Драгослав Павков:Чија је паорска земља?

Из муњевите реакције покрајинске властеле (ДС), МУПа (СНС) и опозиционих медија (оних који нису Информер и Пинк) јасно је да постоји сценарио и режија целог случаја.

Влада се усуђује да доноси „закључке“ који су у директној супротности са важећим законом, који поништавају не само тај закон већ комплетно начело да нико (и ништа) није изнад закона

ствари треба и могу да се мењају – ненасилним путем и уз поштовање закона.

 

cekici

Пет пољопривредника из једног села крај Сомбора ухапшено је, приведено судији за прекршаје и осуђено на по 30 дана затвора.  Прекршај за који су ти људи осуђени, састоји се у вређању, претњама и повређивању једног њиховог колеге – човека који је покушавајући да „заради за лебац“, за рачун неког мини-тајкуна, његовим трактором дошао да узоре туђу земљу. Земљу, на коју нови корисници услуга сомборског затвора (мисле да) полажу право…

За неинформисане али склоне пресуђивању, прича има своју неславну и нечасну историју, која датира из „осме офанзиве“, тј. колонизације данашње Војводине. Након Другог светског рата, у коме је огромна већина Југословена немачког порекла одушевљено ступала уз нацисте и њиховог „вођу“, Народна скупштина ДФ Југославије донела је закон о одузимању држављанства сарадницима окупатора  који су из земље побегли да не би одговарали пред новим властима. Њихове породице ухапшене су, опљачкане и месецима држане у логорима, најчешће под ведрим небом, многи од заточених (жене, деца, старци који су мислили да ће и након тог рата бити „свако чудо за три дана“) су умрли од глади, дизентерије и исцрпљености, већина је напустила земљу и отишла у Немачку… Други, који нису имали где да оду остали су и прихватили нове власти и обичаје. Имовина која је остала без власника постала је државна својина и дељена је колонистима у трећем геноциду* кога су Хрвати спровели над својим суграђанима Србима, додуше овог пута у режији комуниста па се он (и даље) организовано прећуткује. Нови становници Гакова углавном су постали Срби досељени из околине Мркоњић Града (Босна) и Равних Котара (Хрватска). Огромна количина напуштене земље што због неукости новопечених ратара, што због недостатка радне снаге, што због постојања земљишног максимума од 10Ха обрадивог земљишта – није могла бити обрађена, па је авангарда радничке класе одлучила да на њој направи пољопривредни комбинат и радничку класу – с њим повезану нераскидивим везама. Тако је настао „Граничар“ око чије земље се данас сукобљавају „паори“ и „тајкуни“.

Пољопривредно предузеће „Граничар“ било је успешна фирма са великим бројем задовољних радника**, све док на њу око није бацила нова српска демократија. А она као што знамо, функционише по принципу „ко је јамио – јамио!“. Неколико покушаја „реструктуирања“ завршавало се по правилу све катастрофалније, док Граничар коначно није доведен на просјачки штап, дужан и држави за порезе и доприносе, и запосленима за зараде и отпремнине. Истини за вољу, није крива само политика…
Угледавши се на успешне привреднике и народне вође, и сами радници су се према имовини Граничара односили као према Алајбеговој слами,  па је циркус са узурпаторима и ухапшеним поштењачинама логичан след ствари. Јер, невиних нема***.

Мало који запослени у Граничару није се окушао као руководилац или синдикалиста. Сви до једног били су умешани у којекакве мутне радње, почев од ситног мита, преко крађе сточне хране, горива, мазива и резервних делова за пољопривредну машинерију, злоупотреба типа коришћења фирминих машина за обраду приватне земље, мувања са ђубривом и средствима за заштиту (пола утрошиш на радном месту, пола однесеш кући па „прскање није успело, лоше су хемикалије…“). Оправдање за овакво понашање увек је била чињеница да запослени дуже време (још од неправедних и ничим изазваних санкција) не примају плате већ онолико колико успеју да отму пословодству или држави. Када је постало јасно да је ђаво стварно дошао по своје, неки од запослених, они мало боље информисани (ближи организаторима пропасти) – узели су отпремнине и напустили Граничар. Други су остали да раде не верујући својим очима и не могавши да прихвате да постоје људи којима се не исплати да обрађују најплоднију земљу која постоји у држави, из које кад трактористи у бразду отпадне дугме – ускоро никне капут… Ти људи су наставили да радуцкају и крадуцкају, а ускоро, са променом политичких гарнитура „на републици и локалу“ вратили су им се и они који су ономад узели отпремнине и напустили фирму. Трулеж и пропадање су настављени без обзира на сва заклињања у пољопривреду као стратешку грану привреде, забринуте изразе лица политичара и протесте људи повезаних са Граничаром…

А онда су скинуте рукавице и неки људи су схватили да је дошло њихово време. Модерни и климатизовани трактори непознате фирме из Србобрана****, једноставно су ушли у њиве Граничара и кренули да ору. У њима седе људи по свему слични бившим радницима Граничара и грађанима Гакова… Међу њима нема ни једног тајкуна или политичара, сви до једног су људи који само мисле да се „мора од нечега живети“. Они никада нису чули за реч „солидарност“, или ако и јесу – вероватно мисле да се тако зове неки фудбалски клуб из Пољске… Са друге стране, организовала се група Гаковчана која нема никакав проблем с тим да је Граничар покојни (поред осталог) и њиховом заслугом, организовали су се на „платформи“ да није у реду да земљу у гаковачком атару обрађује неко чија фирма се налази 50 километара далеко. И то је једини њихов аргумент. Додуше, постоји још један, а он гласи: Они (други) су узурпирали (самовласно преорали) оранице. Притом, ови паори немају никакав проблем са узурпацијом као појавом… Једини проблем је у томе што их је друга страна предухитрила.
Док су се они позивали на слово закона и чекали да правна држава заштити њихове интересе, неки ђилкош из Србобрана је наредио да се закаче плугови и крене на рад; „гре’ота је да њиве остану необрађене“. А онда су Гаковчани организовали сеоске страже и физички спречили трактористу да преоре последњу необрађену Граничареву њиву. У року одмах стигла су возила са адвокатима, полицијом, шесторица сеоских стражара су ухапшена и спроведена до дежурног судије за прекршаје који је петорици ребнуо по месец дана затвора. Из муњевите реакције покрајинске властеле (ДС), МУПа (СНС) и опозиционих медија (оних који нису Информер и Пинк) јасно је да постоји сценарио и режија целог случаја.

А могло је бити боље, само да смо ми мало бољи људи.
Јер, напад на ситну рибу слабо кад је донео резултат. Овде тракториста који за 300 – 400 евра месечно оре туђе њиве није ничији проблем, и избијање његових зуба користи само његовом зубару.
У овом случају, први  проблем је бизнисмен из Србобрана (чије име не знам и не занима ме, пошто нисам заинтересован да се с њим надмећем на лицитацији за туђу земљу) чије име сигурно знају у Гакову, али се добро пазе да га не спомену. Јер људи слични њему имају незгодан обичај да или поднесу тужбу за клевету гарнирану одштетним захтевом, или да организују неке своје „паоре“ ради обрачуна са конкуренцијом која се „не разуме у бизнис“.
У овом случају други проблем је правосуђе, тј. тужилаштво које не реагује на кривичне пријаве Гаковчана, а не реагује јер не мора да се држи закона к’о пијан плота, довољно је да тужилац има довољно велике уши да чује сигнале из власти, и осећај за „реалност“ тј. капацитет за удовољавање моћницима из режима.
Трећи и највећи проблем је Влада Републике Србије тј. њен председник и с њим повезана лица. Та Влада се усуђује да доноси „закључке“ који су у директној супротности са важећим законом, који поништавају не само тај закон већ комплетно начело да нико (и ништа) није изнад закона, и ту долазимо до четвртог проблема (по мени стварно највећег, али то није патриотски рећи) – у томе да у оваквом понашању највишег органа извршне власти у земљи нико релевантан не види ништа лоше и ништа спорно, што говори да смо као појединци и као нација дотакли дно. Не да се више ничега не плашимо, ми се ничега више ни не стидимо. Зато нам је толико лако да неправду проглашавамо за правду, зато се код нас сасвим легитимно воде дебате на тему да ли би Свети Сава био бољи тенисер од Ђоковића да је којим случајем поживео, или је Новак Ђоковић већи и важнији светитељ од њега.

Шта бих ја урадио у конкретном случају, да сам на месту Гаковчана – оних који се противе да тајкуни обрађују „њихову земљу“?

Као прво, организовао бих групу људи која је спремна да се бори и унајмио бих правог адвоката, неког кога није могуће подмитити или застрашити, и затражио од њега да састави Уставну жалбу због повреде Устава Србије коју је извршила влада ове државе на челу са њеним премијером, тако што је (на његову иницијативу или уз његов пристанак) донела „закључак*****“ по коме се ван снаге ставља одредба Закона о пољопривредном земљишту која прописује да узурпатор пољопривредног земљишта, предметно земљиште може да настави да обрађује САМО под условом да за његов закуп плати суму три пута већу од највише излицитиране цене за земљу исте категорије. У супротном, жетву обавља држава на терет узурпатора, а средства добијена продајом производа уплаћују се у државни буџет.
Такође, поменути адвокат морао би да састави кривичну пријаву против председника Владе Србије и министарке пољопривреде због кривичног дела злоупотребе службеног положаја и овлашћења, које је настало тако што су пријављени ради стицања личне користи или радећи у корист непознатих повезаних лица иницирали, учествовали у доношењу незаконите одлуке и својим потписима је учинили извршном и обавезујућом за државне органе Србије. Тужилаштво мора да утврди зашто су ово двоје изабраних државних функционера прекршили закон, колика штета је тим чињењем наступила, и да након спроведене истраге подигне оптужницу у складу са Закоником о кривичном поступку. Реч је о толико озбиљним кривичним делима да та пријава не може бити скрајнута и заменарена; тужилац који би је занемарио или одбацио, морао би добро да размисли о чобанској каријери након првих правих избора, па ако му се исплати… Марим ја.

Како државне органе (тужилаштво и суд) присилити да раде свој посао?
Релативно лако, али потребно је прво бити у праву, а као друго бити непоткупљив и свестан да не радиш ствар која ће ти тренутно напунити џепове, већ нешто што успоставља преседан и отвара могућности за потомство. Нисам правник, али сам убеђен да Влада нема право да доноси акта која су у супротности са законом; ако би било друкчије – чему уопште служе закони? Мислим – зашто плаћамо оних 250 „ваздуплохова“ и чему служи самозаваравање обичног света који живи у уверењу да на изборима бирајући посланике ипак о нечему одлучује?! Ако фамозни Закључак ипак јесте противзаконит – Уставни суд је дужан да га стави ван снаге, а државни органи да покрену поступак против узурпатора за наплату закупа земљишта, уз све потребне мере обезбеђења попут блокаде рачуна, пописа покретне и непокретне имовине и забране располагања њоме, а ако се накако испостави да узурпатор уопште нема имовину (што је како чујем чест случај у оваквим споровима) – поднети кривичну пријаву против одговорног лица из АПР које је такву мућку озаконило решењем о регистрацији.
Ако је пак Закључак законит – да се преко државних органа (локалне самоуправе и МУП) закупцу гарантује несметано уживање земљишта, а гаковачки паори да се упуте на Управу водовода.
Како тачно Уставни суд и Тужилаштво присилити да раде оно за шта су плаћени?
Релативно лако, али као што рекох… Уставна жалба мора бити састављена тако да ће из ње и лаику бити очигледно да су за постизање правде рокови врло битни, да ће суд одуговлачењем оштећенима (паорима или узурпатору) нанети озбиљну штету, уз упозорење да ће надокнада бити затражена од државе Србије – преко њених судова, или преко суда у Стразбуру. У случају да суд ипак одбије да се састане и донесе одлуку (аналогно случају „бриселски споразум“) – свакодневни и упорни протести пред зградом Суда у Београду, са само једним јасним захтевом: ИЗЈАШЊЕЊЕ ДА ЛИ ВЛАДА ЈЕСТЕ ИЛИ НИЈЕ ПРЕКРШИЛА ЗАКОН!

Сви грађани па тако и Гаковчани имају право да протестују где им је воља, закон по коме се скупови те врсте пријављују и одобравају је јасан… Сендвиче и киселу воду ваљда могу и сами да обезбеде, кад су се већ потрудили да набаве тракторе и комбајне… У случају да Уставни суд и даље неће да донесе одлуку, јасно је да су судије под „шапом“ извршне власти, да немају легитимитет и у захтеве на протесту додати и захтев за њиховим разрешењем. Није реално очекивати да ће се велики број Београђана (у)мешати у ова сељачка посла, али реално је и да у престоници постоји велики број поштених људи заинтересованих за борбу, али који једноставно не виде смисао и циљ; шта ће се њима лично поправити ако неки сељаци из Бачке добију туђу земљу да је обрађују. Вероватно не много, али видеће да ствари могу да се мењају – ненасилним путем и уз поштовање закона. Када свакоме буде јасно да је у нашем случају држава највећи и најопаснији криминалац са којим се суочавамо – биће много лакше пружити отпор и демагогу и његовим реформаторима. Председник владе није никакав Робин Худ (који покушава неким одређеним богаташима да узме све а сиротињи удели колико му се наврне) нити Суперхик (који отима сиротињи што стално кука, да би дао богатима који су фини и културан свет) – већ изабрано лице које током вршења дужности мора да се држи слова закона, и које је свесно да одлазак са функције може да значи и одлазак на робију. Ако се ствари коректно поставе на своја места, веома је тешко аргументовати незаконитост и бахатост моћника. А када се грађевина сачињена од бахатости, непотизма, силе и подаништва начне – срушиће се у прах и пепео јер је малтер који је повезује њене елементе неквалитетан; мајстори покрали цемент. Да нису такви – не бих се против њих ни бунио, нити бих дангубио пишући оваква писанија.
Ако ништа од овога не би получило резултате, угледао бих се на браћу Сиријце, Ирачане и Авганистанце, покупио жену и децу, купио добре цвикцангле , прешао оближњу границу и затражио азил. Шта су они бољи од мене и шта је Бачка боља од Месопотамије?!

Наравно, то бих учинио ја. Међутим, како се чини – махери, бизнисмени, политичари и тужиоци могу мирно да спавају, барем још једно дуже време… Ово што ја говорим толико је апстрактно за земљу Србију и дискурс који је овде на снази да нико ништа не разуме, као да будибогснама говорим и пишем арапски. Али ОК, стиже пролеће, сад ће и „брат Мохамад“ наврнути из Емирата па ће се и број говорника његовог језика осетно повећати. Само  да не буде касно, али тако је – како је. Ваљда ћемо једном научити да играмо и са слабим картама, уместо што кукамо и чекамо да нам неко подели само добре.

 

* Трећи геноцид који су Хрвати спровели над својим суграђанима Србима одиграо се у колонизацији данашње Војводине. Многа села са српском већином комплетно су исељена, срушена да у њима није остао ни камен на камену. Нека од њих постала су војни полигони, најпознатије је Набрђе у Славонији, а простор будућег полигона Слуњ темељно је очишћен од српског живља (Хрватима рика топова ни гусенице тенкова у оно време нису сметали). Истини за вољу, већина Срба се „преселила на боље“ – из спаљених дрвењара или гомила камена испод којих су живели заједно са козама и овцама у пусте швапске „набијаче“ уз које је следовала земља а често и „државни поса'“  – па су се слабо чули гласови против пресељења. Али, остаје чињеница да је колонизацијом значајно измењена етничка структура Хрватске, што је отворило пут ’71. ој и ’91. ој које су крунисане ’95. годином.
**Ljilja25  20. 03. 2016. 16:51@Jovan Potpuno se slazem sa vama. Uopste mi nije jasno kako nema solidarnosti zemljoradnika (ili paora, po novome) iz susednih mesta. Objasnjenje se mozda nalazi u tome sto je sva obradiva zemlja u ataru Gakova bila u poljoprivrednom dobru „Granicar“. Ljudi su bili zaposleni u „Granicaru“, koji je dobro radio. Brinulo se o selu, o djacima, imali su svoj minibus kojim su deca isla u skolu. Ti ljudi tamo sad nemaju nista, izgubili su zaposlenja, a svoju zemlju nemaju jer je ona pripadala „Granicaru“. Nalaze se u ocajnom polozaju, a pomoci niotkuda. U drugim selima nije tako, osim, mozda u Aleksa Santicu. I sada ih, nakon ovog incidenta tretiraju kao najvece zlocince, ma ja krivim samo drzavu. Smesno je koliko je drzava sada brzo reagovala, kamo srece da tako radi uvek
***Kobra   20. 03. 2016. 10:45 Uopšte mi nije žao istih gakovčana,samo kad se setim načina rada istih,prikolica koncerata krene iz mešaone,prvo obiđe selo,pa tek onda na farmu,krađa krava,pečenjara je redovno radila,pucale gajbe piva,snimci telefonom momaka iz obezbeđenja kako se trpa koncentrat u stojadina,redovno istakanje goriva iz traktora,i čitav niz kriminalnnih radnji,pa jeli za ovo kriva republička ili pokrajinska vlad , ili pak naj odgovornija lokalna vlast! Hajde krenite od toga prvo,ko je i kada prvi naplatio akcija i kako,ko su sve bili zastupnici državnog kapitala,šta su i kako isti zastupnici radili,dok se Graničar razvlačio kao alajbegova slama,e sad kada se došlo tu gde se došlo sada je muka i problem.Sada se našli kriminalci da brane kriminalce,ali će se uskoro saznati prava istina o kriminalu i korupciji,ne samo u Gakovu,već u čitavom zapadno-backom okrugu.Samo je u Aleksa Šantiću „nestalo“oko 1000 ha obradive površine državnog zemljista,od ’92-’98god!
****Постоје информације да је са узурпатором блиско повезана једна особа која не избија из полиције подносећи захтеве за издавање нове личне карте. Отуда је логично претпоставити зашто се гаковачки паори добро чувају да не помињу имена.
*****У фамозном Закључку Владе Србије налаже се локалној  самоуправи у Сомбору да фактички легализује злоупотребу (финансијске, политичке…) моћи и узурпаторима који обрађују државно земљиште у атару Гакова омогући уживање истог уз закуп који је једнак излицитираној цени коју су постигли људи који су до земље дошли у законитој процедури. На тај начин легализује се злоупотреба и ствара се преседан на основу којег би се насилним путем убудуће могло долазити и до других потребних ствари. На пр. група пивопија испред задруге организује се и од продавца узме сво пиво које могу да попију; он сам га свеједно не може попити, а они имају потребу… Гре’ота је да стоји у гајбама, а неко га је произвео да се пије. Јесте банализација, али је потпуно на линији закључка владе Србије – „важно је да земља не остане необрађена…“, нема везе ко ће од незаконитог поступања имати сасвим конкретну и бројиву корист.
Advertisements

3 mišljenja na „Драгослав Павков:Чија је паорска земља?

  1. Доста ти је добро ово. Замерка – пишеш брзо, под импулсом, што је некада добро, али неке теме траже врло напорно истраживачко орање. Не кажем ни да би напис био занимљивији, али је – по мени – требало дићи ствар на опште-државни ниво. Колико земље, ко, како… Што у неком селу неће да помену нечије име не значи да не може да се ишчачка. ИТД. Тема је и актуелна и пуна контрадикција, тако да тражи дубоко орање.

    Sviđa mi se

  2. „Ово што ја говорим толико је апстрактно за земљу Србију и дискурс који је овде на снази да нико ништа не разуме, као да будибогснама говорим и пишем арапски.“

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s