Милан Миленковић: Живела колаборација!

Од како је покренут процес за рехабилитацију Милана Недића, из нас су, умето памети, поново покуљала расположења, уверења и ставови, који су, све скупа, код Срба постојани колико и певац на крову. Грађанско-другосрбијанска екипа је одмах кренула да оштро опонира, не водећи рачуна о томе да је неко већ одлучио да Недић буде рехабилитован, тако да је њен крекет узалудан.

milan nedic ljubi krst Живела колаборација!

За рехабилитацију Милана Недића, званог „Српска мајка“ (док му ту ласкаву титулу није преузела Цеца Ражнатовић) не постоје елементарни законски услови, јер нема пресуде, чијим би поништавањем био рехабилитован (У Русији, на пример, тако нешто јесте могуће, односно суд може некога рехабилитовати, иако нема пресуде против њега). Пошто то знају и студенти права, јасно је да се рехабилитација хоће мимо закона и сви се праве да то не виде, што значи да је одлука већ негде донета. Закони у Србији ионако стоје неколико степеница испод политичке воље, тако да овакви поступци не би требало да изазову неко посебно чуђење.

Народ каже да кера не лаје села ради, већ себе ради, што би, у овом случају требало да значи да рехабилитација Недића треба да буде образац како ће се, у будућности, третирати колаборација. За колаборацију, иначе, увек постоје одлични разлози: спасавање живота, очување имовине и каквог-таквог правног положаја окупираних. Против колаборације говоре гробови оних који нису хтели да колаборирају, говоре традиција и етнопсихологија Срба. Како су код нас слабиле особине наших предака, тако нам је колаборација била све прихватљивија.
Не могу да се сетим да сам чуо да су Французи покренули процес рехабилитације Петена, или Румуни Антонескуа, или Мађари Хортија. Данас, међутим, кад је колаборација са окупатором уобичајен начин вођења државне политике, сасвим је нормално да се хоће не толико рехабилитација Недића, колико колаборације уопште. Просто: ко данас пристане на рехабилитацију Недића, реч више не може да каже Вучићу, Дачићу, или Николићу.

Постоји проблем који није видљив на површини збивања-за рехабилитацију Недића се боре, ако по страни оставимо правосудни систем, управо они, такозвани и самозвани српски националисти, који сутра, кад се дочепају власти, мисле да, кобајагим, потерају странце одавде и ослободе се њиховог утицаја. Оваквим односом према колаборационизму, међутим, псеудопатриоти тачно показују какву ће политику сутра водити у односу на страни фактор и ту никакву заблуду не треба имати: онај ко има разумевања за Недића, имаће разумевања и за себе у улози новог Недића. Душевна структура, морална чврстина и идеолошка матрица им то сасвим стављају у изглед.

Колико се ревносно иде у одбрани Недића, најбоље говори чланак извесног Мирољуба Бјелића, који каже следеће: „Да будем јасан, сваки злочин има своје име и презиме и свако треба да одговара за своја дела и недела. Тако је и са свима који су осуђивани и за које се тражи рехабилитација. Ако је Милан Недић, или било ко други, лично починио или наредио неки злочин, треба да буде осуђен, али ако је осуђен само зато што је сарађивао са окупационим властима и на тај начин жртвовао своје име и углед да би спасио хиљаде људи а није сарађивао са побуњеницима, који су касније, сплетом историјских околности, постали победници који пишу историју, онда мора бити рехабилитован“.

Као сваки добар патриота, нема појма да се, бар код нас, мртвима не може судити јер, ваљда, маштари да ће, једног дана, кад се он нешто буде питао, пресудити Титу, Кочи и осталим комунистима. Два таква морбидна суђења су већ одржана, једно у Србији, почетком Деведесетих, које је било неформално, те стога и неважно, и једно у Хрватској, фебруара ове године.

Осим тога, „жртвовање имена и угледа“ је заиста бриљантна формулација, за коју би сви владари Србије, од Петог октобра, пара дали да су  је се први сетили. Ако постоји аргумент да је колаборација изврсна ствар, онда је то баш жртвовање имена и угледа. Да су се други тога сетили, Антонеску,  Хорти и Квислинг, на пример,  не би русу изгубили главу, а маршал Петен не би био осуђен на смрт.

milan nedic i njemac Живела колаборација!

Зјапи провалија између, рецимо, жртвовања живота за отаџбину и слободу, какво је од својих војника тражио и добио мајор Гавриловић и овлаш бљутавог позива на жртвовање части и угледа.

Посебно је килав квазипрагматичан аргумент да се колаборацијом, је ли, спасавају животи. Од 1914. до 1918. нисмо, у Србији, имали Недића, па опет нису сви изгинули. Увек се неки животи спасавају, а неки губе; колаборација само може да замени једне жртве другима. Бањица је радила пуном паром, Лагер Ниш такође. Оправдање за ово толерисање ликвидације сопственог становништва је да се погубљивани комунисти, што сведочи о дубоком моралном паду српског официјелног патриотизма, коме ни мало не смета да се погубљују Срби, под условом да су идеолошки неистомишљеници. После су се чудили кад су комунисти узвратили ликвидацијама. Шта је требало да раде? Да покажу разумевање за оне који су њих потказивали и прислањали уз колац? Осим тога, аргументација да су стрељани само комунисти има малу рупу: комуниста је, почетком рата, било око 2 000, а само у Јајинцима је стрељано десет пута више Срба. Дефинитивно једна патриотска прича није тачна: или комуниста није било тако мало, као што данашњи десничари тврде (да би објаснили да је опште осећање у Србији било антикомунистичко), или су у Јајинцима метак добијали и некомунисти. При том, има се пуно разумевања за Немце и остале ликвидаторе, што је посебно бљутаво, бар једнако одвратно као оптуживање бившег директора РТС-а, Драгољуба Милановића за бомбардовање зграде у Абердаревој, уз аболицију и братски дочек америчких пилота на Батајници. Исти дух влада и другосрбијанцима, и официјелним патриотама, само се споре око личности и идеологија.

То да ли је Недић лично вршио, или наређивао ликвидације је сасвим несувисао аргумент, јер би се са истим разлозима могао бранити и Броз, зато што  није био толико глуп да остави трагове о томе.

Нарочито је љигаво изједначавање Драже са Недићем (спремите се, догодине, и за Љотића), јер је Дража, уз све своје заблуде и грешке, био следбеник српске традиције и устаничког духа, док је Недић био све супротно. Спасавање српских глава, барем неких, по цену губитка националне части и поноса, није ни налик нашој традицији и нека многа поређења са Недићем, у нашој историји, тешко да би се могла извући.

Исто тако, бесмислена је прича о томе да је Недић био истакнути официр из Првог светског рата. па му та чињеница, је ли, даје за право да буде колаборациониста. Част није нешто што се једном стекне, па се цела века носи, без обзира на доцније понашање. Уосталом, и Дража је био истакнути официр, па је одабрао други вид борбе. Осим тога, пре Недића, за место председника окупационе владе, био је понуђен Петар Бојовић, али је он то енергично одбио, јер је очигледно био мање дубок мислилац и нешто слабији патриота од Недића. Уосталом, већина официра, који нису били интернирани после априлског слома, отишли су код Драже и Тита, а Недић се ослонио на жандарме, традиционалну узданицу српског народа.

milan nedic i ljoticevci Живела колаборација!

Одбрана Недићевог колаборационизма је и правдање постпетооктобарског, и припрема за нови колаборационизам. Трпање у исти, патриотски кош Обилића, Синђелића, Гавриловића и Недића, потказује људски материјал, који не може да види разлику између ранга историјских актера. Бежећи од комунизма, утекло се у слављење колаборационизма. Плиткомислећим Србима никако у главу не иде да борба против комунизма није једина квалификација за патриотизам. Читава једна генерација Срба, која је одрасла у комунистичким породицама,је мислила да ће се наслеђа ослободити ако од животне философије очева направи отколон за 180 степени. Матрица је постала манихејска до апсурда: ако су комунисти били атеисти, ми морамо бити радикални верници; ако су црвени кудили Недића, ми морамо да га бранимо. Само супротно од комуниста: то је најплића мисао која се, у политици, појавила у Срба од како бележимо историјске догађаје. Модеран српски национализам је неспособан да ма шта промени у друштву, јер је саздан на противљењу, а не на афирмацији. Није довољно, нити је мудро, вредновати све тако што ће се увек заузети супротан став од комуниста. То није поглед на свет, то није ни идеологија, већ пре сума расположења, бег од сопственог породичног наслеђа и неспособност да се креира сопствена идеологија, слободна и од комунизма, и од антикомунизма. Браниоци имена и дела Милана Недића ће, без обзира на своју доб, своју борбу против комунизма водити и кад комунизма ни у Северној Кореји не буде. јер за бољу и сложенију идеологију нису способни. Антикомунизам је до те мере плитка, упрошћена и вулгарна идеологија, да њен опстанак на политичкој сцени директно зависи не од ширења приче, јер за то никаквих услова нема, већ од колоаборације са странцима и властима. У антикомунизму модерних Срба нема духа отпора странцима; дан-данас на Сутјесци побеђују 1. пролетерску, док им, у Београду, седе страни гаулајтери. Тита победити, а не Девенпорта; код овог другог се може понешто и опослити.

Да закључим: тешко је поверовати да ће они, који данас славе Недића, сутра имати снаге и морала да се супротставе НАТО пакту и страном утицају уопште. Ослониће се на исту аргументацију: најважније је да сачувамо главе, Руси ће на крају победити и без нас, наше је да сагнемо главу док олуја не прође… Оно што се кристално види је да ова философија никако не пали: од како колаборирамо, од почетка овог миленијума, демографски смо тако страховито опали, да о чпувању глава ни говора нема. Очуваћемо главе, али у Канади и Америци. Слобода кошта, али далеко мање од ропства. Наши дедови су то знали, а њихово кукавно потомство то не зна и не жели да зна. Недић није колаборациониста по мерилима комуниста, већ по мерилима историје и традиције српског народа.

У основи, рехабилитација Милана Недића је, у ствари, отворен конкурс за нове компрадоре.
Stevan Filipovic Живела колаборација!

Ова, свима позната слика вешања Стеве Филоповића, је занимљива и по ликовима и униформама око њега: све сами патриоти и претече модерне српске деснице. Ко је био од бољег људског материјала: овај, који пред лицем смрти стоји подиггнутих руку, или ови лешинари око њега? Ко је, у духу, бољи Србин? Ко је, овде, следбеник Синђелића и Гавриловића: онај ко уме да умре, или они који „жртвују углед и част“ да би обесили сународника? Шта се, уопште, има жртвовати?

(Ин4с)

Advertisements

12 mišljenja na „Милан Миленковић: Живела колаборација!

  1. С. Филиповић је послат у ваљевски крај, заједно Мајером и Боротом. Злостављали су тамошње становништво, убили неколико Срба (између осталог и пререзали на пола тестером виђенијег домаћина у селу Дивци). С. Филиповић пуцао из заседе, на путу Ваљево-Дивчибаре, на два немачка војника који су ишли моторциклом. И после тога је било прво масовно стрељање из одмазде, нису то она нама позната у Крагујевцу или Краљеву – него баш ту у селу Рајковић и околним селима. И онда кад је све то превршило меру, докопало се поменуте тројке која је дошла из далека: С. Филиповић из околине Плоча на јадранском мору, Мајер бејаше маџарски јеврејин…
    Баш су случајно толико потегли на пут, е да ли би изводили задатке комунистичке партије.

    Sviđa mi se

  2. „Антикомунизам је до те мере плитка, упрошћена и вулгарна идеологија, да њен опстанак на политичкој сцени директно зависи не од ширења приче, јер за то никаквих услова нема, већ од колоаборације са странцима и властима“

    Не могу овако да се пишу чланци. Збрда-здола, офрље и на основу мантри из основних школи, градиво негде 1965.

    Титов антифашизам је био релативан – како кад и како где. Најпре су комунисти играли фудбал с Немцима. Затим, инсистирати на безусловном отпору нацистима где је одмазда 100:1, а само километар даље (у Срему) бити „притајен“ где су усташе вршиле погроме „да одмазда према становништву не би била већа“, у Загорју не радити ништа или потписивати примирја, а у Црној Гори (одмазда 5:1) наредити КАПИТУЛАЦИЈУ је, признаћете, врло чудна и контрадикторна „стратегија“.

    Антикомунизам је „плитка, упрошћена и вулгарна идеологија“ таман колико и антинацизам, ни мање ни више.

    Лицемерно је поредити Недића са Петеном или Хортијем. Недић није слао ЅЅ дивизију, ни чету, ни вод, на Источни фронт, као Петен, па ипак је Петену опроштен живот управо јер је у трагичним условима помагао да народ опстане. Аутору промиче да су Хорти и Павелић касније живели као слободни људи. Ко је њима судио?

    „У основи, рехабилитација Милана Недића је, у ствари, отворен конкурс за нове компрадоре.“

    Е, Милане, Милане, конкурс је одавно закључен. Победили су супериорно и према очекивању, комунисти.

    Liked by 1 person

    • Pa lepo autor kaze da Nedic sledi, strpljenja… Slazem se da je konfuzan, narocito oko drugosrba, ali ni ovakvi komentari, pristrasni i idejno obojeni do bola, ne doprinose raspravi i razmeni misljenja, vec samo produbljenju nasih svadja i podela.

      Sviđa mi se

  3. кад би патриЈОте мало укључивале мозак биле би истинске патриоте …
    давно сам писао да су прва и друга србија исти к…
    ево чему води њихова заједничка глупост:

    „Димитријевиић је добио шут карту из странке[i], након емисије Оље Ковачевић посвећене процесу рехабилитације Милана Недића[ii] … уобичајено пиљарске атмосфере, која је започела изјавом „антифашистичке“ историчарке Олге Манојловић Пинтар (особе у чијој професионалној биографији је најприметније да је у сталној сени Латинке Перовић): „овде нема простора разговору о чињеницама које су евидентно утврђене још пре 70 година.“

    У дух овог надасве научног метода штовања вечних давно утврђених истина протекла је цела емисија, коју не бих да препричавам, сем упозорења Димитријевића да се ригидним ставом према Недићу као малте не српском Павелићу намеће стигма одговроности за „решење јеврејског питања“ целом српском народу, иако је холокауст био у надлежности искључиво Гестапоа.

    Овај детаљ је битан због амбивалентности појма антифашизам и ревизионизам у домаћој политкоректној јавности. Декларативним антифашизмом уствари се намеће грозна ревизија историјске улоге целог српског народа, баш под фирмом борбе против ревизионизма.“
    http://branali.blogspot.rs/2015/12/blog-post_24.html

    Sviđa mi se

    • „Антифашизам“ је амбивалентан јер га као регистарску таблицу може прикачити буквално свако, по принципу „ја сам се први сетио“. Рехабилитација некога ко никад није био осуђен је мућка, и сигуран сам да има покварену и смрдљиву позадину.

      Sviđa mi se

      • to se slazem, ali istrcaavnje u preteranoj osudi Nedica vodi tamo gde sam opisao i jos je bljutavije ..
        Nedic nije ni Peten, ni Pavelic, ni Ljotic ni Antonesku … on je nesto mnogo slicnije gradonacelniku britanskog ostrva na Lamansu okupiranog od nacista, koji je odlikovan jer je sacuvao stanovnistvo saradjujuci u meri u kojoj je nuzno sa okupatorom .. kolaboraciaj izvorno znaci tehnicka saradnja sa okupatoromi u meri u kojj je nuzno .. uopste nije krivicno delo niti cin izdaje..

        Sviđa mi se

  4. Na istoku ništa novo.Bilo je toga i prije koliko hoćeš na ovim prostorima a i šire, šta mislite zašto je Makijaveli napisao što je napisao u Italiji koja se tada sastojala od desetina malih državica?Ili naši najpoznatiji kompradori Marko Kraljević i Stefan Lazarević?Da dolijem malo ulja u vatru http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=8792 i da ispričam jednu priču:vozimo se dolinom Neretve kroz Filipovićev kraj pored Kule Norinske i jedan od nas petorice kaže:“Vidi ove kule koda su je pravili Talijani“ Jedan od petorice lokalni Hrvat kaže „Pa i jesu otkud znaš“Ovaj objasni da je to rekao jer je zapazio da kula ima kružnu odbranu a Talijani su duuuuugo vremena pravili fortifikacije sa kružnom odbranom jer se nikad nije znalo ko će sve biti neprijatelj za životnog vijeka kule i od koga će je trebati braniti.Kompradora je bilo i biće u nekim narodima manje kod nas izgleda malo više i zato smo tu gdje smo prije ili kasnije će mo morati da ih stavimo na pravo mijesto ili će nas nestati a za okrugle kule nisam siguran da su dobro riješenje.

    Sviđa mi se

    • Ето, за мало да се сложим са хебеним branadelmar -ом.
      Па није ни то што пише тачно, јер на Острву на Ла Маншу није било легитимног отпора војске Велике Британије. А није било ни велехваљених комуниста, већ 400 грађана.
      Али, у основи, 70% у праву је.

      Sviđa mi se

  5. uvak u nastupu svoje stvaralacke erupcije svega i svacega i ubode ponesto ko corava koka> Ко је, у духу, бољи Србин? Ко је, овде, следбеник Синђелића и Гавриловића: онај ко уме да умре, или они који „жртвују углед и част“ …

    Hrvat bolji Srbin … to brate Ilirski i unitarno jugoslovesnki

    Sviđa mi se

  6. Povratni ping: Бранимир Марковић: ЖИВ ЈЕ НЕДИЋ УМРО НИЈЕ | P R E V R A T

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s