Срђан Станковић: Србијанство – стваралачка сила српског народа

 

Србијанство је покретачка снага која мобилише и хомогенизује српски народ у циљу стварања и неговања једне и јединствене српске државе – Србије

 sk

 Непосредни повод настанка овог текста је чланак професора Слободана Антонића, објављен на сајту Фонда стратешке културе 07. јуна 2016. године, под насловом Докле више са „србијанчењем“?1 У том чланку, аутор даје своје виђење стања у погледу све учесталије употребе термина Србијанац и србијански у јавном и медијском простору Републике Србије, као и у јавном и медијском простору неких земаља нашег непосредног окружења, у првом реду Босне и Херцеговине и Републике Хрватске. Такође, аутор покушава да проникне у дубљи смисао овог феномена, и на крају настоји да понуди решење за превазилажење настале ситуације.

На самом почетку, сложићемо се са аутором текста, да је агресивна, пренаглашена и учестала употреба термина Србијанац и србијански погрешна, и у најмању руку штетна по српске националне интересе. Сложићемо се и око чињенице да је синхронизована кампања експлоатације ових појмова од стране другосрбијанских јуришника, затим исфрустрираних званичника околних неоколонијалних државоликих творевина, као и однарођених делова владајућих елита у Републици Србији, несумњиво диригована из једног центра и са једним заједничким циљем.

Сматрамо и да је у овом историјском тренутку питање мотива све учесталије, неадекватне и погрешне употребе ових термина, као и питање моралног квалитета личности ангажованих на овим активностима од споредног значаја, док је питање паралишућег унутарсрпског неспоразума, који из свега произлази, од прворазредног значаја. Зато кренимо редом.

Србијанство2 није идеологија. Србијанство је исцељујући пут Српства, дубоко утемељен у српској државотворној традицији. Србијанство је покретачка снага која мобилише и хомогенизује српски народ у циљу стварања и неговања једне и јединствене српске државе – Србије. Србијанство није штура географска одредница чији је циљ подела српског народа. Србијанство је прегалаштво, начин живота, начин размишљања и деловања у размерама целокупног српског народа, у свој његовој пуноти.

Бити србијанац не значи искључиво живети у Србији. Србијанац је и онај Србин који у Црној Гори сања да Црна Гора једног дана испуни своју историјску мисију и постане саставни део Србије. Србијанац је и Србин из Републике Српске који своју стваралачку енергију несебично улаже у проналажење начина за присаједињење територије Републике Српске Србији. Србијанац је и онај Србин кетман у Хрватској, који стицајем историјских околности мора да доказује своју лојалност Хрватској држави на најпонижавајући начин, али свим мисаоним силама делује у правцу ревитализације српског народа на његовом историјском простору, свестан да докле год сеже српски народ, дотле се протеже природна граница једине српске државе – Србије.

Србијанац је, дакле, сваки Србин који својим делом стрпљиво гради на светосавским темељима. Србијанство искључује југословенство, евроунијатство и остале интеграционистичке и глобалистичке пројекте, чији је циљ асимилација и преумљење српског народа под најразличитијим паролама. Искуство нас учи да смо сваки пројекат те врсте прескупо платили, а да је Србима најбоље било кад су поштовали себе и своју самобитност.

Зато србијанац неповерљиво гледа на оживљавање идеје српског становишта. Изворна идеја српског становишта је настала у експерименталном југословенском окружењу као реакција на појаву локалних сепаратизама и на појаву салонског комунизма у Краљевини Југославији. Изворна идеја српског становишта је комплементарна са југословенском идејом. Зато се србијанац забринуто пита, да ли је за повратак српском становишту у савременим условима потребна нека нова Југославија, нека нова, неприкосновена наднационална творевина, или му је као њен сурогат довољна распарчана и конфедерализована Србија? Ако није тако, србијанац закључује да је идеја повратка српском становишту у дисконтинуитету са својим изворним обликом, а да фрагменти идеје српског становишта извучени из контекста представљају нешто друго, нешто што је чак у складу и сагласју са изворним путем србијанства.

Србијанство, у свом изворном облику, није споља убачена идеологија која перфидно подмеће географску одредницу „Србијанац“ са циљем да трајно збуни и забије клин раздора у срце српског етничког бића. Изворно србијанство су нам донела прва државотворна стремљења на светосавској основи у Срба. Изворно србијанство прихвата и негује богато наслеђе светосавља, и марљиво и стрпљиво му саображава форму државно-правног уређења Србије. Баш из тог разлога, владика Данило Крстић каже да је србијанство централни део Српства, који поново треба да одигра своју историјску улогу на јачању и уздизању Србије3.

И на крају, потребно је нагласити да је данашњи појам србијанства садржински потпуно измештен са позиције која му по природним законима припада. Вишегодишњим кривотворењем овог појма у циљу остварења интереса оних међународних, а затим и унутрашњих друштвених сила, којима је јака и стабилна српска држава – Србија представљала непремостиву препреку, перцепција овог појма је достигла ниво негације свог изворног значења.

Све је почело 1882. године, када Аустроугарска монархија у страху за сопствену егзистенцију отпочиње пионирски рад на кривотворењу овог појма, како би неутралисала државотворне тежње српског народа на својој територији. Наставило се у комунистичкој Југославији са циљем легитимисања и утемељења новонасталих вештачких нација. Од тада, па до данашњих дана, србијанство се у симболичкој равни апсолутно поистовећује са својом негацијом. У том погледу, професор Ломпар говорећи о негативном утицају титоизма исправно закључује: „познато је да су симболичке слике, усвојени систем предрасуда и очекивања, простирања идеја и представа, неупоредиво трајнији и делотворнији од ствари материјалне културе“.4 Тако је и србијанство постало, са једне стране моћно оружје у рукама непријатеља српског јединства и српске државности, а, с друге стране предрасуда која у српском народу гуши сваки здрави државотворни импулс, а протежира све оне погубне антидржавне и антидржавотворне идеје чији су исходи такви, да њихове разарајуће последице и данас осећамо.

Сматрамо да је, иако живимо у медијски изманипулисаном друштву, чија је перцепција вештачки преформатирана и заокупљена периферним и умирујућим садржајима, појму србијанство, стрпљивим и преданим радом, неопходно вратити изворни смисао. Такође, сматрамо и да употреба самог термина србијанство у свакодневној комуникацији није од пресудне важности, колико је зарад будућег опстанка важно превазићи дневнополитичке несугласице и спровести у дело, а затим и отелотворити програм србијанства. Како каже уважени професор Ломпар: „…живот није пуки физиологизам хемијских процеса, већ је много више од тога: живот је учествовање у једној егзистенцијално-симболичкој размени, у једном односу са прошлошћу и са будућношћу. Код нас не постоји никаква јавна свест о томе, па отуд не постоји никаква потреба за било каквим културним и државним поступцима који надилазе садашњи тренутак.“5

 

1 http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/dokle-vise-sa-srbijancenjem/, на дан 15.06.2015.

2 Драган Марјановић, Бобан Васиљевић, Србијанство – откривање Српства, Чувари, Београд, 2015.

3 https://www.youtube.com/watch?v=SkxRVD5hDSk, на дан 15.06.2016.

4 Мило Ломпар, Повратак српском становишту, Catena Mundi, Беорад, 2014.

5 Мило Ломпар, Повратак српском становишту, Catena Mundi, Беорад, 2014.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s