Ђорђе Ивковић: „Избори“ – трка проданих душа

Александар Вучић је 2011. изјавио„Ако за шест месеци не буде боље, покупићу прње“. Истина, снимак не може да се види јер је укинут „због повреда ауторских права трећих страна“, но рачунамо да већина народа није толико кратког памћења да за неколико месеци заборави тако важну ствар.

Наша власт је шквадра пропалитета највише среског ранга. Такву неспособну и грдну власт народ у нормалним државама смењује за казну.

Александар Вучић је проглашењем актуелних избора недвосмислено показао да нема зазора, границе ни кочнице у покоравању својим господарима од старина.

 

mor6
Нови избори су пред нама. Александар Вучић, или „Оцо“, како га је крстио Светислав Делиријум Басара, расписаће изборе, очајан јер нема довољно временских и владарских капацитета и нема довољно честитих људи да га прати у реформама и тешким одлукама које се морају доносити на његовом дугом Berliner Straßen путовању у Европу. Тешка одлука црног лакрдијаша, овековечена је надвременим стиховима:

А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога…
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино!
Његови мирјани се акламативно покорише вољи Великог Вође. Сад још да Оцо формално распише Изборе. То ће бити кад му (се) јаве.

*
Како би пластично објаснио шизофрену ситуацију у којој се српски ујармљени бирач налази, политички аналитичар Слободан Антонић је посегао, уместо за гуслама, за опером.

…Да бих одговорио на ова питања, желим да вас подсетим на Моцартовог Дон Жуана (Don Giovanni, 1787). Наиме, у трећој сцени првог чина ове знамените опере, заводник успева да обрлати још једну жртву – Церлину (Zerlina). Али се, у тренутку кад намерава да је одведе у кревет, појављује његова ранија „победа“ – Елвира (Donna Elvira). Но, „мајстор“ се,  суочен са две даме којима се истовремено заклео на вечну љубав, не да збунити. Он најпре једној, а онда и другој, каже исто: „Ма она друга је луда, не обраћај пажњу на то шта прича, ја само тебе волим“. Обе даме то чују. Али, обе су заљубљене, па свака од њих мисли да јој Дон Жуан говори истину, а да ону другу, јадник, мора да лаже, како би је умирио. Јер та друга је, несрећница, заправо луда.

Много сличности увиђамо између јунака ове опере и нашег премијера. Он успева да га, што је потпуно противречно, подражавају и „другосрбијанци“ и „националисти“, пошто на обе стране, као сада са изборном коалицијом, шаље поруке „љубави“. И обе стране му верују.

Одиста ефектно написано, само на жалост не помаже. С. Антонић је напис закључио наизглед здраворазумском констатацијом: „Наиме, у правој и озбиљној изборној кампањи власт би морала да представи изборни програм, те да одговори јавности на неколико суштинских питања“. Међутим, у том здраворазумском закључку пренебрегава се наша политичку реалност – СНС је као новооснована странка без икаквог изборног програма освојила власт. Да буде још занимљивије,Александар Вучић је 2011. изјавио„Ако за шест месеци не буде боље, покупићу прње“. Истина, снимак не може да се види јер је укинут „због повреда ауторских права трећих страна“, но рачунамо да већина народа није толико кратког памћења да за неколико месеци заборави тако важну ствар. Није било боље већ видно горе, али наш етички супериорни вођа је још супериорније победио на изборима 2012, гурнув „штиклом“ у запећак свог другог оца Тому Николића. И опет је све поновило: данас је свеукупно горе него пре две године. Није помогло што је Алек у ходу добијајући на живој мери заборавио и првог оца Шешеља и просветлио се Константиновићем и Вебером. Сваке године влада на челу са Александром Вучићем задужује државу са нове две милијарде евра док извоз опада (како без повећања производње и извоза неко мисли да дугови могу да се врате?). Уместо обећаних реформи, рационализације, ефикаснијег управљања, разрачунавања са корупцијом и криминалом, у току је полураспад здравственог, школског и управног система, а на спољном плану трпимо поразе и понижења у серијама  (сем ако нас Руси понекад не заштите изгледа против наше воље). Уместо озбиљног разговора с народом имамо циркуске представе једног собом опседнутог манијака. Србија данас не би била способна да се одбрани ни од боље организоване банде гусара. Имамо дакле довољно искуства да знамо да њихови „програми“ и „одговори на суштинска питања“  – и док бејаху „црвени четници“ СРС и реинкарнирани потом у начисто пожутели као да болује од хепатитиса СНС– нису вредели нити вреде пишљивог боба. Наша власт је шквадра пропалитета највише среског ранга. Такву неспособну и грдну власт народ у нормалним државама смењује за казну. Путуј игумане и не брини за намастира.

Испитивања јавног мњења међутим дају сасвим супротну слику од здраворазумски очекиване:

Питање:  Да ли, према Вашем мишљењу, данас живите боље или горе него пре три године?Највише испитаника (48%) одговара да живи лошије.

Питање: Каква су Ваша лична очекивања у погледу животног стандарда у наредних годину дана?Већина (35,7%) зна да ће бити гори или да ће бити исти (29,3%), што је само блажа варијанта претходног.

„Јавно мњење“ готово акламативно (81,1%) је против уласка Србије у НАТО, насупрот чврсте подршке савез са Русијом (71,3). Улазак у ЕУ и поред бесомучне пропаганде подржава тек 44,1% (никад мање) испитаника. Против продаје Телекома је 63.3%, а 65,5% грађана сматра да смањење плата и пензија није донело очекивани резултат.

Дакле, слободно се може рећи да се народ налази фронтално на супротној страни од власти. Па ипак, у истом народу претеже мишљење да је тренутна власт најбоља коју имадосмо у овом веку, а да је Вучић највећи лидер новијег времена!

Шта је са опозицијом?

*

Најјача опозициона групација је ПОС (проевропске опозиционе странке). То је скуп бивших најближих сарадника који су се међу собом грдно замерили и за бјела грла до’ватили. Од некадашње две-три блиске странке сада су распоређени у дванаест или петнаест истородних странчица које по скраћеницама не би ни познали који су. Тако су сви ти бивши, сад неки нови патуљасти лидери. У зла доба сетише се тако патуљасти и закрвљени  да су рођаци од старина и наново се уједињују у коалицију елитних курајбера.

Пошто смо од почетка делом и у домену лепих уметности, просто се намеће Данте Алгијери и његова „Божанствена комедија“.  Потписник ових редова себе скромно сврстава у пети круг пакла, где су по Дантеовом критеријуму они који су за живота били пуни срџбе. Но погледајмо даље:

Седми круг Пaклa је подељен нa три делa, a у њему се нaлaзе сви нaсилници. У првом делу седмог кругa су они који су били нaсилни премa људимa и имовини, у другом сaмоубице, a у трећем, нaјнижем, они који су учинили нaсиље премa Богу, у смислу богохуљењa или содомије.

Сви који су зa животa лaгaли су смештени у осми круг Пaклa, који је подељен нa десет злих јaругa, односно кaнaлa. У њему се нaлaзе: кривотворци, вaрaлице, чaробњaци, врaчеви, лопови, лицемери, зaводници, подводaчи, лaскaвци и они који су се трудили дa ствaрaју неслогу.

У последњем, деветом кругу Пaклa, који је подељен нa четири делa, нaлaзе се издaјници и то овим редом: издaјници родбине, отaџбине, гостију и у последњем, издaјници добротворa.

Ако погледамо подужи списак „лидера“ ПОС, на челу са курајберима Тадићем, Пајтићем, Јовановићем, Чанком и братственицима са индикацијама на Веберов синдром,  питање је једноставно – у којој од набројаних јаруга нису боравили, које су то веће варалице, подводачи и содомисти од њих, има ли већих силеџија и издајника него што окупља жути списак под окриљем духа Латинке Перовић?

И њима дати државу? Београд је, кажу, деветнаест пута током свог постојања паљен до темеља. Ови кретени би га тако спалили да би Нерону с висина бале цуриле од зависти гледајући паљевину.

Неки мејнстрим „политички аналитичари“ (које бих ја, ако је до интимног мишљења, с обзиром шта пишу, терао као надри-лекаре који сваку болест лече пијавицама и пијењем магареће мокраће), протурају фаму како ови лутори и манитови хоће да изазову грађански рат, ако се изборима не дочепају власти. Којешта! Врана врани очи не вади. Коначно, „жутници“ су опасни кад им се да власт, иначе даље од бијења Паје-Леша у биртији на ивици Пустаре не могу.

Док Војислава Шешеља нису вратили из Хага није се тако јасно видело колика је курва у питању.

Ту је и „Патриотски блок“.

Центар тог блока је ДСС. Нема разлога да прећутимо CV председнице странке Санде Рашковић Ивић. Она је у неком раном средњем добу своје политичке каријере била курајбера горе поменутих, будући узданицом Драгољуба Џокеј Мићуновића. У којим политичким водама је пливала док беше узоритом хрватском омладинком и снајком не знамо. Сада је на челу најтврђе националистичке странке у Србији. Али (гле!) за наступајућу изборну кампању заклела се да у политици националног блока неће бити „ни Н однационализма“. Турбуленције у овој странци су се смириле након што је СРИ доказала да је могућа половична трудноћа. Наиме, могуће је да једна странка, конкретно ДСС, буде ултимативни противник режима на „високом“ нивоу, али сасвим коректан партнер истом том режиму на доњем, локалном нивоу. Међутим, није ни то невино. На локалу у Београду та кохабитација беше „издаја страначких (замало па патриотских) интереса“ (на ползу СНС), а у другим општинама које збирно заокупљају више народа и локалних потенцијала него Београд, иста кохабитација је сасвим у духу патриотске политике ДСС, те бива. Покушајте да замислите дјевицу која је невиност изгубила само у доњем делу, док је у горњој половини оличење девичанства – то је данас ДСС.

С десне стране ДСС се налазе раздевичени про-љотићевски Дверјани, на челу са лидером (звучи познато?) Бошком Обрадовићем који је у духу Бајазита ликвидирао браћу из Старешинства. Ко је и чији је Бошко Обрадовић (=ДЕ-БЕ-овац)потврдиће нам изрзити анти-љотићевац Милослав Самарџић са својих „Погледа“. О, зар треба рећи да је Милослав Самарџић данас члан Политичког савета Двери? Највећи политички успех „Дверја“  је торпедовање ДСС. Нема везе што су том приликом и сами потонули. Да би испливали, сад су коалиција. Хорски а-капела поје да је најважнији приоритет „ући у Парламент, за почетак“. Како-год, нико се таквом брзином и бестидношћу није прокурвао и у том курвању распада као Дверје.

На левом крилу су тзв „слободни интелектуалци“. Они су заправо spiritus movens, дух покретач, целог пројекта. Они су „карика која недостаје“, између жутих курајбера српске Содоме и Гоморе и „светих курви“ патриотског блока. Дакако, Велики Врач пројекта је латентни левичар, политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић. Након успешног (за Николу Тулимировића) експеримента са Власима, Вукадиновић је схватио да нема „само један метак“ како је некоћ говорио људима од поверења, већ има на располагању и разне друге буздоване. Како са разних страна стижу вести, Ђоле је упро да за општенародног опозиционог вођу намести Вука Јеремића. С обзиром на презентовани профил опозиције, није немогуће. Како је друкше  могуће на врх патриотског блока гурати човека који је швиндловао и са Западом и мазио се са Тадићем, који је довео ЕУЛЕКС на Косово и Метохију, и личним салто-мортале изместио питање КиМ из УН у ЕУ? Потписнику ових редова је Ђ. Вукадиновић у  „јавној полемици“  на НСПМ (након што је 80% мог коментара цензурисао), лично, са високе позиције кардио-васкуларног експерта сурово саветаовао да „стегнем срце“ и признам да је  Вук Јеремић „највећи Србин међу нама“. Без обзира на снагу систолног притиска на моје срце г. Вукадиновића, ја ћу потсетити да је Вук Јеремић 2007. године видео Србију 2012. године као чланицу ЕУ и да ништа друго за Србију добро не види. Пазите, по В.Ј. ми смо већ четврту годину у ЕУ!!!Тако је чекирао донирану карту за осми круга Пакла по Дантеу и добио бонус за девети круг. Нема везе, спин-Тарабићи ауторитативно нас убеђују:

Иако, састанци опозиције још трају и договор се не назире, добро обавештени извори тврде да су челници појединих већих странака сагласни да Јеремићу понуде место носиоца заједничке листе.

– Јеремић је један од ретких бивших кадрова ДС-а који се на време повукао из унутрашње политике и остао је чист и некомпромитован. Такође, иако је јасно проевропски оријентисан, познат је као српски националиста у најпозитивнијем смислу. Обе ове ствари би му могле донети приличан број гласова код српских бирача. Не треба заборавити ни на његове јаке везе у свету – наводи наш извор и додаје да би се на тај начин постигло такозвано примирје међу лидерима странака, који су већ почели да се сукобљавају око тога ко би био потенцијални носилац листе.

Вук Јеремић се са својим виђењем Србије 2012. у ЕУ никако не уклапа у „Божићни проглас“ патриотског блока. Биће да је „Божићни проглас“ бајковита зимска прича која ће се истопити као Снешко до пролећа.

Рискантна је позиција СПС. Дачић није у политици од јуче и понаша се баш искусно. Схвата да је „виђен“ за изборну ликвидацију, припрема се за могуће повлачење у опозицију са што мање губитака и истовремено даје сигнал да ће без обзира на незаслужену покору остати веран дахијама:

„Хоћемо реформе, хоћемо сигурaн корaк кa Европи, и хоћемо дa посaо, који је тaдa зaпочет, буде зaвршен. Свaки сaвез сa Пaјтићем, који се мучи сa биполaрним поремећaјем, пa је полa у влaсти, полa у опозицији, и који хоће дa мењa влaст у Србији, aли никaко не и у Војводини; или сa мaнекеном пропaле политике Тaдићем, сa Чедом Јовaновићем, који говори дa је Републикa Српскa геноциднa творевинa и који би признaо Косово, сa повaмпиреним Живковићем, сa нaјвећим aутономaшем Чaнком, или опaсним и неконтролисaним нaционaлистимa из Двери и ДСС-a и Српске рaдикaлне стрaнке – зa Социјaлистичку пaртију Србије је немогућ“.

*

Васколика уситњена и мизерна опозиција уједињена је у једном питању – слажу се да нема услова, поготово медијских, за фер изборну трку. Ово питање обрадио је конкретноВладимир Челекетић, и извео на чистину позадину опозиционог вапаја. Прво пита како та опозиција у опште очекује да режим који су с правом окарактерисали као насилнички, корумпирани, издајнички и лоповски, обезбеди фер изборе па да их после, кад опозиција преузме власт, хапсе како су обећали? Затим, поставља друго питање: „. Како мобилишете јавност и распаљујете народни гнев и отпор тиме што тражите нешто што знате да нећете добити? Неће ли мишљење доброг дела родољубиве јавности бити да само припремате терен за изговор после изборног пораза?“  Па наравно да припремају терен управо за такву ситуацију, уз рачун  да пораз неће бити потпун, већ делимичан, што ће рећи да ће се сви ти патуљасти и монголоидни лидерчићи углавити у посланичке синекуре у хладовинама скупштинских сала, ресторана и кулоара. Да утичу на судбину државе и народа нити ће моћи нити ће „за почетак“ покушати. Стварни утицај – рецимо спречавање промене Устава – патриотска опозиција може постићи ако има 1/3 односно 84 непоткупивих посланика. Такав задатак, колико неостварив, једнако је нежељен и претежак за наше патриоте. Од њих можемо очекивати по неку тешку реч на рачун власти, на шта ће уследити још тежа реч из јата Воје-војводе на рачун опозиције, а Вучић ће водити државу куд је наумио.

Сигурно је да способних људи и правих патриота још увек има, али су развејани на све стране и нема никакве „стожерне“ идеје ни ауторитета  да их окупи у конкретну силу способну да заустави и преокрене вртлог националног пропадања од кога смо већ морску болест добили.

Како је то могуће одговор ћемо наћи код браће Хрвата и од  386 Енглеза.

*
Јосип Крегар нам прича:

Јaко ме је зaинтересирaлa повијест колонијaлне aдминистрaције. Фaсцинирa успјешност бритaнске колонијaлне упрaве. Сa свегa 386 службеникa гувернер Frances Lugard влaдaло је Нигеријом којa је тaдa имaлa 22 милијунa стaновникa и то у времену без телефонa, мобителa и хеликоптерa. Тaјнa је билa у инвенцији системa који се нaзивaо native administration или indirect rule.
Систем се темељио нa допуштaњу локaлним влaдaримa дa влaдaју кaко желе уз увјет дa признaју крaљицу, плaћaју порезе, поштују концесије које су дaли стрaнцимa, врaћaју дугове и не приносе људске жртве.Henley у својој повијести енглеске колонијaлне упрaве описује кaко је дрaмaтично било сузбијaти локaлне обичaје мaгије, одaбрaти којег емирa у држaвaмa Кaно или Сокото, зaустaвити трговину робљем или пaк плaтити порезе.

Иaко је Westminster зa локaлне влaдaре био тек нејaсaн појaм, они су тежили томе дa своју дјецу пошaљу у енглеске школе, дa прaте збивaњa и дa си нaбaвљaју нaјновије технолошке игрaчке. Куповaли су aутомобиле, aли нису имaли ниједну творницу којa их производи. Политички и прaвно били су изнaд одговорности, пa су неки од њих рaзвијaли одличне односе сa швицaрским бaнкaримa. Посебно се цијенилa нaбaвкa оружјa, које, мaдa скупо, није доносило ни стaбилност нити се користило зa рaт.

Билa је то лошa влaст, цaревaлa је протекцијa и корупцијa, стрaнчaрство и бирaње aдминистрaције премa племенском подријетлу и локaлним пријaтељствимa. Цвјетaо је ”родијaчки кaпитaлизaм”.

Не бих се јa овогa ни сјетио дa ме нa то није подсјетио FrancisFukuyama (Нап: син протестантског свештеника) који повлaчи пaрaлеле између aфричких земaљa под колонијaлном упрaвом и дaнaшњих покушaјa изгрaдње држaве у Афгaнистaну или Ирaку те нa Бaлкaну.

Тако, оно што смо за себе причали у јеткој шали и „офрље“, сад знамо тачно да нам је управо ту, у архаичном колонијализму деветнаестог века, предвиђено место и да смо тако третирани. Само потпуно луд човек или  дивљак са Дарвинове лествице тик уз Кунта-Кинту, који се продавао за чешаљ и огледалце, могу веровати да ћемо икада бити равнопрани чланови  ЕУ, чак и да се библијско чудо пријема догоди. У вези овога, можете веровати Дон-Жуану да вас у ствари воли мада сваким гестом и сваком акцијом наново доказује неподношљиву мржњу, само вас троши из урођене католичке/протестантске  содомије. Можете својим очима погледати како пролазе „другоразредни“ и „трећеразредни“ народи из потреба НАТО запримљени у ЕУ, који чак немају слободарски историјски багаж који Срби носе. Постоји и пример одвећ тамнопутих Турака, оданих НАТО, коју ЕУ деценијама упорно одбија од себе, а имате и блонд-народе „Прве А-класе“, које живи неће у ту организацију пројектовану негде злих тридесетих по агенди Mein Kampf. Актуелна „избегличка криза“ је потргала богате ‘аљине ЕУ и показала наго њено тело у распаду од нацистичког сифилиса. Коначно, евро-зона се озбиљно клима, „Шенген“ пада, гвоздене завесе се дижу на све стране. Од почетних „идеала“ није остало ништа. Ко то не види? Не види српски генетски отпад. Не утиче ништа на стање ствари што такав наш расни отпад живи у Београду (што ближе центру и елитним насељима, то ментално и биолошки дефектнији) и сличним „урбаним срединама“. Цар Бокаса је носио фрак и ждерао печену децу. Дивљак је дивљак, џаба му отето Дедиње, „Круг двојке“, „Липов Гај“, шал око врата и Вебер под мишком. У души генерацијама учен да се диви мудрости и благородности моћне Царевине која је слала његовој кући краву, уз обавезу да се врати теле. Ситним словима у тој облигацији је обавеза да се фронтално гине ради наречене краве без телета у славу Двора, макар циљ изгинућа био Serbien muß sterbien. Па ко данас не препознаје у Вучићевој сервилности према Ангели Меркел и Бриселу тај атавизам? Моли за краву, а ми да вратимо теле и да Србљи гину за НАТО, најбоље против Руса. Они очито ни то не дају, само искориштавају примитивца.

*
Александар Вучић је проглашењем актуелних избора недвосмислено показао да нема зазора, границе ни кочнице у покоравању својим господарима од старина. Никаквих дилема нема да је намеран да уради све супротно од онога што је горепоменутим сондирањем јавног мњења народ оценио као добро за Србију. Међутим, неће се ту зауставити. У 35 ЕУ нео-Химлерових певања, агенда у оџак је записана. Нови „Устав“ Србије биће октроисан из Брисела, Бона и Лондона, у главном оних који су последњих сто година доказали да би најрадије да нас нема. Скупштина Србије ни запету у том „Уставу“ неће смети променити.

Писаће да су Срби криви.

Шта биће са Војводством Сербским и Рашком?

Па ни то није крај. Нашу „Историју“, коју ће учити деца у школи, писаће Хрвати; и слични.

И ко мисли да је ту дно, у заблуди је.

Срби губе свој темељ. Губе своју Цркву. Српска Праваславна Црква није нама макар ко. Она је наше биће; наше било, јесте и биће. Но, сви знамо да се „ради на томе да се мања река улије у већу“. У пракси то значи да смо сто година на муке дизали Храм Светог Саве да у њему мису држи Папа уз „саслужење“ неког нашег распопа. Да Србијом столује папски нунције пимпека надигнутог на српске дечаке. Не заваравајте се, то је коначни циљ. И узалуд повика НЕДОСТОЈАН“, не хају брадати раскрсти. Као што Саво Јањић „дечански“ не хаје, већ је свете Дечане бацио у наручје Тачија ( у осталом, и тај је праунук православног раскрштеног издајника), тако не хају ни СПЦ „екумени“ који гмижу око нас. Још траже да се љубе у руку! Знате ли да је „бискуп“ (како неке Владике са тог крила СПЦ себе крсте) Иринеј Буловић Бачки својевремено забранио да се у црквама држе помени ђенералу Михаиловићу?! Ало! Иринеј, комуњара у срцу и души. Да смо добри верници као што нисмо, такве би прво обријали па избацили из наше цркве, нек иду где му је боље.

Постоје неки јасни тренуци кад више никаква лаж ни пропаганда не могу да сакрију Истину. Залуд спиновање, Фарма, Парови, шта год. Дође тачка када или јеси или ниси. Ако Папа крочи у Храм Светога Саве, то је последње што се може, пре но што СПЦ потоне у ништавило. А на томе се тихо и упорно ради.

Али, овде је прича о политици.

Да уради што му је дато у задатак, Вучић са својом камарилом, мора до пренапрегнутог напона да доведе окупаторску власт у Србији.  Таквој власти је недорасли антипод и Недићева изморана влада. Не требају Вучићу за будући период офуцани страначки кретени, већ оверени усташко-комунистички прекаљени кадрови. Квантум или парадигма те концепције која ће бити подваљана мученим Сорабима је Иво Вејвода, чаршија о томе бруји, као попећитељ иностраних дела. То је онај што се стакластог погледа и фацијалног усташког грча на лицу, као „модератор“ кезио руском абасадору Конузину који је питао „Има ли овде Срба“, па је уз подршку модератора стакластог погледа и циничног фацијалног грча исмејан, након чега је руски Амбасадор демонстративно напустио „састанак“. У свакој земљи таква свињарија „модератора“ би била тешки скандал, и исти би заборавио на појављивање у јавности. Радио је тај и много горе ствари. Његовим утицајем план Коштунице да се тужи једна земља за агресију 1999. замењен „питањем са необавезујућим одговором“, што се завршило потпуном бламажом и спрдњом на рачун Србије. Нико не може сигурно тврдити да ће ова партизанска/усташка фукара заузети положај, избор ће бити исход разних погађања, али нема сумње да ће се Вучић у следећем периоду чврсто ослонити на најгори, проусташки НВО сектор, а извршити чистку српско-православног кадра, макар се код таквих патриотизам препознавао само у траговима. Створиће се снажна квислиншка комунистичко-аусроугарска легура, каква је можда постојала само за време Тита. Уз Шешељево саслужење. Ако се то догоди, нема спаса, судбина Србије је запечаћена.

*

Већина бирача суштински не разуме да је ситуација погибељна.

Број изашлих бирача је годинама у опадању. Од 2000. до 2014. године, највећа излазност била је на изборима 2008 – око 61 одсто… кад је рушен Коштуница.  С друге стране, најмање бирача у историји српског вишепартизма изашло је 2014. године – 53,09%. У овом тренутку, према налазима истраживања, на изборе би изашло нешто више од 50 одсто. Друга истраживања показују нешто различите резултате, али коначна поента је иста. У горепоменутом истраживању јавног мњења НСПМ скоро половина бирача је изјавила да нема за кога да гласа и да је Србији потребна нова политичка снага, што је истина. Пошто те нове снаге нема те нема, шта би могли да ураде бирачи у наступајућој погибељи, где су чак и они који се називају „патриотском опозицијом“ само бедни трабанти окупаторског режима?

Бирачи могу да не ураде ништа, односно да бојкотују изборе. Да бојкотују све странке. Да бојкотују СИСТЕМ!!!  Да кажу: „Марш у пи*ду материну сви“! Нема ништа од напред предоченог „завршног плана“ ако на изборе изађе мање од 45% бирача. Систем се ломи, пуца. Отуда, колико год на први поглед блесаво изгледало по анализи С. Антонића, стране амбасаде ће подржати и „патриотске снаге“, само да предупреде за њих неповољни сценарио. Циљ 386 Енглеза и осталих Алемана је да се на изборима пребаци 57%, најбоље 60% изашлих, шта год радили са листићима. После се карајте међу собом ко је шта мислио и хтео до миле воље.

Неће бити везе што ће наш робовласник бити Црнац. Неће чак требати ни 386 Енглеза и Немаца, биће довољно и упола мање.

Како моментално стоје ствари, победиће страх! Не боје се сви, али се боји већина. Неко се у наивном чуду питао „Шта ко има да се плаши, кад је картоном ограђен на биралишту и нико не види кога је заокружио?“ Па не боји се поплашени Србин свог заокруживања на папиру, већ последица тог заокруживања. А последице су показане – убијање, бомбардовање, тровање „осиромашеним“ уранијумом, Хаг без закона, изгладњавање… Могућности су неисцрпне. Колики је тај полу-ирационални страх, најбоље је показало помрачење сунца које се догодило месец и по дана након окончања НАТО-агресије. Ни два сата након завршетка помрачења нико у мом селу није смео да дигне ролетне и изађе у авлију. Наравно, није то прво помрачење сунца, али се први пут народ тако понашао.

Кад се све сабере и одузме, одбијање да се „легне на руду“, да се буде овца наклана, да се буде афричко племе,  да се, конкретно, одбију ови подли и преварни избори, поставља се као највећи патриотски задатак. Најмање, то је лично право на одбрану елементарног људског достојанства. Бар за оне којима расуђивање није блокирано страхом.

(Нимбусов подрум)

Advertisements

8 mišljenja na „Ђорђе Ивковић: „Избори“ – трка проданих душа

    • Ako je Srbin za zivot na zapadu, a jeste, NE MOZE PRAVOSLAVLJE, RODOLJUBLJE, KOSOVO, ISKRENOST, POSTENJE, ne moze nista od ovoga nad cime kukas, ni sa sve povampirenim Kostunicom jer, narod se pita, a narod nece Tita, nego zapad!

      Sviđa mi se

  1. Povratni ping: Драгослав Павков: О „изборима“ | P R E V R A T

  2. Povratni ping: Ава ГАРДНЕР (МрБранимир) ава ПАЈСЕРУ (ДрПавковљеву Пинкију) ОТПОЗДРАВ НА ПИСМО | P R E V R A T

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s