Бранимир Марковић: ЖРТВОВАНА НА ОЛТАРУ ОТАЏБИНЕ

 

ДрПавков ме оправдано прозво што (још)  једну од многих бедастоћа моје неуспешне новинарске каријере нисам обнародово јавности.

Ради се о „општепознатом“ случају, давно заборављеном, о ком моја маленкост на основу само једнодневног ангажмана „истарживачког новинарства“, пре епохе ју тјуба и гугла, може одговорно да тврди да је „истина сасвим супротна“.
(Он и ја се иначе међусобно прозивамо – ја њега што никако да напише своје ратне мемоаре, а човек ем је рођени таленат за извештача, ем је видо свашта својим очима  – а он мене за исто – али  из новинарске клоаке)


да ли вам личи на ратног злочинца?


Општепознато је:

„Zorana Banić je 2001. godine uhićena u Švicarskoj i izručena Hrvatskoj. Na prvom suđenju na zadarskom Županijskom sudu, gdje joj je suđeno u odsutnosti, osuđena je na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina nad civilima u Škabrnji 18. studenoga 1991. godine. Na ponovnom suđenju nakon uhićenja osuđena je najprije na 13, pa na 10 i na kraju na 6 godina zatvora.

„Ni danas se ne osjećam krivom za ono zbog čega sam bila u zatvoru. Bilo mi je grozno i teško sam podnosila sve ove godine. Sada idem u Crnu Goru svojoj obitelji“, rekla je Banić okupljenim novinarima.
 

Odvjetnik obrane Luka Šušak i danas smatra da je Zorana Banić nevino osuđena jer nije bilo dokaza da je nekoga ubila, a ni nitko od svjedoka nije takvo što rekao niti opisao sam čin jednog od ubojstava za koje je terećena.

Vrhovni sud nije osporio dio prvostupanjske presude prema kojoj Zorana Banić nije osobno ubijala civile, ali je kao pripadnica tzv. Vojske SAO Krajine 18. studenog 1991. bila u Škabrnji i nasilno izvlačila iz podruma i obiteljskih kuća civilne osobe, uglavnom starce i djecu, te tako sudjelovala u ratnom zločinu.
А заборављено је, јер никад нигде није објављено – да је жена одробијала на неправди Бога ни крива ни дужна.
А ево шта није објављено.
Тада сам био хонорарац, дописник Новости из Будве, тачније помоћни дописник легендарног  Сава Греговића, коме се није ишло још и на многобројне спортске догађаје у региону Боке, па сам невољно постао и спортски новинар – што беше једина област у којој се нисам до тада опробо нити имао такве амбиције. Нагледах се ватерпола и бочања за цео живот.
Па ме једном кум, избеглица из Бенковца замолио да саслушам једног земљака у невољи.
И повеже ме са супругом Зоране Банић, особом о којој појма нисам имао. Као ни о догађају у Шкабрњи. Банићи су привремено избегли у Тиват, одакле су „аплицирали“ за разне земље, па им је, чини ми се Аустралија, одобрила исељење. Жена је ухапшена на преседању из авиона у Швајцарској. Појма  није имала да је на међународној потерници.
Била је обична медицинска сестра, прескочићу због могуће пристрасности  – омиљена и међу Србима и међу Хрватима, јер ми је то реко њен супруг.
Човек ми изложи врло документовано историјат прогањања ове жене од стране хрватског правосуђа. Посебно су били занимљиви записници сведочења очевидаца који су сви одреда тврдили да су поменути злочин у Шкабрњи учиниле „србијанске постројбе“, а не мештанске парамилиције. Очевидци су углавном били резервисти ЈНА затечени тамо, једном од њих није било могуће заборавити презиме – био је брат фудбалера Хајдука Јарнија. Њихова сведочења су ми деловала сасвим веродостојно, јер који би мотив имале РваТНе, да су то били, да амнестирају комшије ћетнике кољаче.
Указао ми је и на десетине сведочења да Зорана уопште није била тада у Шкабрњи, већ у својој кући (заборавих у ком месту). Јер је тада био и неки противудар хрватских постројби, па је пуно људи избегло у њено место, а многе од њих  је угостила у својој кући. они су сведочили из прве руке.
Ниједан од сведока оптужнице није ни тврдио да је видео Банићку да чини злочине, чак ни да носи оружје. Само да су „чули“ да је виђена тамо. Толико о фарси од независног судства.
А сад прелазим на тему овог ураДКа.
Човек ми рече да су се жалили свим виђеним људима патриЈотског сектора, на челу са Коштуницом, тадашњи премијером. И сви су Пилатовски опрали руке. Човек ми је показао све дописе свим надлежним установама.
Најсмешније, да не беше трагично, је што их је легендарни Саво Штрбац, монополиста проблематике избеглица грађанског рата православне вере, саветовао мудро да се добровољно предају хрватском суду, да сигурно добијају спор.
Све сам то написао у чланку, по свом устаљеном обичају који ме је коштао неколико отказа и коначног избавања из новинарстав Илирика – сасвим без аутоцензуре. Са нагласком на веродостојним сведочењима о  чињеници КО је извршио тај злочин.
Јер ту је кључ удруженог злочиначког подухвата Хрватске и Српске парадржаве према појединцу – несретној жени. Хрватску занима једино да што више домицилног становништва оптужи за злочине, поготово оне које нису починили, не би ли их што више одвратило од повратака на „огњишта“, док је нелустрираним и нереформисаним структурама тајних служби Србије једино важно да се не открије улога Милошевићеве парадржаве у рату у Хрватској. 
Па зашто не жртвовати једну убогу медицинску сестру на олтар „националих“ интереса.
У њиховој заједничкој идеологији, људски живот и патња појединаца ионако мало вреде. 
Епилог мог писанија, илустрованог и породичним фотографијама које ми је уступио човек, беше …
Долазим редовно у редакцију, кад Саво свечано – опа мали, частиш, објавили ти на средњим (колор) странама са најавом на насловној.
Погледам- стварно фотографије, стварно текст на ту тему, али није мој. Него оно, школа Ратка Дмитровића – зли усташе и јадни Срби. Ал ни потпис није мој, него неки Мрдак, ако се добро сећам. Новинар запослен у централи Новости у Београду. Сетих се да ми се човек на њега жалио – каже, земљаци смо, знамо се , он зна све, а ништа не објављује.
Хонорар за необјављени текст сам добио поштено. Ето.
Да их ипак објавио овај урадак, морао сам да питам Гугла да ме подсети епилога трагичне фарсе са Зораном Банић,
презимена фудбалеровог брата ког нисам мого да се сетим, укуцао сам Мирковић, црвени картон Хрватска Југославија,
 и шта би с тим Мрдаком, како се зове например.
Кад укуцаш Зорана Банић ћирилицом, добијеш  Да ли сте мислили: зорана бабић,
а у историју посредством википедије улази: Zorana Banić, medicinska sestra koja je 1998. osuđena u odsustvu za pomaganje ubojstva 43 hrvatskih civila u Škabrnji te da je osobno ubila jednu osobu nožem, godine 2001. uhapšena je u Švicarskoj te izručena Hrvatskoj. Isprva je osuđena na 10 godina zatvora, zatim na 13, da bi ju Vrhovni sud osudio na šest godina“
а доста је знаковито и: „Nakon odsluženog vojnog roka, oko 200 srpskih rezervista koji su proveli dva mjeseca na ratnom frontu u Dalmaciji, je javno prosvjedovalo u Beogradu protiv zločina srpskih paravojnih postrojbi, među njima i one počinjene u Škarbnji. Prema njima, nakon što bi JNA osvojila neko naselje, paravojne snage bi slijedile i „pljačkale, silovale i ubijale“

Гледе Мрдака ништа, сем линка не локалне барске новине у ком пише:
bio je dugogodišnji dopisnik beogradskih „Večernjih novosti“. …. Mrdak je ubijen 25. decembra prošle godine oko 10.35 časova …“
Међутим кад пратите линк добијете страну на којој уопште нема тог текста, па кад укуцам текст из најаве линка у претрагу добијем:
bio je dugogodišnji dopisnik beogradskih „Večernjih novosti“. …. Mrdak je ubijen 25. decembra prošle godine oko 10.35 časova … – rezultati pretrage
Nema rezultata pretrage

http://jedro.me/?s=bio+je+dugogodi%C5%A1nji+dopisnik+beogradskih+%E2%80%9EVe%C4%8Dernjih+novosti%E2%80%9C.+….+Mrdak+je+ubijen+25.+decembra+pro%C5%A1le+godine+oko+10.35+%C4%8Dasova+…
Појма немам дал је то уопште тај Мрдак. Ал уклапало би се у теорију завере.
Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s