и једног јединог а вишеименог српског (на)рода. У „фамозном“ Начертанију, предлажу се обласне скупштине, савеза „земаља“ које обједињује круна.  Узгред, то је и главни аргумент контра бесмислености и новокомпонованости данашњег залагања за монархију Србију, у којој би круна „објединила“ једну једину државу.

Идеја унитарне државе и нације банула је изненада без  домаће „теоријске припреме“ имплементацијом француског ( и Ата – турског) искуства  у краљевини Југославији.  У овом ураДку је нећу анализирати, само је помињем у контексту следеће тврдње: „Србијанство искључује југословенство, евроунијатство и остале интеграционистичке и глобалистичке пројекте, чији је циљ асимилација и преумљење српског народа под најразличитијим паролама. Искуство нас учи да смо сваки пројекат те врсте прескупо платили, а да је Србима најбоље било кад су поштовали себе и своју самобитност.“[iii]

Да крајње поједноставим – истина је сасвим супротна – изворно схваћено унитарно србијанство управо је варијанта и реакција на унитарно југословенство. Процена дал је то добро или лоше није тема овог ураДка. Узгред, ваља похвалити ову виспрену констатацију:

„Зато србијанац неповерљиво гледа на оживљавање идеје српског становишта. Изворна идеја српског становишта је настала у експерименталном југословенском окружењу као реакција на појаву локалних сепаратизама и на појаву салонског комунизма у Краљевини Југославији. Изворна идеја српског становишта је комплементарна са југословенском идејом.“

Данашњи пропагатори наводног  „српског становишта“  упорно замагљују суштину –  да је становиште увек према другом становишту унутар исте теме-целине.  Утемељивачу српског становишта, Милошу Црњанском, целина је била сасвим јасна –сав наш народ, тада зван југословенски. А супротно, ПАРЦИЈАЛНО као и његово, становиште јасно дефинисано – хрватско. Ако за данашње пропагаторе хомонима (појма истог облика али друкчијег значења) „српско становиште„, целина очигледно није иста, ред би био да је дефинишу, али то не чине у „добром“ маниру професора Антонића с почетка овог ураДка. Указују само на супротно становиште – наводно југословенско, уствари Титоистичко Југословенство без Југословена, још темељније супротстављено изворном унитарном југословенству Црњанског, Скерлића и Андрића.

Но, да се вратимо изворно схваћеном унитарном  србијанству. Шта би то могло бити друго него идеје изложене у Манифесту Србијанства Љубомира Мицића?

Узгред, занимљива тема за анализе, којих нема, могла би бити хипотеза да су сви носиоци унитарних државотворних и националних  идеја са територије данашње Хрватске – било да су Далматински ОРЈУНАши, најзагриженији југословенски  унитариста Прибичевић или овај  Србин, разочарани Југословен  из Јастребарског. Са тла данашње Србије обично потичу идеје Балканског конфедерализма од кнеза Михајла до Туцовића, својевремене инспирације Стјепану  Радићу и Титу, у духу оног што заиста пише у Начертанију.

србијанство је својом верском трпељивошћу (што уосталом значи и слабост, јер вековима бити у ставу искључиве самоодбране према борбеној, политичкој и непријатељској католичкој цркви: ecclesia militans, није никаква савремена а ни корисна врлина!), србијанство својим вансталешким друштвеним устројством, својом политичком вештином и слободоумном напредношћу, својим песничким и војничким генијем – а нарочито својом самородном народном владавином, друштвеном и политичком, било оном у прехришћанско доба или оном у краљ-Петровој Србији — не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану. То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнородном и разноименом „социализму“ у свету“.“[iv]

Проблем  је „само“ што моја маленкост не види никакву везу између ова два такође  хомонима – Србијанство Љубомира Мицића и Србијанство овог аутора, који се упљува цитирајући у позитивном конетксту Ломпара, који оживљава становиште које иначе  „пљује“ („србијанац неповерљиво гледа на оживљавање идеје српског становишта„).

Јер: „нова Србија мора да васкрсне; већа и моћнија од Југославије, нова Србија мора да буде, створена због среће Балкана и радости Европе, у име човечанства и зенитизма ради“ збори Мицић. А „нова Србија“ у којој живе само „Срби“ из Републике Српске и Црне Горе и „кетмани“ опет само „Срби“ из Хрватске, некако је много мања и скученија и идеолошки и територијално. А остаје неразрађено шта са  тамошњим „неСрбима“ (оним говорницима нашег језика  који им се не свиђају). Посматрајући колико свршавају на „хрватска становишта“ човеку свашта пада на памет.

Али, вратимо се сами себи! У деветнајстом веку, Српски Устанак беше најсветлија звезда на небу феудалне Европе. Та Српска Револуција беше прва истинска народна револуција у свету. И та, баш та и таква револуција — а она је трајала цео прошли век, и то на целом пространству наше данашње државе!— та иста револуција још ни данас није завршена. Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен.“ клицао је Мицић, не слутећи у каквом скучено  опсегу ће данас интелектуалци да перципирају српски народ, одушевљени и задојени туђим становиштима и непријатељским притисцима и донацијама .

http://branali.blogspot.rs/

 

[i] https://stanjestvari.com/2016/06/08/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%9B-%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D0%BB%D0%B5-%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8/

[ii] https://prevrat.com/2016/06/26/%D1%81%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0/

[iii] исто

[iv] http://www.catenamundi.rs/vidici/ljubomi-micic-zatocnik-srbijanstva/

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s