Лудвиг фон Мизес: Зашто људи мрзе капитализам

Оно што многе у капитализму чини несрећнима, јесте чињеница да капитализам свима пружа прилику за постизање најпожељније позиције, коју, наравно, може постићи само неколицина.

у друштву једнакости пред законом, неједнакост људи према интелектуалним способностима, снази воље и примјене постаје видљива.

Сањарења о „праведном“ свету који би се према сваком односио према његовој „правој вредности“ склониште је свих оних који пате од недостатка самоспознаје.

katanac


У друштву заснованом на касти и статусу, своју лошу судбину појединац може приписати условима који су изван његове контроле. Он је роб јер су надљудске силе које одређују све што постоји њему приписале тај статус. То није његово деловање, не постоји разлог да се срами своје скромности. Његова супруга не може наћи недостатак његову положају. Да му приговори: „Зашто ниси војвода? Кад би био војвода, ја бих била војвоткиња „, он би јој одговорио:
Да сам се ја родио као војводин син, не бих оженио тебе, робињо, оженио бих кћер другог војводе; то што ти ниси војвоткиња искључиво је твоја кривица; зашто ниси била паметнија при одабиру родитеља „.

У капитализму су ствари другачије. Овде свачији животни положај зависи од његовог деловања. Свако чије амбиције нису потпуно задовољене јако добро зна да је пропустио прилике, да су га сународници оценили и да није испунио очекивања. Да му супруга приговори: „Зашто зарађујеш само осам долара седмично? Да си паметан као твој пријатељ Паул, био би предрадник и ја бих уживала бољи живот „, он би постао свестан своје инфериорности и осећао би се пониженим.

Често разглабана строгост капитализма огледа се у чињеници да се свакоме приступа према његовом доприносу добробити сународника. Принцип свакоме према његовим достигнућима не допушта извињења за личне недостатке. Свако јако добро зна да постоје многи људи попут њега који су успели тамо где он није. Свако зна да су многи од оних људи којима завиди кренули са исте она тачке с које је и сам кренуо. И много горе, он зна да и многи други то такође знају. У очима своје супруге и деце уочава тихи прекор: „Зашто ниси био паметнији?“ Види како се људи диве онима који су били успешнији од њега,  а са презиром или самилошћу гледају на његов неуспех.

Оно што многе чини несрећнима у капитализму јесте чињеница да капитализам свима пружа прилику за постизање најпожељније позиције, коју, наравно, може постићи само неколицина. Шта год да је човек стекао за себе само је трачак онога на шта га је амбиција гурала. Он увек види људе који су успели где он није. Постоје ближњи који су га претекли и због којих подсвјесно гаји комплекс инфериорности. Такав је став скитнице према човеку који има редован посао, такав је став радника према предраднику, извршног директора према потпредседнику, потпредседника према председнику фирме, човека који је вредан 300.000 $ према човеку који је милионер и тако даље. Свачије самопоуздање и морална равнотежа поткопани су призором оних који су доказали веће способности и капацитете. Свако је свестан властитог пораза и недостатности.

Дуги је низ немачких аутора који су радикално одбацивали „западне“ идеје просветитељства и социјалну филозофију рационализма, утилитаризма и лесе фера, као и политика које су развијале те школе мисли, на пример –  Јустус Мосер. Један од нових принципа који је изазвао Мосерову срџбу, био је захтев да се унапређење војних официра и јавних службеника подреди личној заслузи и способности, а не службеничком пореклу или племениташкој линији, старости и дужини службе. Живот у друштву у којем би успех искључиво зависио од личне заслуге, каже Мосер, био би једностано неиздржив.
Људска је природа таква да је свако склон да прецени сопствену вредност и оно што заслужује. Ако је положај човека у животу условљен другим факторима, а не унутрашњом изврсношћу, они који остану на дну лествице могу се прећутно сложити око таквог исхода, а знајући властиту вредност, ипак садржати своје достојанство и самопоштовање. Но, другачије је уколико заслуге одлучују. Тада се неуспешни осећају увређеним и пониженим. Резултат су мржња и непријатељство према свима онима који су их надмашили.

Капиталистички систем цена и тржишта јесте друштво у којем заслуге и достигнућа одређују човеков успех или неуспех. Шта год мислили о Мосеровом отпору према принципу заслуге, мора се признати да је био у праву кад је описивао неке од његових психолошких последица. Имао је увид у осјећања свих оних који су били испробани, а нису задовољили.

Како би се утешио и повратио самопоштовање, такав је човек у потрази за жртвеним јагњетом. Покушава се увјерити да није он крив. Он је барем једнако сјајан, ефикасан и предузимљив као и они који су га надмашили. Нажалост, овај наш зао друштвени поредак не додељује награде најзаслужнијима; он крунише непоштене, бескрупулозне гадове, преваранте, оне који искоришћавају, „грубе индивидуалисте“. Оно што га је учинило неуспешним његово је поштење. Био је превише пристојан да би се служио триковима којима његови супарници дугују свој успон. Услови у капитализму су такви да је човек приморан бирати између врлине и сиромаштва с једне и порока и богаства с друге стране. Он је, хвала Богу, изабрао прву опцију, а одбио другу.

Та потрага за жртвеним јагњетом став је људи који живе у друштвеном покрету који се према свакоме односи у складу са његовим доприносима добробити сународника и у којем је свако ковач своје среће. У таквом је друштву свако чије амбиције нису у потпуности задовољене љутит на срећу свих оних који су боље успели. Луда изражава те осећаје у клевети и оптужби. Они префињенији неће се упуштати у личну клевету. Они сублимирају своју мржњу у филозофију, филозофију антикапитализма, како би утишали унутрашњи глас који им говори да је њихов неуспех у потпуности њихова кривица. Њихов фанатизам у одбрани критике капитализма произлази управо из тога што се боре против властите свести о томе да је она погрешна.

Патња због фрустрирајућих амбиција својествен је људима који живе у друштву једнакости пред законом. Она није узрокована једнакошћу пред законом већ чињеницом да у друштву једнакости пред законом неједнакост људи према интелектуалним способностима, снази воље и њене примене постаје видљива. Јаз између онога што човек јесте и што постиже те онога што сам мисли о сопственим способностима и постигнућима немилосрдно је откривен. Сањарења о „праведном“ свету који би се према сваком односио према њиховој „правој вредности“ склониште је свих оних који пате од недостатка самоспознаје.

(Одломак из књиге „Антикапиталистички менталитет“)

Либерални форум

Advertisements

13 mišljenja na „Лудвиг фон Мизес: Зашто људи мрзе капитализам

      • „Postenje…“
        Шта је поштеније од тога да свако зарађује у складу са уложеном количином рада и средстава?
        „ravnopravnost…“
        Зар за ову реч синоним не гласи „једнакост“, тј – једнаке шансе?!
        „sklad sa prirodom, resursi pripadaju covecanstvu…“
        Извинућете, али управо у комунистичким друштвима се о томе шта је добро „за народ“ одлучивало у комитетима и затвореним круговима тзв. елите. Или хоћете да кажете како сте пре тридесетак година могли да изађете на улицу са транспарентом на коме пише „Нећемо нуклеарку у Кршком!“ или ?
        Дакле, све што сте навели су основне тековине либерализма који је једини способан да недвосмислено одговори на сва питања питања из области уређења људског друштва, а цела идеологија се своди на „Живи и пусти друге да живе“, уз упутство како се то ради, какво може да схвати и шестогоеишњак (само ако хоће) а које гласи: „Не чини другима оно што не би желео да неко учини теби“. Нажалост, ми нисмо способни да се сагласимо ни око ових аксиома, зато нам је пропаст неминовна. Већ смо дошли у фазу да позајмљеним новцем плаћамо „стране инвеститоре“, у следећој фази наши представници позваће страну војску да овде заведе поредак. Ваљда боље нисмо ни заслужили

        Liked by 1 person

    • Ако се ходајући улицом саплетете о пертлу и паднете на нос, сигуран сам да нећете одлучити како је убудуће боље ходати у рикверц

      Sviđa mi se

      • Vi, Pavkov, redovno zamenjujete teze, prosto uzivate u tome. Kapitalizam nema veze sa jednakim sansama, vec da eksploatacijom ljudi i planetarnih resursa iz ciste pohlepe. Ili je pravedno da 80 milijardera ima koliko 3,5 milijarde ljudi? I jos medju njima nisu ubrojani Rotsildi i Rokfeleri.

        Sviđa mi se

      • Један од основних проблема које оптерећују Србе је гледање преко туђег плота и несхватање сопственог места у васељени. Шта Вас брига колико новца има Рокфелер?! Што не критикујете свог деду који је куњао под крушком док је Рокфелеров оснивао Стандард Оил? И чисто хипотетички – када би се сав Ротшилдов, Бафетов, Рокфелеров, Гејтсов и шта ја знам чији све не новац поделио на 7.млрд становника планете – колико дуго би га ти јадни људи задржали у свом поседу? И кад га потроше, тј. врате онима од кога је управо одузет – шта даље?! Поново реформа и поново одузимање богаташима да би се поделило сиромасима? Ко би се под таквом претпоставкоом упуштао у посао, ако му се исто ‘вата да ли ће радити 16 сати дневно или исто толико седети пред неким ћумезом у Бангладешу и кибицовати ког туристу би било добро оџепарити… Мислим, страшно о чему ми овде расправљамо 😦
        „da 80 milijardera ima koliko 3,5 milijarde ljudi директна је супротност капитализму, који управо спречава трошење на раскош … неофеудализам, кога сам Маркс назива посткапитализам у Прилозима за критику политичке економије и веома га прецизно антиципира – давно је почео, а од 1990. је званичан етаблитрани систем..“ Ако не верујете мени – верујте БрМу забога, човек је лиценцирани марксиста, има ћагу и то оригинал

        Sviđa mi se

      • da 80 milijardera ima koliko 3,5 milijarde ljudi директна је супротност капитализму, који управо спречава трошење на раскош … неофеудализам, кога сам Маркс назива посткапитализам у Прилозима за критику политичке економије и веома га прецизно антиципира – давно је почео, а од 1990. је званичан етаблитрани систем..
        суштина је иста ко код изворног феудализма – моћ се заснива на отимачини ресурса од становништва.. тржишта, конкуренције, слободе кретања више НЕМА!!!! где ви видите капитализам у томе?

        Sviđa mi se

    • Овај аутор би био много релевантнији да је за нову домовину одабрао једну суседну земљу у којој има више социјализма него што је здраво, него колевку капитализма и предводницу индустријске револуције. У преводу: Најео се бела ‘леба па бљује.

      Sviđa mi se

  1. заборавих закључак: либерализам је учинковитији у борби против феудализма чак и од марскизма у борби против покојног капитализма

    Sviđa mi se

      • neka hvala, nas dvojica se ne kandidujemo za funkcije da bi nam popularnost bila neophodna za život. Dovoljno je što smo uglavnom u pravu, a ko je u pravu dobije – zna se šta 😦
        Što se tiče moje opaske o „autoru“ – mislio sam na ovog Čanga koga je preporučio Ivan K. a koji iz srca kolevke kapitalizma kritikuje isti, dok mu ni na kraj pameti nije bilo da emigrira u DRKoreju i nekom od Kimova ponudi svoje ogromno znanje i levičarska uverenja 😦

        Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s