МрБранимир: ИНФАНТИЛИЗМОМ ПРОТИВ ЕУФЕМИЗАМА – одговор штованом Славиши Ћирковићу

За моју маленкост није инфантилизам него тежак дебилизам став да се против „окупације“ може Гандијевским пасивизмом, чекајући да  те брат Рус ослободи.

 у земљи у којој сва интелигенција из конформистичких разлога углавном користи еуфемизме 
„неолиберализам“, „цивилно друштво“ и „људска права“ за фашистички, корпоративистички  државни поредак, њему припадајуће параинституције и присилне сегрегације унутар јединствене заједнице (нације)  псеудоетничке и квазикултуролошке…
 ја сам поносан што сам глуп ко дружина идеолошки веома различитих – Рон Пол, Варуфакис, Чомски, Вацлав Клаус, Брни Сандерс …  
fašisti

„Na globalnom planu smo suprotstavljeni monolitnoj i bezobzirnoj zaveri koja prvenstveno počiva na prikrivenoj nameri da proširi svoju sferu uticaja; na infiltraciji umesto invaziji; na subverziji umesto izboru; na zastrašivanju umesto slobodi izbora; na gerili u noći umesto vojnicima u svetlu dana

Џон Кенеди

Korporacije su kapitalistički ostatak komunističke ideje kolektivnog upravljanja

Велимир Абрамовић

„Fenomen Tramp ugrožava još jednu prevaru kojom republikanski establišment obmanjuje svoje glasače. Mislim na taktiku ohrabrivanja belih glasača na otpor prema jakoj državi, dok se iza ideje slabe države u stvari krije politika skrojena tako da bogataši uvek prolaze bolje od ostalih“

Пол Кругман

 

Slaviša Ćirković, прокоментариса мој пређашни урадак о минулим изборима.

На конкретне нејасноће сам му одговорио коментарима, али ова забуна је значајна и готово свеопшта:

а) „neminovno bode oči lakoća kojom se lupa etiketa „fašista“, lakoća koja neodoljivo podseća na vrhunske domete perjanica „drugosrbijanske“ misli (Petra Lukovića, Svetlane Slapšak, Borke Pavićević, Latinke perović…) tokom (njima)zlatnih devedesetih.

а ови ставови уврежени и општеприхваћени у данашње Србадије:

б) “ Neverovatna količina infantilnosti izbija iz pasusa koji govori o „deklarisanim fašistima iz udžbenika“, tim pre što se ta dva nepravedno diskvalifikovana gospodina teško mogu ugurati u isti koš, bez obzira koji označitelj na njega stavili.“

в) „Najzad, beskrajno mi je smešno to naivno (pod uslovom da nije utilitarno) zalaganje za nekakav „gradjanski aktivizam“ u trenutnim društvenim prilikama, a apstiniranje onih čija egzistencija nije izravno skopčana sa vlašću nikako ne može biti direktna posledica stava o besmislenosti izlaska na okupacione izbore (poziva na organizovani bojkot nije bilo), koji se na glavnim medijima nije ni mogao čuti.“

У више својих текстова (мрзи ме да копам по архиви) сам баш експлицитно нагласио да се ЈА не фрљам етикетом фашиста прозвољно као рецимо  амерички салонски левичари (мој омиљени, најпарадигматичнији пример, Сузан Зонтаг кад јој је фашиста Клинт Иствуд због мачизма у шпагети вестернима). Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века у либералној штампи САД мало ко није био проглашен за фашисту.

Ја се трудим да термин користим врло прецизно и дословно означавајући експоненте, присталице и корисне будале  поретка на чију је закономерност, као очекивану  реакцију на либерализам, упозоравао још Абрахам Линколн: „финанцијска (ће) моћ земље покушати продужити своју владавину, користећи предрасуде људи све док се читаво богатство не нагомила у неколико руку, а Република уништи.”

Ово је једна од најсажетијих а најсвеобухватнијих  дефиниција које сам у животу прочитао.

Па сам мали милион пута цитирао паметније од себе: Potonuli smo i udaljili se od izvorne Republike. A sada tonemo ravno u fašistički sistem u kojem vlast drže velike korporacije i autoritativan režim koji gazi svaku osobnu slobodu svakog američkog državljanina.“ 

Taj sistem bio je aktualan u Italiji za vrijeme Benita Mussolinija od 20-ih do 40-ih.

Fašizam, kao ekonomsko-politička teorija, stavlja korporaciju na sam vrh upravljanja državom. Cijela zemlja je podređena služenju korporativnih interesa i njihovih vlasnika, a narod se drži pod strogom kontrolom policije, vojske, paramilitarnih skupina, ali i temeljitim nadzorom.“

http://revolucijasada.blogspot.com/2012/02/blog-post_5264.html

Дакле за мене фашисти нису мачо револвераши и јебачи из филмова седамдесетих .. ни навијачи  (сем Радових) који ће „побити све Сплићане“ и пијани форумаши… већ … врло прецизно:

– корпорације и корпоративисти (директни идеолози неолиберализма – најекстремнији примерци брачни пар Бегповић Поповић и припадајући медији, најекстремији тренутно је Бљуц)

–  државне структуре и личности које „Cijelu zemlju  podređuju služenju korporativnih interesa i njihovih vlasnika“ – најекстремнији  примерци су Лабус, Динкић и Вучић (Ћирковић је у праву кад принципјелно критикује моју агитацију подсећањем да је и Саша Радуловић имао ту фазу)

– будале и подлаци који шире „предрасуде људи“ најразличитијег садржаја (од Кандићке до Бокана)  на ползу финансијске моћи и уништења републике (владавине грађана). 

– све парадржавне организације које преузимају ингеренције либералне државе – од обезбеђења дугим цевима у банкама и на сплавовима до – Удружења потрошача или Заштитника грађана, који преузимају и новац из буџета и надлежности од државних институција, али без полагања рачуна парламенту, нити било коме јавно.

„Мој“ појам фашизма и фашиста је истовремено сасвим банално прецизан али, баш као такав, примењив на много ширу групу људи и организација. Од којих су већина декларисани баш као антифашисти. Често и  либерали.

Па нија тачно да се  „dva nepravedno diskvalifikovana gospodina (Миленковић и Бокан) …“, професионални ширитељи предрасуда и пропагатори пасивизма на ползу банкстераја „…  teško mogu ugurati u isti koš, bez obzira koji označitelj na njega stavili.“

neminovno bode oči lakoća kojom se lupa etiketa „fašista“, lakoća koja neodoljivo podseća na vrhunske domete perjanica „drugosrbijanske“ misli ...“ али не код мене него баш код Ћирковића и сличних му кад у исти тор ставе „Petra Lukovića, Borku Pavićević, Latinku Perović…“ иSvetlanu Slapšak“. У мраку јесу све краве црне, али на светлу дана Светлана Слапшак и знатан део новије редакције Пешчаник су у сасвим другим бојама од нпр. Светлане Лукић, Мијата Лакићевића или Мише Бркића. Поготов кад се и прочита неки њихов текст уместо што се то неради „из принципа“. Баш као што су на овим изборима ДССвери нешто сасвим супротно од Радикала, Заветника или Поповића принципијелног руског патриЈоте.

Зовите то Neverovatnom količinom infantilnosti (koja) izbija iz pasusa koji govori o „deklarisanim fašistima iz udžbenika“. Разумљиво је то у земљи у којој сва интелигенција из конформистичких разлога углавном користи еуфемизме „неолиберализам“, „цивилно друштво“ и „људска права“ за фашистички, корпоративистички  државни поредак, њему припадајуће параинституције и присилне сегрегације унутар јединствене заједнице (нације)  псеудоетничке и квазикултуролошке. Али ја сам поносан што сам глуп ко дружина идеолошки веома различитих – Рон Пол, Варуфакис, Чомски, Вацлав Клаус, Брни Сандерс …

За моју маленкост није инфантилизам него тежак дебилизам став да се против „окупације“ може Гандијсвким пасивизмом, чекајући да  те брат Рус ослободи. А нема ни Рузвелта, тајне успешности Гандијеве методе (условио Черчилу помоћ САД током Немачке  блокаде и бомбардовања Британије – самосталношћу републике Инидије)

Нисмо ми и САД „окупирани“ ко што је Совјетски савез Чехословачку 1968. Него (самоокупирани) као што су Мусолини Италију и Хитлер Немачку – парламентарним изборима па променама темељних закона.

Зашто и решење не било – парламентарним изборима па враћањем  темељних закона, што је окосница кампање Брни Сандерса. Чак и Доналда Трампа. Само Срби чекају да корпоративисти обесмисле и униште баш све институције и канале који штите смртнике, па Јово (Бакић) наново на барикаде и погибељи голоруки против 50 000 војника корпорација у црним униформама приватних обезбеђења.

ПС – ако и после прексиноћнег препада дружбе са фантомакам у Сава Мали,  против које ни милиција народна не сме да реагује, мислите да претерујем, онда ништа.

Advertisements

6 mišljenja na „МрБранимир: ИНФАНТИЛИЗМОМ ПРОТИВ ЕУФЕМИЗАМА – одговор штованом Славиши Ћирковићу

  1. škandal škandal stiže:

    Мирољуб Лабус, некадашњи потпредседник владе, ангажован је као консултант Светске банке да скенира рад Министарства финансија, на чијем је челу Душан Вујовић, дугогодишњи службеник ове међународне финансијске институције.

    Није реч о томе да Светска банка не верује свом некадашњем службенику Вујовићу већ је уобичајена пракса ове институције да на различитим пројектима ангажује различите домаће експерте.

    Лабус овога пута ради на пројекту рационализације и реструктурирања државне управе.
    http://www.politika.rs/scc/clanak/353958/Sta-Labus-radi-u-Vladi-Srbije

    Sviđa mi se

  2. Имам утисак да је излгање горе помало екстравагантно, јер пропустио сам да у овом и претходном чланку уочим одговоре на једноставна питања:

    – Зашто се више говори о томе ко гласа, уместо о кључној теми ко пребројава гласове? Са електронским машинама које које припадају једној корпорацији, и крађом гласова на Флориди на председничким изборима 2000, сан о поштеним изборима је исчезао и за сваког реалисту у Америци, а камоли код нас.

    – И да ли је заиста неопходно за аргумент о гласању рећи да је тај и тај новинар фашиста? Ако јесте неопходно, зашто? Је ли мало етикетирања, је ли мало сукоба и подела? И како може бити фашиста неко ко је против корпорација и капитализма – М. Миленковић?

    То су две теме које се већ срећу у јавности.
    Ја имам и своје допунско питање: Зашто су скоро сви, укључујући и најексцентричније критичаре система, одани представничким демократским изборима? Откуд та љубав према гласању за своје владаоце? Зашто та верност таквим изборима, када они дају слабе – и све слабије – дивиденде и на Западу? (Под ,дивиденде’ мислим на општедруштвене користи.)
    Синоћ сам почео да читам сијасет аргумената против такве демократије, у овој књизи овде:
    http://gen.lib.rus.ec/book/index.php?md5=B931F7144C86F7BBE2EA31A4440B3737 И могу да кажем да је баш добра: церебрално густо штиво.

    Толико. Узгред: Цитат приписан Линколну: Неко други га је саставио, након његове смрти, и њему га је приписао лажно.

    Sviđa mi se

    • ako je lažan …
      još malo citata makar i lažnih, da se vidi da borba nije od juče i da je „neprestana“:
      „“Sloboda i demokratija nije sigurne ukoliko narod toleriše rast privatne moći do stupnja kad sama moć postaje jača od demokratske države. To je u suštini fašističko vlasništvo nad vladom od strane pojedinca, grupe ili nekog drugog oblika privatne kontrole“
      Ruzvelt
      Gradonačelni NjuJOrka: „upozorenej Ruzvelta je dato u pravo verme jer prava pretnja našoj republici dolazi od ove nevidljive vlade koja kao džinovski oktopod pruža svoje sluzave korake nad našim gradovima, državom i nacijom. Ona grabi naše izvršne organe, pravosuđe, škole, sudove, štampu i svaku dugu instituciju koja radi u interesu naroda…glava oktopoda je Rokfelerov Standard oil i malla klika moćnih bankara koji kontrolišu mnoge partije, pišu političke platforme, biraju partijske lidere, instruiraju videće ljude“

      Vudru Vilson: „MI smo postali jedna od najgorih vlada, jedna od najkontrolisanijih u civilizovanom svetu. Mi više nismo vlada većine nego prisile male grupe dominatnih ljjudi“

      Sviđa mi se

  3. Eto, ponovo uzeh “pero”, mada nisam planirao jer ja zapravo veoma retko obraćam pažnju na komentare tekstova koje pročitam (jedino kad se radi o nečemu posebno intrigantnom i nesvakidašnjem, pa me zainteresuje da vidim šta ostali čitaoci misle), a još redje pišem iste (natpolovičnu većinu dežurnih komentatora čine pseudoznalci opšte prakse, čije se obrazovanje uglavnom svodi na višegodišnji staž praćenja portala i blogova).

    Da ne bude nesporazuma, o najvećem broju ličnosti, društvenih skupina i organizacija koje ste spomenuli u obrazlaganju svog shvatanja pojma „fašizam“ i ja imam podjednako negativno mišljenje. Izuzeci su upravo ona dvojica iz vašeg teksta koji sam komentarisao, premda sa D. Bokanom delim malo zajedničkih stavova, a nije mi blisko ni Milenkovićevo idealizovanje srpske patrijarhalne zadruge (pomalo nalik na one pastoralno-bukoličke fantazme L. Lazarevića u pričama „Na bunaru“, „Školska ikona“ i „U dobri čas hajduci“), što opet ne znači da mi mnogi drugi njegovi stavovi nisu prihvatljivi.

    Problem je u tome što se jedan pojam, naročito ukoliko nužno nosi negativan predznak, ne može beskonačno amplifikovati ne bi li se njim obuhvatili svi neistomišljenici, ideološki protivnici i društvene štetočine. Lakoća upotrebe pojma koji predstavlja diskvalifikaciju po sebi neretko i sasvim opravdanu kritiku zna učiniti neozbiljnom, a sam pojam se, što bi rekli ruski formalisti (V. Šklovski, B. Ejhenbaum), automatizuje, tako da njegov asocijativni potencijal devalvira (postaje takoreći označitelj bez označenika).

    Tačno je da se savremeni korporativni pseudoliberalizam lako može dovesti u vezu sa fašizmom , ali kada se dominantna funkcija ove teze pomeri od slikovite aluzivnosti ka području referencijalnog, nategnuta uopštavanja znaju da prerastu i u hipergeneralizacije. Decidirana tvrdnja o istovetnosti ove dve pojave prenebregava bitnu činjenicu da je sadašnji civilizacijski trenutak (sa svim svojim degenerativnim svojstvima) zapravo proizvod dobrano odmaklog procesa razgradnje vladajuće paradigme u čijem dugom trajanju su i onaj “pravi” fašizam od pre 80-ak godina i današnji korporativizam delovi iste završne faze. Dakle, sličnosti su nužne ne zato što se zle sile prošlosti povampiruju, već što nemogućnost regeneracije istrošene matrice neminovno prati jačanje represivnog aparata. Porast represije 30-ih godina XX veka bio je rezultat voljnog kolektivnog bega u iracionalni optimizam nasilog spasavnja Velikom depresijom načetog Okcidenta, dok je sadašnje orgijanje korporativnog kapitala ( u sprezi sa državnim aparatom) potpomognuto podsvesnim kolektivnim mirenjem sa nezaustavljivošću započitih istorijskih procesa.

    Fašizam kao pojam, u svom izvornom značenju, ne može biti tako univerzalno primenljiv (stvar dodatno problematizuje i neophodnost distinkcije izmedju fašizma i nacional-socijalizma), a posebno je problematično nekritičko proglašavanje pojedinca za fašistu. Možda grešim, ali meni je ta praksa u Srba uvek budila asocijacije na verovatno u čitavom svetu jedinstvenu karakternu cru našeg naroda: autošovinizam. Tu treba dodati da ova osobina nikako nije proistekla iz etnopsihologije, već je duh samoporicanja silom i natenane ulivan u kolektivnu svest (počev od Kraljevine Jugoslavije, preko Titove, pa sve do Miloševićeve SRJ u kojoj “štafetu” preuzimaju tzv. drugosrbijanci). Loš ljudski materijal i negativne osobine (neobrazovanost, rigidnost , zatucanost, lažni tradicionalizam, retrogradna patrijarhalnost, kao i karijerizam, sklonost parazitiranju na budžetu, patološki utilitarizam, lihvarska bezočnost i otvoreni lopovluk ) nesumnjivo dominiraju našom javnom scenom. To je pre svega nasledje višedecenijske negativne selekcije (da ne kažem celovekovne) koja upravo sada dostiže svoj zenit, medjutim, kad u ovakvom društvenom ambijentu počne rafalno etiketiranje pojmom opšteprihvaćenim za najveću pošast koju je čovečanstvo iznedrilo, a glupost, gramzivost i nestručnost bivaju tendenciozno prevrednovani u veće zlo nego što to zapravo jesu, dolazi do terminološke konfuzije koja kod neupućenih stvara netačne predstave o srpskom društvu i , što je još važnije, prolongira mogućnost otpočinjanja emancipatorskih procesa.

    Slažem se da mnogi liberali i antifašisti praktikuju dijametralno suprotne vrednosti od onih za koje se deklarativno zalažu, ali se nikako ne mogu složiti da je vaš pojam fašizma “banalno precizan”, jedino ako pod tim mislite da precizno markira sve društvene pojave koje najveći broj mislećih ljudi smatra negativnim ( pri čemu su one, i pored negativnog predznaka, sasvim raznorodne). Medjutim, mnogo puta spomenutog M.Milenkovića nikako ne mogu videti kao “negativnu pojavu”( o fašizmu da i ne govorim). Tu je po sredi redak amalgam “destilovanog” socijalizma ( lišenog svih dekadentnih primesa – staljinizma, titoizma, čak i samog “knjiškog” marksizma) i etike samoniklog (dakle organskog) patrijarhalnog kolektivizma. Ako ste maliciozni, mogli biste reći da sam upravo dao neku vrstu definicije fašizma, ili bar nacional-socijalizma, ali jedan i jedan su uvek dva samo u matematici (u krajnju ruku moj filološki formatiran mozak odbija primenu egzaktnih zakona prirodnih nauka na sve oblasti života). Uz to, Milenković se jasno distancira od bilo kakvog klerikalizma (veri predaka ukorenjenoj u neraskidivoj vezi sa prirodom podredjuje svaki oblik učenog pravoslavlja), pa se to odsustvo principa dogmatske prinude očigledno transponuje i na sveukupnost njegovih shvatanja.

    Svetlanu Slapšak sam u stereotipno sklepanu listu istaknutih “drugosrbijanaca” ubacio bez neke posebne tendencije. Naprosto, zajednička karakteristika svih tih ljudi je upravo lakoća lepljenja diskvalifikujućih etiketa, za koju su uostalom i trebali poslužiti kao metafora. Verovatno se za tu svrhu moglo pronaći i boljih primera u brojnom “Peščanikovom” jatu, no, kao što i sami pretpostaviste, već godinama sam potpuno nezainteresovan za promišljanja tih uglavnom obrazovanih , čak i prilično inteligentnih likova koji, iz nekog razloga, ništa ne uspevaju da shvate (ili se samo dobro pretvaraju), a uz to su i smrtno dosadni. Konkretni povod smeštanja S.S. u ovu “kolektivnu retorsku figuru” je polemika sa Nebojšom Pajkićem iz 90-ih, u kojoj se njena argumentacija u konačnici uvek svodila na nesuvisle pokušaje diskreditovanja oponenta neodrživim generalizacijama (njen rigidni pacifizam je bio znalački isprovociran Pajkićevim deklarisanjem kao anti-anti-fašiste).

    Od čekanja dolaska ruskih oslobodilaca teško da postoji nešto suprotsavljenije mom pogledu na stvari (a fantazija Gorana Jevtovića o bilateralnom vojnom savezništvu sa Rusijom ne zavredjuje trošenje reči). S druge strane, smatram da bi svako dalje približavanje Srbije NATO-u bilo pogubno (razmere štetnih posledica na žalost ne dopiru do većine mozgova u Srbiji). Iz toga izlazi da je jedino rešenje proglasiti se neutralnom državom, što nema nikakve veze sa aktuelnim blebetanjem vlasti o “vojnoj neutralnosti”(ta kategorija ne postoji u medjunarodnom vojnom pravu , i sve što Jevtović na ovu temu govori je apsolutno tačno) Istinska neutralnost bi podrazumevala odustajanje od puta u EU, a takodje i istupanje iz Partnerstva za mir. Dakle, nikakvo gandijevsko čekanje ruske pobede u novom svetskom ratu (toplom ili hladnom), ali u ovom trenutku je podjednako iracionalna borba u okvirima sistema čija se funkcija svodi na proceduralnu relativizaciju sopstvene brutalnosti (u postizbornim dešavanjima nepostojanje pravnog poretka gotovo da se i ne prikriva). Pažnju puka dodatno skreće ekspanzija verovatno najužasnijeg subkulturnog primitivizma u istoriji Srbije. Tako je stvoren mehanizam u kome će zauvek ostati “nepoznat” identitet batinaša iz Savamale. Protivnik je takoreći nepobediv, možda baš zato što nije onako monolitan i lako uočljiv kao 90-ih kada se bez mnogo mozganja mogao uperiti prst ka “izvoru svih zala”. A da, naravno, poginuti se uvek može, samo, ovoga puta, po svoj prilici, ne baš slavno.

    P. S.
    Izvinjavam se ukoliko je u mom komentaru na vaš prethodni tekst bilo nekih malo grubljih reči i neodmerenih kvalifikacija izrečenih u afektu, a koje su se mogle protumačiti kao omalovažavanje autora.

    Sviđa mi se

  4. hvala još jednom na poklonjenoj pažnji i studioznom odgovoru na koji suštinski „nemam zamjerki“.
    posebno se slažem sa ovim:
    „Fašizam kao pojam, u svom izvornom značenju, ne može biti tako univerzalno primenljiv (stvar dodatno problematizuje i neophodnost distinkcije izmedju fašizma i nacional-socijalizma), a posebno je problematično nekritičko proglašavanje pojedinca za fašistu.“
    al se malo vrtimo u krug – ja se trudim da ga ne primenjujem „univerzalno“ KO Suzan Zontag nego “banalno precizno”, ali se slažem da su ipak u pitanju subjekltivne procene.. pa uvažavam vašu, da MIlenković nie fašista s kojom se inače ne slažem .. možda je i moja da Dveri na ovim izborima nisu fašsiti – pogrešna .. što prokometarisa DrP malo jesu malo nisu…
    nacional socijalizam je podvrsta fašizma koja pravi zabunu upravo time što je stvorila uverenje da su otvoreni zločini i rasizam glavni indikatori i suština fašizma, pa se fašističko/korporativističko ne prepoznaje u mnogo suštastvenijim a raširenijim ispoljavanjima ..

    i ja cenim Nebojšu Pajkića …šteta što umesto njega fašističku doktrinu tumače priučeni…
    da je u toj doktrini sve samo varvarstvo i beuzumlje, ne bi se stalno iznova vraćala na „svetsku pozornicu“

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s