Милан Миленковић: Највеће заблуде српске историје

КАРАЂОРЂЕВИЋИ И ОБРЕНОВИЋИ

Ко последњи пише историју, он је заиста и пише. Тако и Карађорђевићи. Династија Обреновића је, практично, маргинализована, а све оно што се догодило под Карађорђрвићима је бесрамно глорификвано и претерано у највећој мери.

Оно што је главна особина Првог српског устанка је да је то, у дубини својој, буржоаска револуција, борба за либералну економију, против феудалног турског система.

Слободно би обреновићевску Србију могли упоредити са Бизмарковом Прусијом, у којој је нација у средишту државне идеје. У Петровој је новац заузео место нације.

 

karadjordje-by-dusan-markovic

 

Мит који се плео о самом Карађорђу, неспорно талентованом војсковођи, није без основа. Био је, у то сумње нема, беспрекорно поштен и у погледу личног живота, скроман и моралан. Ипак, државника, или велику историјску личност, не оцењујемо са становишта личне моралности, већ са становишта здања које је за њим остало. Оно чувено нећкање и нуткање вођством Првог устанка, у Орашцу, показује да Ђорђе неке веће амбиције није имао. Није се отимао да устанак поведе. Чак и његови први потез, кад вођство нуди безначајном аустријском мајору, Митезеру, указује да ни самог себе не види као вожда. Па и први судари с Турцима, показују да се сељаци двоуме, да се устанак мукотрпно шири. Тек ће прве веће победе омасовити српску народну војску.

Ради се о овоме: турска окупација, упркос другачијем приказу, а видећемо и због чега, није несносна. Срби живе у планинама, Турци у градовима. Данак се даје преко кнезова, мање-више на часну реч. Зулум? Није немогуће да га је ту и тамо било, али нема, ни данас, државе у којој се власт, на овај, или онај начин, повремено не иживљава над народом. Српски кнезови су све, само не сиромашни. Њима није лоше. Познајући менталитет, тешко нам је и да замислимо да нису по мало штрпнули од данка а, будући у добрим односима с Турцима, могли су да се баве и трговином и да полако шире поседе. Проблем је настао кад се испоставило да је турски систем управе тесан оквир за даље богаћење кнезова. Као и Хрвата, код којих је гроф Фрањо Тахи био пука сиротиња у односу на богатоаг сељака Матију Губеца, па је овај решио да проба срећу и постане господар уместо Тахија, тако су и српски кнезови богатством надмашили турске господаре и дошли на идеју да би могли и сами да постану калифи уместо калифа. Наравно, није им, услед неизвесности подухвата, било упутно да се експонирају, па је тако место вође устанка припало средњаку, Ђорђу Петровићу. Ако устанак успе, успели су сви; ако пропадне, набедиће Ђорђа. Биће да га нису сматрали нарочито бистрим.

С друге стране, избрзан потез Турака, да посеку нешто кнезова, убрзао је целу ствар, која би се свакако догодила и без те сече. Не лаје кера села ради, каже пословица. Тако и кнезови – није им толико до народа било, кад су па богаташи били народу склони – али је сопствена кожа дошла у питање.

Једва да има сумње, дакле, да су кнезови мислили да ће лако манипулисати Ђоређем. Али, неколико крупнијих војних успеха, током 1805-1807. толико су ојачали његов ауторитет, да се морало делати изоколно. У Срба, кад год се хоће ограничити неки појединац, ствари се, најпре, поставе на начелну основу, при чему никаквих начела, у ствари, нема. Правитељствујшћи Совјет је требало, бар теоретски, да учини оно што је Магна Kарта учинила у Енглеској- да ојача положај локалних владара у односу на врховног, а никако да ојача положај народа у односу на власт, иако ово друго изгледа, а и звучи, симпатичније.

Оно што је главна особина Првог српског устанка је да је то, у дубини својој, буржоаска револуција, борба за либералну економију, против феудалног турског система. То је и зла коб устанка – типично буржоаска борба око плена и новца, ослабила је фронт, што се завршило сломом 1813-те. Питање ко ће контролисати трговину и токове новца, испоставило се као претежније од националног питања…али, то је већ опште место српске историје.

Шта је урадио Вожд кад је загустило? Збрисао је. Ухватила га, кажу апологети, малодушност, уморио се од борбе с кнезовима. Ми ћемо стати на следеће становиште – када је кренуо у устанак, није имао ништа да изгуби, сем главе. Амбиције су, међутим, расле. У основи, очајан дипломата, Ђорђе је Србију нуткао коме је стигао: Аустрији, Русији, чак и Наполеону. Међутим, испоставило се да они разговарају једни са другима, тако да су га сви одбацили, оценивши га као непоузданог савезника. У унутрашњој политици, испоставило се да су кнезови успели, после неколико година, да постану дахије у својим областима и Ђорђе једва да је још могао утицати на њих. Но, упркос свему, 1913-те, Ђорђе је имао шта да изгуби и зато је побегао.

Тиме се отворила серија бекстава Карађорђевића кад год загусти. Да ли је то зла коб или, просто, црногорско наслеђе у њиховој крви, тешко је оценити. Син му је, такође, побегао и то пребегавши Турцима, у калемегданску тврђаву. Унук, многохваљени Петар Први Ослободилац је успео да кидне два пута: после Невесињске пушке и 1915-те. Знаменити „Чика Пера Ослободилац“ је био неталентовани француски поручник и то у пензији. Ужас! Али, био је пожељан као експонент крупног капитала, који је разарао и национално ткиво и, на крају, довео до националне катастрофе. Посебно је бедна улога коју је одиграо Александар још један од наших несрећних „ослободилаца“. Прогласио је лудим брата Ђорђа, јединог од Карађорђевића који је у себи имао аристократску црту у карактеру, убио је Аписа, у сарадњи са злокобним Пашићем и уз срамну улогу Стојана Протића, прадеде историчара Милана Ст. Протића, који је у Солунском процесу одиграо у длаку исту улогу, као и Милош Минић у суђењу Дражи Михајловићу. Сатрапа у Србији никад мањкало није. А и крв није вода.

 

Даље, Александра је био глас да се никад није приближио фронту ни на педесет километара, односно да је констутуционална кукавица био.  Такође је, са оцем збрисао 1915-те. Његов син, љубљени Петар Други, збрисао је ’41-ве. Биће да Карађорђевићи пасош у џепу носе и кад у клозет иду. Та смешно-трагична појава српске историје, за коју Црњански, иначе сасвим објективан хроничар, тврди да је био патолошки лажов и да га је Черчил поспрдно звао „my boy“, оженивши га грчком племкињом која је била позната са свог распусног живота, оправдана је, у карађорђевићевским пангерицима, којих мањкало није, младошћу и неискуством. Кус петлић, пиле довека. Дуг је низ аристократа и краљева који су, у његовим годинама, били успешни владари. Овај зрео није био никада.

Коначно, династија се закитила смехотресним Александром, једним шарлатаном, који ни сам не верује како му је кренуло добро, откад се у Србију вратио. Кловновског изгледа и лисичје памети, прославио се изјавама „Драги мој народе, ја сам за вама“, „Мени су ми мој отац и патријант Паоло ућили“ и, већ легендарним, да од спортова највише воли „дављење“ ( од енг. daving, односно роњење). Башка што се прича да је унијат, што некако и иде уз његов карактер, као да воли да потегне. Спрдња и антиреклама за монархију.

Треба рећи, правде ради, да нису сви Карађорђевићи неваљалци. У бочној линији било је неколико врло симпатичних појава. Покојни Томислав је био једна од њих.

Посебно поглавље је алавост Карађорђевића. Петар је у Србију дошао са бедном поручничком пензијом а, само тридесетак година касније, није се знало, а ни данас се не зна тачно, шта су све награбили. На највећу срамоту, врхунац грабежи одиграо се на згариштима која су се још пушила, после 1918-те. Његови војници инвалиди су просили по улицама краљевине, са медаљама простртим на калдрму. Каква срамота!

Откуд, онда, таква популарност династије Карађорђевић у српском народу? Просто, династија је, од самог почетка, била у служби крупног капитала, а капитал покреће пропагандну машину. Рука руку мије. Наш писмени свет има изразито најамнички карактер, тако да за новац пише и прича шта му се каже, а наш прост свет нема начина да сазна истину, мимо оне официјелне, дакле оне коју су писали најамници. Чак су и многи надмоћни умови пали под утицај пропагандне чаролије. Све добре стране обреновићевске владавине, бесрамно су приписане Карађорђевићима. Нарочито добар пример је српски официрски кор, који је учествовао у ратовима од 1914. до 1918. Степа, Мишић и Бојовић нису карађорђевићски, већ обреновићевски кадар. Они су пуковници били , кад је прадед „од Његофо краљевско височанство“, садашњег нам Александра, дошао у Србију. Од селекције, преко школовања, до већег дела војне службе, знаменити генерали су продукт обреновићевске Србије.

Исто тако, трабуњање о недемократској Србији пре Петра Првог и демократској после њега је чиста глупост. Демократска није била ни једна, али је она обреновићевска била доследно национална и ни најмање контролисана од стране крупног капитала.због тога је и пострадала. Демократија да управља, новац да влада – за то је био потребан прадед од…знате већ. Нагла либерализација Србије, после заседања Петра на престо, довела је до озбиљног раслојавања друштва. Слободно би обреновићевску Србију могли упоредити са Бизмарковом Прусијом, у којој је нација у средишту државне идеје. У Петровој је новац заузео место нације.

Обреновићи су били чврсто везани за судбину нације и своју личну судбину нису од ње одвајали. Већ сам Милошев останак у Србији, после слома устанка, говори много. Правилно је, за разлику од Карађорђа, оценио да „болесник на Босфору“ и није баш на самрти и томе саобразио своју спољну политику и доследно је, без наглих заокрета и спроводио. Његови сарадници, од Гарашанина, до Новаковића, најбоље су што је Србија у погледу некакве управне елите икад створила. То што су тако умни и способни људи заузели таква места, најбоље говори колико је прича о Милошевом деспотизму измишљена. Деспоти се редовно окружују неспособњаковићима и лижисаханима.

Историја Обреновића је историја проширења и просвећења Србије. При том, успешна дипломатија је помогла да кад се губи рат, да се не губи ништа, а кад се добија, да се шири. Док су Обреновићи дизали задужбине и цркве, Карађорђевићи су подигли цркву себи, у виду маузолеја и Бели двор. Погађате, опет себи.

230px-MilanIDeSerbia--dasknigreichse03kaniuoft
                     краљ Милан

Обреновићи, посебно Милан, створили су изванредну војску, са беспрекорним официрским кором. Карађорђевићи су  официре на високим положајима пензионисали и вадили их из пензије кад се испостављало да полтрони, којима су они били замењени, не могу да обаве посао. Тај официрски кор, заједно са војском и једном трећином народа, Карађорђевићи су жртвовали својој мегаломанији и потребама крупног капитала.

Овде треба изрећи одлучујућу чињеницу – ратови 1912-18-те су, буквално, ојадили Србију. Од добитка из Првог балканског рата, потпуно излишног, данас колико-толико држимо само Рашку област. Проширење у неетничке просторе је било кобно и непотребно. Македонија не да није, нити ће икад бити српска, већ је изразито антисрпска и таква ће и остати. Са по једном трећином Шиптара и Бугара, она већ дуго није ни словенска држава. Наравно, могла би се држати под окупацијом, тамо никад никаквог устанка неће бити, али Срби су увек били неспособни окупатори, са фаталним недостатком дистинкције између нације и територије. До одвратности понављана прича „да ми никад нисмо отимали туђе“ не само да није тачна, већ само продубљује неразумевање ствари. Држати теритoрију, без потребе братимљења са окупираним становништвом, задатак је за нека будућа српска покољења; ова, садашња, за то нису способна.

Први светски рат Србија није изазвала. У време док се борила за своју слободу и за своје интересе, имао је смисла. После одбијања сепаратног мира са Немцима и Аустроугарском и везивања за савезнике, рат је изгубио смисао. Али су жртве нарасле до фантастичних процената. Непотребна албанска авантура и окупација од 1915-1918. пример су са колико мало памети и срца се може вршити власт. Једном Обреновићу далека је била мисао о уништавању целе мишићне снаге једног народа, само да би се … шта? Било уз савезнике? Будалаштина. Упркос озбиљном упозорењу Генералштаба да ће доћи до бугарског напада, деда од „Његово височанство“, са подрепашем Пашићем, моралном нулом и слугом сваког господара, спречили су превентивни напад на Бугарску и тиме уништили и оно мало шанси да се одупремо нападу са Севера. Све, бајаги, на наговор савезника. Ти исти савезници, кад је Србија пропала, тек су руском уценом, да ће из рата иступити, помогли српску војску, но прекасно. Небројене хиљаде су заглавиле у планинама Албаније, а Србија је била препуштена терору окупатора.

Како то већ бива, Петар и Александар не само да нису били збачени због свега овога, већ су им писане оде. Слично ће се догодити  после тридесетак година, кад су Титове погибељне и незналачке ратне операције називане „генијалним стратешким идејама“ и слављене су без и мало мере и укуса. Пропагандна машина је чудо.

apis_solunski-proces
                                                                        Апис на Солунском процесу

О фамозној и многохваљеној демократичности Карађорђевића, говоре и срамни Солунски процес, Обзнана, играње уставима и гушење слободе штампе. Апологети њихове демократичности потпуно пасирају ове моменте. Питање је шта један диктатор треба да уради, па да се каже да је диктатор? Колико официра, попут Аписа, може да побије у монтираним процесима, колико ребара и вилица треба да се поломи у подрумима краљевске специјалне полиције, колико се бесрамно може обогатити, а да се и даље зове „демократским“ монархом? Наравно, стојимо на становишту да су владару сва средства на располагању и да их може употребити у државном интересу, али се онда о демократичности говорити не може. Такође, Александрова политика је била вођена, као и ова данашња, либерално, што ће рећи у интересу акумулације капитала.

Колико је карађорђевићевска Југославија била омиљена и код самих Срба, најбоље говори лакоћа са којом је Тито збрисао монархисте. Истина је да ни на какав озбиљан отпор није наишао. Мит о четничком покрету је увелико надуван, као и трагичан лик  Драже Михајловића, који је скупу цену платио, јер је на леђа натоварио што понети није кадар био. Сам отац од садашње „височанство“ је позвао све јединице Југословенске војске у Отаџбини да се ставе под Титову команду. Какав бедан потез!

Све у свему, српски народ се огрешио о Обреновиће. Није народ крив. Читав век су му у главу утувљивани пангерици Карађорђевићима, па је, на концу, и поверовао. Далеко од тога да су Обреновићи били цвећке, од Милоша, до Александра, али су чврсто стајали уз српске националне интересе, а не уз интересе богаташа. Зато је последњи од њих главом и платио. Они, мишљења смо, мада доказа немамо, никад не би оформили утварну државну заједницу, као што је Југославију, заједницу неситу српског меса и сваке несреће.

(Блог Милана Миленковића)

Advertisements

4 mišljenja na „Милан Миленковић: Највеће заблуде српске историје

  1. „Да ли је то зла коб или, просто, црногорско наслеђе у њиховој крви, тешко је оценити. “
    srećom Obrenovići (Čarapići, Nenadovići, MIšići, Bojovići..) nisu crnogorskog porekla … ko onaj podrepaš Pašić

    Matija Gubec bogatiji od Tahija??? (inače ozbiljni hrvatski istoričari smatraju da je Matija Gubec mitska ličnost) …
    Правитељствујшћи Совјет је требало, бар теоретски, да учини оно што је Магна Kарта ..
    .Колико официра, попут Аписа,… čestitog???

    svašta ćemo mi ovde saznati od MIlenkovića preobrazovanog ..

    crnjak je što sam ja Obrenovićevac, pa molim uvaženog MIlenkovića prečitabnog da prestane da brani moju dinastiju… ona je suptilnija, ne može svako da je razume

    Sviđa mi se

    • oni, naime, „никад не би оформили утварну државну заједницу, као што је Југославију“ već još širu konferderaciju u granicama Fausta Vrančića.

      Sviđa mi se

  2. Овај Милан Миленковић превазишао Езопа.
    Памет му свакако не смета.

    Пошто се до тада у историји невиђена Наполеонова војска ваљала према Русији, ова је морала да склапа мир са Турском на југу и тада моћном Шведском на северу. Па и тада се једва спасла паљењем Москве. Када је Русија сломила Наполеона могла је поново да притисне Турску. И то је једини и „цели“ разлог из кога се у Србији развио мит „да су Обреновићи боље дипломате од Карађорђевића“.

    М.М. „заборавио“ да су Обреновићи ставили Србију у вазални положај према Аустроугарској, те ни један трговински споразум нисмо смели потписати без њеног „благослова“. Када је Србија, након рушења Обреновића победила АУ у „царинском рату“, почео је нагли привредни развој…
    ИТД.
    Око осталог што је натрућао М.М. не бих губио време јер су у питању заједања пакосног алкохоличара.

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s