Драгослав Павков: О закључку који недостаје

 

Текст Милана Миленковића објављен на сајту „Ронин“ оценио сам са „испод нивоа“ овог аутора, што је изазвало гнев праведника и слање у школу читаоца који се усудио да не буде импресиониран свим крупним речима методолошки и стилски савршено уграђеним у текст. Како и након поновног ишчитавања написаног нисам стекао утисак да је реч о научном раду за чију (пр)оцену је потребно академско знање и звање, овим путем се поново упуштам у бласфемију, само нешто детаљније него у ФБ коментару. Дакле –

 све је тако

„капитализам, (…) разара, то је већ и будалама јасно, нације и националне државе,“

Занимљиво, шта ти је школа… А мене у мојој учили да је капитализам, тј. Индустријска револуција коју је предводила буржоазија – створио националне државе?! Али добро, идемо даље, човек учи док је жив…

„Уосталом, у вредносном погледу, никако није јасно како би неко ко је хришћанин и још православац, могао да буде промотер капитализма?“

Вероватно је много лакше замислити хришћанина и још православца како промовише социјализам?!
Заправо, то не морамо ни замишљати, то слушамо/гледамо сваки дан, од учених Србаља који се нису увалили, до унука власника станова солидарности који из којекаквих Миљаковаца, Церака, блокова, телале попут имама ДАЕШ-а:
Капитализам нам се више не свиђа (јер нисмо успели да постанемо капиталисти) – треба да се врате социјализам и самоуправљање, ЗУР и Суд удруженог рада! Али станови (от)купљени за два бокса цигара да нам остану у власништву јер је приватна својина неприкосновени облик својине.

„Наивне и мистичне представе Николаја Велимировића и Димитрија Љотића о српском капиталистичком Дизниленду биле су неоствариве још за њиховог живота,“

Наравно да су биле наивне и будаласте, српски народ је то и препознао па је носиоце таквих сновиђења сместио на место које им припада: На дно каце са утицајем, са 1,8% гласова напабирчених на изборима. Једино, њихови фанови су били довољно богати и бучни па се тако њихов глас чуо (пре)више него што им је по реалном утицају на Српство и Србију следовало. Као и данас, уосталом…

„У време кад је капитализам достигао светске размере, кад се појављује о облику конгломерата и мултинационалних компанија, наши десничари су се сетили да би било дивно да се створи друштво у коме би мали српски домаћин и мали предузетник победили, у тржишној утакмици, Кока Колу и Монсанто.“

Е, ово је „штогод“, заправо лајтмотив целог текста, и овим ћемо се нешто озбиљније позабавити.

Наиме, аутор све што му се не допада сврстава у „наше десничаре“ али то није коректно јер има деснинчара и „десничара“. Нико озбиљан не верује како бимали српски домаћин и мали предузетник победили, у тржишној утакмици, Кока Колу и Монсанто.„
Зато ником нормалном не би ни пало на памет да се са великим мултинационалним компанијама упушта у сраз и такмичење ко ће годишње више нових производа избацити на тржиште и ко ће остварити више профита. И аутор овог текста (изгледа) није кадар да сагледа стварно место, улогу и утицај Србије у пословном свету. Тог утицаја нема, он не постоји. Примера ради, годишња трговинска размена са Кином износи колико грађани најмногољудније земље света потроше на шибице (које и тамо слабо ко користи). Након авантуре са Југо 45 аутомобилом, ратова и лошег маркетинга којем смо били изложени, у САД о нама знају исто колико знају о Молдавији или Краљевини Вануату… И то не јер су они необразовани и приглупи, већ јер смо ми (за њих) небитни. Битка са Монсантом и Кок Колом била би изгубљена пре него што би почела. Али, наша скрајнутост или забаченост може да буде и врло корисна. Монсанто и Кока Кола су заинтересоване за милијарде потрошача, наше тршиште је у светским размерама кап у мору, занемарљиво… Њима је интерес да зарађују, нама да преживимо! Да би ово схватио и брдско-планински мозак ошамућен београдским издувним гасовима поједноставићу до краја: Не можеш се са тимом из „бетон лиге“ супротставити Барселони, али с њим ако се потрудиш – можеш да доминираш у бетон – лиги.

Ако ти се не исплати да сејеш пшеницу јер јој је на светској берзи житариста цена прениска, немој кукати за државним субвенцијама већ будак у шаке и ископај рупе за малину сорте „полана“; успева и у Панонији, већ прве године ће ти вратити уложене паре, следеће године већи део зараде можеш да задржиш за себе. У Монсанту немају појма о чему говорим (јер их баш брига), али у малој и упропаштеној руралној Србији ово би требало да се зна… Само, ипак има квака: око хектара пшенице има непуна два дана рада током комплетне вегетације и жетве, око хектара Полане – једно стотинак дана годишње… Међутим, иако је зарада на малини много већа, иако се ради просечно сваки трећи дан – мало је заинтересованих. Разлога је много, а доминантни су: мали складишни капацитети, слаба заштита коју држава пружа произвођачима, удруживање накупаца у картел које драстично обара цену производа… Али највећи проблем је недостатак квалитетне и лојалне радне снаге. У земљи где неко вози градски аутобус за 25000 рсд месечно, где професор у средњој школи предаје за 40000, продавачица у киоску ради за 18-22000, мизерном дневницом се сматра надница од 1500рсд + смештај и храна која се нуди берачима малина. Кажу људи „… а шта кад се заврши сезона, од чега ћу онда да живим?“… Дакле, „држава треба нешто дуради…“ на пример да се постара да власник малињака својим берачима и када нема посла уплаћује нешто на рачун, џепарац ваљда…
Коначно, и пољопривредници се тешко одлучују на промену, првенствено јер „житарице знају да раде“, јер је то „мушки посао“ а воће или поврће су онако, за уз кућу… Други, још важнији разлог (али око тога увек избије свађа) је: Воће и поврће захтева много више радног ангажовања и одговорности власника. У воћњаку и башти газда мора бити присутан сваког дана; једно мамурање понедељком може да доведе до хиперпродукције штеточине која је способна да уништи годишњу производњу. Ту стварно нема „сутра ћу, не радим на црвено слово, љутиће се кум ако га не испоштујем…“, оно што мора да се уради – мора сада или никада, а грешке и немар коштају превише. То је прави разлог зашто се Митин и Николајев домаћин увек радије одлучује за жито и ку’руз па шта му Бог да… И то нема везе са Монсантом и такмичењем, већ са нечим другим: погрешним али увреженим мишљењем да свако има право на успех, а ако му не иде – држава (ако је права) треба да му помаже. То није тачно.

Свако има право на живот, једнаку шансу и поседовање имовине. То не подразумева ДОБАР живот, он треба да буде онакав за какав је појединац способан да се избори. Једнаке шансе мора да обезбеди држава, што значи да свако дете има право на бесплатно образовање до пунолетства. Дакле, да научи занат од кога ће касније живети. Изузетно талентовани морали би да добију државне стипендије за студије, остали на њиве, у фабрике, градилишта… Коме се не свиђа нека себи плати школовање.

Несхватљиво је да друштву које није способно да направи ципеле већ их увози из Кине, коме је фабрика шерпи и лонаца из Горњег Милановца редак пример успешног привредног субјекта – „к’о со“ недостају менаџери, мастери економије, фармацеути, наставници разредне наставе и остали високообразовани и због тога хендикепирани људи?! За кога тачно школујемо толике „факултетлије“? Јел’ да буду на располагању ако нам изненада проради привреда? То ли је ваша „наука“ скоројевићи, то су вас научили у тим великим школама које сте позавршавали? Чему онолики институти када увозимо баш све што нам је потребно и непотребно, будући да политичари узимају „пикслу“ од сваког уговора, и баш их боли патка за резултате наших научника? Одговор је један – то су места за очување социјалног мира и збрињавање војника партије. То пријатељу Милане није никакав капитализам, то је социјализам Кардељевог типа. А спроводе га твоје колеге са „два и више факултета“, не људи попут мене; ми смо присиљени да у њему преживљавамо или да се селимо ако нам се „не свиђа“.

Данас у средње стручне школе у главном иду полудебилна деца, не да би нешто научила, већ да би негде утуцала време док им се „не омакне“ трудноћа или очинство. Онда постају социјални случајеви, „млади парови којима друштво треба да помогне“ пошто сами нису способни да преживљавају, а родитељи немају новца јер су технолошки вишак… Тој деци предају „професори“ који након Шувара и његове реформе читају само Курир и Информер, чекају неку екскурзију да им улети који динар са стране и пензију. Из тих школа сваке године излазе КВ радници од којих многи не знају за шта су тачно „квалификовани“. У средњим четворогодишњим школама још је горе; ко не успе да упише факултет, у року одмах мора да одабере странку чији „програм“ (читај: програм збрињавања) му највише одговара, иначе му преостаје рвање око даљинског са оцем „до истраге једног или другог“, или дизање интернет револуција јер „лоповска држава уводи атест на затамњивање стакала на аутомобилима“.

Дакле, са кадровским потенцијалом који доноси одлуке, а који је увек изашао из шињела неког алфа-мужјака, са „стручњацима“ који у земљи преостану након што се сировим месом намире скаути мултинационалних компанија који бунаре по универзитетима, са „квалификованом радном снагом“ која би требало да финализује оно што су руководиоци смислили а стручњаци испланирали, са „менаџментом“ који све то треба да организује и „маркетингом“ који за све то треба да заинтересује људе који имају паре каквим располажемо – никаква тржишна утакмица у којој учествују Кока Кола и Монсанто не долази у обзир.

Државна политика патриотске Србије мора да буде производња онога што производити знамо и можемо, за тржиште које имамо, тј. које је сигурно. Наше. Истовремено, потребно је увести стандард попут покојног ЈУС-а како би се у старту онемогућио увоз бофла, и тиме отворио простор домаћим произвођачима да праве боље и квалитетније производе који ће се продавати по сличној цени. Са малом царином или без ње дозволити увоз искључиво робе коју ми не можемо да произведемо. Нико не каже да се треба лишити Андроида и ИОс-а али побогу – где ће наши електроничари научити „занат“ ако свако дете из основне школе носи Самсунг или Ајфон из увоза?! Зар не би било лепо да клинци у школу носе мобилне телефоне из Пупина или ЕИ Ниш које би им патриотски родитељи куповали да би увек могли да их назову, а када одрасту и осамостале се – нека купују шта им се свиди? Зар не би било корисно да клинци на физичком носе патике из румске „Фрушке горе“ (ако још увек постоји), а да им Најк и Рибок служе само за шминкерај? Да србијански сељак својих просечних шест хектара оре Раковицом или ИМТ-ом, а газде које раде на стотине хектара нека за своје трактористе купују Џон Дир и Клас тракторе… Ти људи по цео дан не излазе из машине, њима треба клима и компјутер; шта ће који андрак клима уређај човеку који комплетно орање заврши од свитања до доручка?! Али, да би се то постигло, домаћа машина би морала бити знатно јефтинија од увозне. Значи – домаћи произвођач би морао да се потруди да буде конкурентан и пожељан за сарадњу – иначе…

Да се пензије исплаћују из фонда у који уплаћују запослени а не из лихварских кредита…
Да војска и полиција знају да им примања зависе од домаће привреде, а не од способности овог или оног режима да се задужује… Да болнице и школе постану места за лечење и учење, а не за збрињавање и подмићивање гласача…

Да би се ово постигло, морају се поставити правила понашања која укључују све горе поменуто. Социјализам какав је на овим просторима једино могућ већ смо имали и није нам се допао. Тачно је да је тај систем управљања државом у односу на актуелни испао супериоран, али ако је орање превртачем из покојног Змаја супериорно у односу на орање дрвеним ралом – не значи да змајев превртач треба да нам буде идеал ка коме тежимо. Треба да тежимо роботу кога кад крене на њиву наводи Џи Пи Ес. Што ће рећи – хајде да видимо која комбинација је применљива на наше друштво. Али да не гледамо у „скандинавски социјализам“ иако нам се он некако највише допада. Јер тамо живе људи друкчији од нас, те земље нису у дужничком ропству и оне су деценијама стварале базу која им је омогућила благостање, субвенционисање потребитих, итд. Код нас је нешто друго…

Велике привредне субјекте, оне на основу чијих референци се доносе доктрине и стратегије морамо ставити под управу поштених државних службеника, који одговарају Скупштини и преко ње – нацији. Такве људе морамо пронаћи, а ако их међу Србијанцима нема – унајмити странце. Домаћу производњу од некоректне конкуренције заштитити царинама, а привреднике који изигравају законе (значи – државу) оштро санкционисати. Забрана обављања делатности као првостепена санкција на пример. Оне који раде у складу са законом оставити на миру и препустити тржишту… Битно смањити претерану, посебно дуплу регулативу. На пример, односе између радника и послодавца сасвим солидно регулише Закон о облигационим односима, значи – закон о раду је бесмислен и служи да повећа збрку како би се лакше муљало и опструисало, и то са обе стране, од послодаваца и од подмићених синдиката.

На део текста где се говори о традицији и мистицизму овог пута се не бих освртао у ионако преопширном тексту. Ако учење св. Јустина и Николаја није довољно „дубоко“ и не задовољава твоје потребе, онда цела СПЦ има проблем, а не само викенд-верници што се крсте на све што личи на црквено звоно. Али, о томе ће неко други, ако се усуди да критикује твоје ставове, обзиром на доцентски тон који преовладава у текстовима које пишеш.
Поздрављам Те.

 

Advertisements

3 mišljenja na „Драгослав Павков: О закључку који недостаје

  1. Povratni ping: Бранимир Марковић: Јурење сопственог репа | P R E V R A T

  2. Е земљаче,ја би рекао изнад просека.Милан у аудио формату мора да се улагује истим тим десничарима,донације су донације,али писмено може мало више себи да да на вољу.

    Sviđa mi se

    • „Милан у аудио формату мора да се улагује истим тим десничарима…“

      Нисам сигуран да ће се Милан обрадовати Вашој оцени, ако је настала као плод промишљања да је реч о човеку који зависно од интереса – данас прича једно а сутра друго. Верујем да је поп у сваком случају – поп, док је боб увек боб, а Ви како ‘оћете 🙂

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s