Ми не учимо историју већ хистерију

(Интервју са Домагојем Николићем)

Малограђанштина у страним интересима и идеологијама види лифтове који ће је одвести на положај, а то је све што она жели: живети на без одговорности на туђој грбачи.

СФРЈ је постала непредвидива и опасна држава, свећа која догорјева са више крајева, осуђена на стално мешање у туђе ствари и стално запостављање сопствених проблема.

Наше виђење себе плод је искривљене представе историји коју заједничким снагама стварају стране силе и домаћи колаборационисти, а мења се према потреби. Те лажи су стални извор мрачњаштва и сукоба

posetioci

Евидентно је да је изговор за последњих неколико ратова био позив на „наводне“ историјске факте. Да ли је неопходан колективни осврт на историју па да такав излет прерасте у излаз?

Ово је врло комплексно питање на које морам дати опширан, али, надам се, смислен одговор, јер смо сви заробљеници разних заблуда и лажи.

Виђење историје је кључно за обликовање човекове свести и зато је хисторија лопта коју, да се послужим фудбалским речником, свака политика шута из свог шеснаестерца на противничку страну не би ли прешла у контранапад. Међутим, ми смо одавно постали политичке лопте велесила које нас шутају како им драго. Треба рећи да су њихови интереси добрим делом легитимни и да ту нема ништа спорно. Оно што је стално спорно смо ми сами. Ко нама смета да се ујединимо и будемо велика сила? Имамо такав геополитички, природни и људски потенцијал да бисмо то заиста могли бити.

Међутим, наша малограђанска интелигенција (а готово да никад нисмо имали друге) уопште нема ту свест. Њу је најбоље описао Арчибалд Рајс као тоталну мизерију недостојну свог народа. Малограђанштина у страним интересима и идеологијама види лифтове који ће је одвести на положај, а то је све што она жели: живети на без одговорности на туђој грбачи. Нема она ни визије ни идеје, а освести се евентуално тек када је већ касно. Погледајте само Милошевића, упоредите његов говор на Газиместану са оним у часу силаска с власти и све је јасно.

Ниједна владајућа гарнитура на овим просторима није била имуна на ту ендемску болест, а штете које су рађене увек су се касније неуспешно покушавале заташкати. Најбољи пример је политика КПЈ. Између два светска рата била је најрадикалнији и најзагриженији противник југословенства и Југославије да би се, из разлога свог најелементарнијег самоодржања, партијска врхушка од 1937. постепено прометнула у главног поборника стварања нове Југославије. Бранко Миљковић је потпуно у праву када каже за Југославију да је „настала у час своје нужности“.

КПЈ је кандидате за своје антијугославенство налазила лако због разумљивих националних, класних и личних фрустрација дела радништва, манипулисала је њиховим осећањима и притом сарађивала с најретрограднијим силама које су тада уопште постојале, од стаљинистичких зилота до усташких франковаца, и уопште са било ким ко је хтео рушити новостворену државу. Партија је после рата све то заташкала укључујући и чињеницу да су скоро сви Југославени смакнути у стаљинистичким чисткама били управо они који се нису хтели одрећи југославенства. Чак и покољ у Керестинцу, изведен у комбинацији ХСС-а, КПЈ и Усташа, део је обрачуна у којем су жртвовани они који се нису могли или хтели прилагодити сталним изменама партијског курса и слепом, протурјечном догматизму који се мењао дневно из тактичких разлога. Ту нико ко је имао вишак памети и савести није био добродошао. Дапаче, фасовао је метак.

У сваком случају, партија је своје прогоне и страдања у Краљевини Југославији приказала као последицу своје доследне борбе против великосрпског хегемонизма и буржоазије што би било смешно да није толико дубоко трагично. Међу левим снагама на та се питања и данас тако гледа, но истина је сасвим другачија. Партија је забрањена и прогањана зато што је била орган НКВД-а који је у Југославији видео највећег противника Совјетског Савеза и као таква је активно радила на свим облицима субверзије југословенске државе и правог интереса свог народа. Ниједан, па ни аграрна реформа краља Александра, није је могла одобровољити.

Дакле, политика КПЈ се налазила доследно на курсу свих одлука Коминтерне о ликвидацији југословенске државе и против икакве могућности њеног преуређења из чега произилази да Југославију треба рушити под сваку цену. То је била једина константа и идеја водиља КПЈ, а све друго су била тактичка питања, тумарања од партијског зелотизма до народнофронтовског коалирања при чему су сви били добродошли тактички савезници па макар они били и фашисти.

Такве ужасне заблуде и самоубилачке засаде партијске прошлости уз немогућност или невољност да се изврши преиспитивање сопствене савести одвели су Титову Југославију у идеолошки ћорскак из којег никад није изашла. Свој источни гријех партија је покушала закамуфлирате политиком „братства и јединства“ коју треба исправно назвати „Југославија без Југословена“ при чему је несрећни краљ Александар био главна бабарога. Апсурдно је да је најдоследнији заговорник Југославије који није био посебно омиљен међу великосрбима (између осталог зато што је хтео да укине ћирилицу) означен као њен архи-непријатељ, а најтежа оптужба коју је неко могао добити у Југославији био је унитаризам. То је тек потпуни апсурд и уникум, да се позивање на државно и народно јединство у једној држави гледа као субверзивни чин. То је одраз и Титових заблуда и лутања, његове аутократске личности и борбе за очување личне власти која је у својој филозофској (ако се то тако може назвати) основи хабсбурговска у смислу да се ради о стварању личног империја при чему је основно манипулисати националним питањем те свакој нацији натурити некаквог иританта. Дакле, можете бити Хрвати, дат ћемо вам Далмацију, Барању и Истру без ограда, али у Хрватској ће вам владати локални Срби. Можете бити Срби и имаћете Србију, али морате бити куш и имаћете ви једини аутономне покрајине, а од Косова и Метохије направит ћемо иредентистички елдорадо и тако даље и тако даље.

Таква Југославија је делом због геополитичке ситуације, а још већим делом због мањка унутрашњег легитимитета и идентитета, тражила своје потврду у често бизарним унутар-политичким решењима те извозу револуције чиме је створила егзотично и шаролико међународно друштво са огромним распоном свакаквих ликова (од Насера ​​до Иди Амина преко Гадафија до Че Геваре) те навукла бес свих светских сила, и дугорочно направила себи огромне међународне политичке рачуне које никако није могла поравнати. Тако је постала непредвидива и опасна држава, свећа која догорјева са више крајева, осуђена на стално мешање у туђе ствари и стално запостављање сопствених проблема. На унутрашњем плану било је присутно стално експериментисање, промене курса, непринципијелност и распиривање унутрашњих противречности за рачун очувања аутокрације која је стално подривала сопствени легитимитет и којој је стално требало приносити „људске жртве“. Готово да није било године да неко од моћника није зглајзао пред Титовим олтаром.

Титова партизанска стратегија ратовања у сталном покрету, без задржавања и посебног фокуса, оно што би Енглези назвали шутање конзерве низ пут, постала је југословенска идеолошка матрица која је због своје конспиративне нарави, сталних импровизација и промена дугорочно била осуђена на пропаст. Концепт „револуције која тече“ је такође промашен, јер се револуција и држава међусобно искључују. У таквом систему све постаје дневна политика која се по дефиницији стално мења, а кад се тако управља главним сферама друштва, онда ту нема ни стабилности ни среће. Југославија је тако постала постмодернистички хаотични anything goes лабораториј друштвеног инжињеринга, поп-арт верзија светске револуције, реалити шоу и театар апсурда, у којој се на кредит међународних банкара прави надреални самоуправни социјализам те извози светска револуција персонализована за којекакве ликове међу којима има свега, од марксистичких и религиозних фанатика до холивудских звезда, којекаквих пробисвета, обавештајаца и криминалаца, а у „пробраном“ друштву ту и тамо могло се срести и понеког људождера.

Да скратим причу. Југославија је наша историјска нужност била и остала, но не може се водити таква непринципијелна политика без да рачун кад-тад буде испостављен. Карађорђевићи, Трумбић, Петровићи, Смодлаке, Штросмајери, Брозови, Мештровићи, Петровићи, Буковци и сви остали постајали су Југославени из нужности. Све што је стварно долази управо из нужности па и југославенска свест која, када се ствари оголе до суштине, остаје једини начин самоодржања нашег народа који је јединствена целина. Дакле, или ћемо бити Југославени или нас неће бити па како се ко определи. Тај час поново долази из нужности.

Ове мале и безвезне квази-нације са којима се толико горљиво идентификује народ претворен у руљу излуђеним траумама и медијима, су мртворођенчад неспособна да живи без неког инкубатора. Настале су дугорочно као плод хабзбуршке политике чупања па новог (на) сада, неке врсте крњег државотворства под царским покровитељством. Дакле, циљ је привремено створити мале и расцепкане нације изједане унутрашњим супротностима које су се неспособне супроставити спрези сила које су их створиле. Дугорочни циљ је асимилација. Титова политика је била то исто само без дугорочног циља, што је плод његовог карактера и атеизма. Жао ми је што то морам казати, без обзира што се ради о великану и на моје искрено дивљење према одређеним странама његовог лика и дела. Но, суд историје већ је дао своју оцену: „Ако смо пали, били смо паду склони“ што рече већ споменути гениј Бранко Миљковић. Био је то бизаран и спектакуларан успон те једнако бизаран и спектакуларан пад којег Тито, на своју срећу, није доживео чему је допринела његова вештина, бескрупулозност, али и специфичне међународне околности.

Дакле, да приведем крају ово подуже излагање и директно одговорим на ваше питање. Наше виђење себе плод је искривљене представе историји коју заједничким снагама стварају стране силе и домаћи колаборационисти, а мења се према потреби. Те лажи су стални извор мрачњаштва и сукоба. Нужна је историјска ревизија те сагледавање властите прошлости уз критичко преиспитивање домаћих и страних извора. Но, све што чинимо мора свој смисао налазити у идеји да се ради једном народу јер је то једини начин нашег самоодржања. Док год не пробудимо такву свест бит ћемо стјешњеном у историјске кланце и осуђени на међусобно клање. Требамо се окренути себи и сами дефинисати основе стратешке циљеве развоја свог народа, те разумно одвагнути што је уопште могуће, не либећи се да, усклађујући своје интересе са странцима, тражимо помоћ која нам итекако треба. Притом морамо бити свесни да такође и ми имамо што понудити, али тек под условом да имамо исправну и принципијелну политику засновану на исправном поимању себе.

Зашто се усмена предања наших предака не подударају са званичном историјом ових простора? Због чега сви народи Балкана имају своју историју, а категорично одбијају историју суседних држава?

Добро чути Ваше питање значи дати барем пола одговора. Укратко, зато што се ради о лажима. Усмена предања наших предака говоре о једном народу, а такође исто говоре сви наши историчари до барем 1840. године, да би се тада по империјалном диктату првенствено Хабсбурговаца (који се лукаво крију иза Мађара) почело причати о разним народима што је касније цементирано деловањем накарадног система образовања и папагајском реториком медија и индустрије шунда коју називамо науку, уметност и забава. Свим тим управља политика, а како је она крива, све је криво. Наша накарадна самосвест је вештачки произведен и естрадно устоличен консензус заснован на суштинском незнању. Због сталних промена идеолошких курсева код нас влада потпуна збрка, игноранција и свест националистичких стада, а историја се, то је већ обичај, мења у складу са дневном политиком. Ево један пример. Недавно сам у Народном музеју Црне Горе у Цетињу слушао излагање о АРХОНТ Петру то јест Петриславу којег спомиње Дукљанин. Он се сад узима као темељ црногорске државности, а све до недавно је та иста научна јавност бранила догму да он не постоји те да га је Дукљанин измислио. Рекли бисмо, у реду, нашли су материјални доказ и кориговали су се. Но, и даље се прећуткује да Дукљанин у истом пасусу пише да се ради о брату краља Мирослава (Трпимировића) па тиме и Михајла Крешимира Другог Трпимировића који га наслеђује по чему испада да су Трпимировића, Војислављевићи и Немањићи једна те иста породица што је сасвим логично и за што има и других доказа. Но, владајуће институције делом немају појма, а делом им одговара пабирчење у сврху вођења дневне политике и одбране власти. Дакле, живи се од измишљених разлика и сукоба, а истина и читав народ су жртве скоројевићких интереса малограђанштине која живи од његове деструкције.

Самим тим добар део свега што је настало у нашим друштвеним институцијама своди се на националистички шунд, и због тога апсолутно све њих треба подвргнути темељној ревизији. Требамо бити свесни да имамо посла са монструозном склепотину, запуштеној фавели, правим тамним вилајетом препуним мрачних јазбина у којима се крију многи опаки ликови, банде и чудовишта. То је најкраћи и, мислим, најтачнији одговор на Ваше питање.

На недавно одржаном предавању у Подгорици које је организовано од стране Црногорске Алтернативне Културе навели сте да су све књиге из Далмације однешене у Рим. Како то да људи са ових простора, односно ретко ко у свету има приступ тим архивима, сходно тој чињеници отварање тих архива би имало глобални утицај. Шта мислите да би се у тим књигама могло открити?

Тако је, казао сам да су битне књиге забрањиване и спаљиване, а њихови аутори подвргавани терору, прогону и прешућивању. Чак се за поседовање Библије на народном језику завршавало на ломачи. Имамо, дакле, непрекинути континуитет врло ригиорозне и опасне цензуре барем од краја антике па све до релативно недавно, а на нешто умивенији начин то траје и данас. Књига Мавра Орбина „Краљевство Словена“ је посебно илустративан случај. Чим је издата, завршила је на Листи забрањених књига који је Ватикан одржавао с горљивом ревношћу, а сам аутор је прогнан у доживотну изолацију у један острвски манастир. С „Разговором пријатним народа словинског“ Андрије Качића Миошића шутао се свако како му је драго па су изузимани и прешућивани непоћудни пасуси и поглавља већ по диктату политике. О Дукљанину, колико је кидан и мењан, верујем да није потребно причати. Наши великани попут Гаја, Прибојевића, Швеара, Гундулића и осталих више-мање су проглашавани симпатичним урођеницима који су се у мраку незнања и потреби психичког самоодржања хватали за сламку митоманије. Врло је тешко, готово немогуће, код нас купити њихова дела, а неки оригинали су давно склоњени па више нити не постоје у јавном оптицају. Није довољно за то кривити странце, а себе изузимати од кривице. Па ми смо једни друге одвајкада продавали у робље! Уосталом, странци се често боље односе према нашој баштини него ми сами. Можете, рецимо, наручити претисак књиге Ивана Швеара директно из „Бритиш Лајбрери“ за мале новце, а реците ми где се она код нас може купити? О дигитализацији и јавној циркулацији да не причамо.

Стране институције нас много помније изучавају него што ми у свом малограђанском тупилу можемо помислити. Но, оне то раде из одређене нужности које само ми нисмо свесни. Наравно да тамо постоје јавни и тајни архиви, а напосе је за нас значајан Тајни ватикански архив у којем се штошта крије, а поготово оно што се тиче искона хришћанства који је овде на Балкану, тачније у тадашњој Далмацији и Македонији. То је изузетно значајна тема и за нас спасоносна о којој свакако треба више говорити, али то је заиста посебна прича.

Зашто су Британци Балкан сматрали крајем познатог света на Истоку и какав је њихов интерес био откуп Виса од Млечана у периоду од 1811-1814.године?

Млетачка република пропала је 1797. године, а 1811. је британска флота поразила француску у бици која је требала онемогућити француску доминацију Јадраном. Ова битка водила се у склопу британске политике спречавања успоставе француске доминације Медитераном и читавом Европом. С Отранта се контролише централни Медитеран, а Јадран се већ јако дуго (откада постоји поморско ратовање) контролише са две стратешке тачке: Прва је Вис, оток у средишту Јадрана са својим природним лукама, изворима пијаће воде и сопственим обалним залеђем довољним за организацију војне економије , чак и за аеродром. Друга је, наравно, Бока коју тада форсирају Руси у сарадњи са Британцима у склопу свог савезништва против Наполеона.

Британци су називали Балкан Блиским Истоком зато што је тада добрим делом био још увек у склопу Османског царства који је читав сматран Истоком. Британија је то царство сматрала ретроградном и страном појавом у Европи коју ће ветрови историје неизбежно и ускоро развијати на све четири стране, а они су сматрали, у склопу свог политичког и духовног мандата, својом дужношћу управљати тим процесом. За разлику од многих, ја то не видим као нарочито криво, јер се поставља питање алтернативе. Шта је алтернатива? Вакуум власти, пад у тотално варварство, препуштање тог запуштеног територије и народа неким другим, још мрачнијим силама?

Питање политичке (и не само политичке) прагме је дубоко и суштинско питање човекове егзистенције које човека прати од најраније забележених трагова његове мисли. То питање је такође заокупљало античке мислиоце, а остаће отворено до коначног затварања књиге људске историје.

Зашто у уџбеницима историје са наших подручја знамо све о Настанцима великих градова, култура са којим немамо превише додирних тачака, а не учимо готово ништа о Настанцима ових у којим живимо?

Будући да смо уверени да смо у своју земљу дошли у средњем веку, све што ту од раније постоји за нас је страно. То је као да отмете кућу од неког другог човека, па ју онда покушавате преуредити и наместити према себи, а оно што је било пре заборавити. Е сад, наш проблем је специфичан по томе што ми нисмо дошли, него смо поверовали подвали да смо дошли. Зато смо данас толико некултурни: таква култура није култура него некаква вештачка псеудоцивилизација. Ми смо, да тако кажем, ишчупани из народне културе и пресађени у псеудоцивилизацијски фалсификат, и тако смо постали нови сад плитког корена, малограђанштина. Теза о доласку нема никакве везе са доказима на терену, с народним предањима, нити са нашим писаним изворима, нити с учењима древних духовних школа, нити с генетиком, лингвистиком, етнологијом, а најмање са истином. То је један обични политички конструкт који је временом прерастао у препирку ухљеба и скоројевића којима је најважније ко је коме како доскочио и ко је шта поклопио и прождро. За истину ту нема никаквог простора, јер су сви учесници расправе све што имају уложили у лаж.

Врло мало знамо о местима као што је Туђемиров саркофаг на Златици, Улцињу, Медуну, потопљеним градовима на приморју, Скадарском језеру, а и то што имамо прилике да откријемо сазнајемо из истраживања страних истраживача. Колико можемо веровати њиховим истраживањима и како се упустити у самостална истраживања?

Лично не дијелим људе на стране и наше, осим у смислу да је страно оно што је отуђено од истине. Од извањаца можемо штошта научити, а посебно од Салинаса Прајса који је сасвим исправно лоцирао Троју ту код нас. Но, њихов увид је нужно ограничен чињеницом постојања језичке и културне баријере у односу на наше поднебље.

Ако бих био позван дати смернице за самостална истраживања, онда је ту потребна пре свега преданост истини. Чињенице треба стално критички преиспитивати и инсистирати на томе да је истина једноставан концепт заснован на истости. Дакле, истина је пуни склад и лепота: она је иста с које год је стране видели. Будући да је наша историја ужасан купус давно нарезан, укисељен и усмрђен, који нико жив не може конзумирати, онда је очито да се ради о лажима.

Даље, потребно је познавање начина на који је антички човек видео свет, а који је сасвим обрнут од савременог. Треба се постепено одучавати од модерних материјалистичких бесмислица и притом усвајати правила античке и исконске хришћанске филозофије, религије и езотерије, а на посебан начин развијати симболичку писменост, е да би се уопште могло ступити у везу с античким и хришћанским поимањем света упућеног ка метафизици, за разлику од овог данашњег који стреми ка физици. За античког човека физички свет је био копрена пребачена преко истине, свет сенки, слично Платоновој пећини. Сходно томе, антички мудраци нису били у потрази за чињеницама, јер су оне по дефиницији искривљене, него за истином. Како је то данашњем човеку далеко и недостижно!

У сваком случају, ради се о дуготрајном, мукотрпном и незахвалном путу препуном жртава и одрицања, јер се трагалац за истином увек налази што у отвореном, што у прикривеном сукобу са светом у којем су лаж и импровизација постављени као норме. Дапаче, такав човек може најпре очекивати осуду и презир, а тек ретки који крену тим путем стићи ће до светске славе, али она је ионако варљива. Можемо казати да се до тамо већ јако дуго нико није за живота попео, ако и када уопште, осим на дрвету крста. Ако има кандидата, нека знају што их чека. Но, на том путу доживеће велику личну сатисфакцију и духовни преображај, а управо смо због тога дошли у ову долину суза, да пронађемо сопствену душу. Ако некога то теши, истим путем ходио је и Никола Тесла.

Да ли су људи са ових простора осуђени на константно тражење кривца међу собом док странац постаје ирелевантан, као што сте навели у предавању да је из садашње визуре више крив Вук Бранковић него дугогодишња Отоманска окупација?

То ја тумачим као вишу октаву конфузне националне самосвести присутне у свим компонентама нашег народа. То је израз регресивног племенског менталитета и клаустрофобије поробљеног народа при чему смо успели створити посебну методу преживљавања од уништавања себе самих. Код нас се то чак сматра пожељном и успешном професијом.

Но, то је такође израз свести да нам нико не би могао ништа да сами себе не уништавамо. Будући да барем подсвијесно знамо да смо сами криви за сопствену пропаст и будући да закон самоодржања налаже да не кривимо себе, онда кривимо првог до себе. Није то никакав посебно српски специјалитет, то је део људске природе код нас уздигнут на ниво менталитета. Дакле, код нас су појам родољубног чина братска мржња, свирепа осветољубивост, мрачно користољубље и улизивање непријатељу. Но, сви су наши осећаји површни и краткотрајни па се окрећемо на овој ветрометини као ветроказ.

Ево, рецимо, нико се данас у Далмацији се не сећа италијанских злочина у Другом светском рату. Чак ни немачких. У Загребу се нико не сећа осмовјековне мађарске доминације. У Војводини такође, али свуда претиче оних којима су Срби, Хрвати или неки други за све криви. То је та наша вјековна неслога због које смо редовно потучени на свим пољима. Као право регресивно племе, некако се успемо ујединити у часу опште угрожености, али чим опасност мине, сва наше размирице и ужасне чињенице о нама испливају на површину. И заиста, наша прошлост је права Шума Стриборова катастрофе и ужаса: ми смо ти који смо били у османским, млетачким, аустријским и римским трупама, као и у „немачкој“ 369. „Вражјој“ дивизији која је жарила и палила за време НОР-а , разним усташама, белогардејцима, недићевци, љотићевци и тако даље. Па узмите да је на Неретви више од 80 посто трупа супростављених партизанима било махом испуњено од домаћег живља што Усташа, што Четника, што плаћених легионара у склопу Вермахта који су чинили већину тзв. немачких трупа … Па то је заправо био грађански рат под страном командном палицом! Овде готово да се никад ништа није догодило изузев наших међусобних клања под перфидном командом странаца. То је наш стални образац. Подсећа ли нас то можда и на 90-те?

Код нас је колаборација увек била норма, а слободарство увек изузетак и опасан чин, поготово ако никога не мрзите и ако никојем странцу не служите, јер тек тада немате савезника. Над тим би се требали највише замислити.

Но, то је такође наша кардинална менталитетска функција на коју сви страни фактори рачунају. Наравно да Немачка рачуна на хрватске колаборационисте. Наравно да Русија рачуна на ирационалне, наивне и самоубилачке српско-црногорске русофилски сентименте и стално их потпаљује. А кад је то Аустрија или Немачка жртвовала свој интерес за хрватски, или Русија за српску или црногорски? Сви калкулишу, с тим да се озбиљни људи баве великим рачунима, а раја рачуна уситно да преживи, а баш то је наше природно стање које не зато видимо. Дакле, свако са стране рачуна са нашим наивним и злочестим осећајима који се своде на мржњу, колаборацију и ситан ћар, али ми смо ти који желимо бити монета за поткусуривање јер смо у срцу постали мали.

Југославенство је заједнички непријатељ свих империјалних политика на Балкану и, парадоксално, свог народа и свих његових међусобно посвађаних и слуђених компоненти. Свака Хрватска, која и каква год буде постојала, мораће бити немачки пијун, јер то је једноставно логика ситуације. Немачка је подржавала и подржаваће сваки хрватски сецесионизам од Југославије. Уосталом, зато су га Хабсбурговаца и Ватикан створили. Свака Србија, која год буде постојала, мораће плесати на жици између Немачке и Русије и зато ће оне, свака на свој начин, увек подржавати накарадну српски самобитност и притом увек од те крње нације правити страшило и инвалида, којег ће без крзмања, чим загусти, оставити на цедилу. Читалац може сам наставити низ осталих чланова наше југославенске менажерије који су, што су мањи, то луђи и карикатуралнији.

Бити Југославен је одувек био револуционаран став, чак и у време Југославије! Југославија, за разлику од имбецилних Бантустана насталих на њеним развалинама, мора водити самосталну политику и зато је она толико непожељна онима који желе дрмати Европом. Но, Југославија без Југословена није могућа и на том испиту је пао и први и други покушај стварања наше државе, сваки из специјалних разлога и у посебним околностима. Уз то, ми својим комплексностима једноставно нисмо интелектуално дорасли.

Супротно увреженим схватањима, ја сам становишта да су, без обзира на све успоне и падове, наши највећи и најчвршћи историјски савезници Британци и Американци, али, у недостатку наше самосвести и добре процене међународних односа (за што нисмо способни, јер нисмо способни за рационалност ) ми то не разумемо. Резултат је да су они присиљени водити балканску геополитику у вакууму насталом нестанком југословенске мисли и нестанком оних који желе и могу преузети одговорност за добробит свог народа. Ово што имамо данас је најгоре могуће решење: подељеност, владавина примитиваца, руско-немачко отимање за доминацију Европом те англо-америчко прагматично балансирање на сипљивим терену рушевина Југославије. Не заборавите да су једино Британци и Американци доследно били за сваку Југославију, а сви други доследно против.

Зашто се два века након рођења Његоша прави фама око његове личности, његови цитати се просипају као зрнца мудрости, а нико се не бави озбиљнијом анализом његовог лика и дела?

Његошу нисмо ни интелектуално ни духовно дорасли. Ничему не можемо прићи на адекватан начин, а поготово њему, највећем споменику наше националне коагулације која је пошла кривим путем. Можда је узрок баш у томе што нас он стално посјећа на сопствени јад и срамоту. Мала, али важна дигресија. У мом граду Имотском, који је на жалост готово потпуно уништен у сваком смислу, не постоји свест да је један од главних архитеката обе Југославије, човек који је дао предлог имена Југославија на Париској конференцији, рођени Имоћанин, Јосип Смодлака. По њему се ништа не зове, нигде му нема помена, а хибридна, комплексашке, сељоберска полуинтелигенција која крцка последње остатке друштвеног богатства којег је прождрла попут скакаваца, полуди од страха и ужаса на сам спомен Југославије, пре свега јер ју све што је културно и мирољубиво подсећа на сопствени јад и беду. Исто је и у мом другом граду, наводно слободарском, Сплиту где је Смодлака изгубио своју улицу, а био је двоструки градоначелник и могло би се казати да највише њему треба захвалити што Сплит данас није део Италије. Ето какви смо. То напомињем да укажем да Његошев проблем није усамљен.

Његош је као човек, државник и мислилац прошао свој развојни пут. Многе су његове опсервације космичке, али су многе такође активних и људске па самим тим често такође привидно контрадикторне. Па какве би уопште могле бити у овој зони сумрака? У својим сањарењима о националном ослобођењу, он се такође колеба између потребе за истребљењем и измирењем, симболички између „Истраге Потурица“ и „српствуј дјелом, вјеруј у шта вјерујеш“. То су још библијске дилеме, а ако неко мисли да и данас нису релевантне нека се сети Ататурка и, у последње време, Путина. Међутим, данас се Његошем свака рђа шута како јој драго. Сада ћу изрећи своје ставове па нека чују сви који се осете прозвани.

Једна од редовних оптужби стиже нам из муслиманског табора при чему, наравно, не мислим на Муслимане него на њихову љигаву малограђанску интелигенцију која се по свему уклапа у стереотип свих осталих из свих делова нашег разваљеног народа. Оптужује се Његоша за геноцидност, а притом позива на романтичну визију Османског царства као неке тамо Аркадије у којој је владала савршена пратолеранција. Османско царство било је империј који, као сваки империј, мора бити привидно толерантан баш да би сакрио своју тоталитарну бит, а егзистира путем производње завада те арбитрирањем између завађених страна. Ахднама јест донета као акт толеранције, али се њена сврха открива у контексту специфичне ситуације када није било могуће, а ни корисно, гледајући са тек отетог Босфора с којег се још цеди крв, асимилирати све Хришћане царства. Истина јест да је могуће да су Османлије барем делу нашег народа, у супротности с домаћим зликовцима и крволоцима, изгледали као хор анђела. И данас нам тако понекад изгледа ЕУ, али то не значи да она нема тоталитарну бит и да стално не потпаљује разне поделе па нам онда прилази промукло и подмукло мекећући као вук у јагњећој кожи.Но, зуб времена узео је своје, а кад је уврежено зло ентропијом преплавило Османску царевину, онда је и она утонула у тотални хаос и корупцију. Његош у то време са своје позиције прихвата новозаветну мисао из Лукиног јеванђеља да није могуће служити два господара што у овом случају значи бити лојалан славенству и османизму, али је такође свестан да није ни добро ни корисно, а нити могуће истребити дубоке корене ислама, а још мање католичанства са ових простора. Такође није сигуран ни да православље даје добар оквир за модерно друштво. Дапаче. А Муслимани којима Његош смета нека мало проуче Ататурка који се стално бавио етничким чишћењем и друштвеним инжењерингом модерне турске нације у којој виде свој пробитак и спас.

Тако је Његош један Југославен, филозоф и визионар жив затрпан у својој примитивној државици забитој у планинама и не преостаје му ништа друго до попут Хераклита плакати над колективном судбом свог размрвљеног и слабог народа. Као такав Његош је био утеловљена душа свог народа схваћеног у ширем смислу југославенства, које, додуше, у његово доба још није постајало као термин и мислим да је то узрок конфузија о Његошевим сентиментима.

На ове старе јаде надовезују се данас још неки. Модерно црногорство које се одриче српства је карикатурално, јер одвојити Његоша од српства није могуће. Но српство које Његошу покушава навући своје гибаничарско лице, брадато и масно, отуђено од славјанства и црногорства, такође је јадно. А Хрвати, који данас о њему мало и ништа знају, у складу са својим игнорантством своде га на заједнички називник српско-црногорског четника. Не знају за његове везе са Јелачићем и Рајачићем 1848. године те ковање планова за устанке у Босни и Македонији. Уопштено Хрвате данас занима само скоројевићизам, част ретким изузецима. Тако је за њих и један Јелачић је симбол анти-српства, што је потпуно накарадно и монструозно. У ствари, савремени Хрвати површно познају чак и естрадну, туђманескну верзију своје историје, јер је чак и она сведена на ситне интересе, мржњу и паролаштво, а у центру свега налази се некултура, подобразованост и комплексаштво.

На овим националистичким фрустрацијама граде се оне језичке где се апсурди доводе до пароксизма. Данас се од народа тражи да пристане на језик као на политичку категорију која га дефинише, али да притом тај исти народ пристане на то да није дефинисан заједничким језиком. Јадно и бедно. Сума сумарум, колико сам испратио, чак је и недавна обнова Његошевог маузолеја била повод за демонстрацију једа и јада, употребу Његоша за политиканство одређених кругова. Но, Ђукановић који представља владу која га је обновила можда није могао дочекати ништа боље, будући се и сам својим деловањем одрекао југославенства иза којег, верујем, и даље интимно стоји. То је само још један илустративан пример куда доводи наша такозвана прагма лишена јасне идеје, мада Ђукановићу не одричем ни многе заслуге, а нити тешку позицију у којој води своју политику. Но, не поричем ни грешке које је учинио које делом не пориче ни он сам, што је добро и код нас јединствено. Политика је, заиста, уметност могућег.

Да ли се данашње самосаплитање Црне Горе може тумачити кроз спотицање Зорке Карађорђевић рођене Петровић? Ко је гурнуо Зорку и да ли се са њеним падом све пошло низастрану?

Могло би се казати да је и ово један пример парадигматичан за Црну Гору, али и за Србију па и шире. Књаз Никола је водио политику у суженом маневарском простору при чему се морао служити великим лукавством и реализмом. Он је једноставно морао да плива у вировима између супростављених бујица Аустрије и Турске, ослањајући се на слабу подршку Русије чија је политика (што је опет нормално) била вођена првенствено сопственим интересима. Ту јадну позицију најбоље осликава примедба Милоша Обреновића да му стално говоре о некаквој Русији, а он куд год погледа види само Аустрију и Турску.

Но, књаз Никола је, попут Његоша, искрени Југославен, а за њега српство има исто значење као и југословенство, ако не и читаво славенство. Он је свестан свих слабости Обреновића као породице и покушава се наметнути као југословенски владар у једном трусном периоду формирања нација, на што, право говорећи, има највеће морално право. Зато своју кћерку Зорку даје за кумче Михајлу Обреновићу, али такође зато спашава Карађорђевиће од изумирања кад ту исту Зорку даје за жену Петру Карађорђевићу којему је то посве сигурно задњи воз за женидбу. Петар је тада већ у годинама, а омражен је на дворовима Европе, јер његову породицу бије глас убица. Сетимо се да је Карађорђе убио свог оца и брата, а касније је Петру уставом забрањен повратак у земљу због никад доказане умешаности у атентат на кнеза Михајла који би такође једном требало расветлити. Низ се касније на трагичан начин наставио. Свакако је Зорка Николина велика љубимица, изгледом и карактером врло слична њему, делећи многе заједничке врлине, али и мане.

До часа своје погибије, Зорка је родила два сина и две ћерке (од којих једна није преживела), а била је трудна с петим дететом тог кобног мартовског дана 1890. године. Према ономе што се може разбрати, Петар је био на неком четовању у дубини Османске царевине или чак у Србији на што Аустро-угарска не гледа благонаклоно те притишће Николу да га спречи. Николи то није лако урадити из разлога што је и сам дуго времена охрабривао такве улете, али и стога што се Зорка до тада већ прометнула у највећег завереника међу Карађорђевићима која је себе, свога мужа и децу већ видела на будућем престолу Србије и Југославије. На тај начин је постала директни конкурент па и непријатељ свог оца. Тог дана кад је Никола добио обавештење да се вратио Петар са своје специјалне експедиције, он љутито одлази у Петрову кућу преко пута Двора те унутра, на степеништу, изгледа да долази до свађе у којој учествују Никола, Зорка и Петар. Под нејасним околностима Зорка се руши низ степенице те задобија тешке повреде од којих умире, а 20 дана касније такође умире њен син Андрија рођен пре времена под тако трауматичним околностима.

Свесни смо да постоје приче да ју је Петар бацио низ степенице, али то готово посве сигурно није тако и могуће је да се ради о спину. Није за то било разлога. Петар ју је изузетно волео, она му је била главно емоционално, егзистенцијално и политичко упориште, а Никола би га за тако што, узевши у обзир њихову међусобну нетерпељивост, сигурно дао убити. Никада нећемо сазнати праву истину, али мени се чини да, ако је ико гурнуо Зорку, онда постоји могућност да је то нехотично учинио Никола за што се могу ра забрати неке индиције из околности догађаја, али и записа краљевића Ђорђа. Он у својим мемоарима описује Петров очај и тродневну самоизолацију по Зоркиној смрти, свој и братов страх да ће осим мајке изгубити и оца, затим тајни разговор у четири ока Петра с Николом који долази код њега у собу (што верујем да не би направио да је Петар Зорку срушио низ степенице) након чега Петар напушта Цетиње да би се тек касније, након дужег периода, вратио само по децу.

Колико хтијења, амбиција, страсти, сања, јада и чемера је уплетено у тај трагични чвор! Ствари су ускоро дефинитивно пошле низа страну за Петровиће, а тиме и за Црну Гору. Није се ни Србија много усрећила; та тешка траума је ужасно лоше деловала на оба краљевића тако да се један породични обрачун прелио на читаву Југославију и наставио се серијом каснијих преврата и убистава. Није ли то баш симболички верна слика нашег народа?

Било како било, мислим да је искрено југославенство млађих Карађорђевића обликовано на Цетињу повучено са мајчиним млеком. Мислим да се слично може казати и за Петра. Ни Александар ни Ђорђе, без обзира на своје особености, се никада нису уклапали у малограђански србијански клише, а којем су сви Обреновићи били тако болно склони, и због тога су увек у Србији остали на неки начин странци. Њихова велика лична храброст и витештво, без обзира на одређене карактерне мане могуће изазване том траумом, вјерујем да такође барем делом воде порекло од одрастања на витешком Цетињу.

Александру се можда може замерити много што, али тешко му је предбацити да није био храбар човек и искрени Југославен, можда је један од ретких доследних Југославена које смо имали у политици, вероватно и једини. Касније је био присиљен жртвовати Николу, не дозволивши му повратак у земљу. А што је друго могао направити у том турбулентном часу? Је ли то била освета за мајчину смрт и какве је с тим везе имао Петар, можда никада нећемо знати.

Но, све је то сад далека прошлост … Чекају нас нова искушења. Остаје питање које смо поуке извукли … Бојим се никакве, а ако јесмо, извукли смо све криве закључке тако да испред нас не видим ништа него фарсично понављање крваве историји, а све то због тога што имамо потпуно криве погледе на себе и свет. Док се не освестимо, неће овде бити добра. Но, без обзира на све, дубоко верујем да ће још за време ове генерације Југославија бити обновљена поново из разлога „своје нужности“ те да су великим жртвама, хтијењима и достигнућима нашег народа, најчешће упркос деловању своје тзв. интелигенције, у прошлости ударени чврсти и масивни темељи које је данашњим политичким Лилипутанцима, хвала Богу и част изузецима, немогуће уклонити. Но, жртава ће сигурно бити још, јер таква судбина је једина логика нашег карактера. Тешко ми можемо из своје коже …

(Јавни сервис)

За Преврат опремио ДрП

(Пресловљавање на ћирилицу извршено уз помоћ Гугл преводиоца, извињавамо се читаоцима због граматичких грешака)

Advertisements

25 mišljenja na „Ми не учимо историју већ хистерију

  1. Мислим да сам ово већ читао, или Домагој стално врти исту причу. Има ту и занимљивих идеја, али и тешких, чак би се рекло, и шарлатнских историјских спекулација.

    Но небитно, осврнуо бих се на ову реченицу:

    „Малограђанштина у страним интересима и идеологијама види лифтове који ће је одвести на положај, а то је све што она жели: живети на без одговорности на туђој грбачи.“

    следећим цитатом:

    „Nacionalna buržoazija nerazvijenih zemalja otkriva da je njena istorijska uloga da bude posrednik. Ona ne oseća obavezu da preobrazi naciju, nego služi samo kao prenosni lanac kapitalizma. Nacionalna buržoazija obavlja svoju ulogu poslovnog agenta zapadne buržoazije s velikim zadovoljstvom i dostojanstvom i bez ikakvih kompleksa. Ta lukrativna uloga, mentalitet sitnih zarada, uski pogledi, odsutnost ambicije, sve to simbolično odaje nesposobnost buržoazije da ispuni istorijsku ulogu buržoazije kao klase. Dinamičnost i pionirska preduzimljivost, želja za pronalascima i otkrivanjem novih svetova osobine su koje pokazuje svaka nacionalna buržoazija, a koje tako sramno nedostaju domaćoj buržoaziji kolonijalnih zemalja, u kojoj prevladava želja za dobrim životom i užitkom, i to zato što se na psihološkom planu identifikuje sa zapadnom buržoazijom po čijim se uzorima formirala. Ona oponaša zapadnu buržoaziju i to upravo njene negativne i dekadentne strane, a da nije prethodno učinila ništa na području istraživačkog rada i otkrića kao što je u početku učinila zapadna buržoazija. Nacionalna buržoazija nerazvijenih zemalja identifikuje se u svojoj početnoj fazi s poslednjom fazom zapadne buržoazije.“

    из ове књиге:

    LINK

    Liked by 1 person

  2. Као што Домагојеви сународници сеире, када се јаве она која канди и остале сличне, тако се и нама, изгледа, изузетно допадају, писанија дотичног. Никако не разумем зашто? И зашто на његова писанија обраћамо пажњу?

    Sviđa mi se

  3. Дакако, свака редакција има неприкосновено право да преноси написе по сопственом нахођењу. Ја ипак не могу да „провалим“ ту „Превратову“ концепцију или „сито“ по којима овакви текстови, попут овог Домогајевог гнојива, завређују пажњу. Шта налазите као интересантно у тој плиткоумној пашквилантској папазјанији лапрдања надробљеној историјским спиновима, односно полуистинама везаним за дворске трачеве, а не за стварне политичке и дипломатске намере, акције и процесе?

    Шта није истина, опет ће питати ДРП. Па, много шта је заиста истина – имена историјских личности, на пример. Вероватно и већина датума, па и догађаја. Само је прескочена суштина. „Индукција“ у закључивању је толико идиотски произвољна да је дијалектички све претворено у негацију истине.

    Да преведемо, Домогај лаже.

    А ово:

    „Национална буржоазија неразвијених земаља открива да је њена историјска улога да буде посредник. Она не осећа обавезу да преобрази нацију, него служи само као преносни ланац капитализма. Национална буржоазија обавља своју улогу пословног агента западне буржоазије с великим задовољством и достојанством и без икаквих комплекса. Та лукративна улога, менталитет ситних зарада, уски погледи, одсутност амбиције, све то симболично одаје неспособност буржоазије да испуни историјску улогу буржоазије као класе. Динамичност и пионирска предузимљивост, жеља за проналасцима и откривањем нових светова особине су које показује свака национална буржоазија, а које тако срамно недостају домаћој буржоазији колонијалних земаља, у којој превладава жеља за добрим животом и ужитком, и то зато што се на психолошком плану идентификује са западном буржоазијом по чијим се узорима формирала. Она опонаша западну буржоазију и то управо њене негативне и декадентне стране, а да није претходно учинила ништа на подручју истраживачког рада и открића као што је у почетку учинила западна буржоазија. Национална буржоазија неразвијених земаља идентификује се у својој почетној фази с последњом фазом западне буржоазије.“

    КАКВЕ ТО ИМА ВЕЗЕ СА СРБИЈОМ? НАВЕДЕНИ ЦИТАТ ЈЕ КЛАСИЧАН ПРИМЕР КОМУЊАРСКОГ „ПРЕСЕРАВАЊА“.

    Sviđa mi se

    • „КАКВЕ ТО ИМА ВЕЗЕ СА СРБИЈОМ?“
      ТО је данашња Србија; половина становништва нема ‘леба да се наједе, док друга половина улицама турира моторчине од по хиљаду кубика, управо сам се вратио са Дунава, не можеш да прођеш бентом од радног народа Сомбора и околине који се „опушта у природи“, а кад стигне лето – правац Грчка или Монтенегро јер „има се – може се…“. ТО је србијанска шатро буржоазија и она се не разликује од оне Домагојеве – хрватске, и ТО је оно што он у својим текстовима упорно потенцира – исти смо кривак. Наше „буржоазије“ нису способне да покажу „Динамичност и пионирску предузимљивост, жељу за проналасцима и откривањем нових светова особине су које показује свака национална буржоазија…“ јер су огрезле у балијско-хабзбуршком ментОлитету где се цени пресипање из шупљег у празно под условом да то неко мора да плати а не рад (то је за „фукару“ и никоговиће, никако не за чеговиће), и због тога морамо да пропаднемо. Други разлог што морамо пропасти је ноторна чињеница да сте ти и Млинаревић способни једино да се посвађате, чак и испод текста који се ни једном од вас двојице не свиђа; довољно је што га је написао неко ко није Србин. Трећи разлог је што „прави“ Србин најбоље обожава да је увек у праву, апсолутно је небитно да ли му то што је „у праву“ доноси корист или штету. И ја сам против уједињавања и братимљења са некаквим херцегованским или иним примитивчинама огрезлим у мржњу, али срећом нико озбиљан то ни не предлаже… Оно што Домагој тврди је да бисмо требали да се окренемо себи и првим комшијама, да видимо да ли су исцрпљене баш све могућности за сарадњу, а онда, ако јесу – да тражимо ортаке у ЕУ или Русији. Срећом – од тога нема ништа, све док о нашим интересима брину Руси и Немци (редослед је потпуно случајан); бити сеоска луда или блентави рођак из припиздине нама је судбина.

      Sviđa mi se

      • Идеја, да треба да се свађам са неким Хрватом тешко је одржива. Могу се само „свађати“, са неким који је ту поред мене. Са неким до чијег је размишљања мени стало. У том смислу, има смисла „свађати се“ са Србином.
        „Динамичност и пионирску предузимљивост, жељу за проналасцима и откривањем нових светова особине су које показује свака национална буржоазија…“ је цитат који нема везе са стварношћу. По моме, срећни смо што „откривање нових светова“ не спроводи наша „буржоазија“., јер та теза подразумева и освајања и статус колонизатора. Теза, да у Србији постоји било шта што се може подвести под појам БУРЖОАЗИЈЕ је пограшна у сваком погледу.
        Процена, „половина становништва нема ‘леба да се наједе“ је измишљена, јер је контрадикторна са „а кад стигне лето – правац Грчка или Монтенегро јер „има се – може се…“.“ Тешко, да се једно са другим слаже? Гд да неко летује на мору? Цене багателне. Неће ваљда народ на Домагојево приморје, да се са њим свађа?

        Sviđa mi se

      • „Идеја, да треба да се свађам са неким Хрватом тешко је одржива.“>“Други разлог што морамо пропасти је ноторна чињеница да сте ти и Млинаревић способни једино да се посвађате, чак и испод текста који се ни једном од вас двојице не свиђа“ Ђорђе није Хрват.

        „По моме, срећни смо што „откривање нових светова“ не спроводи наша „буржоазија“., јер та теза подразумева и освајања и статус колонизатора.“
        Наравно, супер нам је јер нисмо колонизатори… Увек је боље бити у статусу колоније, тако имаш неисцрпан резервоар разлога зашто ти као народу слабо шта полази за руком. Боримо се за правду у свету куцкајући по компјутеру кога је направила бивша колонија, али настањена људима који су, кад им је досадило да то буду узели ствар у своје руке и ослободили се колонизатора. Данас су најбољи пријатељи, али зна се ко је ко и шта је чије.

        „Теза, да у Србији постоји било шта што се може подвести под појам БУРЖОАЗИЈЕ је пограшна у сваком погледу.“
        Са овим бих донекле и могао да се сложим, свако не „у сваком погледу“. Буржоазија (грађанство) је нешто што је у „оно време“ предводило снаге прогреса, у Србији тога никад није било; код нас су „грађани“ углавном људи који на све начине покушавају да забораве село из кога су се скотрљали у градове, то са буржоазијом нема никакве везе. Буржоазија је симбол предузетништва, покретања посла и отварања радних места за пролетаријат, наши „грађани“ су симбол уваљивања уз неки казан и то не ракијски.

        „Гд да неко летује на мору? Цене багателне.“
        У нормалном свету, онај ко нема ‘леба да се наједе тражи додатни посао а не место где би летовао за „багателне цене“. О томе говорим, ту се разликујемо од колонизатора и то је сасвим у реду. Али, није ми јасно чему има да послужи општа кукњава?! Ајд здраво.

        Liked by 1 person

      • У праву си, Домагој се не сматра неким Хрватом, он за СЕБЕ КАЖЕ ДА ЈЕ дАЛМАТИНАЦ, а Хрват је само зато јер живи у Хрватској. Што се тиче буржоазије – то сам и рекао, она никако није национална већ охлократска, уби бене – иби патрија.

        Sviđa mi se

    • Е да, морам и на ово:

      „КАКВЕ ТО ИМА ВЕЗЕ СА СРБИЈОМ? НАВЕДЕНИ ЦИТАТ ЈЕ КЛАСИЧАН ПРИМЕР КОМУЊАРСКОГ „ПРЕСЕРАВАЊА“.“

      Па брате, ти запуши нос и игнориши ако то много смрди твојим истанчаним племићким „србијанским“ ноздрвама. Јебига, зајебано је погледати се у огледалу, разумем.

      Sviđa mi se

  4. Ивковићу,
    и ја се запитах, какве то везе има са Србијом? И онда ти у твом стилу, да су за све криви „комуњаре“,, засолиш до балчака и покажеш, да ниси ништа бољи од Домагоја. То што си цитирао, скоро, да сам сигуран, да нико од „комуњара“ не би успео, да сложи. Зар је могуће, да теби, начитаном, није познато, да цитирано, не постоји ни у траговима у некој „комуњарској“ теорији?

    Sviđa mi se

  5. Домагој је погодио „у сриду“ оно што је моја стара теорија коју нисам имао с киме да подиједлим… Народ који живи на истој територији и говори једним језиком је ЈЕДАН НАРОД. А да су се сви потрудили да нас, овако блентаве какви јесмо, посвађају и крвно заваде -јесу… А онда нас као и увијек у историји поклопи неумољиви закон сјетве и жетве или узрока и посљедице, који су још љепше формулисани у народној пословици: Ко неће брата за брата,хоће туђина за господара…

    Liked by 1 person

    • Добра је та пословица, али тешко да је примењљива на „браћу“ Хрвате. Још теже је разумети идеју, да смо један народ. Жеља појединаца, да будемо један народ, очигледно је, да наилази на НЕПРИХЗВАТАЊЕ друге стране. Према томе, драги мој ПЕНЗИОНЕРУ, крајње је време, да ту мисао о једном народу заборавиш. А тешко ми је да поверујем, да би се са тим и Домагој сложио.

      Sviđa mi se

      • „крајње је време, да ту мисао о једном народу заборавиш“

        .“тешко да је примењљива на „браћу“ Хрвате.“ … Domagoja (oba) Borisa D., Igora M. (doduše pre neki dan sam čuo da je i on pravoslavac, ko Dvornici , Dedići npr. – ako je to tačno eto vam razlike između njega i npr. Domagija N. koji jasno i glasno iznosi svoje viđenje sopstvene etngeneze, dok pravoslavac ceo život ćuti ka..) Vedranu R…

        Жеља појединаца, да будемо један народ, очигледно је, да наилази на НЕПРИХЗВАТАЊЕ друге стране.
        za razliku od naše strane gde se ubiše od veličanja kralja ALeksandra i Jugoslovenstva .. nema čak ni ulicu u Beogradu

        Sviđa mi se

      • Уопште није ријеч о томе ко шта разумом или душом прихвата или не прихвата. Ријеч је о чињеници, да не набрајам примјере. Када би се нашло 2-3 милијарде долара, па да се уложи у тај пројекат (као што је, можда и више, потрошено против, питао бих вас…). Што рече ових дана један мој другар: Када би се отвориле Ватиканске архиве историја би се морала наново писати… А овако, жељице алај си ми пуста… Међутим, интересантно је напоменути да је Д. Николић млађи човјек, поникао из Хрватске и има храбрости да овако излаже. Можда ће се једног дана, када већини дође из „дијела гдје леђа губе своје поштовано име“ у главу нешто и промјенити. А народ није никада ни одлучивао,већ они са оружјем и новцем, како раније тако и сада.

        Sviđa mi se

      • стално се вадимо на те Ватиканске архиве недоступне,
        али довољно је прочитати БИЛО ШТА штампано на НАШЕМ (или латинском) језику од 15. века (Николе Которанина, Мартина Сегона, „Србина из НОвобрда“ или Фауста Вранчића) па надаље, а толико тога има, па схватити да људи нису имали благу идеју о више народа на овим просторима.
        или просто прочитати појање сербским начином у песми „О рибању и рибарском приповедању“ iz 16. veka!!!

        иначе препоручујем политички подобну перверзију Симе Ћирковића (лик који је написао и ово смеће од тумачења 1. светског рата у Црној Гори који подмеће Нимбус) у Историји Југославије послератној, како „објашњава“ из малог мозга ставове Павла Ритера Витезовића преведене на „вишенационални“ наратив Титине Југославије … чисто да се види на шта су све спремни режимски историчари

        Sviđa mi se

  6. Ајд, само нешто, да не буде да и ја само произвољно причам…

    Домогај:
    „…Александру се можда може замерити много што, али тешко му је предбацити да није био храбар човек и искрени Југославен, можда је један од ретких доследних Југославена које смо имали у политици, вероватно и једини. Касније је био присиљен жртвовати Николу, не дозволивши му повратак у земљу. А што је друго могао направити у том турбулентном часу? Је ли то била освета за мајчину смрт и какве је с тим везе имао Петар, можда никада нећемо знати.“

    Сад се ту петља мајчина смрт као малне кључни фактор.

    Најпре, Александар јесте био изнад ситуације, мудрији од других, али сигурно није био „доследни Југословен“. Зар би „доследни Југословен“ хтео да скрати државу за Словенију и Хрватску уз образложење да је боље да се разиђемо мирно него да живимо у свађи? Па му рекли „Величанство, Ви сте једини суверен који хоће да смањи своју државу“. „Ампутација Словеначке и Хрватске“ никако не може да се уклопи у дати калуп.

    Краљ Никола је морао у емиграцију, јер је „играо“ врло неискрено и прљаво. Био је у тајним договорима са Аустроугарском, која је Србији понудила 1915. сепаратни мир (колико је то било искрено, друго је питање), повећање територије до Солуна, али под доминацијом АУ и замене династије Карађорђевић династијом Петровић. Срби су преко Албаније онако страшно пострадали највише зато што је претходно ЦГ саботирала пробијање једног пута од 40 км., мада је Србија за тај посао дала све што је требало. Коначно, уместо да се прикључи Србима на солунском фронту, он је натерао своју војску (уз подршку „зеленашког“ крила) на срамну капитулацију. То су кључни разлози зашто за Николу није било могућности опроштаја.

    Sviđa mi se

    • Био је у тајним договорима са Аустроугарском, која је Србији понудила 1915. сепаратни мир

      au brate koje laži!

      a malo i logičkiih grešaka – Ako je AU ponudila i Srbij separatrni mir 0nda je i Srbija (Jupiter) bila u tajnim odogovorima… što crnogorski volovi ne smeju… a kako su se dogovrili sa AU vidi se po Mojkovačkoj bitci ..

      da nije crnogorska vojska štitila linijuj fronta duboko na teritortiji Srbije, ne bi stigli no do Albanije

      он је натерао своју војску (уз подршку „зеленашког“ крила) на срамну капитулацију.

      nakon što mu je sav vojska poginulka na MOjkovačkoj bitci..

      i posle se čudite što vas Cetinjani mrze

      Sviđa mi se

      • Јесте, БРМ-е, јесте, твој љубимиј Никола је цинцулирао са Аустроугарском. И то је чињеница. А то што је тајним каналом упућена понуда о „сепаратном миру“ који је значио губитак суверенитета, а Србија је одбила „понуду“ – то нису нити могу бити никакви „преговори“.

        Није „сва црногорска војска изгинула на Мојковцу“. Провери ти податке о броју погинулих Црногораца на Мојковцу.

        Нису међутим „Брђани“ попустили, него вам се распала Власт, те су два Аустријска генерала поболи барјаке на вр’ Ловћена, и добише титуле „фон“ – један доби титулу фон Ловћен, други фон Ловћенберг, на црногорску срамоту. А краљ Никола утека у Италију ка последње говно. Да је био човек, отишао би са свим људством што му је остало у Солун. Какво је стање било, и један пук би вредео као дивизија.

        Па није ни то било доста, него Аустријанци уз помоћ Црногораца, скинуше земне остатке Његошеве у џаку, Боже ме прости, са врха Ловћена. Неки Чеси му кости скупљали за мародерима. И ни један Црногорац да писне.

        Онда су вас Србијанци ослободили, а краљ Александар је вратио Његошеве мошти у стару гробницу. Е ту се црногорска фукара љуто побуни. Замрзеше Цетињани Србијанце што их ослободише и опраше срамоту због Његоша.

        Ето зашто ми Србијанци презиремо Цетињане ка последњу балегу.
        ….
        Borbe na mojkovačkom ratištu vođene su još nekoliko dana. Ali to nijesu bili onako žestoki okršaji kakvi su bili 6. i 7. januara, pa je neprijatelj lako i bez većih napora odbijen, uz mali broj gubitaka.
        Zvanični podaci govore da je crnogorska sandžačka vojska davala otpor sve do 18. januara, kada je dobila naredbu za povlačenje prema Podgorici i Skadru. Ali tri dana poslije toga, 21. januara, vlada je serdaru Janku Vukotiću uputila sljedeću naredbu:
        Naredba cjelokupnoj crnogorskoj vojsci br. 128 načelniku štaba Vrhovne komande, gospodinu divizijaru Janku Vukotiću, Podgorica.
        Pošto je Nj. V. kralj odsutan iz zemlje, to je kraljevska vlada a na osnovu člana 16 zemaljskog Ustava, preuzela vlast i riješila da se vojska raziđe sa položaja i ostavi oružje u oružnim magacinima – te prema tome ona više i ne postoji, nego samo narod.
        Na osnovu ovog Vi se razrešavate dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande i stavljate se na raspoloženje…
        Naređuje se svim komandantima da gornje saopšte svim područnim jedinicama, pred strojem…”.

        Prema svjedočenju Jevta Ružića: Naredba je saopštena 22. januara, prvo komandantima i oficirima, a onda je, pred strojem, pročitana cijeloj vojsci. “Sve drugo smo mogli očekivati, samo o polaganju oružja niko nije mogao ni misliti!” Bili su to jedini komentari i vojnika, i oficira i komandanata, kada su čuli naredbu”.
        Ubrzo je uslijedila i zvanična Odredba o polaganju oružja, koju su, sa crnogorske strane, potpisali brigadir Jovo Bećir i komandir Petar Lompar, a sa austrougarske strane, general Veber.
        http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_1_svj_ratu/boj_na_mojkovcu_p_ljumovic.htm

        Sviđa mi se

      • ko neće da uči iz istorije i uključi elementarnu logiku – neće

        “ Istoričar i rektor Beogradskog univerziteta dr Vladimir Ćorović je o učešću Crne Gore u Prvom svjetskom ratu napisao: „Crna Gora se za vreme ovoga sloma Srbije držala veoma bedno. Njena vojska se uopšte, za čitavo vreme ovoga rata, nije istakla nijednom sjajnom pobedom … Jedna ružna ljaga u njenoj novijoj istoriji biće žensko upuštanje Lovćena, koji je ma da sa onako vladajućim položajem, zauzet od Austrijanaca, sa manje žrtava nego ma koje mačvansko selo“… Slično je pisao i dr Vladan Đorđević. “

        „Bivši austrougraski oficir, pukovnik Rihter, koji je kasnije primljen u vojsku Kraljevine SHS, u opisu Mojkovačke bitke veli sljedeće:

        „Bio sam u svojstvu austrougarskog oficira na ruskom frontu (Karpati) i na italijanskom frontu (Soča). Sve te borbe ne mogu se uporediti sa bitkom na Mojkovcu. Hrabrost crnogorskog vojnika nema primera u istoriji ratovanja ni kod jedne druge vojske. Bilo je dana kada su pojedini položaji po nekoliko puta, jurišima, prelazili iz jednih u druge ruke. Tu ste mogli videti crnogorskog vojnika koji goloruk naleće na bajonet neprijatelja. Ta malobrojna, uz to primitivno naoružana crnogorska vojska zadržala je na mojkovačkom terenu daleko brojniju uz to moderno naoružanu austrijsku vojsku.“

        Sviđa mi se

      • Мислио сам да се не јављам више на овај пост, али ипак морам.

        Дакле.
        Вечна слава мојковачим јунацима, а срамота на Николу због оног после.
        И да, један смо ми народ колико год да разни „србијанци“ или „монтенегрини“ покушавају то да негирају.

        Sviđa mi se

  7. Nešto mi se čini da je Domagoj ovaj članak pisao baš kao da je gledao neke komentatore na ovom i još nekim sajtovima.Ja ću inapisati neki vic a svaka sličnost sa nekim komentatorima je slučajna
    Ispitivali naučnici mozak Amerikanca Japanca i Muje:Otvor amerikancu glavu unutra nevjerovatno komplikovana mašinerija najnovije generacije.Nakon kraćeg razmatranja zaključe da je isuviše komplikovano za istraživanje i da je najbolje zatvoriti da ne pokvare:Otvore Japancu glavu a unutra mnogo procesora najnovije generacije i opet zaključe da je prekomplikovano za istraživati i zatvore.Otvore Muji glavu a unutra samo jedna žica poprijeko.Začude e kako je prosto i nikako da odgonetnu čemu žica služi pa je presjeku a Muji padnu uši.

    Sviđa mi se

  8. Као што већ написах, право сваке редакције да бира текстове по свом нахођењу.
    Друго, ја немам начина да спречим, ако неко жели, да пренесе неки мој текст.
    Реално је, међутим, за очекивати да „Преврат“ ту слободу неће злоупотребити.
    Ја са идиотима и комуњарама више немам шта да се доказујем.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s