Ђорђе Ивковић: О ВЛАДИЦИ АТАНАСИЈУ, ПАТРИОТИЗМУ И РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ (4)

– УМЕСТО ЕПИЛОГА –
Нисам случајно у поднаслову назначио „уместо епилога“. То је из разлога што ми живимо тек први део епилога. Најбоље сцене епилога су тек пред нама. После или испод дна увек има ново дно. Ми ћемо непрестано налазити кривце, сваки по свом нахођењу, који ће бити добар самоизговор, али ћемо једнако посртати истом стрмином. Како да се променимо, ако нисмо спремни ни на тако мали уступак сопственој савести – да признамо сопствене грдне заблуде од пре тако кратког времена? Како, кад је на кисели мук или гунђање наилази и сведочење цитатима од пре двадесет година, шта је ко радио и како се тада размишљало, зато што се не уклапа у данашњи стереотип?
Зар нико у актуелној политичкој тактици Вучића није препознао Милошевићеву стратегију из 1995.?
Да позовем у помоћ врло паметног Ајнштајна: „Не можете решити проблем методом којом сте проблем произвели“.
Пошто у главном знамо шта се 1995. па надаље дешавало, ја ћу са неколико чудом сачуваних новинских страница, подсетити на оно што исто знамо, али су данашњи „супер-Срби“ педантно гурнули под тепих.
БАРВИХИ – ВРАЧАРА
 
Напред: Највећи Србин и највећа Југословенка, у позадини деца, Црногорка и Црногорац руске-тајкунске провенијенције
Упорно нам као највећег Србина потурају Слободана Милошевића, који се никада није изјаснио као Србин. И, зар је могућа супротност у политици, која се договара у брачном кревету?
На истој страници „Наше Борбе“ од 6.4.1995. када је објављен моје писмо „Када се уђе у погрешан воз, све станице су погрешне“, на левој страни објављен је опширан интервју „Гласа Америке“ са Др. Миром Марковић под насловом „Све ми указује да се Југославија може обновити“. Казивање Мире Марковић краси типично празнословље, до екстрема доведено екстензивно титоистичко „женско писмо“. Цитирамо само оно што је доказ стања свести тадашње партократије.

Све ми указује да се Југославија може обновити. Пре свега су народи који живе на простору бивше Југославије неповратно повезани, економски, политички, социјално, психолошки, демографски, лично, породично, историјски. Те се везе једноставно не могу укинути чак и кад би се могле избацити и занемарити економске, културне и политичке везе, остају личне људске везе које су много старије од свих других веза и које су основа свим другим везама.

Како се види, Мира Марковић не може да направи разлику између неке мелодрамске серије и политичких реалности балканског кара-казана.

Ја не кажем да ће то бити одмах, ја не кажем да ће то одмах бити нека држава, али ја претпостављам да ће се нека заједница народа формирати. У осталом, уверена сам да ће се на крају овога века или на почетку наредног успоставити нека заједница балканских народа.

Знамо шта је „на крају века било“. Међутим, зар неко мисли да брачни другови нису једнако размишљали? Зар неко сме и да помисли да је Слободан Милошевић, ето јер воли своју жену, као брачни плезир направио јој странку? И то, по митовима поклоника пок. Милошевића, ЈУЛ беше супротне идеологије од СПС? Па су затим правили „коалиционе владе“. Јасно је да су размишљали идентично, да им је визија била иста. Па, која је то визија, коју не смемо посматрати изоловано од временског контекста када је Србима припремана највећа погибељ?

Моја нада у повезивање југословенских народа и балканских народа део је европске наде да ће временом сви европски народи живети у једној заједници европских народа.

Дакле, општи историјски ток оног времена је брачном пару био много јаснији него што се нама чини. Њима су српско питање и Србија били велика сметња али истовремено и потенцијал који ће их изнети на врх онога што је у визији на дрезденским печуркама пророковала Мира Марковић. Њихова лудачка намера је била да избију на чело балканских народа у Уједињеној Европи! Део тог лудачког пројекта беше и кандидатура Слободана Милошевића за Нобелову награду за мир. Њихова ћућорења у брачној постељи никада нису измакли из таквог оквира. Српске крајине, Космет, Србија, то су за њих биле само жетони за улазак на станицу европског ајзлибана. Срби, међутим, још не појме каквим архи-лудацима су дали своју судбину у руке.
За кога је, даље објашњава Мира Марковић, Југословенска левица „отворена за сарадњу“:

Левица ће сарађивати са свим партијама леве оријентације, са свим партијама југословенске оријентације и са свим партијама демократске оријентације. Тај простор за сарадњу биће онолико већи колико буде левог и демократског и југословенског у Србији и Југославији. Тај простор југословенског левог и демократског, надам се да је доминантан. Неће бити сарадње с националистичким, профашистичким и крајње конзервативним политичким партијама.

У чему се ставови Мире Марковић разликују од Соње Бисерко? Али, како се „у тој причи“ тако лако нашао Војислав Шешељ, веома сликовито показује актуелна политика Шешељевог политичког сина Александра Вучића.
Кад се план изјаловио, настала је бежанија.
Мира Марковић је убеђени коминиста титоистичког соја. Зар за комунисте нису одлике скромност и самопрегор. Живети пролетерски, у хладној соби на тањиру млаке шчи каше, као Павле Корчагин док се калио да буде као челик?
Ако је веровaти Дрaгaну Хaџи Антићу, Мирa Мaрковић у Москви живи у егзилу од 58.000 динaрa професорске пензије, коју јој он редовно шaље из Беогрaдa. То је око 620 долaрa (нап : по тадашњем курсу), што је зa московске прилике изузетно мaло. Сиротињa у другом нaјскупљем грaду нa свету живи сa 1.000 долaрa месечно. Кaфa у ресторaну коштa око шест долaрa, вечерa нaјмaње стотину, пaтике исто толико, a бaр 150 долaрa је нaјјефтинијa позоришнa кaртa.
Па где и како живи Дедињска комунистичка Врачара, што је пророковала да ће се 1999.-те а најдаље 2000.-те формирати Нова Југославија?
Живи у московском предграђу Барвиха. Ако неко пожели да види како то скромно комунистичко насеље изгледа и колико коштају скромне хиже у Барвихи, само изволите погледати. Можемо илустровати неком сликом.
Марко Милошевић се одмах након бекства из Србије развио у младог руског тајкуна.

Не знамо колико су Милошевићеви изнели покрадених пара од гладног српског народа. Непроверено, помиње се четири милијарде долара. Чињеница је да је Млађан Динкић, који је постао шифра за лопова, „мало дете“ за Слобиног Радомана Божовића, а камоли за монетарну аждају и помајку Слободана Милошевића, Борку Вучић.

КО СЕ СЕЋА ХЛАДЊАЧА?

„Наша Борба“ је 19.7. 1995. је објавила делове иначе немуштог извештаја о стању људских права у бившој Југославији специјалног изасланика Комисије за људска права Тадеуша Мазовјетског. Извештај се односио на „догађања“ у БиХ и Западној Славонији. Из новинског написа пренећемо само Наслов и антрфиле.

КОНВОЈ СМРТИ НА ПУТУ ЗА ЗАГРЕБ
 
Између 2. и 4. маја хрватска војска преузела је операцију чишћења у околини Окучана. Тврдило се да су примећене машине за хемијско чишћење, да су тела погинулих стављена у камионе, да је поуздани извор потврдио да је конвој хладњача примећен 3. маја на путу за Загреб. У време када је међународним посматрачима дозвољено да посете ово подручје, сви трагови су уништени.
 

Сећа ли се неко хладњача из западне Славоније?

ГЕНЕРАЛ БАШЛЕ
 
Почетком децембра 1995. „Наша борба“ је пренела писање париског „Ле Монда“ о стању у Сарајеву, које је по Дејтонском споразуму мора у потпуности да припадне Алији Изетбеговићу.
…Француски официри, мимо свих очекивања, подржавају рововску борбу последњих српских ратника. Француска команда УНПРОФОР-а спремна је да полети у помоћ српским браниоцима Грбавице, Илиџе и Вогошће. Они служе као релеј у великој политичкој и медијској борби. зашто је француска војска дошла дотле да учествује у тој борби , пита се новинар „Ле Монда“, и каже:

„Посматрачи наводе про-српску традицију код официра, наслеђену из уџбеника и из наставе о ратовима. Они такође истичу известан расизам када је реч о Муслиманима.“

Међутим, генерала Жан-Рене Башлеа, команданта УНПРОФОР, бриљантног високог официра, познатог по суптилним анализама (кога подржавају генерал Жанвије, шеф снага ОУН, и генерал Лапрел, војни саветник Карла Билта, европског преговарача), не руководи ни про-српска симпатија ни мржња према „босниулима“ (Муслиманима из Босне):

„Споразум из Дејтона води нас у беспуће. За Србе из ових градских четврти алтрнатива је између кофера и ковчега. Ја не пристајем да моји војници буду приморани да присуствују егзодусу Срба, који ће запалити своје куће пре него што оду. Одбијам, такође, да, у колико Срби на силу остану, Босанци и Американци пребаце кривицу за неостваривање плана на Французе.“


После ове изјаве генерал Башле је моментално смењен.
Срби из Сарајева су протерани. Преко стопедесет хиљада душа. Приликом одласка и гробове својих предака су ископавали и земне остатке носили са собом.
Они који су неразумно остали, беху изложени терору Сарајлија праћеног општом пљачком. Мало их је остало у животу.
Сарајево носи епитет „град-херој“ уместо истинитог „град-злочинац“.
Часни француски официр је заборављен.
Брачни пар Милошевић се у својој вили на Дедињу, у спаваћој соби са ђакузијем, сладуњаво уљуљкивао сновима о Нобеловој награди и балканској Заједници народа којој ће бити лидери.
Моји опоненти са почетка приче су наставили да шире своје мудрости, као да се ништа није десило.
Тако, у нехајном дремежу, чекали смо нови удар историјског усуда.

Advertisements

5 mišljenja na „Ђорђе Ивковић: О ВЛАДИЦИ АТАНАСИЈУ, ПАТРИОТИЗМУ И РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ (4)

  1. Сазнање ми је од здраве памети.
    Ако је мени плата била 35 ондашњих марака, а неко истовремено, за пар година, постане МИЛИЈАРДЕР, шта је са тим упоредиво?

    Liked by 2 people

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s