Mr. Бранимир: СРЕЋАН ВИ ЈУБИЛЕЈ – 10 ГОДИНА БЕЗ МОРА vol (или магаре) 1

  1. маја тихо нам је промакао један јубилеј тужан за паметне а небитан за глупане.

10 година како Срби(јаЊци) више немају излаз на море.

7._Mogren_pla__a_copy-226-800-600-80-c-wm-right_bottom-75-PRIMORSKE-255-255-255-12

Веома мало је тужних држава које немају излаз на море. Гуру ових других, Чедомир др  Антић збори да је излаз на море „превазиђена геостратегија“. И у томе  сасвим следи  гуруа срБизма Јована Дучића, ал о том потом.

На свој константОЛОШКИ начин осврнуо се једино Ђорђе Вукадиновић, мушка патриЈотска, тамнокоса Оља Бећковић. Спин кинг Горње Мезије.

Да констатује општепознато прећуткујући стварне контексте и да хушка светину на општепознате „истине“.

Као што је Оља у свој Утисак звала само Свиту веома ограниченог и прецизно дефинисаног идеолошког опсега – ергелу коју је најбоље дефинисао и пописао још Вацлав Клаус (Imam na umu pokret zelenih (environmentalism) (sa njihovim principom “prvo Zemlja a ne sloboda”), radikalno ljudskopravaštvo (radical humanrightism (zasnovano – kao što je de Džejsi precizno pokazao – na nerazlikovanju prava i “pozitivnih prava”), ideologiju “građanskog društva” (ili “komunitarizam”), koja nije ništa drugo do verzija post-marksističkog kolektivizma koji traži privilegije za organizovane grupe, a kao posledicu toga dobijamo refeudalizaciju društva. …multikulturalizam, feminizam, apolitični tehnokratizam (zasnovan na resantimanu prema politici i političarima), internacionalizam (a naročito njegovu evropsku verziju pod imenom „evropejstvo“) i naglo narastajući fenomen koji nazivam NGO-izam.) , тако је  на НСПМ-у, деценијама главном пропагандном гласилу Прве Србије, такође дефинисан врло уски идеолошки опсег. Ко искорачи изван тога добије редакцијски одговор: „нажалост ове и овакве текстове више не можемо да објављујемо„. Ко моја маленкост.

Два основна постулата (њиховог оквира) су антијугословенство, тј. негирање да смо исти народ сви који разумемо једни друге те  свођење баштине на географски и идеолошки много уже подручје. И, повезано с тим, глорификација идеје Велике Србије, сновиђења насталог тумачењем наводног или ненаводног Лондонског уговора из 1915. од стране Добрице Ћосића и кафанских импресија на  књигу Верујему Бога и Српство, Јована Дучића, „Библију малосрБства“.

У тако скученим менталним  границама оно што се данас  зове Црна Гора је једноставно немогуће схватити.

Други ментални проблем је што су дешавања на јужној обали источног Задарског мора (што не би Јадранско било од Јадер=Задар, до модерних времена  стратешки најзначајнији град на Јадрану, а не по неком италијанском селу у залеђу) да не кажем Венецијанског залива, део историје дугог трајања, а бављење политичком феноменологијом не може додуше да  шкоди, али не доприноси Бог зна шта разумевању.

Зато се на бројне тачне спин кингове феноменолошке констатације нећу много обазирати, сем злобним опаскама. Попут: „Право гласа на референдуму није било дозвољено хиљадама држављана Црне Горе, који су имали пребивалиште у Србији, док су, с друге стране, масовно гласале присталице суверенистичке опције из дијаспоре, које су пристизале чартер летовима и организованим конвојима из Швајцарске и са Косова.“ Што констатова тадашњи Коштуницин пропагандиста. Ово јесте „кривица“, тј. смицалица  Мила, али је много више  пропуст великог државотворца, мага уставног права, тадашњег премијера Србије. Чији један од пришипетљи, не сећам се више који,  је ономад отворено изјављивао „Црна Гора може да се отцепи ал Косово никако„. О чему тада на НСПМ-у „ни мукајет“.

Обојици је промакла још једна ситниница: У Црној Гори, за разлику од нпр. Хрватске, дијаспори је било онемогућено да гласа на референдуму. Мени нпр. А таквих ко ја, пореклом са територије данашње Црне Горе, је бар пар милиона међу држављанима Србије. Много већу улогу у  „сатанизовању“ црногорског „идентитета“ и одвраћању  њих(нас)  од „смарања“ са прапостојбином од „Мила“, имала је „екипица“ идеолошких „дихотомиста“, коју је брижно неговао НСПМ.  Опевала их је баш моја маленкост, „ође“ нпр. http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/izumiranje-nacionalista-i-bejbi-bum-kulturalista.html

Дували су исто једро, не  некаквог српског интереса, ма колико недефинисан био, него баш са Миловом политиком. Чију сам конститутивну смицалицу пробао да објасним „ође“ (зидовима)http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2007_br_markovic1.htm

Тако да ми се мало лицемерним чини Вукадиновићева констатација: „Поред отворених про-црногорских лобиста (Соња Бисерко, Беба Поповић, Душан Јањић…) који и данас попуњавају црногорски медијски и политички простор, Ђукановић је сво време на вези држао и директно или индиректно финансирао јато „антицрногорских“ пљувача који су били задужени да по српским медијима и порталима неукусно и неумесно пљују по „брђанима“ и „црногорчинама“, а онда је њихове изјаве и ставове приказивао по црногорским медијима са поруком – ево, видите шта Срби говоре и шта мисле о вама. У тој представи су учествовали многи (сетимо се само покојног Владана Батића, као и неких кадрова Г17 Плус, да и не говоримо о заговорницима „обреновићевске Србије“ „шумадијским националистима“ итд), неки можда и искрено уверени да су „српске патриоте“ и да раде за „српску ствар“.“

Јер је лукаво прећутао баш јато (бејби бум културалиста) које се тих година угњездило удобно на НСПМ-у. Не само тамо – и у бројним радним  групама на буџету Србије под вођством, глед чуда баш Антић др Чедомира, које су трабуњале о положају српских националних мањина у „региону“. А понеки богме и у сопственим салонцима на Дорћолу добијеним од савезне владе после 5. октобра за заслуге за срБство.

На сличан начин: „Актуелна српска власт, пак, са Ђукановићем …  тамошње Србе гура у правцу прихватања статуса „националне мањине“ и колаборације са Миловим режимом.“ Мало ми је … кад ово изјави особа на изборној листи чији данашњи носилац  је 2010.  изјављивао и то баш у Подгорици: Србима би било боље да постану национална мањина и почну да користе све културно-просветне, медијске, политичке и друге законске могућности за неговање сопственог идентитета – које у овом часу немају у држави Србији, која је само на уставном папиру држава српског народа, док је у пракси грађанија којом све више влада диктатура мањина: од верских, преко сексуалних до националних.“

Бошко Обрадовић на Првој конференцији српских „националних“ (наводнике додала моја маленкост) организација, одржаној у Подгорици 19. јуна 2010. године на тему „Српски народ у региону – положај и перспективе” збори:Желимо право које су уживали Срби у Аустро-Угарској и Османској царевини, које им не одбија ни лажна држава Косово нити БЈРМ. Наше оружје су разум, закон, право и правда. Стразбур, Брисел и Беч наше омиљене адресе.“[xix] Сличност са залагањима наводних идеолошких опонената и у овом случају је запањујућа: „Ми овдје не градимо национале државе, него модерно грађанско друштво европске профилације у којем су сви равноправни – Црногорци, Срби, Хрвати, Бошњаци, Муслимани, Албанци, сви”,истакао је некако истовремено и на сличном месту „милогорски“ министар иностраних послова Роћен

http://branali.blogspot.rs/2011/08/blog-post.html

Није се Црна Гора отцепила због изборних смицалица, терора паравојски и параУДБИ истог типа које сад спроводи Вучићева клика. То јесу биле капи, и то пуно капи, које су препуниле чашу, али талас не потиче ОТАЛЕ.

Црна Гора је „отпала“ јер је Србија напустила  интеграционалистичку политику. „Југословенски расизам„, како сложно викају на сајту НСПМ-а и дан данас (не само зато, ал о том потом). А једино у том контексту Црна Гора има везе с Србијом, ако изузмемо прећутану и добровољно сасвим асимиловану црногорску дијаспору која чини бар тећину становништва Србије. Али ти људи су сасвим интегрисани у србијанску нацију, колико и Цинцари нпр. и данас имају везе с Црногорским колико и Цинцари са Албанским (Епирским, како вам воља) приморјем, одакле су дошли. И знају за своје предке и стара села колико и (бивши) Цинцари за своје. Штавише, већина ни не зна да су Црногорци пореклом, баш као ни већина (бивших) Цинцара. Ма мрзе Црногорце.

Па би рекли, кад би заборавили да је Вукадиновић спин кинг,  да је следећа  констатација више „тлапња“: „Србија не само да је лоше водила борбу за очување заједничке државе, него се и након тога лоше поставила према чињеници да је Црна Гора постала независна. Заправо, реаговали смо као увређено дете, или остављена млада, са мешавином инфантилости и јалове озлојеђености. Да би забашурили сопствени неуспех на референдумском фронту, Коштуница и његово србо-црногорско окружење су се потпуно окренули од црногорске тематике … „. [i]

Ово је спин да би се замаскирала „геополитичка“ и идеолошка изгубљеност у простору и времену. Коју протежита и сам Вукадиновић.

Зато пређимо на рашчлањивање његових озбиљнијих увида: „са црногорским референдумом сахрањена је двовековна тежња српске политичке елите о „изласку на море“ (што не треба бркати са теоријама о „великој Србији“). Србија је остала стратешки окружена и закопана у унутрашњости Балкана, а Црна Гора је вештачки ишчупана из свог српског историјског и географског контекста, те из источно-православног пребачена у западни, евро-атлантски цивилизацијски и геополитички круг. …неки верују да је све то само „привремено“ и да би се, са одласком Ђукановића, ствари могле довести у ред („довољно је пар ракија и једна Цецина песма“, кажу, па да испод „монтенигерског“ избије „српски“ идентитет)

„“Отпадање“ Црне Горе, дакле, повезано је са:

–          Различитим концепцијама о изласку на море у скоријој прошлости и потпуном одсуству таквих концепција у садашњости (типа цитираног велеумља Антића др Чедомира)

–          теоријом о „великој Србији“

–          историјским и географским контекстом

–          источно-православним и  западним, евро-атлантским цивилизацијски и геополитички круговима

–          „монтенигерским“ и/или „српским“ идентитетом

Анализираћу „тачку по тачку“.

–      Различите концепције о изласку на море Србије у скоријој прошлости

Уствари је постојала само једна државна, јасно дефинисана. Излазак на албанску обалу. До детаља разрађена, закључно са пројектом пруге до Скадра и Драча и изградњом луке. То је био циљ и српски ратни плен договорен са савезницима у првом Балканском рату.  План је имао неколио „ситних“ мана – занемарио је постојање Албанаца на тоj територији, и расположење свих великих сила према контроли Отранта од стране Србије, иначе државе без флоте, мада ни економски није био Бог зна како смислен.  Колики је био подсвесни или свесни утицај цинцарског сентимента према прапостојбини на здраворазумско расуђивање – могла би да буде занимљива тема, али други пут.

Познато је да је политику према Албанији и Албанцима критиковао Димитрије Туцовић. Данас се та критика преварно смешта малте не у контекст заштите етничких и мањинских људских права „анти Клаусовског“ типа, мада, ко прочита шта тамо заправо пише, ласно схвати да је критика управо („сасвим супротна„) због напуштања либералних и националних начела и исходишта (сарадње и братсва слободних нација) и огрезлости у „минимперијализму„.

Минимперијализам је 1918. постала кључна реч и гледе односа Срба и Црногораца.

Колико је Димитрије Туцовић био „анационалан“ показује његово аргументовано залагање да Србија, уместо Грчке, треба да изађе на море код Солуна и веома разрађен и научно утемељен концепт организације Македоније нпр.   Његова идеја данас делује такође минимперијално, с обзиром да је данас наша омиљена дестинација за летовање етнички чисто грчка.

Али у његово време демографска ситуација у Егејској Македонији је била сасвим друкчија – Словена је било много више пре грађанског рата од 1946. до 49. У ком су се махом борили у пораженој милицији. Нема више ни Јевреја Сефарда, страдалих у Холокаусту,  који су некада  чинили трећину становништва Солуна – готово све лучке раднике. А и Грка је било знатно мање, јер је Ататурк тек после погибије Туцовића  прогнао Грке из Смирне и Мале Азије.

(Иронично и комично – присилним измештањем  омиљене дестинације за летовање из Далмације у Грчку, након нашег последњег грађанског рата, упали смо у њихов још незавршен. Нисмо чак постигли ни да нам се деца не бију с мештанима. Црвено бели дрес нашег омиљеног клуба на грчкој обали је још омрзнутији него међу Хајдуковцима. За њих је то дрес омрзнутог Олимпијакоса – клуба који баштини губитничку „црвену“  страну грађанског рата. У Македонији већина становништва, протерана из Турске, навија за ПАОк, а у Епиру и на Пелопонезу сви за ПАО (Панатенаикос) клуб директни настављач десничарских хунти. Једна од милиција у грађанском рату звала се баш ПАО. )

Укратко, Србија није имала никакав концепт изласка на Јадранско море северно од Скадра. У том смислу је веома прецизна  Вукадиновићева констатација „не треба бркати са Великом Србијом“.

Тадашњи Дубровачки прваци су ову стратегију звали „Македонска утвара“ и очајнички су „лобирали“ за Далматинску „јадранску орјентацију“.  Углавном узалуд. Ал онда…

Далмација (а Бока је онда била Далмација)  се „десила“ Србији стварањем Југославије. Као што је уједињена флота империјалних велесила Русије, Британије, Немачке, Италије 1912. рекла српској пешадији „иш“ са албанског приморја, тако је америчка исто урадила са италијанском флотом 1918. Вудро Вилсон је решио, уз сугестије Михајла Пупина – Далмација припада „српским лоповима„, како је  описао Мусолини стање у Југославији приликом основања Удружења бораца (Фаши ди комбатименти), разочараних ветерана (они су мислили ослободилачког) рата против  Аустрије, управо тим поводом .

Међутим, у Југославији најближи и најлакши излаз Србије на море био је и остао преко Ријечке (испрва Сушачке) луке. Приморци данашње Црне Горе никад у историји нису били мање повезани са Србијом него од тада. Некад је имало смисла путовати и трговати караванима из Котора и Дубровника долинама и кањонима Дринског слива. Настанком Југославије  подухват  је обесмислила  већ постојећа бржа жељезница из Ријеке. Каснија закаснела изградња пруге Београд Бар беше само сулуди изнуђени политички подухват без неког економског резона. Јер, Београду је и лука Констанца згоднија и лакша.

Закључак: стварање Југославије уствари  је продубило раздвајање Србије и Црне  Горе. Из много социо-политичких, „геополитичких“ и идеолошких разлога (о том потом), али базично због овог „баналног“ (а ја обожавам  да недокучиве појаве објашњавам баналним разлозима).

Потребно је схватити да, осим Црногораца познатих србијанској јавности из негативних стереотипа, витезова, генерала ожењених за балерине, вођа мафија, Теразијских и имаоца туђих палата на Дедињу или кућа за издавање туристима на мору, постоје и Црногорци смртници који живе у Црној Гори и егзистенцијално и интересно уопште нису везани за Србију. Усмерени су ка пучини (пелагосу, не охлосу) или су закопани у своје котлине ван којих слабо шта познају, као и протеклих миленијума. Тај обичан свет помораца, рибара, ратара, сточара и највише јефтине радне снаге у туризму (конобара, собарица…) и радника у индустријским гигантима Никшића, Титограда и Цетиња постаће Милова  „база“. Становништво орјентисано ка југу, које никад „у Београд“ није било (веровали или не, таквих је пуно).

Привременом спајању Србије и Црне Горе  највише су допринели они други – „сој“ , „племство“ настало ухлебљењем и настањивањем припадника победничке војске, осветника својих зеленашких очева (припадника губитничке милиције грађанског рата у Црној Гори 1918.)  из победничке  партизанске милиције грађанског рата 41.-45. „у Београд“ и „колонизација“ њихове родбине у Војводини. (Њихови партизански саборци из тада још суседне  Боке, „тежаци“  из „Црвених Комуна“ који рат нису схватали као грађански већ као ослободилачки и класни, углавном су остали  на своји „огњиштима„). И, касније, туризам.

Међутим, ова масовна идеолошка миграција у самој Црној Гори довела је до потпуне „претумбације“  идентитета. Ова појава је србијанској јавности, упознатој са ЦГ поглавито преко плажа,  а поготово аналитици, потпуно промакла.

Ал о томе сЈутра.

Advertisements

7 mišljenja na „Mr. Бранимир: СРЕЋАН ВИ ЈУБИЛЕЈ – 10 ГОДИНА БЕЗ МОРА vol (или магаре) 1

  1. Kako to samo Stbi krivi? Pa neka je i Kostunica… Gde je tu krivica „Crnogoraca“ koji se ne osecaju Srbima? A Milova? A „medjunarodne zajednice“? Lajcaka?

    Sviđa mi se

    • а ко може други логички кад су сви актери СРби?
      ко уопште помиње кривицу? само покушавам да објасним да страна која не помери ни мали прст нема шансе да победи у сукобу.
      kao i – da bi se bilo šta postiglo, prvo moraš da imaš ideju i plan.

      Liked by 1 person

      • Pogresno! Srbija tu nije trebala ni da mrdne prtstom, naprotiv. Ako Crnogorci ne osecaju da su Srbi, onda ni crnogorska obala nije „izlaz na more“ za Srbiju.

        Sviđa mi se

      • „Несрби“ су побиједили са 2000 (двије хиљаде) гласова предности. Потрошено је, на „несрбско“ подмићивање само „кеша“ око милијарду долара. Запослено на хиљаде са јасним условом да „несрбски“ гласају на референдуму. Познат је случај „Машан“ (аудио- видео запис) гдје неком сиромаху нуде опрост дуга за струју, од 1500 еура да „преломи мозак“ и гласа „неспски“.

        Liked by 1 person

  2. Pitanje za neke Crnogorce,

    Kako ce sada Srbi bez mora, posle deset godina.
    Nikada pre a i danas nismo isli na bilo koje more , a pogotovu kod “ brace“ za dzabaka. Svaka kafa, sendvic, vino , smestaj i „prica“ placala se u dinarima, evrima i markama.
    Pa otkada je to „nase“ more, ako je ikada i bilo nase. Mozda je to sto nam je jzik blizak, ali nije i odnos.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s