Уколико не говоримо о потпуној промени, причамо глупости

Политичка прича  лежи управо на људима који не гласају, а њих је између педесет и седамдесет одсто. Већина њих су незапослени, млади испод тридесет година живота и сиромашни. Што је заједница сиромашнија то је мање извесно да ће њени чланови да изађу на изборе.

Већина грађана је потпуно одвојена од политичког система, сматра да се тај систем отуђио и да више нема никве везе са житељима

пословање мора да се окрене од профита, да буде у рукама друштвених заједница, кооперативно и у неким случајевима у власништву државе. Пред нама је велика борба да изградимо такву, нову економију, на згаришту старе економије и да у тој борби створимо бољи свет. Та борба, пре или касније, захтева да преузмемо контролу над државама, и да донесемо законе који ће да ударе темељ новој одрживој економији. Нема компромиса. Уколико не говоримо о потпуној промени, причамо глупости, и заиста ништа не доприносимо.

Америци а и другим државама је потребан јавни, независни, некомерцијални и нецензурисани систем медија који располаже квалитетним људима, фондовима и ресурсима.

ab2f9fc5-ad2f-4313-8a5f-3b3f2b3bae38

Интервју са Робертом Мекчезнијем о медијима и политици. Роберт Мекчезни је професор комуникологије и медија на универзитету УИУЦ у америчкој држави Илиноис. Мекчезни је стручњак на пољу историје и политичке економије у комуникацијама. Бави зе слободом медија и улогом коју медији имају у капиталистичким друштвима. Суоснивач је националне америчке организације “Free press”.

 

У ситуацији у којој се налазе Сједињене Државе, стиче се утисак да медији у САД намерно избегавају да пишу о важним темама, као што су економска криза, политика као породични бизнис (Буш, Клинтон), народни протести, док са друге стране огромну медијску пажњу поклањају појавама попут Доналда Трампа. Са којим проблемима се суочавају медији у САД и из којих разлога је комуникација између медија и јавности на толико баналном нивоу?

Начин на који медији у Сједињеним Државама прате политичке кампање је већ дуже времена застрашујуће лош, и веома иритира грађане. Новинари не улажу превише труда и времена у анализу и не баве се истраживањем кандидата. Јавност не зна чије интересе заступају политичари, до којих вредности држе и шта заиста планирају да ураде. Медијске куће не желе да издвоје ресурсе за тај вид новинарства и уместо тога приморавају новинаре да пишу поједностављене приче које се ослањају на анализе популарности и на личне прогнозе.
Медији често оцењују квалитет кандидата према њиховим способностима да насамаре јавност и преваре људе да гласају за њих. У очима медија, кандидат је успешан уколико уме да створи добру ауру око себе, чак и када је та аура потпуно у несагласју са његовом биографијом. Дошли смо до тога да новинари који раде у мејнстрим медијима више цене кандидате који умеју да манипулишу људима.
Велики медији у САД немају предрасуда према кандидатима две велике партије (Републиканској и Демократској), колико имају предрасуда према свакој политичкој мисли која не долази из мејнстрима, то јест, из две доминантне политичке групације.
Медији говоре да су једини озбиљни кандидати они који представљају интересе Вол Стрита, то јест богатих и моћних, као и они који не изазивају превише Пентагон. Мејнстрим медији ће да игноришу кандидате који одступе од тог пута, који критикују спољну политику САД, који критикују милитаризам, који критикују Вол Стрит и капитализам. А када нису у прилици да их игноришу третирају их на другачији начин од мејнстрим кандидата. Људи који контролишу медије сматрају да такво новинарство, такав бизнис и таква политика чине природни поредак ствари.

Кажете да медијске корпорације у САД раде “руку под руку” са остатком корпоративног света и не желе да мењају постојећи модел понашања?

Посматрајте то овако. Кандидат у кампањи за функцију председника САД нема никакве везе са политичком амбицијом да буде шеф демократског политичког система који би требало да буде одговоран бирачима. О томе постоји само реторика, али те приче у Америци више никоме не можете да продате. Председник САД је у ствари директор корпоративне Америке који је на првом месту одговоран искључиво америчким богаташима. Можда ово звучи као груба марксистичка реторика, али на жалост, то је истина о Америци.
На пример, Џеб Буш, брат Џорџа В. Буша и син Џорџа Х. В. Буша, тренутно има проблема у кампањи за преседничког кандидата. Због тога је био принуђен да се обрати својим спонзорима и финансијерима и да објасни неколицини богатих америчких породица, које су у његову кандидатуру уложиле стотине милиона долара, где је пошло лоше. Он је буквално морао да објасни да ли је њихова инвестиција исплатива, али и да тражи још новца, како би покушао да надокнади заостатак у трци. То објашњава коме је заиста одговоран кандидат за председника Сједињених Држава.

Да ли народ у Сједињеним Државама данас боље разуме ситуацију него што је то био случај пре неколико деценија?

Јако велики број људи који не живи у Сједињеним Државама не разуме какав је политички систем овде и верују да су у Америчкој политици, као што је то случај у неким развијеним демократијама, заступљени различити ставови. Иронично је, али истинито, да политичке прилике у САД можда најбоље разумеју људи који су живели или живе у државама у којима је био заступљен једнопартијски систем.
Ми овде имамо две велике партије, Републиканску и Демократску. Без обзира на то што између те две партије несумњиво постоје одређене уочљиве разлике, оне су мале, у поређењу са сличностима и слагањима око већине суштинских политичких питања.
Овде јако мали број људи гласа, што је још једна ствар коју људи из других земаља не разумеју. На изборе за председника САД излази можда половина уписаних бирача, а често тај број буде и мањи. Притом су то председнички избори који увек изазову велику поларизацију. На друге изборе, за конгрес на пример, излази можда између 30 и 35 одсто гласача.
Политичка прича Америке лежи управо на људима који не гласају, а њих је између педесет и седамдесет одсто. Већина њих су незапослени, млади испод тридесет година живота и сиромашни. Што је заједница сиромашнија то је мање извесно да ће њени чланови да изађу на изборе. То се нарочито односи на не-белачке заједнице, у којима живе вредни радни људи разочарани у систем и људи који не верују да избори могу да реше проблеме са којима се у свакодневном животу суочавају.
Популација која гласа је много старија, много богатија, и много конзервативнија. Та класа доминира политичким системом, и зато сви други схватају да је игра намештена.
Демократска странка, којој би највише одговарало да покрене масу људи са мртве тачке је одавно, пре готово четрдесет година, одустала од анимирања гласача, свесно одбацујући могућност да забележи више изборних победа. То је изузетно занимљива чињеница која говори много о људима као што су Бил и Хилари Клинтон, Ал Гор, па чак и Барак Обама.

Какав однос између изабраних представника и народа би требало да буде успостављен како би у будућности друштво избегло економске кризе и ломове?

Одговор на ово питање је садржан у одговору на много шире питање, а то је, какве медије и инфоримсање заслужују грађани како би могли да успоставе и одрже ефикасну самоуправну владу? Јасно, не овакве какве данас имамо у САД. Данас су медији у власништву огромних корпорација, руковођени су профитом и продајом и политички не производе резултате који су друштву потребни. Иронично, то није само случај у САД, већ широм света. Крах новинарства није само последица уређивачких политика већ и нових играча на тржишту реклама. Једноставно речено, зашто би ја рекламирао свој бизнис у магазину који читају различити људи, када на системима као што су Гугл, Јаху, Фејсбук могу да прикажем рекламу тачно оном броју људи из циљне групе која намерава да купује мој производ.
Штампани и онлајн медији трпе мањак продаје реклама, од којих су се у прошлости издржавали. Корпорације улазе у власништво медија, будући да могу да их издржавају из других извора, и користе их да одрже утицај и политичку моћ.
Корпорацијама нису потребни квалитетни новинари. Данас је у САД запослено свега 35 процената новинара у односу на број који је радио пре нешто више од две деценије. Штампани и онлајн медији трпе мањак продаје реклама, од којих су се у прошлости издржавали. Корпорације улазе у власништво медија, будући да могу да их издржавају из других извора, и користе их да одрже утицај и политичку моћ.

Корпорацијама нису потребни квалитетни новинари. Данас је у САД запослено свега 35 процената новинара у односу на број који је радио пре нешто више од две деценије. Медији су престали да прате бројне сегменте јавног живота а добре новинаре су заменили мање стручни новинари који пристају на ниже плате, лошије услове рада и који пристају на то да им се посао сведе само на популарне и комерцијалне теме.
Америци а и другим државама је потребан јавни, независни, некомерцијални и нецензурисани систем медија који располаже квалитетним људима, фондовима и ресурсима. Уколико желимо да успемо у друшвеним променама, морамо да одбацимо комерцијално новинарство, будући да корпорације објављују само садржај који им доноси новац и политички утицај који даље користе коруптивно и не намеравају да нам омогуће квалитетно информисање. Читав тај систем смрди.

Народни и грађански покрети који су се протестима супротставили постојећем политичком моделу задобили су широке симпатије Американаца. САД су доживеле успон веома јаког покрета “Окупирај” и захтеве великог броја људи за друштвеним променама. Зашто Америчка политика на готово свим нивоима није имала вољу да комуницира са својим грађанима?

Ако гледате Америку само кроз изборне резултате, помислићете да су сви Американци задовољна популација која подржава владавину корпорација, која захтева да богаташи плаћају ниске пореске стопе, који желе да укину јавно школство и јавни систем здравствене заштите и који желе да њихова земља ратује са готово свим другим државама на планети.
Али, ако дођете у Америку, видећете да за то гласа мањина, и то не било каква, већ препознатљива мањина. Већина грађана је потпуно одвојена од политичког система, сматра да се тај систем отуђио и да више нема никве везе са житељима Америке. То је извор огромне фрустрације за просечног Американца, и отуд протести против десничарски орјентисаних локалних влада и федералне администрације.
Америка се мења. Животни стандард је пао. Неједнакости су огромне. Тржиште рада које би требало да запошљава млађе људе је у стању у каквом је било током велике економске кризе тридесетих година прошлог века. Синдикати практично не постоје а услови рада су грозни. Квалитет живота у Америци је све лошији, а политички систем не чини ништа да ситуацију поправи. У ствари, такав политички систем је генератор тешке ситуације. Отуд толике експлозије незадовољства, а то је само почетак.
Ако погледате однос медија и политичког система према кампањи коју за председничку номинацију води Берни Сандерс, видећете да га је у неким моментима, естаблишмент третирао као да је педофил или нешто још горе од тога. Зашто? Зато што је почео да користи реч “социјализам”, која је у политичком животу Сједињених Држава била забрањена сто година. Али, упркос нападима, Сандерс је успео да одбрани тај појам и да га учини популарним. Велики број младих, незапослених и незадовољних, изгубивши поверење у капитализам, се из дана у дан окреће идеји социјализма.
Америка је у покрету. Све више грађана увиђа у каквој земљи би требало да живимо. Сандерсова кампања је само још једна ескалација тог става, и мислим да ће то да се настави.

Рекли сте да је социјализам у САД све популарнији међу радничком класом, младима и незапосленима. Успон “радикалне левице” у медитеранској Европи, на Исланду, у Ирској а од недавно и у Великој Британији подржао је велики број грађана. Насупрот томе, у неким државама Западне Европе, јача популарност националистичких и чак и отворено фашистичких идеја. Чини се да је, и поред нарастајућег фашизма, левица схваћена као највећа опасност и највише је на удару мејнстрим медија. Зашто на западу постоји толико велики страх од левице?

Човек не мора да буде много мудар како би одговорио на то питање. Социјализам каже да је суштински проблем човечанства то што је највећа количина богатства сконцентрисана у рукама малог броја људи, да то генерише највеће друштвене проблеме, и да то, на овај или онај начин, мора да се промени.
Будући да богаташи имају огроман политички и медијски утицај, за њих су промене на које позива левица изузетно лоша идеја, будући да они највише профитирају од неједнакости.
Капитализам је омануо, како у Америци тако и у другим деловима света. Долазак Џеремија Корбина на чело Лабуристичке партије у Великој Британији говори много. Никада у својој историји Лабуристи нису имали председника који је био већи левичар, а ради се о партији која је била прилично окренута левици у првој половини двадесетог века. Берни Сандерс је у Америци буквално изашао из мишије рупе. Кандидат који пре двадесет година не би добио више од два одсто гласова је данас озбиљан у трци за номинацију за председника државе. Покрети на левици ничу широм медитеранске Европе. Наравно да корпоративни медији нису одушевљени и да ће да се понашају према таквим снагама и људима као да су то потпуни лудаци. Али, са друге стране, мејнстрим партије не нуде ништа, будући да су корумпиране и да служе политици какву класа богаташа жели да спроводи. Они су у стању да функционишу само када је са економијом све у реду. Али, капиталистичка економија одавно није у реду, и нема изгледа да ће да се поправи, чак ни дугорочно. Улазимо у период у којем је, после више од две стотине година, капитализам коначно скренуо са курса.
Јасно је да ће свет морати да доживи фундаменталне друштвене промене. Очигледно је и какве би то промене требало да буду. Демократска промена друштвеног и економског оквира би требало да буде таква да једнако заступа интересе свих људи. Чини се да је то рационалан, хуман и демократски начин да решимо проблеме. Историја нас учи да када пропадну економије и људи изгубе поверење у устаљену политику, израсте и ојача демократска левица, али, на жалост, ојачају и недемократски и фашистички покрети. Они своју снагу налазе у повећаним државним издацима за незапослене, полицијској држави и милитаризму. Како би оправдали насиље увек сатанизују један слој или класу грађана, користећи расизам или шовинизам. Тако су радили раније, тако раде и сада.

Очигледно је да је монетарно-политички систем на крају свог животног века. Колико дуго ће постојећи систем да буде у стању да се одржи и да ли је такво предвиђање могуће?

Људима који закључе да систем не може да се промени, изузев ако се сад одмах нешто не промени, увек испричам причу о свом познанику, професору који је у САД дошао из Јужне африке шездесетих година. Он је био велики заговорник укидања апартхејда и страствени борац за ту ствар. Када је дошао дан да се преселим из Сијетла у Висконскин, дошао сам код њега у кабинет, да се опростимо, и затекао сам га у депресији. Била је 1988.година, Нелсон Мандела је и даље био у затвору а мој професор је закључио да је борба узалудна и да у Јужној Африци промене нису изводљиве. Било ми је жао због његовог душевног стања, ипак, у годинама које су долазиле, Мандела је изашао на слободу и убрзо стекао толику политичку моћ да је успео да укине расну сегрегацију, демонтира апартхејд и да постане први председник слободне Јужне Африке. Професор је, у нашем окружењу, највише знао о политичкој ситуацији у Јужној Африци, па ипак није био у стању да предвиди да је те 1988. његова земља на ивици огромних друштвених промена.
Тако велике политичке потресе нико не може прецизно да предвиди. Али можемо да будемо део притиска на систем и дамо све од себе како би догађаји имали хуман и демократски исход.

Кажете да би требало да учествујемо у притисцима на систем. Каква политичка идеја би имала снаге да покрене и спроведе друштвене промене? Шта можемо да учинимо како би се то догодило?

Увођење радикално другачије економије, свуда на свету не значи да неће да буде пословања, малих бизниса или улагања, али, пословање мора да се окрене од профита, да буде у рукама друштвених заједница, кооперативно и у неким случајевима у власништву државе. Пред нама је велика борба да изградимо такву, нову економију, на згаришту старе економије и да у тој борби створимо бољи свет. Та борба, пре или касније, захтева да преузмемо контролу над државама, и да донесемо законе који ће да ударе темељ новој одрживој економији. Нема компромиса. Уколико не говоримо о потпуној промени, причамо глупости, и заиста ништа не доприносимо. Уколико економију оставимо у рукама Вол Стрита, великих компанија и богаташа, дозволићемо им да баце човечанство преко ивице понора. Морамо да понудимо алтернативно решење. Наша политичка идеја мора у себи да има такво решење и да нуди много виши степен демократије, учествовања људи у управљању, у економији и екологији. Само таква политичка идеја може да оконча сиромаштво на планети.

Разговарао: Иван Ђиковић

цео разговор на

http://kompas.org.rs/2015/11/05/intervju-sa-robertom-mekceznijem-o-medijima-i-politici-1-deo/

 

 

Advertisements

5 mišljenja na „Уколико не говоримо о потпуној промени, причамо глупости

  1. “ Велики број младих, незапослених и незадовољних, изгубивши поверење у капитализам, се из дана у дан окреће идеји социјализма.“

    Велики број младих је обманут левичарским тумачењем појма „право на живот“ из декларације УН о људским правима. Сви имају право на живот, али не на ДОБАР, већ на живот какав сам себи својим знањем и трудом створиш. Држава је дужна да заштити живот својих држављана, али није дужна да издржава људе који неће да раде (или се ангажују у грађанском активизму усмереном против лоших законских решења или злоупотреба моћних) јер имају паметнијег посла.

    Sviđa mi se

    • „право на“ и социјализам су погрешни термини.. реч је о борби за „сувласништво“ свих на основне ресурсе планете.. ваздух, пијаћу воду, сунце, ветар, водотокове, путеве и саобраћај у најаширем смислу .. против неофеудалаца који моћ темеље на контроли ресурса које су узурпирали….
      идеја да то може да буде „нечије“ је сулуда али политички подобна …

      Sviđa mi se

      • То о чему говориш не би ни требало да буде предмет спора у демократском друштву са задатим либералним дискурсом. Нико нема право да (от)купи оно чему је сувласник и неко други, ко је власништво стекао рођењем у заједничкој држави, или стицањем њеног држављанства на законит начин. Други пар опанака је кад наши представници себи узурпирају право да тим нечим тргују, а нарочито је дебилно што ми на то пристајемо. Мислим, јасно ми је зашто то раде они… Јасно ми је и зашто ми не радимо ништа али… боље да ћутим. Погледај текст „Култура нечињења“ од младог и слабо афирмисаног аутора.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s