Драган Томић, Безбедан текст, део четврти

 

021b7_lenja-pita-sa-jabukama

 

 

Када се гледа пословно-економска историја Србије, јасно се види да се ту ствари нису мењале од самога почетка, дакле од 1804. Знам да је четврти део требало да буде о нашим непријатељима али ово је веома битни сегмент који мора бити образложен како би се тематика што боље обрадила. Дакле сада ћу причати о економском моделу у Србији. Ако ставимо на страну Енглеску политику обуздавања, која је примењена на Србију од 1804 године ипак она у почетку није имала на шта да делује те се, додуше доста условно, период до тридесетих година 19 века и доласка пуковника Хоџеса, може сматрати релативно неутралним периодом у коме Српска економија функционише независно од спољних фактора.

Дакле, овако.

Српска економија у тој раној фази,није робно новчана економија, већ у њој преовлађује робна размена добара и то из веома простог разлога-новац у Србији и међу становништвом је реткост. Слој који први стиче новац јесу трговци, дакле људи који не стварају нове вредности, већ профит остварују на разлици цена. Да ствар буде још тачнија, први који су дошли у посед новца јесу пре свега следећи слојеви трговаца : Главни трговац је Милош и он не дозвољава појаву других трговаца јер он је монополиста. Оно шта остаје јесу, накупци,шверцери и лопине. Међутим и они не стичу новац стварањем нових вредности већ пуком отимачином било економски легалном, на разлици у ценама било пуком пљачком. Оно шта спаја ову класу људи јесте да су то не производна занимања. Такође међ самим становништвом, владају не производне делатности. Код њих преовлађује скупљачко-сточарска економија, која за готово нимало уложеног рада и труда, доноси добит. Када ово кажем, не поцењујем рад уложен у ову активност, већ говорим да скупљачко-сточари не праве нове вредности, они кад омлате шљиву не стварају ништа друго осим шљиве и евентуално ракије и кад терају гице, од гица добијају опет гице а не парне машине.

Дакле, база економије Србије јесу СИРОВИНЕ а не ПРОИЗВОДИ што чини да је Српска економија пре свега СИРОВИНСКА економија.

Карактеристика сировинске економије значи да се у сировину не уграђује људско, сировина се не прерађује, не обликује снагом људског интелекта и напора већ се у промет ставља онаква каква је.

Из овога произилази прво правило Српске економије а оно гласи:

Српска економија јесте сировинска економија и у њој значај умног дакле креативног рада- не постоји. Сходно томе, у Српској економији КВАНТИТЕТ увек има предност над КВАЛИТЕТОМ.”

У Српској економији, радници јесу средство које најмање кошта и они се посматрају као трошак а не као извор профита. Постоји врло јасна веза између данашњице када се креација богатства заснива на банкарском хоксу покусу и ране Србије. Наиме прелазак базе капитала, са индустријског на банкарски, трајно прекида везу са креацијом и прави од човека идиота који само конзумира не стеченим новцем, јер је циљ банака да нико нема новац, већ да сви позајмљују новац од банке, за разлику од предходног модела када је индустријалцу било у интересу да направи што бољи и конкурентнији производ и да од њега живи и за то су му били потребни озбиљни,стручни и креативни људи, дакле индустрија је своју снагу црпела из развоја људског интелекта а не из заглупљивања као што је то случај данас са банкарским сектором. Због тога је рана Србија изразито слична са данашњим модерним светом, људи без пара, монополисти и хуље које се гребу док је развој 0.

Из овога произилази друго правило Српске економије:

“У Српској економији радник је ТРОШАК а не КАПИТАЛ”.

Често сам се питао, како је могуће да се код нас тако често дешавају такве тектонске промене, и једино рационално објашњење јесте да су широки народни слојеви увек били на нивоу дроњка и да како је Србија увећавала своју популацију, тај однос се није мењао већ је остајао исти. Због тога је врло лако било могуће народу продати причу о бољитку и изманипулисати га за одређени посао, јер је народ већину времена проводио у лошем животу.

У базној тј сировинској економији, постоје само две тачке које је дефинишу. Он су полазна тачка која је СИРОВИНА и крајња тачка која је ПИЈАЦА. Сировина се набавља по ниској цени, што значи да је мора имати много, што подразумева велику радну снагу да би потом та велика радна снага која обезбеђује много сировина, била кроз продају трансформисана у новац, тј профит при чему трговац задржава 90% профита а 10% раздељује масама.

Како трговцу није у интерсу домаћа производња, он не улаже њен развој, већ напротив он се бори против развоја.

Због тога, значај природних наука, науке и технике у опште, у Србији је миноран и он се гледа као нужно зло.

Већ се за време владавине уставобранитеља јасно примећује ова тенденција. У Србији се хипер производе државни чиновници али број инжњера никада не прелази 2%. Из овог разлога, Српска елита унајмљује странце које плаћа како би одрадили научно технолошки део приче само да би исте ресурсе онда продала под концесије. Ти страни инжењери су такође били и агенти који су врло рано дознали Српске потенцијале и сходно томе дефинисали своје циљеве српам Србије. Због тога не треба да чуди да је Косово отишло, када су још у време Немањића, били довођени рудари из Енглеске и Немачке да копају, док је богоугодни Србин миловао класје јер зашто би жив ишао под земљу. То се касније само наставило под хуљом Пашићем који је разделио концесије странцима и није апсолутно никакво чудо што су зоне одговорности НАТО-а подељене тачно по зонама где су ти исти Европљани радили, од Немањића до Пашића. Заправо циљ Запада у растурању Југославије и јесу биле две највредније регије у целој Југославији, Босна и Косово и условно Војводина, јер ова три дају енергију за развој, било да је у питању храна или руде.

И једини разлог зашто је то тако јесте што су богоугодним владарима увек фалило кеша за неки манастир којим би пред смрт оправдали све пиздарије које су за живота радили. На овај начин овак црквени контекст увек има оправдање. Српски владар има рудник злата у који доводи плаћенике да му копају и то злато даје земљама из којих су радници да га не би исте напале, курчи се са златним виљушкама (прича о златним виљушкама је истинита и она је верзија џипа пајеро оного времена) и зида храмове на сваких 2 метра како би задовољио попове да исти не би окренули народ портив њега, а онда те земље нападну Србију и отму тај рудник злата а црква добије велелпне манастире као задужбину владара који је херојски погинуо бранећи своју земљу од напада који је сам изазвао.

Из овог разлога долазимо до трећег постулата Српске економије:

“ У Српској економији новац је циљ а не средство. Новац је циљ сам по себи јер у Српској економији не постоји катализаторски процес, који трансформише сировину у нову вредност”.

Наставиће се…

Advertisements

6 mišljenja na „Драган Томић, Безбедан текст, део четврти

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s