Жељко Пантелић: Русија – шта после Сирије

Као да у Кремљу седи највећи савезник Вашингтона а не неко ко би требало да ради у интересу Русије, а не у корист САД.

лада

Русија по трећи пут у последњих 30 година пролази кроз драму вртоглавог пада цена нафте и гаса на светском тржишту ризикујући библијске последице. Нација која је свету подарила најрафинисаније мозгове потврђује забрињавајућу атрофију њеног политичког и обваштајног естаблишмента и способности да исправно интерпретира глобална кретања и догађаје. Лекције из осамдесетих и деведесетих година прошлог века у Москви нису научене јер се Русије поново нашла у вртлогу економске кризе произведене ниским ценама енергената, ратним авантурама и негативном окружењу. Совјетски Савез је нафтну кризу, ратну авантуру у Авганистану и Реганов блеф „Рата Звезде“ платио својим распадом, Јељцинова Русија је понижена у Чеченији, деградирана на међународној сцени и само захваљујући страху Запада од неконтролисаног распада земље, са неизвесних исходом, је сачувана од банкрота .
Путинова Руска федерација се налази у веома сличној ситуацији: цена нафте је пала 30. долара по барелу, и гас кошта три пута мање него пре две године, ЕУ и САД су увеле економске санкције због сукоба у источној Украјини а руска војска је ушла у сиријски ратни лавиринт и нема решење за излазак из украјинске неједначине. Ниске цене енергената и економске санкције ЕУ И САД демонстрирале су да је Русија врло мало урадила претходних деценија на унапређењу своје привреде, модернизацији индустрије, инфраструктуре, реформи тржишта радне снаге, структуралних реформи. Инфлација, празни рафови у продавницама, цветање шверца, као у совјетској ери су злокобни „деја ву“ за руске грађане. Нажалост, руски председник Путин је показао све слабости које су се верификовале и претходних деценија и векова, без обзира да ли се ради о царској или комунистичкој Русији. Ендемска корупција и привредна елита која је са великом похлепом узурпирала природна богатства и ставила руку на увоз луксузне робе и опште потрошње, показујући да нема ни воље ни знања да покрене било какву производњу у Русији која би могла да створи додатну вредност и заврти виртуозни круг од кога би сви имали користи. У Русији се привредна иницијатива сублимира кроз крилатицу једног српског бизнисмена „руског типа“ која гласи: „догнају, продам“.
Такође, док економска и финансијска елита у САД, и на Западу уопште, показује патриотизам кроз плаћање пореза, инвестиције у развој, стварање додатне вредности, филантропију, руски богаташи су патриоте само на речима. Из Русије, као крвопије, исисиавају богатство које улажу у баснословно скупе некретнине у Њујорку, Лондону, Алпима, Азурној обали и расипају новац за њихове перверзно-хедонистичке прохтеве улажући мало или нимало у развој руске привреде. Током шездесетих година прошлог века, по сопственом признању Никите Хрушчова, Совјетски Савез је у технолошком смислу заостајао 20 година за САД, данас после 50 година, тај заостатак је утростручен.
Да је испоштовао Устав, односно да је напустио политику када му је истекао други председнички мандат 2008. године, Владимир Путин би ушао у историју као најуспешнији владар Русије за чијег столовања се знало само за боље. Коинциденција вртоглавог раста цена енергената и сировина доприносиле су да руска економија и бруто национални производ (БНП) расту у „кинеском ритму“ током прва два председничка мандата бившег агента КГБ-а. Путин је тада знао да се уздржи од исхитрених реакција у Грузији и Украјини, када су тамошњи режими промењени уз обилату формалну и неформалну помоћ Вашингтона. Време је дало за право Путину јер су амерички играчи Михаил Сакашвили у Тбилисију, Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко у Кијеву били неспособни, грамзиви и једнако, ако не и више, корумпирани од њихових противника. Путин је убедио и своје партнере у Берлину и Паризу да не дају позивницу Украјини и Грузији за чланство у НАТО на самиту Северноатлантске алијансе у Букурешту у пролеће 2008. године. Реализовао је и стратешки гасовод „Северни ток“ који је спојио Русију директно са Немачком. У Украјини су се 2010. години вратиле проруске снаге на власт а у Грузији је поражена странка Сакашвилија на Парламентрна изборима 2012. године. Русија је добила организацију зимске Олимпијаде у Сочију и Светског првенства у фудбалу 2018. године.
У истом периоду, односи Москве са Анкаром, као и са појединим европским државама, попут Мађарске, су се побољшавали из године у годину. Русија је постала важан фактор у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. Везе са Немачком су постајале све капиларније и све чвршће, Москва је почела да се враћа на афрички континент и на Средњи и Блиски исток. Путин и његов шеф дипломатије Сергеј Лавров одиграли су важну улогу у Сирији убедивши Башара ел Асада да преда хемијско наоружање и тако уклони главни мотив за интервенцију западних сила против његовог режима.
Све у свему, руски брод је ишао пуним једрима напред у моменту када се Путин вратио у председничку фотељу 2012. године. Међутим, то је почетак краја меденог месеца Владимира Путина са срећном политичком звездом и берићетног периода Русије. Путину и његовим саветницима требало је да буде сигнал за узбуну инсистирање Мита Ромнија на председничким изборима 2012 да је Русија главни ривал САД. Обама је тада саркастично одговарао републиканском такмацу да су осамдесете године претходног века одавно прошле.
Политички азил Едварду Сноудену, мешање у америчке послове у Сирији, приближавање Анкари и Тајипу Ердогану и све разгранатији односи са Немачком, дали су пресудну „муницију“ врло бројној армији русофобичних снага у америчком Конгресу, Стејт департменту и обавештајним службама да крену у оживљавање старог и никад прежаљеног непријатеља који њима даје смисао постојања: Русију. Избор за почетак организоване акције пада на Украјину, односно на свесрдну помоћ Пољској и Литванији које су здушно радиле и финансирале побуну против режима корумпираног аутократе Виктора Јануковича. Није случајно да су „украјински задатак“ добили заједно Викторија Нуланд из Стејт департмента и Џон Бренан из ЦИА.
Паралелно, Вашингтон жели да разбије савензиштво Немачке са Русијом, да спречи продубљливање односа и стварање савезништва између Ердогана и Путина и да сатера Русију у њене границе, оживљавајући причу о уласку бивших совјетских република у НАТО, пре свега Украјине и Грузије. Путин уместо да повлачи промишљене и интелигентне потезе открива се као руска верзија Слободана Милошевића, дајући за право Стробу Талботу који га је тако дефинисао још одавно. Изгледа невероватно наивно начин на који је Путин упао у америчку замку. Вашингтон је могао да диже улог у притисцима на Русију јер између две земље готово да не постоје економски или финансијски односи док Путин прави велики превид, показујући да није добро научио лекције из историје. Савезници Вашингтона у ЕУ, упркос штети коју трпе, уводе економске санкције Русији, опција на коју у Москви очигледно нису рачунали или веровали.
Русима којима су пуна уста како неће дозволити да их поново превари неки нови Наполеон или Хитлер, с којима су склапали савезе, пре него што су подмукло нападнути јер су веровали у дату реч, и овога пута су изиграни, баш као што је аустроугарски цар Франц Јозеф оставио на цедилу царску Русију у Кримском рату иако му је Александар Други спасао престо 1848. године, или када се Бизмарк „захвалио“ руској царевини на неутралности у француско-пруском рату, који је омогућио стварање Другог рајха, спречавајући Русију да реализује своје интересе на Балкану на Берлинском конгресу 1878. године на штету Турске.
Путину и његовим сарадницима би било корисније да су боље проучавали Александра Трећег него што раде на рехабилитацији Стаљина, најсвирепијег монструма уз Адолфа Хитлера којег је упознала историја. Од како је Петар Велики одлучио да усидри Русију на европском континенту конструишући Санкт Петерсбург на обалама Балтичког мора питање које се циклички враћа је колико Русија има савезника и на кога може да рачуна у реализацији својих геополитичких циљева. Иронијом судбине, једини руски цар који је поштедео Русију ратова, и по којем се зове је један од најлепших мостова на Сени у Паризу, поменути Александар Трећи, сковао је одговор на то питање: Русија има само два верна савезника, своју војску и своју флоту.
Поучен искуством својих предака који су из европских ратова по правилу излазили „кратких“ рукава, или ако применимо аршине покојног Добрице Ћосића, Руси су добијали у рату а губили у миру, Александар Трећи се није дао увући у ратове ни са Великом Британијом око централне Азије , ни са Турском око Бугарске, нити је наседао на провокације Другог немачког рајха а ни Аустро-Угарске монархије. Александар Трећи, или Миротворац како га поједини ословљавају, својом одлуком да после Наполеонове издаје његовог деде Александра Првог и инвазије на Русију, обнови некадашње савезништво са Француском и изађе из Тројног царског пакта са немачким царом Вилхелмом Првог и аустроугарским императором Франц- Јозефом, ударио је темеље за савезништво у Првом светском рату против сила осовине. У знак тог обновљеног руско-француског пријатељства је и направљен мост Александра Трећег у Паризу.
Нажалост по Русе, Путин нема квалитета Александра Трећег и Русија сваким даном даје све више слику о себи управо онакву какву би желели спин доктори у Вашингтону и Ланглију. Ауторитарни режим, агресивна спољна и војна политика, уображеност велике силе а при том крије од саме себе да мора да увози све, од аутомобила до фрижидера, и поред свих ресурса које има на располагању. Американци са Украјином и Сиријом реализују неколико циљева. Русија је изложена великим трошковима за финансирање војних кампања у Донбасу и Сирији и ремети односе са два стратешка партнера, Немачком и Турском, штавише са Анкаром су на ивици прекида односа. Као да у Кремљу седи највећи савезник Вашингтона а не неко ко би требало да ради у интересу Русије, а не у корист САД.
Или, боље речено, у интересу моћног америчког војно-индустријског лобија. Изгубити Украјину због Крима који је ионако де факто био руски, савезнике у Европи због Донбаса, или покварити односе са Анкаром због Башара ел Асада је прилично лоша рачуница Путина и његових саветника. Са оваквом Путиновом Русијом, русофобични конгресмени и естаблишмент у Вашингтону неће имати проблема да одобре нова средства за финансирање нове производње оружја и војне технике. Истовремено, Путинови потези покривају грешке америчке спољне политике и дају прилику Стејт дипартменту да испегла сијасет некоректности према савезницима, почев од прислушкивања и шпијунирања високих званичника попут Меркелове и Оланда.
Добри познаваоци прилика у Москви сматрају да је у Кремљу завладала струја моћне војне обавештајне службе ГРУ заједно са тзв. силовика, односно високим официрима руске војске. Они су искористили фијаско ФСБ, бившег КГБ, у Украјини. ФСБ је као свој врхунски успех с правом сматрао долазак на власт Виктора Јануковича у Кијеву 2010. године и победу проруских снага на изборима, чиме је тада учврстио утицај у Кремљу, али је револуција на Евромајдану редимензионирала и ставила у дефанзиву ФСБ, пред све моћнијим и утицајнијим ГРУ-ом, тим пре што је у међувремену Русија ушла на сиријско ратиште а сукоб у Донбас је залеђен. Заокрет у политици Путина се тумачи управо тим утицајем мада, истини за вољу, не постоји сагласност да ли Путин управља ГРУ-ом и „силовики“ или је он у њиховој шаци. Бивши амерички дипломата Џорџ Фрост Кенан, аутор чувеног „Дугог телеграма“ и студије „Извори совјетског понашања“ на којима се у доброј мери темељила тзв. доктрина обуздавања СССР био је довољно луцидан и у својој 94. години да 1998. упозори своје наследнике у Стејт департменту на опасност ширења НАТО на исток, после одлуке америчког Сената.
„Верујем да ће Руси постепено реаговати све негативније и да ће ширење НАТО из основа променити њихову политику која ће постајати све непријатељскије и отворити простор за тврду струју у Москви. Мислим да је то трагична грешка коју је направио Сенат који није ни компетентан ни заинтересован за спољну политику „, није изоставио да директна заостале рачуне са америчким Сенатом Кенан који је 1963. године из протеста поднео оставку не место амбасадора у СФРЈ пошто је Конгрес укино Југославији статус најповлашћеније нације упркос његовом противљењу.
Кенаново упозорење, није како би то могло да се помисли, ускогрудо фокусирано само на америчке интересе већ је много шире и у себи обухвата негативне последице по све актере, поготово Европу и саму Русију и њене суседе. Врло је наивно веровати у, како покушава руска формална и неформална дипломатија да пласира, креирање новог биполаризма. Односно, стварање тзв. Проширеног Запада (Сједињене Државе, ЕУ, Аустралија) и Велике Евроазије (Русија и Кина). Савезништво између Кине и Русије у блоку против САД је санак пусти московитских демагога и популиста. За разлику од Русије која и пре санкција готово да није имала никакве економско-финансијске односе са САД, Кина је везана дуплом пупчаном врпцом са Вашингтоном и ЕУ. Није случајно да је у најважнијој америчкој геополитичкој ревији „Фореигн Аффаирес“ коју издаје Савет за иностране односе (де факто креатор америчке спољне политике) заменик кинеског министра спољних послова Фу Ђинг у ауторском тексту дословце написао: „Кина нема никакав интерес да прави формални савез са Русијом, а камоли да прави анти-амерички или анти-западни блок било ког типа „. Постоји једна додирна тачка у перцепцији Руске федерације у очима администрације америчког председника Барака Обама и Кремља: величина Русије. Разлика је у томе што у Москви верују да биконтиненталност њихове отаџбине им даје за право да се сматрају, у најмању руку, регионалном силом у планетарним оквирима док у Вашингтону „величину Русије“ тумаче као „то биг то фалл“, односно превелика да би пропала . Наиме, Бела кућа, Стејт департмент и америчке обавештајне службе здушно раде на редимензионирању и оцрњивању Руске федерације, али не и на њеном уништењу јер су свесни да би њен крах изазвао цунами са несагледивим последицама за цело човечанство. Свако озбиљан схвата да на више од 20 хиљада километара копнене границе вребају „мали и велики“ предатори, разни диктатори, терористи, џихадисти и пре свега Кина.
У Обамином окружењу постоје две различите струје. Једна базира своју стратегију доктрини оца модерне Пољске Јозефа Пилсудског названој „Прометеј“ а друго на Трумановој и Ајзенхауреовој политици, у првим годинама Хладног рата, обуздавању и лимитирање штете коју Москва може да направи ван својих граница. Пилсудски доктрина се заснива на коришћењу националистичких и антируских осећања неруских народа. Примену те доктрине смо могли да видимо у свим земљма бившег Варшавског уговора, као и европским чланицама некадашњег СССР, прибалтичким републикама, Украјини, Грузији, Молдавији, и покушаје у Јерменији и Белорусије. Квалитативни помак „Прометеја“ се огледа у паљењу бакље национализма и међу неруске становништвом унутар Руске федерације, посебно у Поткавказју, Криму и Татарстану који је означен као меки трбух Русије. Руска федерација је земља у снажном демографском осипању, која већ сада има дупло мање становника од Сједињених Џава, са тенденцијом даљег раста разлике; неспособна је да произведе добра која би била конкурентна на светском тржишту (са изузетком војне индустрија); као и земље трећег света и Русија базира свој извоз на примарним сировинама које није у стању ни да експлоатише без западне технологије; бруто национални производ (БНП) Руске федерације готово је исти као Канаде која има четири пута мање становника и готово је десет пута мањи од америчког БНП-а; број савезника на које може да рачуна Русија се могу избројати на две руке; из Русије и даље одлазе најбољи и најпаметнији Руси, док је „АПЕАЛ“ Русије за инострану интелигенцију готово раван нули и сведен на централноазијске земље, бивше чланице СССР и руску дијаспору у некадашњим републикама Совјетског Савеза.
Аргументи русофила који циљају по правилу на нуклеарни арсенал, војни потенцијал, географско пространство, дипломатију бивају побијени у пар реченица. И Пакистан има нуклаерно наоружање па није регионална сила, Турска има приближно исти војни потенцијал у људству и техници, Канада и Аустралија су земља са великим пространствима па их нико не сматра суперсилама или регионалним лидерима. Земља која живи од продаја онога што не производи, то јест од извоза природних богатстава, не може да се наметне као лидер ни на геополитичкој ни на геоекономској мапи. А колико је тзв. софт повер Русије низак показује и број земаља које су признале Абхазију и Јужну Осетију. Резултат је још погубнији ако се упореди са бројем признања које је добило, примера ради, Косово. У дипломатији много више вреди оно што си постигао од онога што си спречио.

(Недељник)

Advertisements

7 mišljenja na „Жељко Пантелић: Русија – шта после Сирије

  1. Чланак, између свега и свачега, каже да Путин и његови сарадници „раде на рехабилитацији Стаљина, најсвирепијег монструма уз Адолфа Хитлера којег је упознала историја.“

    Ради се о погрешним представама. Видети, о Стаљину, шта се може наћи претраживањем „Grover Furr“. Grover Furr је добра почетна тачка да би се пронашли многи други извори. Стаљин је популаран у Русији. Поред глупости и острашћености, та популарност је заснована и на чињеницама и квалитетној историјској науци. Руски академски историчари критикују званичну (државну руску) пропаганду која га оцрњује. Велике чистке у име Стаљина је учинио Јежов. Након што га је Стаљин открио и отклонио, – сви знамо, и историја бележи да је СССР након 1945 постао мирно место.

    Хитлер је такође предмет демонизације. С обзиром да је нама учинио много зла, његову одбрану препуштам другима.

    Стаљин је такође био далеко од свеца. Све што кажем је да је огромна већина осуда Стаљина без упоришта.

    Sviđa mi se

      • non sequitur, brana. non sequitur.

        Претпостављате да се ради о брдашцету од теме, док је у питању планински масив.

        Sviđa mi se

  2. Плитак је запад а и многи други за Русе и разне руске маскировке, и не само Руске већ генерално источну дубину и тананост.

    Благостање и напредак се оснива прво на духовности, онда на моралу, затим на праву а тек онда на економском развоју. Вертикална лествица вредности (од горе на доле) гласи: љубав, морал, правда, економски развој, подмирење телесних потреба. С тим што оно претходно ) ако га има и стоји тамо где му је место) подразумева да обухвата и подмирује све оно што му следи.

    Постављати на прво место економски развој је исто што и бити вођен трбухом а не главом. Горе од тога је само бити вођен гузицом… Не пристаје круна стопалима, као ни сандале глави. Као што човек треба да је вођен душом, главом и срцем а не трбхом и гузицом, тако и друштво треба да је вођено духовношћу, моралом и правом а не економским развојем и подмирењем базичних телесних потреба, које су иначе својствене и свинчету.

    Друштва вођена гузицом и трбухом трају док трају залихе духовности, моралности и правде, кад се оне исцрпе друштва се урушавају у хаос, разбојништво, лаж, подлост, преваре, примитвност, варварство, растакање и на крају – пропаст. То је стање ју којем се налази већи део, нарочито западног света. Држи их још само економија, кад она пукне (а већ поодавно пуца) свет ће утонути у потпуну таму, а сада је у помрчини, но сунце мудрости залази и ноћне зверке се све више буде…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s