Драган Томић :Memento

srbija na evropskom putu

„Србија на Европском путу“

Прво анализа без бркова :

Сукоби око преосталих ресурса на планети се заоштравају, као што је и “Залазак Црног Сунца” предвидео пре пар година. Особине нафтних поља на издисају, јесу да она производе огромне количине природног гаса и то је геологија, хемија и физика на коју се качи гео политика а онда и политика. И како нафтна поља Блиског Истока пресушују, гас који производе постаје нови примарни енергетски ресурс око кога се тренутно води битка. Гасовод ТАП (Транс Адриати Пајплајн) јесте пројекат настао на гробу пројекта НАБУКО, главног разлога за НАТО интервенцију на Косову. Планирана рута гасовода иде преко Јадранске обале и то је разлог због чега је Крајна морала да нестане и разлог због чега ће Црна Гора данас бити примљена у НАТО. Проблем за нас тада ће постати Република Српска као главни експонент Руског утицаја на Балкану и главна претња за успостављање гасовода. Због тога, од сутра, можемо са сигурношћу очекивати појачане притиске на РС који сви имају за циљ, њено укидање и нестанак. То је главни мотив иза самита Брдо-Бриони и главни разлог јачања Хрватске војске и посредно, главни разлог економских миграција са Блиског Истока у Европу. Запад, без новца, мора да да нешто за узврат Арапском свету, и то нешто јесте Калифт као гаранција стабилног снабдевања енергентима. Стога са сигурношћу можемо очекивати репризу 90-их, пуна подршка Шиптарско-Балијским плановима гледе стварања Велике Албаније, Санџака као и Хрватских претезија гледе Војводине. Историјат капиталних пројеката који секу нашу територију, је дуг. Од пута Виа Милитарис, који је омогућавао комуникацију Римским Легијама са Блиским Истоком, преко Оријент Експреса и Дранг нах Остен, Немачког “Лебенсраума” и коначно до данашњег НАБУК-а и ТАП-а. Било да се ради о конкретном пројекту, типа Оријент Експрес или НАБУКО и ТАП, оно што историјски спаја Србију јесте да је она увек била на удару експанзија Истока и Запада и те експанзије увек носе са собом еконмско-религиозни карактер. То је истинито када се говори о Османском царству које је донело нову религију-Ислам и нови систем и такође је истинито када се говори о Европском експанионизму који у себи такође носи религиозно-економске елементе. У оба случаја, постојање Српског елемента виђено је као проблем и у оба случаја је постојала реална тежња за њеоговом елиминацијом. Те елиминација је вршена на духовно-религијским основима али исто и на екомским основама. Синергија ових утицаја, постигнута на простору Србије јесте главни фактор који је одредио и обилковао Српску елиту како у прошлости, тако и у садашњости. “

Резултат деловања ових компатибилних сила, јесу бркови, који гледано у овом контексту, представљају катализаторе утицаја ових сила. Бркови су сходно томе, кључан облик живота, без кога није могуће разумети функционисање система у Србији.

Историја бркова у Србији јесте једина историја која постоји. Први бркови су били Карађорђе Петровић, агент Руског утицаја и Милиош Обреновић, условно речено, агент Аустријског утицаја. Следећи бркови од значаја налазе се на Илији Грашанину, гробару Српског националног програма и Српске државе, човека који је од бркова направио институцију. Након ових бркова, долазе и браде, поред бркова и њу видимо на Николи Пашићу, ултимативној штеточини у Српској историји. Следећи акциони бркови налазе се на Драгутину Димитријевићу-Апису. Након њих, 20-ти век врви само од бркова, да би пре крај, симулирајући “ново доба”, током 90-их, бркови почели да се прерушавају у бебе, бријући не само бркове него и косу. Паралено са променом, стила иде и промена у понашању, од идеалисте који је опхрван високо моралним начелима до чистог не спутаног опортунисте који не преза од ничега како би остварио свој циљ. Од одраслог и озбиљног мушкарца до бебона који без гриже савести шора у гаће и ломи играчке.

Овај својеврсни “ребиртх”, поновно рођење, кореспондира са распадом СФРЈ и нема никакве везе са стварном променом, већ је у питању мимикрија и прилагођавање на ново насталу ситуацију. Без државног оквира који би позивао на неку узвишенију идеју и циљ, бркови сада ослобођени одговорности спрам државе и циља, од паса чувара претворили су се у чопор гладних луталица који су у недостатку хране почели да глођу стадо које им је поверено на чување. Ипак брк може бити обријан али ћуд не мења.

У бити бркова јесте доминација и контрола. Често регрутовани са забити, они су као чисти као есенција и као такви изразито погодни за обликовање, јер нису затровани утицајима околине. Међутим оно што је карактеристично за сваки брк у историји Србије, јесте да сваки од њих има жестоку личну драму. Карађорђе је убио свога оца, Милош је убио Карађорђа, Гарашанину је Милош убио оца и брата и то бизарно демонстрирао тако што му је у одсечену главу набио лулу и исту окачио пред породичну кућу, Пашић је покренуо устанак и велики народни одисај, Апис дете без родитеља, планирао је краљеубиства. Дакле ради се о личностима која су конфликтна и која имају жесток проблем са ауторитетом и теже да се боре против ауторитета тако што ће сами постати ауторитет.

Нема сумње да су и ЈНА “чизмаши” и “препадачи” деца сирочићи, која углавном потичу са подручја Хрватске и Босне на којима је начињен геноцид. Ово се слаже са мојом теоријом по којој у суштини, након 1945 године, истребљивање четника у Србији није било мотивисано идеолошком матрицом, јер није ни могло бити мотивисано просто зато што у забитима Крајне није било фабрика где би се могло манипулисати класном свести, већ се ради о престрављеним мушкарцима који су бежећи од усташког ножа, из шуме гледали како им језуитски кама кршћани кољу породице. Ту имамо тај обрт, суочавање са чињеницом да нису Усташе хтеле САМО њега, као мушкарца и потенцијалног ћетника или комунисту, већ су хтеле и њега и жену и децу и како нису могле њега да довате, доватили су жену и децу. Осећај немоћи, туге и касније беса који је створен након тога, идеолошки комесари, врло лако су усмерили ка гибаничарима и ка Србији која им није помогла и која их је, кроз комесарску мантру издала.

Међутим оно што ти у суштини дубоко унесрећени људи нису успели да схвате, јесте да су управо ти малобројни комесари, који су им били иза леђа док су их гледали како гледају усташки покољ, такође војници истог контекста, језуитског контекста коме је непријатељ Србин и православље. И док су усташе физички истребљивале Србе, комесари су их расрбљавали на менталном и физичком плану касније, комплетирајући процес. На тај начин, кама кршћанство је осигурало да се Српски губици никада не надокнаде, јер су путем трансформације очајника у “чизмаша” добили огромну количину анти тела која ће деловати ауто деструктивно на Србију и српство. И куд ћеш боље него Србин на Србина, а ти само у позадини и диригујеш они све сами раде а да тога апсолутно ни сами нису свесни.

Иста матрица се појављује и пре, у случајевима Гарашанина који није разумео дух времена своју личну мржњу према Милошу, преточио у уставобранитељство и пандурску, безбедну државу. Међутим сама та држава, препуна безбедних људи, је све само не безбедна, што историја показује. Сврха и суштина безбедних нје да чувају државу, већ да чувају себе од других, такође безбедних.

Управо је Илија Грашанин устројио, институцијализовао бркове као стубове државе и на тај начин их трајно уградио у систем. Ти безбедни људи од тада, себе сматрају не службеницима државе, већ напротив, себе сматрају државом. Држава није изнад већ испод њих. Као и народ.

Временом, ово институцијализовање бркова, довело је до тога да су они постали сами себи сврха и да штитећи себе, они су почели да сматрају да тиме штите државу.

Проблем са оваквом поставком, лежи у томе да она тежи ка тоталној контроли у сваком аспекту. Из страха од конкуренције, бркови елиминишу свакога ко се усуди да их угрози и то правдају одбраном државе. Стога, систем који произиалзи из бркова је такав да држава никада не треба да буде јака у суштини, јер онда потреба за брковима не би постојала, већ она стално мора бити угрожена како би бркови били потребни да је бране. И ту долазимо до мрачног обрта, где бркови раде управо оно против чега се боре а то је издаја.

Међутим бркови то не доживљавају као издају, јер тотално уверени у своју моћ, они шуровање са непријатељем, доживљавају као израз сопствене супериорности. Они тиме сматрају да контролишу непријатеља и да доминирају над њим. Ово је посебно изражено било у сукобима на простору Југославије, када се шверцовало и када се лапало и клепало, када се кеширала несрећа. И то једнако, од Краљевина Југославије када су Пашићевци шуровали са Арнатуима, када је Србима на Косову постало далеко сврсисходније да оружије које су добијали од државе, продавали и давали Албанцима у замену за заштиту јер сама држава Србија није била у стању да их заштити од тих истих Арнаута. Та прича се наставила и касније и поновила се како на Косову 90их (тачније, није ни прекидана од 1918) и на подручју Крајне и Босне.

Резултате ових акција знамо. У замену за краткорочну добит садашњости, даје се будућност.А то није одлика дугорчне државне политике која треба да наживи носиоца већ управо обратно. Зато што нам држава траје колико и животни век човека или његовог мандата.

Advertisements

4 mišljenja na „Драган Томић :Memento

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s